Интерферирајуће лексеме у пољскосрпским језичким контактима

Transkrypt

1 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ МИРЈАНА Д. КОСТИЋ ГОЛУБИЧИЋ Интерферирајуће лексеме у пољскосрпским језичким контактима Докторска дисертација Београд, 2016

2 UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOLOGY MIRJANA D. KOSTIĆ GOLUBIĈIĆ INTERFERING LEXEMES IN POLISH-SERBIAN LINGUISTIC CONTACTS Doctoral Dissertation Belgrade, 2016

3 УНИВЕРСИТЕТ В БЕЛГРАДЕ ФИЛОЛОГИЧЕСКИЙ ФАКУЛЬТЕТ МИРЬЯНА Д. КОСТИЧ ГОЛУБИЧИЧ Интерферирующие лексемы в польскосербских языковых контактах Докторская диссертация Белград, 2016

4 Ментор: проф. др Верица Копривица, ванредни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Чланови комисије: 1. др Верица Копривица, ванредни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду 2. др Предраг Пипер, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду 3. др Марта Бјелетић, научни саветник Института за српски језик САНУ Датум одбране докторске дисертације.. Датум промоције докторске дисертације..

5 РЕЗИМЕ Докторска дисертација под насловом Интерферирајуће лексеме у пољскосрпским језичким контактима представља лексичко-семантичку студију која је рађена са циљем: 1. да се утврде пољско-српски лексички интерференти који настају приликом међујезичког контакта ових двају словенских језика; 2. да се на основу теоријских сазнања, из међујезичког контакта ова два засебна језичка система, издвоји корпус формално максимално блиских а семантички различитих лексема; 3. да се изврши типолошка анализа међујезичких парова по формалносемантичким параметрима; 4. да се предложи класификација целокупне грађе која би: а) помогла да се избегне или смањи могућност појаве погрешних асоцијација приликом комуникације; б) пружила могућност даљих истраживања самих међујезичких интерферената као фрагмента менталног лексикона билингвалног корисника језика, тј. билингвалног учесника у комуникацији. Теоријски део рада представља лингвистичка типолошка анализа међујезичких лексичких интерферената. Практични значај овог рада представља његов апликативни део у облику специјалног, диференцијалног речника пољско-српских лексичких интерферената. Грађа је ексцерпирана из пољских и српских једнојезичких (дескриптивних) речника које смо сматрали најпогоднијим лексикографским еквивалентима, а као помоћна лексикографска средства послужили су нам и други постојећи а доступни једнојезички речници оба језика, као и двојезички (преводни) пољскосрпски речник и poljsko-hrvatski rječnik.

6 Кључне речи: лексема, хомоним, хомофон, хомограф, формални еквивалент, сема, семантички садржај, семантичка реализација, интерферент, интерференција. Научна област: славистика Ужа научна област: полонистика, пољски језик, србистика, српски језик УДК:

7 ABSTRACT Doctoral dissertation titled Lexeme Interference in Polish-Serbian Interlingual Contacts presents a lexical semantics study conducted with the aim of: 1) determining Polish-Serbian lexical interference occurring at interlingual contact between the two Slavic languages; 2) distinguishing a corpus of lexemes that are, in formal terms, similar to a maximum degree while being different from the semantics point of view; 3) making a typological analysis of interlingual pairs according to formal and semantic parameters; 4) proposing a classification of the entire material that would: a) help prevent or reduce the likelihood of occurrence of wrong associations in communication; b) provide opportunity for further research of interlingual interferents themselves as the fragments of the mental lexicon of a bilingual language user i.e. of a bilingual participant in a communication. A theoretical framework of the Dissertation provides a linguistic typological analysis of interlingual lexical interferents. Practical significance of the Dissertation refers to its application in the form of a special, differential Polish-Serbian dictionary of lexical interferents. The material used was taken from Polish and Serbian (descriptive) monolingual dictionaries which we deemed to be the most appropriate lexicographic equivalents, while other existing and available monolingual dictionaries of both languages, as well as the bilingual (translation) Polish-Serbian and Polish-Croatian dictionaries were used as auxiliary lexicographic means.

8 Key words: lexeme, homonym, homophone, homograph, formal equivalent, sema, semanting content, semantic realization, interferent, interference. Scientific Field: Slavic Studies Narrow Scientific Field: Polish, studies, Polish language, Serbian studies, Serbian language UDC:

9 САДРЖАЈ I УВОД Предмет истраживања Циљеви и значај истраживања Методе истраживања Извори грађе Међујезички лексички хомоними као предмет проучавања у пољској и српској лингвистици Анализа терминолошке апаратуре. 17 II КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЉСКО-СРПСКИХ ЛЕКСИЧКИХ ИНТЕРФЕРЕНАТА Полазне основе Енантиосеме Интерференти хомонимског типа Именички моносемантички хомонимски парови словенског порекла Хомонимност словенских моносемантичких немотивисаних именичких парова Хомонимност словенских моносемантичких мотивисаних именичких парова а. Хомонимност словенских моносемантичких префиксалних именичких парова б. Хомонимност словенских моносемантичких

10 префиксално-суфиксалних именичких парова в. Хомонимност словенских моносемантичких суфиксалних именичких парова г. Хомонимност словенских моносемантичких постфиксалних именичких парова д. Хомонимност словенских моносемантичких именичких парова са алтернативним постфиксом ђ. Хомонимност моносемантичких сложеница Именички полисемантички хомонимски парови словенског порекла Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних именичких парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних именичких парова на нивоу примарно-секундарних cемантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних именичких парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних именичких парова на нивоу секундарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних именичких парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних именичких парова на нивоу примарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних именичких парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних

11 именичких парова на нивоу секундарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност полисемантичких сложеница Именички хомонимски парови несловенског порекла Хомонимност несловенских моносемантичких именичких парова Хомонимност несловенских полисемантичких именичких парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност несловенских полисемантичких именичких парова на нивоу примарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност несловенских полисемантичких именичких парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Хомонимност несловенских полисемантичких именичких парова на нивоу секундарно-секундарних семантичких реализација Придевски хомонимски парови словенског порекла Хомонимност словенских моносемантичких мотивисаних придевских парова Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних придевских парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних придевских парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних придевских парова на нивоу примарно-секундарних семантичких реализациja...166

12 Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних придевских парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализациja Придевски хомонимски парови несловенског порекла Хомонимност несловенских моносемантичких придевских парова Хомонимност несловенских полисемантичких придевских парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност несловенских полисемантичких придевских парова на нивоу примарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност несловенских полисемантичких придевских парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Хомонимност несловенских полисемантичких придевских парова на нивоу секундарно-секундарних семантичких реализација Глаголски хомонимски парови словенског порекла Хомонимност словенских моносемантичких немотивисаних глаголских парова Хомонимност словенских моносемантичких мотивисаних глаголских парова Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних глаголских парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних глаголских парова на нивоу примарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних

13 глаголских парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних глаголских парова на нивоу секундарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних глаголских парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних глаголских парова на нивоу примарно-секундарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних глаголских парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких мотивисаних глаголских парова нa нивоу секундарно-секундарних семантичких реализација Глаголски хомонимски парови несловенског порекла Хомонимност несловенских моносемантичких глаголских парова Хомонимност несловенских полисемантичких глаголских парова на нивоу примарно-примарних семантичких реализација Прилошки хомонимски парови словенског порекла Хомонимност словенских полисемантичких немотивисаних прилошких парова Хомонимност словенских моносемантичких мотивисаних прилошких парова Хомонимност словенских полисемантичких прилошких парова на нивоу примарно-примарних семантичких

14 реализација Хомонимност словенских полисемантичких прилошких.парова на нивоу примарно-секундарних семантичких.реализација Хомонимност словенских полисемантичких прилошких парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Хомонимност словенских полисемантичких прилошких парова на нивоу секундарно-секундарних семантичких реализација Прилошки хомонимски парови несловенског порекла Хомонимност несловенских моносемантичких прилошких парова Хомонимност несловенских полисемантичких прилошких парова на нивоу секундарно-примарних семантичких реализација Интерференти са делимичном хомонимијом Однос екстензивне инклузивности (хиперонимско- хипонимски / хипонимско-хиперонимски однос) III ЗАКЉУЧАК 252. ЛИТЕРАТУРА...258

15 ПРИМЕРИ ИНТЕРФЕРИРАЈУЋИХ ЛЕКСЕМА ИЗ РЕЧНИКА ПОЉСКО-СРПСКИХ ЛЕКСИЧКИХ ИНТЕРФЕРЕНАТА...267

16 I УВОД Предмет истраживања Предмет овога рада јесте категорија лексичких интерферената у пољском и српском књижевном (стандардном) језику. Формално идентичне а семантички различите лексеме два сродна језика појављују се као интересантан феномен и с обзиром на тај свој асиметрични однос облика и значења представљају погодну грађу за детаљна лингвистичка истраживања. Највећа могућа сличност у оба лика, и графијском и аудитивном, а истовремена различитост значења, често бивају камен спотицања у комуникацији, па зато овакве међујезичке парове третирамо као могућу и вероватну опасност од неспоразума у процесу комуникације. Велики број формално истоветних а семантички различитих лексема у пољском и српском језику свакако је чињеница која се не може пренебрегнути. Ови случајеви могу представљати проблем, прво, у самом процесу учења страног језика, затим приликом усменог и писменог превођења, као и у обичној свакодневној комуникацији. Узроке настанка погрешних асоцијација није могуће објаснити само лингвистички, они су много дубљи и представљају резултат деловања људске психе. Језик је само средство изражавања наших мисли и нашег поимања света, па се могућност стварања погрешних, али не и произвољних асоцијација као крајњи резултат многих претходних процеса испољава управо у језику и кроз језик. Да бисмо феномен семантичке разлике истоветних форми могли да проучимо, неопходно је било да из два постојећа независна језичка

17 система, у овом случају пољског и српског, издвојимо корпус формално скоро идентичних или максимално сличних лексемских парова са макар и минималном семантичком разликом која може довести до неспоразума у комуникацији. Добијени корпус подвргли смо анализи прво на формалном плану. Форму у овом случају сматрамо неопходним и једино могућим полазиштем, али не и довољним. Затим се врши анализа на семантичком плану. Семантичка разлика представља, заправо, суштину појаве погрешних асоцијативних значења. Према степену формалне истоветности лексичке интерференте, мада то за нас није било примарно, могли смо да поделимо на интерференте хомографског и интерференте хомофоног типа у свим случајевима у којима је такво сврставање било могуће. Велики број парова се не може на овај начин сврстати, али то не значи да они не припадају категорији лексичких интерферената, већ се само констатује да они нису ни чисти хомографи, ни чисти хомофони. У раду смо овакве интерференцијске парове, које смо ипак узели у обзир, третирали као кореспондентне лексеме које се у фонетском, морфолошком или творбеном смислу у свести корисника оба конфронтирана/контрастирана језика доживљавају као лексички интерференти. Наше истраживање пољско-српске лексичке интерференције резултирало је лексичко-семантичком студијом која се састоји из два дела, теоријског и практичног (апликативног). У теоријском делу извршили смо анализу и дали класификацију пољско-српских лексичких интерферената, за које нам је полазиште представљао формално-семантички план. На основу теоријских сазнања до којих смо дошли, можемо понудити нови тип специјалног, диференцијалног речника са симболима предложеним у теоријском делу рада који су се искристалисали током класификације наведених интерференцијских парова. Феномену лексичке интерференције хомонимског типа пришли смо са синхронијске тачке гледишта, тако што смо почетну класификацију засновали на издвајању словенског од несловенског дела презентираног лексичког корпуса. Приликом истраживања пољско-српске интерференције узимали смо у обзир оне лексичке јединице које представљају тзв. аутосемантичке речи, тј. речи са номинационим значењем (именичке, придевске, глаголске и прилошке лексемске

18 парове). Синсемантичке речи нису биле предмет нашега интересовања. 1 Нису нас, такође, интересовали ни међујезички парови код којих постоји подударност значења, уколико није постојала макар и минимална семантичка дивергенција у некој од семантичких реализација (тј. лексичко-семантичких варијанти) у оквиру интерференцијског лексемског пара. Истраживање је спроведено на материјалу стандардног пољског и стандардног српског језика који нуде постојећи еквивалентни једнојезички (дескриптивни) речници. Због тога је предмет нашега истраживања дефинисан насловом Интерферирајуће лексеме у пољско-српским језичким контактима, мада је тај наслов могао да гласи и Пољско-српска лексичка интерференција. Сматрамо, међутим, да нам одабрани наслов више одговара, јер су предмет рада интерференти као узрочници појаве, а не сама интерференција као појава, која би могла да буде предмет истраживања и неке друге науке, а не само лингвистике. Сама интерференција као појава може да буде предмет истраживања различитих и природних и хуманистичких наука и научних дисциплина, као што су, да наведемо само неке, психологија, педагогија, логика, филозофија, социологија, етнологија, антропологија, логопедија, акустика, теорија скупова, теорија вероватноће, статистика итд. У том контексту лингвистичку студију као резултат истраживања видимо само као једну у низу сличних мултидисциплинарних студија Циљеви и значај истраживања Наше истраживање пољско-српских лексичких интерферената засновано је на теоријском и практичном приступу овој проблематици, при чему сваки од тих приступа има своје циљеве. 1 Лексички интерференти хомографског или хомофоног типа постоје и међу синсемантичким лексичким јединицама као што су, на пример, узвици (интерјекције), што може да буде предмет посебног истраживања (в. Костић-Голубичић М., Пољски и српски узвици у светлу међујезичке хомонимије, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад 1993, 44-45, стр ).

19 У оквиру теоријског приступа поставили смо себи за циљ да што потпуније и свестраније опишемо појаву пољско-српских интерферената и то тако што ћемо: 1) издвојити корпус пољско-српских интерференцијских парова, 2) извршити анализу пољско-српских интерферената на формалносемантичком 2 плану, 3) предложити класификацију анализираног материјала према формално- семантичким критеријумима. У оквиру практичног приступа поставили смо себи за циљ да сачинимо диференцијални пољско-српски речник чији би корпус представљали пољскосрпски интерференцијски парови са потпуним семантичким потенцијалима. Овакав тип специјалног речника са означеним симболима који обухватају и формални и семантички план могао би да допринесе отклањању неспоразума и честих грешака у писменој и усменој међујезичкој комуникацији и да буде корисно употребљен у свим трима областима примењене лингвистике у којима се испољава проблем интерференције (методика наставе страних језика, преводилачка теорија и пракса, теоријска и примењена лексикографија). У току писања овога рада, по ко зна који пут се показало колико су у језику теорија и пракса нераскидиво повезане и, нарочито, колико теорија нема смисла без свог утемељења у пракси (не заборавимо да је језик постојао пре било каквог писма и пре било какве теорије). Управо ова констатација нас је подстакла на састављање специфичног речника који обухвата све уочене случајеве интерференције као узрока настајања погрешних асоцијација и појаве хомонимских конфликата у пољско-српским језичким контактима. Из тог и таквог речника који смо саставили у складу са теоријским поставкама до којих смо дошли у процесу истраживања, а због његовог великог обима, овом приликом смо издвојили само неке од карактеристичних лексемских парова које, као примере 2 Како је природа оваквих лексемских парова дуална, заснована на дивергентном односу форме и садржине, синтагму формално-семантички пишемо са цртицом, супротно препорукама Правописа српског језика, истичући на тај начин равноправан статус и форме и семантике.

20 одређених типова међујезичких формално-семантичких хомонимских односа, наводимо на крају рада. Реализација овако постављених циљева захтевала је систематско и детаљно проучавање великог корпуса релевантних лексема, а начин тог проучавања наметнуо нам је сам лексички материјал из оба језичка система. Из тог и таквог проучавања су проистекли и теоријски и практични део ове дисертације, али истовремено треба нагласити да се овај велики корпус лексема показује као богати рудник у коме би многи истраживачи имали за чим да трагају. Значај оваквог истраживања видимо у његовом доприносу лингвистичкој теорији и пракси, односно у доприносу словенској језичкој типологији 3 и у смањењу могућности појаве неспоразума у комуникацији. Сем тога, значај овога рада огледа се и у отварању могућности за проучавање лексичких интерферената и лексичке интерференције и са аспекта других наука и научних дисциплина Методе истраживања Опредељивање за синхронијски приступ проучаваној појави, сама природа те појаве, као и постављени циљеви, одредили су и коришћење адекватних метода и методских поступака при анализи језичког материјала. У раду су коришћене две 3 Типологију схватамо у смислу тумачења овог појма које је дао Д. Кристал (Кембричка енциклопедија језика, Нолит, Београд 1995). Сличности структуралних обележја ( површинска структура, тј. форма) и обележја по којима се конфронтирани/контрастирани језици разликују ( дубинска структура, тј. семантика) управо се најбоље испољавају код лексичких интерферената хомонимског типа. Прихватамо Кристалово мишљење у вези са језичким универзалијама и језичком типологијом: У принципу су та два приступа комплементарна, али се некад везују за различита теоријска поимања природе језичких истраживања (Кристал Д, 84:1995).

21 основне методе: конфронтативно-контрастивна метода 4 и метода компонентне анализе, и то према наведеном редоследу. Под појмом језичке конфронтације подразумевамо утврђивање истоветности/сличности и разлика, а под контрастирањем утврђивање само разлика међу члановима међујезичког лексичког пара. У складу са нашим полазним схватањем о форми као неопходном, али не и довољном полазишту у проучавању лексичке интерференције, конфронтирањем смо уочили сличност чланова лексичког интерференцијског пара на формалном плану. Ово истраживање започели смо, дакле, конфронтативном методом која нам је омогућила да из великог лексичког фонда двају еквивалентних једнојезичких речника прво издвојимо лексеме које су у аудитивном и/или графијском погледу истоветне или максимално сличне по форми. Из тако добијеног материјала, укључивањем контрастивне методе, елиминисали смо све моносемантичке лексемске парове чије се семантичке реализације (односно лексичко-семантичке варијанте) у потпуности поклапају. Тако смо добили корпус лексичких интерференцијских парова код којих се испољавају макар и минималне разлике у семантичким реализацијама, укључујући ту и полисемантичке интерференцијске парове код којих постоји подударност у некој од семантичких реализација. Применом конфронтативно-контрастивне методе на семантичком плану установили смо постојање одређених типова семантичких односа, а њиховом анализом као и методским поступком класификације могли смо да констатујемо различите врсте класификационих типова пољско-српских лексичких интерференцијских парова. Основна метода коју смо применили у раду јесте метода компонентне анализе, коју смо користили у другој фази, после прикупљања грађе и формирања корпуса пољско-српских лексичких интерферената. Добијени корпус сврстали смо у четири класе лексема, у оквиру којих смо језички материјал поделили на две 4 При употреби синтагме конфронтативно-контрастиван позивамо се на схватање и тумачење које је дао Б. Терзић (О проблему славистичких конфронтативних студија, Живи језици, књ. XI, бр. 1-4, Београд 1969; Неке специфичности конфронтирања (контрастирања) словенских језика, Живи језици, књ. XXXII, бр. 1-4, Београд 1990).

22 одвојене групе, на парове словенског и парове несловенског порекла, односно туђице. У зависности од свог семантичког садржаја, свака од ових двеју група подељена је на моносемантичке и полисемантичке структуре. У свакој класи лексема смо извршили класификацију према творбеном критеријуму, прво поделом на основне речи и деривате, а у оквиру деривације на примере префиксалне, суфиксалне, инфиксалне и постфиксалне творбе, као и сложеница. На семантичком плану, применом методе компонентне анализе, у лексичком материјалу смо најпре извршили идентификацију диференцијалних семантичких садржаја и тако добили лексемске парове који се налазе у привативном семантичком односу. А управо тај привативни семантички однос је, поред формалног, узрочник лексичке интерференције, која тако често представља камен спотицања у међујезичкој комуникацији. 5 Диференцијалне семантичке реализације смо разврстали у четири групе, узимајући у обзир прво место јављања потенцијалне погрешне асоцијације, која се испољава на нивоу примарних, примарно-секундарних, секундарно-примарних или секундарних семантичких реализација. Затим смо извршили и класификацију диференцијалних семантичких садржаја њиховим рашчлањивањем на архисеме и семе нижега ранга, чиме смо такође добили четири класификациона типа дивергентних, односно дивергентноконвергентних семантичких односа. Ти класификациони типови изражени су кроз антонимски однос, однос потпуне хомонимије, однос делимичне хомонимије и однос екстензивне инклузивности. Метода компонентне анализе показала нам се као најпогоднија у нашој намери да са лингвистичког аспекта, кроз детаљну семантичку анализу, осветлимо једну овако сложену мултидисциплинарну појаву као што је међујезичка лексичка интерференција. 5 Посматрајући ову појаву из глотодидактичког угла, К. Кончаревић каже: Приликом овладавања страним језиком испољава се снажна тенденција матерњег језика, коме је подређен начин мишљења ученика, да намеће своје моделе и решења на страном језичком материјалу. Као резултат ове тенденције настаје међујезички пренос, или трансфер: правила матерњег језика тако се преносе на страни. Трансфер може бити позитиван, уколико су та правила присутна и у страном језику као његово иманентно својство, и негативан, уколико се та правила не могу применити на страни језик. Овај други случај називамо интерференцијом. (Кончаревић К., Савремена настава руског језика: Садржаји, организација, облици, Београд 2004, стр. 85).

23 1. 4. Извори грађе Да бисмо пописали корпус пољско-српских међујезичких интерференатa, био нам је неопходан целокупни лексички фонд оба конфронтирана језика који је представљен у постојећим једнојезичким дескриптивним речницима. За ексцерпирање пољских примера пољска лексикографија нуди као два најпотпунија речника Słownik języka polskiego (red. Witold Doroszewski), објављен у десет томова у периоду од до године, и тротомни Słownik języka polskiego (red. Mieczysław Szymczak), објављиван од до године (Suplement је изашао 1992). За ексцерпцију српских примера могли смо користити једино Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU ( ), или шестотомни Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске (прва три тома и Матице хрватске) ( ). Сматрали смо да је за наше синхронијско истраживање једино могуће ексцерпирање новије грађе српског језика из Речника Матице српске (у даљем тексту: РМС) с обзиром на чињеницу да Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ још није завршен, а за пољску страну најпогоднији нам се чинио Słownik języka polskiego М. Шимчака (у даљем тексту: SJPSz). Друга два завршена речника (SJP Дорошевског и Rječnik JAZU) погоднија су, по нашем мишљењу, за дијахронијска испитивања, а Речник САНУ, будући да није завршен, не може послужити као извор за добијање целокупног корпуса међујезичких интерферената. Овде свакако треба нагласити да незавршени Речник САНУ за сада не може да нам послужи ни за ексцерпирање грађе, ни за проверу интерференцијских парова ексцерпираних из других извора, из простог разлога што би коришћење тако незавршеног речника искључило сваки увид у један огроман фонд лексема. До сада објављени томови Речника САНУ, наиме, нуде само прву половину ћириличног или азбучног словног фонда, што није довољно за било какво озбиљније истраживање, поготову ако се узме у обзир различитост графијских система у пољском и српском језику, што значи и редослед слова у алфабету и азбуци, као и чињеница коју смо већ уочили, а то је да међу најбројније пољско-српске интерференцијске парове хомонимског типа спадају лексеме које налазимо под словима P, R, S / П, Р, С, која у Речнику САНУ

24 још нису објављена. Према томе, сматрамо да би свако истраживање базирано на непотпуном лексичком фонду било опасно, јер би пружило лажну слику самим тим што би чланови лексемских парова имали неједнак третман. Корпус пољскосрпских међујезичких интерферената добили смо, дакле, сравњивањем лексема из завршених и објављених речника оба језика које смо, према њиховом лексичком фонду и времену издавања, сматрали најпогоднијим еквивалентима. Лексеме из Suplementа уз SJPSz намерно смо издвојили и анализирали посебно, јер овај речник од објављивања основног тротомног дêла дели петнаестак година и нешто другачији лексикографски приступ. Семантичко упоређивање лексема као вид провере основног корпуса вршили смо и на основу двојезичког пољско-српског речника чији су аутори Данилка Ђуришић-Стојановић и Угљеша Радновић (Пољско-српски речник I-II, Београд 1999). У вези са одабраним речницима као изворима грађе дајемо следеће напомене: Прво, иако су оба речника (SJPSz и РМС) сличног обима, различити су лексикографски поступци у вези са обрадом полисемантичких структура лексема које чине предмет нашег истраживања, што је често резултирало нескладом у погледу обима семантичког садржаја лексикографских дефиниција. Детаљнија обрада полисемантичких структура свакако доприноси и детаљнијој, односно прецизнијој анализи међујезичких интерференцијских парова, што представља само нашу констатацију коју износимо без намере да се упуштамо у оцену постојећих лексикографских решења. Друго, када је реч о квалификаторима, у највећем броју случајева смо дали њихове приближно еквивалентне употребне и стилске вредности, али се тог критеријума нисмо увек строго држали, јер у неким случајевима, по нашем мишљењу, просто није упутно изоставити лексемске парове који, иако њихови квалификатори нису подударни у сфери употребе, ипак могу да изазову и реално изазивају погрешну асоцијацију, односно хомонимски конфликт. Стога смо квалификаторе посматрали из лексикографског угла, као информацију која ближе

25 одређује сферу употребе интерферената као лексикографских јединица, јер контекст може, али и не мора да уклања могућност појаве погрешних асоцијација. Треће, у проучавању корпуса међујезичких интерферената нисмо се упуштали у оцену постојећих лексикографских решења у вези са третирањем полисемантичких структура као једне или више лексема. Једнојезичке хомониме у оба језичка система посматрали смо као посебне лексеме, не улазећи у проблеме везане за распад полисемантичких структура као једног од узрока настајања хомонима на једнојезичком плану. На пример, именица kosa у пољском језику има три значења у оквиру једне лексеме (kosa 1..., 2... и 3...), док у српском језику њен формални еквивалент чине три засебне лексеме коса 1, коса 2 и коса 3. Значења оба члана овог лексемског пара се углавном подударају, а извесна делимична хомонимија коју уочавамо је толико лабава да се може занемарити, тако да овај пар нисмо ни уврстили у грађу. Овде наводимо овај пример као показатељ различитости лексикографских решења, при чему није увек јасно због чега је неко решење у речнику овакво или онакво. Четврто, када је реч о подели на моносемантичке и полисемантичке лексеме, напомињемо да смо у језичкој грађи под моносемантичким лексемама подразумевали само оне лексемске парове код којих сваки члан пара има само једно значење. У случајевима када је пољска лексема моносемантичка, а српска полисемантичка, и обрнуто, такве лексемске парове нужно смо третирали као полисемантичке, јер је у оваквој врсти истраживања неопходно међусобно конфронтирање свих семантичких реализација, што значи да се и оно једино значење у моносемантичкој лексеми једног члана пара мора укрстити са свим значењима полисемантичке структуре другог члана пара. Пето, посматрајући међујезичку лексичку интерференцију са синхронијског аспекта, користили смо као помоћна средства етимолошке речнике (за пољски А. Брикнера и Ф. Славског, за српски П. Скока; најновији Етимолошки речник САНУ нисмо користили с обзиром на чињеницу да је његова израда још у току) за основно издвајање словенских од несловенских лексемских парова. Сматрали смо

26 да за наше истраживање није од посебног значаја даља подела несловенског дела корпуса на класичне и савремене језике, јер се таква информација (прецизнија у пољском језику, као што показује материјал) може видети у примерима из специјалног диференцијалног пољско-српског речника који је урађен паралелно са овим радом и чини његов интегрални део, али због великог обима (2500 страна) за потребе овога рада смо из њега издвојили само најкарактеристичније илустративне примере пољско-српских лексичких интерферената. Ексцерпирање грађе као и критеријуми за издвајање пољско-српских међујезичких интерференцијских парова одређивани су без намере свођења намене овога рада на одређену циљну групу. Сматрали смо, наиме, да је основни циљ нашега рада проучавање и анализирање лексичких интерферената у комплетним језичким системима пољског и српског језика, без ограничавања евентуалне примене резултата истраживања на неку од три области примењене лингвистике (методику наставе страног језика, теорију и праксу превођења и теоријску и практичну лексикографију), а са намером да се овај језички феномен кроз једну од врста лингвистичких анализа што боље сагледа и опише Међујезичка хомонимија као предмет проучавања у пољској и српској лингвистици Речници лингвистичких термина и лингвистичке енциклопедије наводе мањевише сличне дефиниције хомонимије као језичког феномена (О. С. Ахманова; Д. Е. Розентаљ, М. А. Тељенкова; З. Голомб, А. Хајнц, К. Полањски; Р. Симеон; Д. Кристал). Међутим, веома је интересантна чињеница да се све ове дефиниције односе искључиво на једнојезичку хомонимију и да се на међујезичком плану ова појава нигде не спомиње. Свакако да постоји више разлога којима се то може објаснити, а један од закључака који се могу извести јесте тај да у вези са овом појавом на међујезичком плану многа питања нису разјашњена. У српској

27 лингвистици је Д. Г. Премк дала следећу дефиницију једнојезичке хомонимије: Хомонимија је могућност постојања семантички диверзног односа у формално истом морфемском саставу на исти начин морфолошки уобличеном (Гортан- Премк Д., 1997:105) 6. Ова дефиниција може бити прихватљива и у нашем случају за међујезичку лексичку интерференцију хомонимског типа, под условом да се формална идентичност схвати нешто либералније, тј. да се (у одређеној мери, условљеној моментом изазивања евентуалне погрешне асоцијације) апстрахују графијске, акценатске, граматичке, флексивне, творбене и друге специфичности различитих конфронтираних језичких система. Такво апстраховање се нужно намеће због заједничког генетског исходишта пољског и српског језика, а које има природни примат над поменутим разликама. Хомонимија као језичка појава, колико нам је познато, била је, на једнојезичком плану, у другој половини прошлога века предмет проучавања у оба конфротирана/контрастирана језика. У пољском је године објављен Słownik polskich form homonimicznych (red. D. Butler), а године иста ауторка објављује Słownik polskich homonimów całkowitych. У српској лингвистици лексичком хомонимијом се бавио Д. Шипка (докторска дисертација у рукопису Лексичка хомонимија у савременом српскохрватском стандардном језику из године са речником хомонима и објављена књига Лексичка хомонимија (на примјеру савременог српскохрватског стандардног језика) без речника из године као штампани скраћени и измењени део тезе). На међујезичком плану хомонимија се јавља као проблем у трима областима примењене лингвистике: у методици наставе код учења страног језика (као глотодидактички проблем), у преводилачкој теорији и пракси (као транслаторско-транслатолошки проблем лажни преводиочеви пријатељи ) и у теоријској и практичној лексикографији (као лексиколошко-лексикографски проблем). И у пољској и у српској лингвистици налазимо радове који су прилазили проблему међујезичке хомонимије или са теоријског или са практичног аспекта. 6 Ова дефиниција послужила нам је као полазна тачка код диференцирања парова на лексичке интерференте хомофоног и лексичке интерференте хомографског типа.

28 У пољској лингвистици различите ауторе је у различито време интересовао овај проблем, и то углавном као преводилачки или лексикографски. Пољски русиста З. Гросбарт (Z. Grosbart) у раду из године под насловом О 'межъязычных омонимах' први пут употребљава термин межъязычные омонимы стављајући га под наводнике, и при томе наводи да је такве примере које у двама језицима карактерише формална сличност а семантичка различитост известный советский поэт и переводчик М. Ф. Рыльский предложил назвать межъязычными омонимамы (Гросбарт 1958:51). Већ следеће године, И. Козјелевски (I. Kozielewski) објављује Słownik wyrazów o podobnym brzmieniu a odmiennym znaczeniu w języku rosyjskim i polskim. Из наслова рада З. Гросбарта О русских и польских словах близких по звучанию и разных по значению ('межъязычные омонимы')" из године види се да овај термин, и даље под наводницима, није још био прихваћен и устаљен. Исте године појављује се у западнословенској лингвистичкој средини рад чешког лингвисте Ј. Влчека (J. Vlček) K problematice rusko-české homonymie који потврђује да у то време термин међујезички хомоними још увек није функционисао. У резимеу на руском језику, наиме, аутор истиче да речи које су блиске или идентичне по звучању, а различите по значењу у два или више језика принято называть межъязыковыми омонимами (Влчек 1962:473), мислећи при томе, свакако, на чињеницу да је овај термин преузет из унутарјезичког, тј. једнојезичког плана. Б. Москал (B. Moskal), такође, насловом своје докторске дисертације у рукопису с краја шездесетих година Homonimia wewnątrzjęzykowa i problem tzw. homonimii międzyjęzykowej. (Na materiale polskiego języka i rosyjskiego) (1969) потврђује нестабилност међујезичке хомонимије као термина. О пољско-немачким, односно немачко-пољским хомонимским паровима писали су пољски германиста Р. Липчук (R. Lipczuk) (у раду из године који се односи на спортску терминологију), као и Х. Кох (H. Koch) и М. Посор (M. Posor) у раду из 1980/81. године. Рад Х. Симеонове (Х. Симеонова) из године представља први у низу каснијих радова посвећених пољско-бугарској лексичкој хомонимији. Осамдесетих година запажено је неколико значајних радова у пољској лингвистици у којима се говори о међујезичкој хомонимији, што значи да је у то време поново почело да расте интересовање за овај проблем. То

29 су, пре свега, радови З. Гросбарта из и године. У проучавању овог језичког феномена Гросбарт трага за најповољнијим терминолошким решењем, што се види упоређивањем његових радова из ранијег и каснијег периода. У раду из године, у покушају да дефинише међујезичке хомониме, одустаје, очигледно, од овог термина и описно их дефинише као mylące podobieństwa międzyjęzykowe. У следећем раду из године он овој појави прилази са преводилачког аспекта и назива је heterosemia międzyjęzykowa. Већ следеће, године, бугарска полонисткиња М. Карпачева (М. Кърпачева) примењује нови термин за означавање ове лексичко-семантичке категорије. Трагање за најпрецизнијим и најадекватнијим термином резултирало је увођењем појма апроксимате, преузетом из природних наука (математика). Залажући се за овај термин, П. Баракова (П. Баракова) даје и његову дефиницију, при чему под апроксиматама подразумева слова или формы двух языков, сходные или формально одинаковые, но имеющие различное или даже диаметрально противоположное значение (П. Баракова, 1988:51). М. Карпачева, теоријски разматрајући међујезичку хомонимију, у вези са терминологијом каже: До сада је за одређивање појаве о којој говоримо коришћен, са једне стране, сложени термин 'међујезичка хомонимија', а са друге стране описна дефиниција 'речи сличног звучања а различитог значења'. Па ипак се термин 'хомонимија' везује за схватање идентичности облика у оквиру једног језика. По нашем мишљењу, с обзиром на чињеницу да језици имају различите фонолошке системе као и то да су речи у двама језицима са идентичним обликом врло ретке, могуће је говорити једино о појављивања речи различитих језика са подударним обликом а друкчијим значењем уводимо термин апроксимација, а за означавање таквих речи термин апроксимат (лат. approximatio = <приближавање> - приближност, схватање нечега на начин који није сасвим прецизан (М. Карпачева, 1985:46). Иста ауторка у каснијим својим радовима потпуно се залаже за употребу овог термина (М. Карпачева, 1991, 1994, 2002). Термин прихватају Е. Токаж (E. Tokarz) и Х. Симеонова (Х. Симеонова) (М. Карпачева, Е. Токаж, Х. Симеонова, 1994; Е. Токаж, 1998; Е. Токаж, 1999).

30 У српској лингвистичкој науци интересовања за формално идентичне или максимално сличне а семантички дивергентне лексеме појавила су се још крајем деветнаестог века. Према нашим сазнањима, прво веће лексикографско дело са српским као једним од два језика био је Дифференциальный сербско-русский словарь који је Л. А. Мичатек (Л. А. Мичатек) штампао у Санкт-Петербургу године (пуни наслов: Дифференциальный сербско-русский словарь и краткая грамматика сербского языка, аутори Л. А. Мичатек и П.А. Лавров), а чији већи део вокабулара чине тзв. међујезички хомоними, мада их аутор посебно не помиње. Две године пре објављивања овог речника, српски слависта, професор руског, чешког и пољског језика и књижевности у Великој школи, Радован Кошутић, у својим другим Примерима књижевнога језика пољског издвојио је, у оквиру етимолошког речника уз књижевне текстове, у посебну групу "списак речи, које су једнаке или сличне у пољском и у српском језику, а сасвим су другог значења или могу још и нешто сасвим друго значити" (Р. Кошутић, 1901: IX). Кошутић је, дакле, читавих педесет година пре појаве првих значајних радова о међујезичкој хомонимији експлицитно издвојио ову лексичко-семантичку категорију из диференцијалног пољско-српског речника. До појачаног интересовања за категорију међујезичких хомонима у јужнословенским језицима дошло је тек шездесетих година двадесетог века. Године В. Ивир (V. Ivir) објављује у Загребу чланак под насловом Serbo- Croat-English false pair types (употребљава, дакле, транслаторски термин), а три године касније новосадски русиста Ђ. Јазић у "Годишњаку Филозофског факултета" штампа значајан славистички рад Русско-сербохорватские межъязыковые омонимы. Проблем међујезичке хомонимије помиње и В. Николић у својој монографији под насловом Проблеми у настави руске лексике. Загребачки лингвиста Ј. Јернеј (J. Jernej) објавио је године у Загребу чланак О лажним паровима. Исте године у зборнику "Научни састанак слависта у Вукове дане" штампана је Скица једне типологије 'лажних пријатеља' француског порекла у српскохрватском Ј. Куделе (J. Kudela) године исти аутор у истом зборнику објављује чланак Проблематика француских 'лажних пријатеља' у српскохрватском посматрана са лексикографске тачке гледишта. У часопису

31 "Преводилац" изашао је чланак Елементи анализе енглескосрпскохрватских 'лажних парова' Р. Гајић. У бугарском часопису "Съпоставително езикознание" П. Баракова се у чланку За българскосърбохърватските апроксимати (1988) залаже за ново терминолошко решење. Деведесетих година појављује се идеја о састављању руско-српскохрватског диференцијалног речника, која, на жалост, није реализована, али су драгоцене напомене остале забележене у коауторском раду П. Пипера и Г. Г. Тјапко (Г. Г. Тяпко) у рукопису под насловом Проспект 'Дифференциального русскосербскохорватского словаря' ложных эквивалентов. Докторска дисертација М. Радић-Дугоњић, објављена године под насловом Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрватском језику, представља први темељан и озбиљан рад у српској лингвистици посвећен овој проблематици. У часопису "Живи језици" Љ. Поповић исте године пише О украјинско-српскохрватској међујезичкој паронимији. Године у Зборнику Матице српске за славистику објављен је рад М. Костић-Голубичић Пољски и српски узвици у светлу међујезичке хомонимије. Романиста Д. Бунтић у Крушевцу године штампа рад под насловом 'Лажни пријатељи' у лингвистици. Године у новосадском Зборнику радова са V симпозијума о контрастивним језичким истраживањима изашао је рад М. Костић-Голубичић под насловом Један детаљ из наставе пољског језика на београдском Филолошком факултету, који показује да и у области словенске лингвистичке терминологије наилазимо на појаву међујезичке хомонимије. О овој проблематици исти аутор исте године пише у Зборнику Сто година полонистике у Србији (Међујезички хомоними у настави пољског језика на београдској полонистици). Београдски англиста Б. Хлебец објављује Српско-енглески речник лажних парова године. Исте године у Зборнику радова са симпозијума Сопоставительные и сравнительные исследования русского и других языков изашао је чланак М. Костић-Голубичић Межъязыковые омонимы (подход к теоретической интерпретации). У Лођу исти аутор године објављује текст Homonimia międzyjęzykowa jako problem glottodydaktyczny w nauczaniu języka polskiego na Uniwersytecie w Belgradzie. У Познању је године Д. Шипка, који је одбранио докторску дисертацију о лексичкој хомонимији у савременом српскохрватском стандардном језику,

32 штампао Речник српско-пољских међујезичких хомонима и паронима. У Београду је године изашао Речник српско-чешких хомонима аутора Вере Новотне. Године М. Алексић је штампала своју докторску дисертацију под насловом Међујезичка српско-бугарска (бугарско-српска) лексичка хомонимија. Међу последњим објављеним књигама које се односе на ову проблематику је код нас објављена књига из године (Ж. Ковачевић, Лажни пријатељи у енглеском језику. Замке дословног превођења). И да наведемо још један словенски језик у коме је са теоријског аспекта обрађена ова тема Институт за славистику ПАН објавио је године монографију која представља докторску дисертацију Р. Калете (Białorusko-polska homonimia międzyjęzykowa). Овај преглед радова о међујезичкој лексичкој хомонимији у пољској и српској лингвистици показује да је интересовање за проблематику међујезичке интерференције у оба језика и даље веома живо и да је до сада објављен приличан број радова у којима се разматра ова тема са циљем да се појава лажних пријатеља осветли из свих углова. Већ из самог прегледа наслова који показују једно шаренило, уочава се крупан проблем везан за ову лексичко-семантичку категорију - проблем њеног именовања. О покушајима терминолошког усклађивања и о анализи предложених терминолошких решења биће речи у следећем одељку нашега рада Анализа терминолошке апаратуре Проблем различитог значења код речи истог облика уочен је у једном језику веома давно, још у античко доба (видети о појмовима аналогисти : аномалисти код М. Ивић). 7 На једнојезичкој равни дефинисање ове појаве резултирало је 7 Ставови савремених лингвиста у погледу односа према овој лексичко-семантичкој категорији могу се извести из филозофских дискусија старих Грка у којима су они покушавали да нађу однос

33 терминима хомонимија и хомоними (што се тиче термина, он у овом случају не долази у питање, али се зато јавља други проблем који се односи на разграничење полисемије и хомонимије). На међујезичком плану, међутим, када су у питању разнозначни облици хомонимског типа јављају се нека кључна питања као што су, на пример: постоје ли у двама језицима два потпуно идентична облика, или: да ли је могуће тачно дефинисати појам максималне сличности. Са тим у вези поставља се као једно од кључних питања и питање терминологије, које, чини се, још увек није решено на задовољавајући начин. Будући да су се проблемом постојања истих форми различитог значења први почели бавити стари Грци, појава је названа хомонимија према грчкој речи homōnymía (homós - исти и ónyma/ónoma - име: појава да реч или више речи истог гласовног склопа и истог графичког облика имају различито значење или 8 Лутања у погледу терминолошког одређења настала су као последица чињенице да је на међујезичкој равни, тј. код два језика у контакту, скоро немогуће наћи два формално идентична облика (идентична у сваком погледу). Међутим, оно што пада у очи, нарочито када је реч о сродним језицима, јесте велики број речи са максимално сличним гласовним склопом и/или графичким обликом. Овакве облике требало је некако назвати, па се у тим покушајима пошло од једнојезичке равни у којој се они називају хомонимима. Пратећи научну историју питања, приметили смо да се први помен термина "међујезички хомоними" јавља у чланку пољског лингвисте З. Гросбарта године насловљеном управо тако, под наводницима: "О 'межъязычных омонимах' ", у коме он наводи да "такие слова известный советский поэт и переводчик Ф. М. Рыльский предложил назвать межъязычными омонимами" 9. између гласовне структуре језика и одговарајућег значења (M. Ivić, Pravci u lingvistici, Drņavna zaloņba Slovenije, Ljubljana 1978, s ) 8 Клајн И., Шипка М., Велики речник страних речи и израза, Нови Сад Grosbart Z., "О 'межъязычных омонимах' ", "Język rosyjski", 6, Warszawa 1958, стр. 51.

34 Четири године касније чешки лингвиста Ј. Влчек, бавећи се проучавањем лексичких система словенских језика, у свом чланку "K problematice rusko-české homonymie" наводи да "в словарном составе чешского языка имеется часть лексики, которая встречается и в русском языке, но при определенном фонетическом и графическом сходстве она отличается в обоих языках совсем другим лексическим значением" 10. Влчеков чланак садржи резиме на руском језику у коме аутор истиче да речи, блиске или идентичне по звучању, а различите по значењу у два или више језика "принято называть межъязыковыми омонимами" 11. И сам наслов резимеа гласи: "К проблематике так называемой русско-чешской омонимии", што нам указује на чињеницу да се у то време ниједан од два члана паронимског пара межъязычные омонимы : межъязыковые омонимы још није био стабилизовао. У протеклих педесет година, поред овога термина који се, у недостатку бољег, у лексиколошким истраживањима најчешће може срести, појавило се још неколико, што сведочи о томе да ни термин међујезички хомоними, који подразумева трансфер појма хомонимија са унутарјезичког на међујезички план, није потпуно адекватан ако имамо у виду неслагања лингвиста у вези са овим питањем. Бугарска полонисткиња М. Карпачева, бавећи се теоријским разматрањем међујезичке хомонимије, у свом чланку из године у вези са терминологијом каже: "Dotychczas na określenie omawianego zjawiska używano z jednej strony terminu złożonego 'homonimia międzyjęzykowa', z drugiej zaś określenia opisowego 'wyrazy o podobnym brzmieniu a odmiennym znaczeniu'. Jednakże termin 'homonimia' łączy się z pojęciem identyczności form w obrębie jednego języka. Naszym zdaniem, ze względu na fakt, iż języki mają różne systemy fonologiczne oraz że wyrazy dwóch języków o identycznej formie są bardzo rzadkie, można mówić jedynie o formalnej zbieżności takich wyrazów. W tym celu dla oznaczenia zjawiska występowania wyrazów różnych języków o zbieżnej formie a odmiennym znaczeniu wprowadzamy 10 Vlček Ј., K problematice rusko-české homonymie, "Slavica Pragensia" IV, Acta Universitatis Carolinae, Philologica 3, Praha 1962, стр Исто.