ПРИЛОЗИ ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР ОСНИВАЧ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Save this PDF as:
 WORD  PNG  TXT  JPG

Wielkość: px
Rozpocząć pokaz od strony:

Download "ПРИЛОЗИ ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР ОСНИВАЧ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ"

Transkrypt

1 ПРИЛОЗИ ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР Non sunt contemnenda quasi parva sine quibus magna constare non possunt. S. Hieronymus ОСНИВАЧ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ УРЕДНИШТВО ЗЛАТА БОЈОВИЋ, СЛОБОДАН ГРУБАЧИЋ, GIORGIO ZIFFER, МИЛИЦА JAKÓBIEC-SEMKOWOWA, ТОМИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ, ЈОВАНКА КАЛИЋ-МИЈУШКОВИЋ, НАДА МИЛОШЕВИЋ-ЂОРЂЕВИЋ, ДРАГАНА МРШЕВИЋ-РАДОВИЋ, JOHANNES REINHART, ЂОРЂЕ ТРИФУНОВИЋ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК ЗЛАТА БОЈОВИЋ КЊИГА СЕДАМДЕСЕТ ШЕСТА 2010 ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ БЕОГРАД 2010

2

3 ПРИЛОЗИ ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР књига LXXVI, ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ DOI: /PKJIF S Ирена Шпадијер УДК 94(= ) 1236/1336 Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца Време Теодосијевог живота и делања једно је од важнијих питања која се постављају у вези са овим средњовековним писцем. Мишљења о томе у науци су била врло подељена, а у последње време све више преовлађује став о Теодосију као аутору чија се књижевна делатност одвијала готово искључиво у XIV веку, током првих неколико деценија. Сматрамо да тај проблем није дефинитивно решен, те ћемо га у овом раду поново размотрити. Најпре ћемо истражити рукописно наслеђе Теодосијевих дела ради проналажења најстаријих преписа, како бисмо одредили ону горњу временску границу његовог рада. У даљем трагању усредсредићемо се на сама дела чини се да би утврђивање њихове историјске позадине могло имати значаја за одређивање временског оквира Теодосијевог стварања. Хронолошки оквири средњовековног писца Теодосија и даље су непознати, а њихово утврђивање још од прве половине XIX века представља изазов многим медиевистима. О овом аутору, како је то пре више од пола столећа рекао Никола Радојчић, постоји пребогата литература, којој нипошто не одговара сигурност нашега знања о њему. Радојчићев став о том питању заслужује да се наведе у целини: Цео проблем о овом одличном књижевнику и важном историјском извору претрпан је хипотезама, за које се не сме рећи да бар већина њих почива на савесном истраживању његова живота и рада у оквиру његова времена. Добар део тих хипотеза потекао је више из недовољног познавања хагиографске књижевности и из склоности за домишљање него из одлучности за свестрано и савесно испитивање. 1 1 Н. Радојчић, Два Теодосија Хиландарца, Глас САН 218 (нова серија 4), Београд 1956, 1; о Теодосију в. и Ђ. Сп. Радојичић, О старом српском књижевнику Теодосију, Историски часопис 4 ( ) 1954, обе студије доносе и исцрпну литературу о њему до средине XX века. Из обимне библиографије о Теодосију, овде наводимо још

4 4 Ирена Шпадијер Павел Јозеф Шафарик дао је године прва обавештења о светогорском монаху Теодосију Хиландарцу. 2 Он га је, међутим, помешао са неколико столећа млађим преписивачем и редактором Теодосијем и сматрао га је аутором XVIII века. Неколике деценије касније Ђуро Даничић је оспорио Шафариково мишљење и сместио Теодосија у прву половину XIV столећа. 3 И, ево, дакле, већ више од једног и по века овај наш стари писац не престаје да изазива интересовање научника, па се тако, формирало готово право теодосијевско питање у српској медиевистици. Полемисало се о личности писца јер се осим чињенице да је он био монах манастира Хиландара, ништа, заправо, друго не зна. Не постоји ни једна година, ни један историјски недвосмислен и јасан податак који би се могао непосредно везати за Теодосија. Расправљало се, затим, о њему као историјском извору, о односу према Доментијану о ауторству и књижевној вредности његовог опуса. Па, ипак, питање времена његовог живота и делања и даље остаје један од најважнијих нерешених проблема везаних за Теодосија. Мишљења о томе у науци су била врло подељена, а међу њима су најудаљенија била она да је у питању вршњак светога Саве, 4 или, пак, да припада чак средини XIV века. 5 Постоје, ипак, како смо једном раније навели, две године између којих се мора сместити, ако не рођење и смрт, а оно деловање нашега писца. То су датум смрти светога Саве (1236) и година Теодуловог преписа Житија светог Саве од Теодосија (1336). 6 Већина проучавалаца сматра Теодосија писцем епохе краља Милутина, то јест последњих деценија XIII и првих деценија XIV столећа. и Д. Богдановић, Теодосије, предговор књизи: Теодосије, Житије светог Саве, превео Лазар Мирковић, превод редиговао Димитрије Богдановић, Београд 1984, VII-XL; И. Брајовић, Стилско јединство у службама Теодосија Хиландарца, Зборник Матице српске за књижевност и језик, XXXII/2, Нови Сад 1984, ; И. Шпадијер, Трагом светогорских преписа Теодосија Хиландарца, Осам векова Хиландара. Историја, духовни живот, књижевност, уметност и архитектура, САНУ, Научни скупови, књ. XCV, Одељење историјских наука, књ. 27, Београд 2000, ; S. Marjanović-Dušanić, L altérité dans le témoignage des récits hagiographiques serbes: l exemple des Vies de Théodose, Зборник радова Византолошког института, XLV, Београд 2008, P. J. Saffarik, Übersicht der vorzüglichsten schriftlichen Denkmäler älterer Zeiten bei den Serben und anderen Südslawen, Jahrbücher der Literatur 53 (1831); српски превод у Летопису МС 68 (1845). 3 Доментијан, Живот светога Симеуна и светога Саве, На свијет издао Ђ. Даничић, Београд 1865, XI. 4 П. Срећковић, Творенија Доментијана и Теодосија, Споменик СКА XXXIII, 1898, M. Bojčević, Ko je pisao Službu sv. Petra Koriškoga?, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, XX, 2, Beograd 1939, Нека од истраживања о којима овде говоримо и чије резултате користимо у овом чланку спроведена су у нашем раду Трагом светогорских преписа Теодосија Хиландарца.

5 Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца 5 Исцрпни прегледи научних схватања о овом проблему дати су у више наврата и у њима су разматрани аутори и њихови радови на ту тему. 7 Овде ћемо навести нека од тих мишљења. Панта Срећковић је држао да је Теодосије старији од Доментијана. 8 Никола Радојчић је сматрао да су Дометијан и Теодосије савременици, први старији, а други млађи, и први виши по чину, а други нижи, али је он уверен да је Теодосијево Житије светога Саве настало пре Доментијановог: Из опширнијега натписа Теодосијева Живота св. Саве несумњиво излази да је грађу за дело дао Доментијан, а писање да је обавио Теодосије. 9 Међу онима који Теодосија везују за XIII век су и Ватрослав Јагић 10 и Светислав Вуловић. 11 Стојан Новаковић је прво мислио да је Теодосије у последњој четвртини XIII века писао животопис светога Саве, 12 а потом је тврдио да је он писац средине XIV столећа. 13 Драгутин Костић је сматрао да Теодосије, као књижевник, по главним делима својим која су намењена прослављању св. Саве и Симеона, припада тринаестом веку, последњим десетинама његовим, па да је рад свој настављао и почетком четрнаестога, првих десетина његових, 14 те да је дела посвећена светом Петру Коришком писао око године. 15 Ђорђе Сп. Радојичић је године око одредио као време настанка списа посвећених светима Симеону и Сави. 16 Владимир Мошин Теодосија смешта у прву половину XIV века. 17 Димитрије Богдановић у своме предговору Теодосијевог Житија светога Саве из године сматра Теодосија писцем првих деценија XIV столећа С. Станојевић, Кад је Теодосије писао живот Св. Саве, Јужнословенски филолог, књ. VII, св. 3 4, Београд , ; Ђ. Сп. Радојичић, О старом српском књижевнику Теодосију; Н. Радојчић, Два Теодосија Хиландарца; Д. Богдановић, Теодосије. 8 П. Срећковић Творенија Доментијана и Теодосија, Н. Радојчић, Два Теодосија Хиландарца, V. Jagić, Opisi i izvodi iz nekoliko južnoslovinskih rukopisa, Starine JAZU, V, Zagreb 1873, С. Вуловић, Из старе српске књижевности, Годишњица Николе Чупића, VII, 1885, 106; С. Вуловић, Белешке и белешчице, језичке, литерарне, историчке, фолклористичке и друге, Годишњица Николе Чупића, XIV, 1894, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога. Саставио Стојан Новаковић, Београд 1877, S. Novaković, Teodosija mniha Hilandarca pohvala svetome Simeunu i Savi, Starine JAZU, XI, Zagreb 1879, Д. Костић, Када је Теодосије писао Живот св. Саве, Glasnik jugoslovenskog profesorskog društva, knj. XIV, sv. 3, novembar 1933, Д. Костић, Кад је Теодосије писао Живот и Службу св. Петра Коришкога?, Богословље, IX, 4, 1934, Ђ. Сп. Радојичић, О старом српском књижевнику Теодосију; В. Мошин, Старац поп Теодосије и хиландарска братија начелна, Јужнословенски филолог, књ. XVII, Београд , Д. Богдановић, Теодосије.

6 6 Ирена Шпадијер У последње време све више преовлађује мишљење о Теодосију као писцу чија се књижевна делатност одвијала готово искључиво у XIV веку, током првих неколико деценија. Сматрамо да овај проблем није дефинитивно решен те ћемо га овде поново размотрити. На првом месту ћемо се позабавити рукописним наслеђем Теодосијевих дела. Наши су напори били усмерени у правцу проналажења најстаријих преписа, како бисмо одредили ону горњу временску границу рада нашега писца. 19 Најстарији познати, датиран, данас изгубљен препис Теодосијевог Житија светога Саве јесте Теодулов из године. 20 Та година представља terminus post quem non настанка овог дела. Већина истраживалаца, међутим, превиђа чињеницу да се у овом рукопису налази још један Теодосијев састав. То је Похвала светоме Симеону и светоме Сави, како је то забележио још владика Порфирије, а касније унео у свој каталог и Сава Хиландарац. 21 Најстарији до сада познати препис Теодосијеве Службе светоме Сави налази се у рукописном минеју из збирке Хлудова бр. 151 (Државни историјски музеј у Москви), 22 који се оквирно датира другом четвртином XIV века, што потврђује велика блискост писма овог кодекса са Теодуловим преписом. Уз Службу светоме Сави у овом се рукопису (после вечерње, на агрипнији) налази још једно Теодосијево дело. То је Заједнички канон Спасу Христу, светоме Симеону и светоме Сави. Ово је четврто Теодосијево дело посведочено у рукописној традицији друге четвртине XIV века. Служба Сави налази се и у Минеју за јануар Бугарске академије наука у Софији, бр 19, 23 чији се један лист чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, у Гиљфердинговој збирци (F п I 62). Овај се рукопис, са извесним разликама, датира првом половином до средине XIV века Ова питања већ смо изложили у: И. Шпадијер Трагом светогорских преписа Теодосија Хиландарца. 20 Ђ. Трифуновић, Теодулов препис Теодосијевог Житија светога Саве, Хиландарски зборник, 4, Београд 1978, Sava Chilandarec, Rukopisy a starotisky Chilandarské, Vestnik Královské české společnosti nauk. Trida filosoficko-historicko-jazykozpytná. Ročnik 1896, VI, Praha 1897, 1 98, бр. 9; Похвала Симеону и Сави налази се и у Зборнику таха монаха Марка, хиландарском рукопису из седамдесетих година XIV века Љ. Штављанин-Ђорђевић, М. Гроздановић- Пајић, Л. Цернић, Опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије, Књ. прва. Опис јужнословенских ћирилских рукописа, том II, Београд бр А. Поповъ, Описанїе рукописей и каталог книг церковной печати библіотеки А. И. Хлудова, Москва 1872, бр Х. Кодов, Опис на славянските ръкописи в Библиотеката на Българска академия на науките, София 1969, бр Д. Богдановић, Лењинградски одломак Службе светоме Сави, Библиотекар XX, 1 2, 1968, 84 87; Л. Цернић, Нека запажања о српским рукописима у збиркама Лењинграда, Археографски прилози 2, Београд 1980, 362.

7 Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца 7 Пре неколико година наишли смо у хиландарском рукопису из средине XIV века на један дотад на прави начин непримећен састав. 25 Реч је о Дамјановом октоиху (Хил. 126), како је назван по преписивачу. Већи део овог пергаментног кодекса чини октоих петогласник, а остало храмовни и ктиторски химнографски списи посвећени Хиландару празнику Ваведења (манастирској слави) и светима Симеону и Сави. Али, дело посвећено српским светитељима није, како је забележено, познати Теодосијев Канон Симеону и Сави четвртога гласа. 26 У питању је целина чији је први део Канон светом Симеону четвртога гласа (л. 241б-247а), а други Канон похвални светоме Сави другога гласа (л. 248а-251б). Оба су канона узета из Теодосијевих служби Канон похвални Сави први је канон из Теодосијеве Службе светоме Сави (онај са акростихом Саву похвалити разума Боже мој даруј ми ), а Канон Симеону први је канон из Теодосијеве Службе светом Симеону (са акростихом Теодосије недостојни поју те оче Симеоне ). Претпостављамо да је забуна у идентификовању ове целине настала због тога што је, изгледа већ приликом првог повезивања и коричења кодекса, погрешно повезан један лист свешчице ( обрнуо се) садашњем 243. листу право место је између 249. и 250. листа. 27 Тако је део из Канона Сави доспео у Канон Симеону, па се на први поглед чинило да је у питању дело посвећено обојици. Канон светоме Симеону који се налази у овом рукопису најстарији је до сада познати препис макар једног дела Теодосијеве службе посвећене овоме свецу. Најстарији препис потпуне његове Службе светом Симеону налази се у рукопису из збирке манастира Свете Тројице код Пљеваља и потиче из 1350/60. године (Пљевља 109). 28 Компилација какву налазимо у Дамјановом октоиху обично указује на дуготрајну, стабилну рукописну традицију једног дела, када се из неких разлога рецимо за одређане литургијске потребе комбинују поједини, већ устаљени у употреби, литургијски састави И. Шпадијер Трагом светогорских преписа Теодосија Хиландарца, ; И. Шпадијер, Химнографски жанр и богослужбена пракса Теодосијеви канони светоме Симеону и светоме Сави, Зборник Матице српске ѕа славистику 63, Нови Сад 2003, Д. Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, Београд 1978, бр В. И. Шпадијер, Химнографски жанр и богослужбена пракса Теодосијеви канони светоме Симеону и светоме Сави, 349, нап И. Шпадијер, Најстарији преписи Теодосијеве Службе светом Симеону Мироточивом, Старобългарска литература, кн , София 2005 (2006), Филологически изследвания в чест на Климентина Иванова за нейната 65-годишнина, Уп. С. Кожухаров, Един рядък случай на химнографската компилация в неизвестен параклис за Симеон Неман и Сава Сръбски, Зборник историје књижевности, САНУ 10, Стара српска књижевнсот, Београд 1976,

8 8 Ирена Шпадијер Споменућемо још и Карејску службу светоме Сави из збирке руског светогорског манастира Пантелејмона (бр. 11), 30 која је датирана годином. 31 Иако припада претеодосијевској редакцији Савиних служби у њој се налази и Слава на хвалите (Ум ваперив...) посведочена још само у Теодосијевом делу у питању је једна песма из Теодосијеве службе, што је први знак некаквог мешања старије редакције са најмлађом, теодосијевском. 32 Као што се из наведеног материјала види, већ у првим деценијама па све до средине XIV столећа имамо пет Теодосијевих дела посведочених у рукописној традицији, што време њиховог настанка свакако помера дубље у прошлост. У даљем трагању за временом нашега писца усредсредићемо се на сама његова дела, односно на њихову садржину. Чини се да би поновно ишчитавање и утврђивање њиховог могућег историјског контекста могло имати значаја за одређивање временског оквира Теодосијевог рада. Шта нема у Теодосијевом делу, а могли бисмо очекивати? Прве деценије XIV века биле су веома немирне у историји српске средњовековне државе. На самом почетку столећа почињу сукоби између браће, краља Милутина и Драгутина. Отворени рат избио је најкасније године. 33 Трајао је можда све до и изгледа да је цела земља била њиме обухваћена. Дубровачки трговци у својим извештајима и писмима јављају о несигурности и безвлашћу у читавој Рашкој: у овој земљи зло се чини, рати су. 34 О томе нема ни помена ни алузија у делима Теодосијевим. И Византија се у исто време налази у тешким приликама. Турци су већ освојили највећи део Мале Азије и Царство је, немајући довољно сопствене војске, морало ангажовати стране ратнике. Међу њима је била и тзв. Каталанаска компанија, добро организована плаћеничка војска, чије се амбиције нису заустављале само на обављању посла за цара. Каталанци су убрзо почели пљачкати и домаће поседе те су тако дошли у сукоб са василевсом и се потпуно одметнули од њега. Године они су се улогорили преко пута Атоса, на полуострву Касандри и све до пустошили светогорске манастире. 35 Ни Хиландар, наравно, није био поштеђен, а сведочанства о тим нападима и о страшним сликама 30 А. T. N. Tachiaos, The Slavonic manuscripts of Saint Panteleimon Monastery (Rossikon) on Mont Athos, Thessaloniki, Los Angeles 1981, бр Издање П. Симић, Карејска Служба светоме Сави, Богословље, XXII (XXXII), св. 1 и 2, 1978, Д. Богдановић, Најстарија служба светоме Сави, Београд 1980, 9, нап Историја српског народа. Прва књига. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), уредник Сима Ћирковић, Београд , Историја српског народа, Историја српског народа,

9 Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца 9 страдања остала су забележена и у уметничкој књижевности попут оног у Житију архиепископа Данила II које је написао његов ученик. Ништа од те тешке збиље не можемо ни наслутити у делима Теодосија Хиландарца, светогорског житеља. прва деценија XIV века на Светој Гори, иначе, никако није било повољно време за књижевно стварање и настајање обимног Теодосијевог опуса. Почетком XIV столећа краљ Милутин је у Хиландару започео обимне грађевинске радове. На месту старије, Немањине, подигао је нову, раскошну саборну цркву тролисне основе комбиноване с уписаним крстом, која се и начином зидања разликовала од свих раније подигнутих цркава у Србији, 36 а чија просторна организација, структура и облици иду у ред највиших остварења у светогорској, српској и византијској архитектури. 37 Ни најмање алузије на овај велики подухват, који би морао привући пажњу сувременика и члана манастирске обитељи, не налазимо код нашег писца. 38 Штавише, у Служби светом Симеону (Други канон, шеста песма, други тропар) он о цркви коју је подигао Симеон и о његовом гробу говори у садашњем времену: Храм себе Богу сатворша и црков того матере са сином ва Горе Светеј ваздвигал јеси, јуже облагоухал јеси миром светаго ти тела, јаже ниња благолепијем сини твојими украшајема гроб твој обнављајет, памет твоју празнујуштих Историја српског народа, 477; Д. Богдановић, В. Ј. Ђурић, Д. Медаковић, Хиландар, Београд 1978, В. Кораћ, Црква краља Милутина, у: Манастир Хиландар, прир. Гојко Суботић, Београд 1998, 145; о времену грађења и осликавања Милутинове цркве в. М. Марковић В. Т. Хостетер, Прилог хронологији градње и осликавања хиландарског католикона, Хиландарски зборник, 10, Београд 1998, Натпис са елементима екфрасиса, исписан на источном зиду припрате Милутинове цркве, непосредно изнад јужног пролаза у наос, који говори о градњи и осликавању храма, својим поетским склопом сведочи о велелепности и узвишености грађевине и величини градитељског подухвата о томе в.: Ђ. Трифуновић, Ктиторски натпис краља Милутина у саборној цркви манастира Хиландара. Естетичко разматрање, Са светогорских извора, Београд 2004, Србљак. Службе, канони, акатисти, приредио Ђ. Трифуновић, превео Д. Богдановић, Књига прва, Београд 1970, 196; на ово је први скренуо пажњу Драган Војводић у раду Хиландарски гроб светог Симеона Српског и његов сликани програм, Хиландарски зборник, 11, Београд 2004, 44, нап.98: Теодосије овде јасно говори о храму који је подигао свети Симеон, па ако би се његове речи дословно схватиле, значило би то да су ове стихире настале пре Милутинове обнове хиландарског католикона из прве или друге деценије XIV века.

10 10 Ирена Шпадијер У набрајању шта све код Теодосија нема могли бисмо ићи и даље. Како то да нема никаквих асоцијација на подизање нове цркве Богородице Љевишке (1307) која је седиште призренског епископа? Или, откуд поптпуно одсуство и најмање алузије на сукоб краља Милутина и његовог сина Стефана, потоњег краља Стефана Дечанског, сукоб који је био веома актуелан у другој деценији XIV века. Шта су проучаваоци нашли у Теодосијевом делу? Још је Ђорђе Сп. Радојичић анализирао помињање поганских најезди ( поган находа Служба светоме Симеону) и Агаре чеда, Измаилћана ( Агари чедом поганим, Измаилтом Служба светоме Сави), покушавајући да утврди историјске околности које су их изазвале. 40 У Житију Петра Коришког помен Григорија који је бедил писца да напише животопис овога пустињака такође је подстицао историчаре на разне закључке ко би то могао бити. Изнете су различите прептпоставке од оне немогуће да је реч о Григорију Цамблаку 41, преко оне да је у питању Григорије Палама 42, затим да се ради о истоименом Хиландарцу, који је према Душановој повељи из подигао нову цркву Светог Петра у Кориши, 43 па све до мишљења да је у питању Григорије II, рашки епископ ( ), преписивач чувене Рашке крмчије из године. 44 Да је у питању неко близак Теодосију, види се по томе што тај Григорије из увода није поменут у трећем лицу као неки наручилац по чијем се повељенију пише Житије, већ је ауторово обраћање њему непосредно, готово епистоларно. Само у једном рукопису, оном који је исписао Христофор Рачанин године (по којем је дело делимично и преведено на савремени српски језик), Теодосије се обраћа Григорију са оче и брате. Дело Христофора Рачанина и иначе показује доста разлика у односу на остале преписе Житија сам писар је волео да прерађује и допуњава текст и даје донекле ауторски печат својем раду на њему. У најстаријем препису Житија, с почетка XV века (Х 479), као и у свима осталим стоји, међутим, само брате што можда може бити од извесног значаја за даље расправљање овог питања. 45 У Житију Светог Петра Коришког писац се, као што је познато, хронолошки одређује према времену живота овог пустињака тако што 40 Ђ. Сп. Радојичић, О старом српском књижевнику Теодосију, S. Novaković, Teodosija mniha Hilandarca djelo o Petru Koriškom, Starine JAZU, XVI, Zagreb 1884, С. П. Розановъ, Источники, время составленія и личность составителя Өеодосіевской редакціи Саввы Сербскаго, Извѣстія Отдѣленія русскаго языка и словесности Императорской академіи наукъ, т. XVI, кн.1.- я, Санктпетербургъ 1911, Ђ. Сп. Радојичић, Старьць Григорıе, Богословље, књ. II, св. 4, Д. Костић, Када је Теодосије писао Живот св. Саве, Glasnik jugoslovenskog profesorskog društva, novembar 1933, knj. XIV, sv.3, 1933, И. Шпадијер, Трагом светогорских преписа Теодосија Хиландарца,

11 Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца 11 наводи своје изворе. Он се, наиме, о светом и његовим подвизима распитивао код мештана и људи из околине и тако прикупио обавештења од следбеника Петрових непосредних ученика и испитах же от суштих ту и от окрстних многих, јаже о житији јего хоте разумети и јаже от онех инок иже преподобнаго погребших, иже тогда бившеје с њими слишанијем прејеше. 46 То упућује да је Теодосије две генерације удаљен од времена Петра Коришког. А шта, пажљивијим читањем, још можемо пронаћи код Тео досија? Теодосијева дела у основи су, као што видимо, веома сиромашна било каквим историјским фактима који би могли упућивати на време њиховог настанка. Боље рећи, таквих чињеница готово и нема у њима. Настојали смо да докучимо још понешто што би нам, макар посредно, могло указати на хронолошке одреднице самог писца. Редови који следе представљају један такав покушај. Мада звучи као опште место, у Заједничком канону Симеону и Сави на осам гласова, у канону гласа шестог, у шестој песми, другом и трећем тропару осећа се, исказан у првом лицу, помало необичан и готово аутобиографски тон, неуобичајен за Теодосија. Иако су ови тропари реминесценција на библијску песму (Молитва пророка Јоне) на којој је грађен ирмос 47 и не говоре ништа конкретно о пишчевом животу, ипак се у спомињању сагрешења младости може наслутити једна интимистичка црта: Опходима влнами нечистих помишљениј и обуревајема вастанми плтаских страстеј, твојими молитвами предварив, оче Симеоне, и от пучини греховније исхити ме, и ва тихоје спасајемих пристаниште направи божаственије Христови вољи. Јуност своју јако дар свештене, оче Саво, Богу принесал јеси, и ва добродетељах теченије скончав царствију јего достојин бист, јегоже јако чловекољупца умоли, јуности мојеје сагрешенија простити ми и прочеје живота мојего ка того угожденију исправити Теодосије Хиландарац, Житије Петра Коришког, приредио Т. Јовановић, Књижевна историја, XII, 48, Београд 1980, 674; навод из издања Томислава Јовановића доносимо савременим писмом, у фонетској транскрипцији. 47 Књига пророка Јоне 2, 3 10; в. Теодосије, Службе, канони и Похвала, приредила Биљана Јовановић-Стипчевић, данашња језичка верзија Д. Богдановић и Б. Јовановић- Стипчевић, Београд 1988, Србљак, 404, 406.

12 12 Ирена Шпадијер У литератури је већ више пута на различите начине тумачено место из Житија светога Саве о изгледу манастира Жиче, које су први приметили Владимир Петковић и Станоје Станојевић. 49 Сава је, наиме, читамо у Житију, довео из грчке земље многе раднике и веште мраморнике који су украсили Жичу јако и до данас ваистину васеми украшена цркви видит се. 50 Ако би се ово и могло посматрати као неко опште место у Теодосијевој нарацији, чини се да следећи пример указује на нешто друго. Жича се свуда у Житију помиње као актуелно архиепископско средиште архиепископија, глагољема архиепископија. Ни на једном месту у делу не говори се о њој као бившој или, на пример, првој архиепископији, што би се, с обзиром на неповољне историјске околности и премештање архиепископије у Пећ после 1284, могло очекивати. Савино крунисање Стефана Првовенчаног једна је од оних епизода из Житија која је такође разматрана више пута. Оно што највише привлачи историчаре књижевности и историчаре уопште јесу велике разлике у описивању истог историјског догађаја код Доментијана и Теодосија. За разлику од Доментијана, код којег Савином крунисању Стефана претходи посланство упућено папи и стизање краљевског венца из Рима, код Теодосија ништа од тога нема. Нема ни назнака да би Савином крунисању брата претходило било шта што би имало везе са Римом и католичком црквом. Мотивација целе сцене постављена је на сасвим другачијим основама, а беседа Савина која овде долази после Стефановог овенчавања круном наглашено је прожета духом православља. Одмах иза тога следи епизода са угарским краљем и Савиним чудом са грäдом. И овде су разлике у односу на Доментијаново дело веома значајне и симптоматичне. Док код Доментијана Сава подучава угарског краља суштини и основним догмама хришћанске вере, код Теодосија га српски архиепископ упознаје са основним вредностима православне вере и, штавише, преводи га у православље: По наученију же светаго отрицајет се јереси и јуже веру латинскују држаше, и васех јереси злих и студних, иже светаја и саборнаја и апостолскаја цркви отрече, и свети и васељенсци сабори проклеше, и он проклињајет и отрицајет се, православија же веру, јакоже светим научајем, држати обештавајет се В. Петковић, Манастир Жича, хисторија, Београд 1911, 39; С. Станојевић, Кад је Теодосије писао живот Св. Саве, Теодосије Хиландарац, Живот светога Саве, издање Ђуре Даничића, приредио и предговор написао Ђорђе Трифуновић, Београд (Фототипија издања Ђуре Даничића из 1860), 98; наводе из Даничићевог издања Житија светог Саве доносимо у фонетској транскрипцији. 51 Теодосије Хиландарац, Живот светога Саве, издање Ђуре Даничића, 158.

13 Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца 13 Откуда код Теодосија овакав однос према католичанству какав не налазимо код Доментијана и који није могао имати такве основе у време светога Саве? Које су то (не)прилике историјске политичке, верске или које друге, могле бити узроком оваквога Теодосијевог става? Пре него што предложимо одговор на ово питање навешћемо недавно публиковано запажање Бојана Миљковића о Теодосијевом виђењу добијања аутокефалности Српске цркве. Епизоду о Савиној хиротонији Теодосије завршава речима: Сице убо свети отац наш божастваније власти јеже учити, везати же и раздрешати, апостолскаго сана сподобљајет се, не придобив престол безакоњем, не саградив недостојинством труд на повељенија, рекше на правила, не украд власти митом, ни разбојничаски, не подобне силним сију васхитив, не гонив части н частњу гоњен и једва умољен, не чловечаску н божаствану от Бога благодет пријем, тако на седалишти светитељства не губитељски н спасне седит, и хвалит Господа. И сија убо тако јаже о светим ва царствујуштим Константине граде Богом садејаше се. 52 Овакво реторско правдање чина Савине хиротоније, чија је основна мисао преузета из Надгробног слова Василију Великом од Григорија Богослова, 53 Б. Миљковић повезује са одређеним конкретним околностима које су могле изазвати Теодосијеву реакцију. 54 Он то доводи у везу са хрисовуљом цара Михаила VIII Охридској архиепископији из августа године, којом је самосталност српске архиепископије и бугарске патријаршије била доведена у питање. 55 Миљковић сматра да бисмо, уколико су наведени Теодосијеви редови заиста непосредан одјек овога догађаја, добили посредан доказ за иначе неизвесно датовање млађег Савиног житија Теодосије Хиландарац, Живот светога Саве, издање Ђуре Даничића, он је увек слободно славио и хвалио Господа, будући да свој положај није био на силу отео или украо, нити је за чашћу трчао, него је част њега вијала и ухватила, пошто милост није од људи примио, него равно од Бога, Божију. Григорије Богослов, Надгробно слово Великом Василију, предговор, превод и белешке Челица Миловановић, Глас Српске академије наука и уметности CCCLXXXIX, Одељење језика и књижевности, књ. 18, Београд 2001, Као да у Теодосијево време још увек живе Хоматинове оптужбе против Саве, које су код Теодосија створиле потребу да и оваквим, помало реторским завршетком оправда чин стицања аутокеафалности српске цркве. Помен Константинопоља као места хиротоније могао је да буде додатни аргумент у прилог легалности поменутог чина. (Б. Миљковић, Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, Београд 2008, 142). 55 Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959, 428; С. Хафнер, Светосавска црква и Рим у XIII и XIV веку, Српски средњи век, Београд Нови Сад 2001, Б. Миљковић, Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, 142.

14 14 Ирена Шпадијер Настојања Михаила VIII Палеолога да одузме српској и бугарској цркви аутокефалност претходила су једном другом крупном догађају који је унео велику пометњу у политички, друштвени и верски живот Византије. Само две године касније, на сабору у Лиону 6. јуна године, потписана је црквена унија којом је Византија признала не само примат римске цркве већ и римске догме. 57 Већина византијског клира огорчено се противила оваквој званичној политици и пружала јој отпор, а узбуђење је захватило читаву земљу. Народ, вековима васпитаван у православном духу, бунио се против цара који је, по њему, издао православну веру. Свирепа прогањања и препуни затвори обележили су другу половину седамдесетих година XIII века у Византији, а расцеп је захватио све слојеве становништва, укључујући и саму царску породицу. 58 Коначно, почетком наредне деценије, Унија је доживела потпуни неуспех. Ове неприлике, природно, нису могле заобићи Свету Гору. 59 Зар не би Теодосијево, најблаже речено, нерасположење, које према католичкој цркви и Риму провејава више него недвосмислено у Савином животопису, могло бити непосредан одраз ових историјских дешавања? Није ли, можда, управо такав став светогорског и хиландарског духовништва могао наћи израза у новом житију оснивача самосталне Српске цркве, у чијем лику су се стекле све највише духовне врлине и вредности православне Цркве? За разлику од Доментијанове васељенске и општехришћанске реторике, у Теодосијевом делу Сава је поново засијао као заступник изворних вредности ортодоксије које су у то време биле реално угрожене. О правим разлозима и поводима настанка млађег Савиног животописа око четврт века после старијег житија можемо изнети само претпоставке. Једна од њих се крије у наслову дела где се каже како је житије сказано Доментијаном а списано Теодосијем. О изразима сказано и списано много се и на различите начине расправљало у научној литератури, чиме се тумачио и однос Теодосија према Доментијану, као и однос њихових дела. Ми сказано схаватамо дословно као усмено казивање Доментијаново Теодосију. 60 Сасвим је могуће да су Доментијан и Теодосије у једном дужем или краћем временском распону били сувременици и да је он као млађи могао слушати и драгоцена сведочења 57 Г. Острогорски, Историја Византије, Г. Острогорски, Историја Византије, Оне нису заобишле ни Српску земљу, што је нашло одраза и у ликовној уметности в. о томе Б. Тодић, Апостол Андреја и српски архиепископи на фрескама Сопоћана, Трећа југословенска конференција византолога, Београд Крушевац 2002, На такво тумачење указује и употреба истога израза у Житију Петра Коришкога када Теодосије објашњава своје усмене изворе сија о њем сказаше ми (522б) уп. Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, (друго, допуњено издање), Београд 1990, 69.

15 Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца 15 Доментијанова о животу првог српског архиепископа. Није ли, можда, управо у заглављу Теодосијевог дела исказано и поштовање и дата предност угледном хиландарском духовнику и великом књижевном претходнику који не само да је написао Савин и Симеонов животопис, него је и био Савин ученик? Управо то би се могло претпоставити у Теодосијевом изразу у којем он говори о себи, у маниру афектиране скромности, као о ономе ко је само записао ( списао ) праву, веродостојну ( сказану ) Доментјанову повест. 61 О уметничком таленту и књижевном умећу млађега писца, пак, говори не само сасвим другачије и самосвојно написано Житије светога Саве, већ и остала његова дела која су га уздигла у ред највећих српских књижевника средњега века. Закључујући ова разматрања и сводећи чињенице, нисмо склони да Теодосија видимо као писца ХIV века, а његов књижевни рад сувремен, рецимо, стваралаштву Данила II. Пре би то могло бити коју деценију раније. Време владавине краља Драгутина (које се већим својим делом поклапа са трајањем Лионске уније) било би, чини се, она доња граница, логичан хронолошки оквир у који би се, можда, могао сместити настанак новога Житија светога Саве. Химнографска дела посвећена Сави и Симеону могао је наш писац испевати у годинама које следе, а потом створити и саставе посвећене светом Петру Коришком, од чијег живота су га, како је и сам наговестио, делиле две људске генерације. 62 Теодосијев књижевни рад највећим својим делом, чини се, припада XIII столећу. Ирена Шпадијер Кључне речи: Теодосије Хиландарац хронологија, Житије светога Саве Irena Špadijer THE literary work of theodosios of Hilandar Chronological framework The period in which Theodosios lived and worked has been one of the more controversial issues raised in the academic circles about this medieval author. Scientific opinions varied considerably on this matter, though in recent years a prevailing theory has been that Theodosios was an author whose literary work can almost certainly be placed in the first couple of decades of the XIV century. This paper re-examines Theodosios chronology. 61 Професору Ђорђу Трифуновићу дугујемо захвалност за веома подстицајне разговоре које смо водили о односу Доментијана и Теодосија, као и о суштини и законитостима књижевног стварања у средњем веку. 62 Мишљења смо да се свети Петар Коришки преставио у XII или, можда, што је мање вероватно, на самом почетку XIII столећа.

16 16 Ирена Шпадијер The manuscripts of Theodosios works were analysed first, in order to identify the oldest ones and thus determine the upper time-line of his work. It was concluded that manuscript tradition, from the early decades until mid-xiv century, contained five works of Theodosios, which definitely moves the time they were written in deeper in the past. In our further research we concentrated on the works themselves and their content. A detailed analysis of some works, particularly the Life of St. Sava, resulted in identifying their historical context which, in turn, was significant for determining the time-frame of Theodosios work. Some episodes from the works, especially the scene of the coronation of Stefan Prvovenčani ( the First-Crowned ) and the episode with the Hungarian king, hint at certain level of Theodosios animosity towards the Pope and Catholicism in general. This indicates the period of the Council of Lion (1274) when Byzantium accepted not only the supremacy of the Church of Rome, but also the Roman dogma. Theodosios discontent, to put it mildly, with Catholic Church and Rome, which is more than evident in the Life of St Sava, could have been a direct reflection of these historical events. It is this anti-union attitude inherent to Mt. Athos and Hilandar monasticism, to which Theodosios himself belonged, that might have been the reason for writing a new biography of the founder of an independent Serbian Church who was supposed to be the embodiment of all highest spiritual qualities and values of the Orthodox Church which were truly jeopardised at the time. For additional reasons that were elaborated in detail in the article, we opted for the period of king Dragutin s reign ( ) as a logical chronological framework in which the writing of Theodosios Life of St Sava could be placed. Theodosios may have written the hymnographic works dedicated to St. Sava and Simeon in subsequent years, followed by the works dedicated to St Peter of Korisha. In Theodosios own words, two human generations were separating him from the time when St Peter of Korisha lived. It seems that Theodosios literary work, in most part, belongs to the XIII century. Кey words: Theodosios of Hilandar chronology, the Life of St Sava.

17 Софија Божић DOI: /PKJIF B УДК Vidici Хрватско питање и југословенство на страницама часописа Видици ( ) У чланку је анализирано писање часописа Видици (јун 1938 јун 1940) око кога је био окупљен низ значајних интелектуалаца с разних страна југословенског простора (Јован Ердељановић, Милан Будимир, Васиљ Поповић, Владимир Ћоровић, Виктор Новак, Петар Скок, Нико Бартуловић и други). Присталице југословенске идеје, они су разматрали додирне тачке и спорна питања Срба и Хрвата, пратећи, с једне стране, покушаје разрешавања несугласица између два народа и, с друге, екстремне тенденције које су доводиле у питање резултате напора на ублажавању напетости које су угрожавале опстанак југословенске државе. Група идејних истомишљеника југословенске оријентације, интелектуалаца из различитих средина, основала је године у Београду часопис Јавност у коме је износила, између осталог, своје виђење актуелних национално-политичких проблема у држави. Пошто су Јавност, а затим и њен кратковеки наследник под именом Круг (1938) забрањени, учињен је и трећи покушај и покренути су Видици. Као и у претходна два гласила, и у новом часопису сарађивали су многи еминентни представ ници науке и културе. Међу најугледнијима и најпознатијима били су уважени стручњаци, професори универзитета и књижевници Јован Ердељановић, Милан Будимир, Васиљ Поповић, Владимир Ћоровић, Виктор Новак, Петар Скок, Нико Бартуловић, Ђуро Виловић. Сви они били су чланови Југословенског културног клуба (ЈКК), организације која је формирана године и чија је оснивачка скупштина одржана 26. октобра у Београду, у присуству седамдесет интелектуалаца. За председника ЈКК изабран је проф. Јован Ердељановић, а Видици, који су излазили од јуна до јуна године, под уредништвом књижевника Милана Марјановића, постали су незванично гласило Клуба. У говору на оснивачкој скупштини председник ЈКК изнео је своје виђење југословенства које је заступала и цела та групација, а његове речи дословно су пренете у Видицима и могу се сматрати програмским чланком часописа. Проф. Ердељановић истакао је да се ЈКК залаже за културно/духовно јединство свих Југословена, без обзира на разлике у

18 18 Софија Божић погледу политичког уређења државе. Лозинка и највиши идеал његових чланова је братство и јединство, али не декларативно, већ такво које ће бити показано на делу: у спровођењу пуне равноправности на духовном и материјалном плану заједничке егзистенције и напретка. Само на тај начин могуће је оживотворење југословенске мисли, њено преображавање од идеје у реалност. 1 На чему се заснивало јединство народа и државе које су афирмисали сарадници Видика? На крвном сродству, заједничким традицијама, интересима, развојним перспективама. Речју, индивидуалитете од којих се састоје Југословени повезује, с једне стране, прошлост, с друге будућност. Већ у словенској прадомовини они су били веома блиски, толико да византијски писци ни у 11. и 12. веку нису умели да разликују Србе од Хрвата. Потоња збивања нису утицала на њихово раздвајање већ су их, напротив, повезивала и на тлу Балкана: продор Османлија узроковао је велике миграције становништва, мешање и укрштање. Многи православни Срби примали су римокатоличку веру и преузимали етничко име своје браће, тако да у широком појасу додира Срба и Хрвата не постоји ниједан од њих, или је бар тако тврдио проф. Ердељановић, који међу својим прецима нема и неког припадника друге словенске групе. Сеобе су имале за последицу и географску измешаност српских и хрватских насеља на простору трећине југословенске државе: почевши од дела Далмације између Сења и Сплита на североисток до Бјеловара и Сомбора. Порекло којим су били нераскидиво повезани, контакти које су остваривали током векова, историјске околности које су их упућивале једне на друге, уједначиле су Југословене на психолошком нивоу, потенцирајући одређене психичке особине код свих подједнако, звали се они Срби, Хрвати или Словенци. Заједнички именитељ тих етничких целина, које је проф. Ердељановић сматрао једним истим народом или нацијом (употребљавајући те појмове као синониме), биле су и многе друге одлике: језик, обичаји и веровања, епске песме и остале народне умотворине, материјална култура (ношња, стамбени објекти). 2 И др Петар Скок је инсистирао на заједничкој прошлости Срба и Хрвата, чије су се историје укрстиле од велике сеобе Срба у 16. веку, када се значајан део њихове популације нашао под влашћу исте династије која је господарила централном Европом. Но и пре тога, тврдио је др Скок, постојали су контакти између Срба и Хрвата: место Срб у Лици 1 Јован Ердељановић, Југословенски Културни Клубови, Vidici, br. 11, 10. novembar 1938, Према 3. чл. Правила ЈКК задатак Клуба био је: да ради на неговању југословенске културе и ширењу југословенске идеје, настојећи уједно да изграђује заједничку основу српске, хрватске и словеначке културе у правцу духовног јединства целокупног нашег народа. Правила Југословенског културног клуба у Београду, Београд Dr. Jovan Erdeljanović, Etnički problem Jugoslavije, Vidici, br. 8, 25. april 1939,

19 Хрватско питање и југословенство на страницама часописа Видици група српских насељеника основала је већ у време Константина Порфирогенита, а међусобних додира било је и потом, пре турског продора на Балкан. Хрватски научник сматрао је да је за мешање српског и хрватског становништва у средњовековном периоду од посебне важности био богумилски покрет, а касније је тај процес одлучујуће подстакла инвазија Османлија, узрокујући тзв. прву симбиозу Срба и Хрвата. Друга симбиоза, како је др Скок називао заједнички живот у југословенској држави, узрокована је такође једним великим историјским догађајем, а то је био Први светски рат. 3 Ипак, и поред тога што говоре на исти начин а то је за сараднике Видика био можда и најбитнији показатељ да су Срби и Хрвати један народ и што имају читав низ других заједничких карактеристика, испресецаност њиховог етничког простора границама неколико великих сила утицала је на то да тај народ има две политичке историје, две традиције и две религије. Тежња њихових господара да их одрже у потчињеном положају приморала је и Србе и Хрвате на борбу за политичку, економску и културну еманципацију и подстакла их на међусобну сарадњу која је свој идејни израз нашла у концепцији југословенства. Југословенска идеологија постепено је узимала маха и нису је успели сузбити никакви притисци нити прогањања њених носилаца. А када је избио светски рат, југословенство су, у виђењу Богдана Крекића, пригрлили широки слојеви становништва и више ништа није могло да стане на пут остварењу тог идеала. 4 Истог мишљења био је и Нико Бартуловић. Да би доказао како је југословенска идеја с одушевљењем прихваћена и код Хрвата, Бартуловић се вратио двадесет година уназад, у време распада Аустро-Угарске монархије и формирања Краљевине СХС/Југославије. Евоцирајући успомене с краја октобра 1918, када се, после трогодишње робије нашао у Загребу, забележио је како је, као и сви остали, општом амнестијом ослобођени политички осуђеници, био дочекан раширених руку. Улогу Далматинаца, Војвођана и Босанаца у тој срдачној добродошлици није преувеличавао будући да они у главном граду Хрвата, према Бартуловићевом мишљењу, не би ни потражили уточиште да нису наишли на плодно тле за развијање ујединитељског деловања. Загрепчани су тих дана уклањали са својих улица мађарске грбове и аустријска обележја, својим суграђанима официрима и службеницима скидали су аустријске ознаке с униформи ако они то већ нису урадили, а једног заробљеног српског официра извели су из болнице и сатима га носили на раменима, изражавајући тако дубоку приврженост српској војсци. Да би још убедљивије аргументовао став о југословенском опредељењу Dr. Petar Skok, Hrvati i Srbi, Видици, бр. 1 2, 25. јануар 1939, Bogdan Krekić, Dvadeset godina Jugoslavije, Видици, бр. 12, 25. новембар 1938,

20 20 Софија Божић становника Загреба и његовом континуитету, Бартуловић је изнео и неколико карактеристичних појединости из периода који је претходио одлуци Хрватског сабора о раскидању веза с Аустро-Угарском: излажење националистички и антиаустријски оријентисаних листова ( Хрватска/ Југословенска њива, Књижевни југ, Глас Словенаца, Хрвата и Срба ), акцију спасавања деце из сиромашних, углавном српских крајева Лике, Далмације и Босне, велике антиаустријске демонстрације поводом прослава Прерадовићевог и Војновићевог јубилеја, а поменуо је и познате градске кафане, средишта југословенске пропаганде, у којима се певало о српском краљу и поразу Монархије. Као врхунац свих манифестација испољавања јединства Бартуловић је доживео окупљање огромне масе грађана 29. октобра 1918, каква никада раније нити касније није виђена на Марковом тргу, и која је еуфорично клицала Југославији и заједници Срба, Хрвата и Словенаца. 5 Како су Видици објашњавали промену расположења хрватског становништва, односно незадовољство Хрвата својим положајем у југословенској држави и тенденцију ка самосталности и независности? Док данас знамо да су антидржавно расположење већ од првих дана по уједињењу стварале, подстицале и распиривале хрватске политичке странке, у чему је најбитније било деловање ХПСС/ХРСС/ХСС-а Стјепана Радића, странке с највише присталица код Хрвата, као што су идентификовани и многи разлози који су хрватску политичку елиту и хрватско друштво подстрекивали на пружање отпора југословенској идеји, 6 сарадници Видика су за напетости у српско-хрватским односима кривили владајуће режиме. Др Штефан Сагадин је почетак тензија налазио у неспоразуму између српске владе и Југословенског одбора за време Првог светског рата. Одбијање српске стране да у издвајању појединих конститутивних елемената, које би се остварило кроз одређен облик државног уређења, односно у инсистирању Хрвата на својој посебности у оквиру будуће југословенске заједнице, види пожељан облик политичког понашања, др Сагадин тумачио је као израз ратног циља српске владе на челу са Николом Пашићем. По његовом мишљењу, тај циљ био је стварање Велике Србије, састављене од простора на којима доминира православни живаљ, док је за подручја насељена Хрватима и Словенцима била предвиђена формула присаједињења Краљевини Србији, а не уједињења са српском државом. Тим крајње поједностављеним и, у основи, погрешним приступом проблему уједињења, из кога је произаш- 5 Niko Bartulović, Sećanja na 29 oktobar 1918 u Zagrebu, Видици, бр. 10, 25. октобар 1938, Важнија литература о томе наведена у: Софија Божић, Срби у Хрватској , Београд 2008,

21 Хрватско питање и југословенство на страницама часописа Видици ла и нетачна интерпретација којој савремена наука супротставља много изнијансираније виђење, 7 др Сагадин, према сопственим речима, није имао намеру да приговара Србији јер је, из његовог угла, било сасвим природно да српски народ мисли првенствено на себе и свој положај у предстојећим временима. Каснији развој догађаја само је појачавао напетости. Видовдански устав, односно њиме предвиђен Закон о подели земље на области (1922) др Сагадин је сматрао фаталним јер је увођењем великог броја малих јединица које су, као такве, имале врло ограничене могућности деловања на плану државне управе и самоуправе, у ствари изведена централизација. Занемарујући чињеницу да тај закон није ступио на снагу до средине двадесетих година и да се све до тада владало по старом, покрајинском систему наслеђеном од Аустро-Угарске, он је преузео гледиште хрватске политичке елите по коме је над Хрватском и осталим деловима државе успостављена хегемонија Београда, на коју су Хрвати одговорили снажним отпором. Увођење бановина као нових административних јединица била је, према др Сагадину, много боља замисао, чијим спровођењем би се уклонили разлози незадовољства. Међутим, њену потпуну реализацију омеле су и зауставиле снаге које су решавање проблема југословенске државе виделе, како каже овај сарадник Видика, у присаједињењу уместо у уједињењу. Другим речима, носиоци великосрпске идеологије на власти спречили су успостављање оптималног административног уређења којим би се постигла равноправност свих конститутивних фактора и тако решила криза југословенске идеје. 8 Поред великосрпских, тензије су подстицали и режими интегралних Југословена који се нису устручавали од примене насилних метода у спровођењу политике. 9 У истом духу писао је и проф. Божа Марковић чији је чланак, објављен у загребачкој Новој ријечи, прештампан у Видицима. Демократски првак изнео је став да за државну кризу српска страна сноси већу одговорност ( кривицу ), будући да се претходних двадесет година није владало из Загреба, већ из Београда. 10 У најкраћем, хрватско питање избило је у први план оног тренутка када се држава у пракси није показала као истинска и у свему држава Срба и Хрвата, па су се интелектуалци око Видика понадали да ће после децембарских избора доћи до потпуне преоријентације у 7 Đorđe Đ. Stanković, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije, Beograd 1984; исти, Никола Пашић и југословенско питање I II, Београд Dr. Štefan Sagadin, Unutrašnje uređenje naše države i Jugoslovenstvo, Видици, бр. 12, 13, 14, 25. јун 1939, Niko Bartulović, Zadaci Jugoslovenskih Kulturnih Klubova, Vidici, br. 11, 10. novembar 1938, Kroz štampu: Preduslovi sporazuma, Vidici, br. 5, 10. mart 1939,

22 22 Софија Божић политичком животу, којом ће хрватско питање бити скинуто с дневног реда. 11 Обрадовало их је када је влада др Милана Стојадиновића поднела оставку (5. фебруара 1939), а њен члан Драгиша Цветковић саставио нов кабинет. 12 Мотивишући оставку Стојадиновићеве владе потребом решавања хрватског питања, Цветковић је на тај циљ свео и суштину програма свог, новоформираног кабинета. 13 Милан Марјановић је из изјаве новог председника владе извео закључак да се најзад може очекивати промена курса унутрашње политике у правцу који ће пружити сатисфакцију незадовољнима, у исто време препознајући знаке да је и код Хрвата сазрело расположење за сарадњу у подухвату изградње заједничке југословенске државе. 14 Уредништво Видика било је мишљења да је негирањем хрватског питања направљена велика грешка. Управо непризнавање тог најбитнијег државног питања га је и ставило на дневни ред, чак га је и створило а затим учврстило ишао је тако далеко у размишљањима непотписан аутор(и) уводног чланка у броју од 10. марта 1939 а избегавање расправа о тој теми га је заоштрило до те мере да је хрватским питањем постао натопљен целокупан јавни живот. Тај чвор не може се пресећи већ га треба мирно и пажљиво размрсити и то на светлости дана чији извор треба да буде отворена и слободна дискусија. 15 Хрватима споразумом треба да се обезбеде, на начин прихватљив свим странама: једнака права у свим областима државног живота, учешће у руковођењу државним пословима, статус који неће дозвољавати да се одлучује без њих, а још мање против њих, удео у власти пропорционалан њиховом броју. Речју, хрватство уистину треба да постане конститутивни елемент, да уђе у ред господара државе, где и припада. Али и Хрвати треба да начине известан напор, апеловао је Милан Марјановић. Они не смеју да третирају државу као страно тело које им је силом наметнуто, с којим морају пактирати и ступати у нагодбене односе, већ као творевину која је њихова исто колико припада и другим конститутивним факторима. 16 Уверење о неопходности споразума изнео је и Првислав Грисогоно. Позивајући се на искуства других, он је упозоравао на то да се ниједан 11 Уводна расматрања, Избори у двадесетогодишњици, Видици, бр. 10, 25. октобар 1938, Више о томе: Dušan Biber, O padu Stojadinovićeve vlade, Istorija 20. veka, Zbornik radova VIII, Beograd 1968, 5 66; мр Драган Тешић, Југословенска радикална заједница у Србији , Београд 1997, Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavija : tematska zbirka dokumenata, Beograd 1988, М. М., Нови правац унутрашње политике, Vidici, br. 3, 10. februar 1939, Uvodna rasmatranja, O potrebi slobodne i stvarne diskusije, Vidici, br. 5, 10. mart 1939, Milan Marjanović, Sporazum sa državom ili sporazum za državu, Vidici, br , 25. maj 1939,

23 Хрватско питање и југословенство на страницама часописа Видици народ не може силом спречити да негује свој посебан идентитет: иако говоре истим језиком, Ирци су се еманциповали од Енглеза, Словаци се нису устезали од ослонца на Мађаре и Немце како би истакли сопствену индивидуалност у односу на Чехе, а Украјинци се ни после векова заједничког живљења не осећају као Руси. Иако му је потпуно неприхватљива теза да су Срби и Хрвати две нације, Грисогоно је сматрао да се морају предузети све мере како би се спречило да нетрпељивост међу њима не постане хронична, што би задало најјачи ударац идеји јединства. У том смислу, сарадња на бази споразума, подстакнута спољном опасношћу од фашистичких сила, допринела би да се ситуација развија у правцу изглађивања супротности и јачања осећања повезаности. Зато се Грисогоно у потпуности заузео за закључивање споразума макар и привременог, с могућношћу ревизије као за једино исправан пут ка ублажавању напетости. 17 П. Грисогоно није променио став ни када су Цветковић и Мачек коначно постигли договор. 18 Тим поводом, он је поновио већ речено, да ће у ситуацији када се у Европи звецка оружјем, српско-хрватски споразум ојачати државу јер страни фактор ни код кога у земљи неће наћи ослонац за своје освајачке амбиције. Али да ли ће споразум ваљати и када се спољнополитичка ситуација нормализује, када престане непосредна опасност по територијални суверенитет и интегритет југословенске државе? Одговарајући на то питање без одступања од својих убеђења, Грисогоно је отворено рекао да није одушевљен договором којим се напушта идеја интегралног југословенства, али ипак у њему није налазио елементе угрожавања државне стабилности. Иако он и његови истомишљеници, југословенски националисти, не би одвајали Дубровник и Илок од њиховог природног залеђа, Босне односно Србије, нити Бихаћ и Бања Луку од Загреба, што је све учињено споразумом, Грисогоно у новом територијалном разграничењу није видео опасност по опстанак Југославије. Није му сметало ни то што је тек формирана јединица у свом називу понела хрватско име нити су га забрињавале широке бановинске компетенције. 19 Но, није само Првислав Грисогоно поздравио споразум Цветковић Мачек. Да га одобравају, да верују у могућност успостављања равноправности, Видици су показивали указујући управо на оне тачке из недавне историје, када су Хрвати и Срби почињали да граде међусобне 17 П. Г., Осматрања: Споразум боље данас него сутра, Видици, бр. 12, 13, 14, 25. јун 1939, Више о томе: Ljubo Boban, Sporazum Cvetković Maček, Beograd Dr. Prvislav Grisogono, Sporazum i jugoslovenski nacionalni elementi, Vidici, br, 15 16, 10. septembar 1939,

24 24 Софија Божић односе на темељима узајамног поштовања, разумевања и сарадње. 20 У целини узев, редакција Видика је у почетку углавном била задовољна новонасталом ситуацијом. Регистровала је да први дани и прве недеље од успостављања Бановине Хрватске протичу мирно, без већих узбуђења и бурних реакција. Ипак, запажено је да је потпредседник Хрватске сељачке странке Август Кошутић у једном наступу поводом споразума нагласио како је Хрватска у прошлом европском лому, односно светском рату, изгубила слободу, а да ју је тек сада, у другом лому, добила. Видици су довели у питање ту хрватску слободу на коју се претенциозно позивао хрватски првак, подсећајући на истину да Хрвати нису имали никакву слободу и да су се за њу борили сто година. Засметала је Видицима и изјава још једног хрватског политичара који је, поздрављајући генералног секретара ХСС-а др Јурја Крњевића, изразио радост што се вратио из емиграције да може наставити борбу до потпуног ослобођења Хрвата и Хрватске. 21 У Видицима су подвучене и Кошутићеве речи на састанку градске организације ХСС-а у Загребу како они сада имају своју Хрватску и свој народ који ће је бранити ако избије рат у коме ће се, заиста, ускоро наћи европски континент и цео свет. 22 Иако споразум није уобличен на начин који би представљао остварење његовог идеала, и Нико Бартуловић је био задовољан што су српски и хрватски представници нашли заједнички језик. Анализирајући ново стање, он је уочавао одређене позитивне показатеље: франковцима није дозвољено да дођу до изражаја, већ су све битне функције у Бановини додељене присталицама ХСС-а, неострашћеним људима од струке; исто тако, Мачек, хрватски министри у влади и бан Шубашић радили су, према Бартуловићевим информацијама, водећи рачуна не само о хрватским интересима, већ о интересима државе у целини. С друге стране, он је примећивао и појаве које су га забрињавале: сепаратистичке тенденције у култури и просвети. 23 Страховао је да ће у уџбеницима за 20 Б. В., Политика новога курса год. 1903, Видици, бр , 25. септембар 1939, ; Osmatranja: Споразум год. 1925, Видици, бр , 25. септембар 1939, Osmatranja: U prvim danima sporazuma, Vidici, br , 10. septembar 1939, Kroz štampu: Orijentacija i planovi HSS, Vidici, br , 10. septembar 1939, Већ прве године од оснивања Бановине Хрватске, бановинске власти донеле су 54 акта из области просветне политике која су, као наредбе, уредбе и правилници, имала већу законодавну снагу од аката (окружнице, одредбе, расписи и сл.) који су се односили на остале области деловања. Из тога се може закључити да се ишло за што већим поистовећивањем младих с посебношћу Бановине Хрватске као целине која има идентитет различит од оног који показује преостали део југословенске државе. Ђорђе Станковић, Реформа просвете у Бановини Хрватској и Срби у Славонији, Годишњак за друштвену историју 2 3/1997, 234; исти, Istorijski stereotipi i naučno znanje, Beograd 2004, 179.

25 Хрватско питање и југословенство на страницама часописа Видици хрватску децу, који настају у таквој атмосфери, бити промовисано само хрватство, како ће југословенство из њих бити потпуно потиснуто, а хрватска историја представљена ненаучно и политички обојено. Узнемиравало га је и одбацивање, као нехрватских, корпуса речи и израза које користе и Срби. 24 Инсистирање на српско-хрватским разликама имаће за последицу, предвиђао је Бартуловић, све веће удаљавање и отуђивање, уместо зближавања и прожимања. Ипак, све те појаве нису довеле у питање његову веру у југословенски идеал: прилика за рехабилитацију и развитак југословенства на темељима демократије, слободарства и социјалне правде управо се указала, а на руку јој иду животне потребе државе и народа. 25 Хрватски екстремисти, окупљени око франковачког листа Хрватски народ и клерикалног листа Хрватска стража, бурно су реаговали на Бартуловићеву анализу просветних прилика у Бановини, па се он тој теми вратио још једном. Поново излажући, с новим појединостима, своје виђење стања у области просвете, Бартуловић се заложио за поштовање неких фундаменталних начела у образовним установама целе државе, а то су слобода мишљења и истраживања, научна објективност, толерантан однос према свим нацијама и религијама, равноправност раса и појединаца. Као знак да се ти принципи у Бановини Хрватској вероватно неће поштовати, већ да ће се прихватити само уџбеници које одобри римокатоличка црква и у којима нема ничега што противречи њеном учењу (као што су модерне научне теорије од Галилеја до Дарвина), он је подсетио на неколико недеља раније објављен чланак у листу Хрватски дневник. У том напису указивало се као на највећу ману дотадашњих уџбеника на то да их је осудио један црквени великодостојник и да се у њима не износе само она знања с којима је сагласна римокатоличка црква. 26 Симптоматично је било и то што је један од првих професора 24 Хрватски интелектуалци су већ од Рудолфа Хорвата и његових малициозних бележака Лиепе ствари у Есхаезији у Слободном дому (1922), преко друштва Хрватски језик и истоименог часописа, водили идеолошку борбу за самосталност хрватског књижевног језика. Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији : трећи део политика и стваралаштво, Београд 1997, , ; dr Đorđe Stanković, Nacionalizam i politička kultura (Istorijsko iskustvo prvih godina jugoslovenske države), Tokovi istorije 1 2/1993, 116; исти, Никола Пашић и Хрвати ( ), Београд 1995, 60; исти, Istorijski stereotipi i naučno znanje, 67. О политизацији језика в. и: мр Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици , Београд 2000, Niko Bartulović, Sporazum i Jugoslovenstvo, Видици, бр , 25. септембар 1939, О борби између Римокатоличке цркве и југословенске државе око утицаја на школски и просветни систем в.: Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији : други део школа и црква, Београд 1997, ; Ljubodrag Dimić Nikola Žutić, Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji : prilozi za istoriju, Beograd 1992.

26 26 Софија Божић постављених на Загребачком универзитету после проглашења Бановине био Дабиновић: у његовим делима међу хрватске великане сврстан је, уместо народних владара и политичара, угарско-хрватски краљ Људевит и то само због тога што се сукобљавао са српским царем Душаном. Потпуно свестан чињенице да ће југословенство у просветној политици Бановине Хрватске бити грубо потискивано и бојкотовано, Бартуловић је прижељкивао само једно: да се не прећуткују појаве из хрватске прошлости које иду у прилог југословенској идеји, да се њени непријатељи не служе фалсификатима и директним нападима. У случају да изостану притисци, идеја у чију је снагу тај непоколебљиви Југословен био потпуно сигуран, свакако ће преживети и опстати. 27 Да на просветном пољу заиста има онеспокојавајућих појава које бацају сенку на праведну реализацију споразума, у часопису Видици је доказивано бројним примерима из свакодневног живота. Забележено је, према извештају из листа Хрватска стража, да је омладинска организација ХСС-а у Сушаку организовала митинг хрватских средњошколаца на коме је одушевљено прихваћена резолуција у којој се тражи удаљавање из Сушака професора који су прогањали хрватске ђаке. 28 Из истог гласила преузет је и садржај написа о инциденту који се догодио у загребачкој гимназији када је њен некадашњи ђак, апсолвирани правник, упао у канцеларију директора, упутио му непристојне речи на рачун његовог југословенства и при томе га ударио. Оно што је у овом случају највише засметало Видицима јесте коментар Хрватске страже. У њему је речено како су се многе личности за време диктатуре истицале у хрватском јавном животу и заузимале високе положаје, да то провоцира хрватске грађане и како до инцидената више не би ни долазило када би се томе већ једном учинио крај. Другим речима, хрватски лист је позивао на смењивање свих југословенски оријентисаних интелектуалаца, оправдавајући чак и физичке нападе на те људе чињеницом да су били присталице режима који су хрватске политичке снаге оцењивале као репресиван и хегемонистички. У ствари, за њихово уклањање залагао се зато што се југословенски кадар није уклапао у идеолошки систем хрватских екстремиста и као такав представљао је сметњу остварењу идеала искључивог хрватства. 29 Екстремисти су се често жалили на стање школства у Хрватској, оптужујући режим да је плански, прорачунато онемогућавао школовање хрватске деце које је у Аустро-Угарској било, наводно, несметано и интензивно. Видици су тачно уочавали политичку позадину таквих 27 Niko Bartulović, Prosvetna politika u Hrvatskoj i u ostaloj Jugoslaviji, Vidici, br. 19 i 20, 25. oktobra 1939, B., Srednja škola i politika, Видици, бр , 25. септембар 1939, Napadaj u gimnaziji, Vidici, br. 19 i 20, 25. oktobar 1939, 494.

27 Хрватско питање и југословенство на страницама часописа Видици тврдњи и, да би их оповргли, упоредили су званичне статистичке податке из предратног периода с најновијим подацима. Статистика је показивала, између осталог, да на простору Савске бановине једна школа долази на само 22 км 2, док је у раздобљу које су хрватски екстремисти уздизали и величали само једном школом било покривено чак км 2. Некада је становника, укључујући и оне с простора далматинске Загоре, имало на располагању једну школу, а сада Такође, у Хрватској и Славонији са Далмацијом и Сремом био је много мањи и број учитеља: док их је сада, према новим подацима, Служећи се неумитном логиком бројева, Видици су давали допринос сузбијању дезинформација, које су у пропагандном рату против Југославије пласирали њени непријатељи, хрватски сепаратисти. Сараднике Видика погодио је и покушај преименовања Југославен ске академије знаности и уметности у Хрватску академију. Тим поводом осврнули су се на писање осијечког Хрватског листа, илуструјући расположење хрватске јавности. Осијечки лист писао је да Хрватска академија мора бити потпуно нова научна институција, а не она иста стара с промењеним називом; како посебним законом треба укинути Југославенску академију а свим њеним члановима одузети чланство и забранити им да у јавности наступају под њеним именом, као њени некадашњи чланови; треба изабрати нове чланове осниваче, редовне, дописне и почасне, не обазирући се на дотадашње чланове Југославенске академије. Тек тада би, према писању Хрватског листа, млада Хрватска академија могла почети живот у служби науке и, самим тим, у корист Хрвата. 31 А када је бан Шубашић одбио да потврди предлог о преименовању Југославенске академије, препуштајући одлуку хрватском сабору, Видици су испољили нескривено одушевљење. 32 У вези с Академијом и њеним деловањем, Видицима није промакло ни то што је Хрватска стража тражила да та установа обустави издавање речника хрватско-српског језика и почне с објављивањем Хрватског рјечника академије. 33 Да се у језичком чистунству отишло предалеко, Видици су доказивали и позивајући се на Ивана Горана Ковачића, хрватског књижевника који је са жаљењем констатовао како уклањању нехрватских речи нема граница, да се с тим заиста претерало и како то води осиромашењу језичког израза. 34 Исто се тврдило и у 30 Školnik, Hvalisanje i statistika, Vidici, br. 7, 10. april 1940, Za ukidanje Jugoslovenske akademije, Vidici, br. 19 i 20, 25. oktobar 1939, Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti zasad ostaje, Vidici, br. 1 2, 25. januar 1940, B., Kulturno-prosvetna zastranjivanja u Zagrebu, Видици, бр. 21, 10. новембар 1939, O hrvatskom jeziku, čistuncima i ispravljačima, Vidici, br. 22, 25. novembar 1939,

28 28 Софија Божић чланку о Хрватском правописном рјечнику др Ивана Есиха, чији је аутор у Есиховом инсистирању на пуризму препознавао елементе гротеске. Посебно негативно мишљење имао је о напису новинара Звонимира Вукелића објављеном у Хрватској смотри, у коме је речено како су српски и хрватски два различита језика. 35 Све ове појаве нису нимало поколебале редакцију Видика и њене сараднике. О томе уверљиво сведочи чланак др Ивана Ђаје. Уважени научник је био мишљења како је највећа грешка коју Срби могу да учине да се угледају на Хрвате. То значи како на хрватски фронт они не треба да одговоре српским фронтом већ братским колом у које ће ући сви који су за велику отаџбину без обзира на племе и веру. Према хрватској бановини не треба да се истакну друге бановине, већ држава, а разлици коју Хрвати праве између римокатолика и православних Срби треба да супротставе девизу брат је мио које вере био ; ако Хрвати инсистирају на језичкој аутономији, Срби треба и даље да обогаћују свој језик примајући од њих све што је добро, ако загребачка Академија променом имена напусти традицију, може да је прихвати београдска Академија, која је увек и радила у духу те традиције; најзад, ако Хрвати вређају Србе, они треба да остану мирни и сталожени и да не узвраћају истом мером. Речју, Срби, као старији брат, морају показати много увиђавности и нимало негативних емоција. Чињеница да је склопљен споразум између српске и хрватске стране на др Ђају није имала никакав утицај. Своје искрено и дубоко осећање југословенства он није могао нити желео да измени: Одлучујте шта хоћете, али никада за мене Срби и Хрвати неће бити два народа. Југословени су за њега били и остали једна целина, једна национална заједница коју је немогуће поцепати одлукама или декретима, споразумима или уговорима. Она живи у срцима многих и зато ће пребродити све тешкоће и опстати неокрњена и чврста. 36 Софија Божић Кључне речи: Видици, хрватско питање, српско-хрватски односи, Југославија, југословенство, Југословенски културни клуб 35 Justus, Traženje samosvojnosti u jeziku, Vidici, br. 4, 25. februar 1940, Dr. Ivan Gjaja, Moje Jugoslovenstvo, Vidici, br. 7, 10. april 1940, 183.

29 Хрватско питање и југословенство на страницама часописа Видици Sofija Božić Croatian Issue and the Idea of United Yugoslavian People Magazine Vidici (Belgrade, June 1938-July 1940) was unofficial organ of Yugoslavian culture club which struggled for unity of Serbians, Croatians and Slovenians under collective Yugoslavian culture. Magazine, as did the club, brought together intellectuals who had Yugoslavian determination, no matter their nationality, and among them were some of the most prominent people of those times: Jovan Erdeljanović, Milan Budimir, Vasilj Popović, Vladimir Ćorović, Viktor Novak, Petar Skok, Niko Bartulović and others. They considered meeting points and controversial questions of Serbs and Croatians, following, on one side, attempts to resolve dissidences between those two nations, and on the other side, extreme tendencies which questioned the results of the effort to release tension which threatened being of Yugoslavia. They ve punctuated the idea of united Yugoslavian people due to historical progress of Serbs and Croatians and due to complexity of international circumstances which requested centralization of all inner forces for protection of outside dangers.

30

31 Małgorzata Filipek DOI: /PKJIF F УДК (908) Hiszpania w powieściach Gordany Kuić Gordana Kuić należy do grona tych pisarzy, którym literatura serbska zawdzięcza obraz Hiszpanii i jej kultury. W siedmiu powieściach Мирис кише на Балкану, Цват липе на Балкану, Смирај дана на Балкану, Духови над Балканом, Легенда о Луни Леви, Бајка о Бењамину Баруху, Балада о Бохорети pisarka składa hołd najbliższej rodzinie oraz swemu narodowi Żydom sefardyjskim, którzy wypędzeni w 1492 roku z Hiszpanii osiedlili się na rozległych terenach Imperium Osmańskiego. W ciągu wieków zachowali oni język i kulturę swojej ojczyzny a dramatyczne doświadczenia nie zmieniły ich pozytywnego stosunku do Hiszpanii. Pisarka śledząc losy bohaterów powieści na przestrzeni pięciu stuleci (od 1492 do 1991), tworzy obraz, w którym elementy zaczerpnięte z hiszpańskiej rzeczywistości łączą się ulotnymi wrażeniami zmysłowymi z wywoływanymi przez wspomnienia o tym kraju. Autobiograficzne narracje często opowiadają o utraconych ojczyznach, poruszając najczulsze struny (...) wspomnień, mogą doprowadzić opowiadających na skraj rozpaczy i roztkliwienia się nad sobą, nad niemożnością odzyskania spokoju i tożsamości, dla której kluczem jest poczucie zakorzenienia w świecie wyraźnie aksjologicznie określonym. Mogą też być zachętą do wyprawy w najgłębsze pokłady własnych przeżyć 1 Literatura serbska zawdzięcza obraz Hiszpanii takim pisarzom, jak Jovan Dučić, Ivo Andrić, Jelena Dimitrijević, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski czy Otto Bihalji-Merin, którzy odwiedzali ten kraj już w latach dwudziestych i trzydziestych XX wieku. Wykluczenie Hiszpanii z demokratycznej wspólnoty w pierwszych latach po II wojnie światowej, do czego zachęcała rezolucja Zgromadzenia Ogólnego ONZ wzywająca do zawieszenia stosunków dyplomatycznych z frankistowskim reżimem 2, nie sprzyjało odwiedzaniu tego kraju. Dopiero na początku lat siedemdziesiątych odwiedził Hiszpanię Miodrag 1 P. Kowalski, Odyseje nasze byle jakie. Droga, przestrzeń i podróżowanie w kulturze współczesnej, Wrocław 2002, s T. Miłkowski, P. Machcewicz, Historia Hiszpanii, Wrocław 1998, s. 394.

32 32 Małgorzata Filipek Kujundžić 3. Gordana Ćirjanić 4 od połowy lat osiemdziesiątych XX kreuje w swojej twórczości obraz kraju, który stał się jej przybraną ojczyzną dzięki małżeństwu z antyfrankistowskim dziennikarzem i pisarzem José Antonio Novaisem Tome ( ). Obraz zapirenejskiego kraju wyłania się również z zapoczątkowanego w latach osiemdziesiątych cyklu powieściowego 5 Gordany Kuić (ur. 1942), który autorka poświęciła народу свог порекла, сефардским Јеврејима 6. Hołd złożony pamięci przodków obejmuje колико сефардске Јевреје по мајци, толико Србе Мостарце по оцу 7. Córka Blanki Levi i Metodija Kuicia ujawniła bliski związek z bohaterami swoich dzieł w siódmym, ostatnim utworze cyklu, wyznając: пред очима ми се ређају све моје тетке и тече, и оне које сам упознала Рикицу, Нину и Елијаса али и оне које нисам Лауру, Клару, Исака, и баку Естеру и деду Јуду-Леона Левија (Балада, 358). Gordana Kuić prezentuje losy najbliższej rodziny (rodziców, dziadków, wujów i ciotek) oraz dalekich przodków, którzy zmuszeni do opuszczenia Hiszpanii 8, osiedlili się na rozległych terytoriach Imperium Otomańskiego. 3 М. Кујунџић, Беле куће и црни бикови, Летопис Матице српске, г.147, књ. 407, св. 4, април 1971, с W dwóch tomach zapisków z Hiszpanii Писма из Шпаније (Нови Сад 1995); Нова писма из Шпаније (Београд 2002); w powieściach Претпоследње путовање (Београд 2000); Кућа у Пуерту (Београд 2003) i w opowiadaniach Веласкезовом улицом до краја (Београд 1996); Вечност је, кажу, дугачка (Београд 2005); Каприци и дуже приче (Београд 2009). 5 Do dorobku pisarki należą następujące utwory: Zapach deszczu na Bałkanach (Мирис кише на Балкану,1986), Kwitnienie lip na Bałkanach (Цват липе на Балкану, 1991), Koniec dnia na Bałkanach (Смирај дана на Балкану,1995), Duchy nad Bałkanami (Духови над Балканом. Епилог за Балканску трилогију. Сатирска игра,1997), Legenda o Lunie Levi (Легенда о Луни Леви,1999), Baśń o Beniaminie Baruhu (Бајка о Бењамину Баруху, 2002), Ballada o Bohorecie (Балада о Бохорети, 2006). Wszystkie cytaty zaczerpnięto z tych wydań. W tekście posłużono się następującymi skrótami tytułów powieści G. Kuić: Мирис, Цват, Смирај, Духови, Легенда, Бајка, Балада. 6 Л. Шоп, Г. Куић. Духови над Балканом, Српска реч, 26. децембар 1996, ѕ. 11, 7 Ж. Војиновић, Интервју са Горданом Куић, Глас Подриња, 5. јун 2003, 8 Zdobyciu 2 stycznia 1492 roku Grenady, ostatniej twierdzy islamu na Półwyspie Pirenejskim, kończącemu wojnę o wyzwolenie Półwyspu spod panowania arabskiego ( ) towarzyszyło podpisanie przez Izabelę Kastylijską ( ) i Ferdynanda Aragońskiego ( ) dekretu o wypędzeniu Żydów. W sygnowanym w dniu 31 marca 1492 roku dokumencie ostateczny termin opuszczenia Hiszpanii wyznaczono na 31 lipca 1492 roku. Władca Imperium Osmańskiego, sułtan Bajazyt II ( ), świadomy potencjału intelektualnego przybyszów, stworzył im dogodne warunki osiedlania się potwierdzone specjalnym aktem prawnym, nakładającym karę śmierci na każdego, kto działałby na ich szkodę. Por. P. Díaz-Mas, Los Sefardíes. Historia, lengua y cultura, Barcelona 2006, s. 69. Wykształceni cudzoziemcy, znający języki obce i reprezentujący rzadkie zawody takie jak bankier, lekarz czy farmaceuta, biegli w ekonomii, handlu, prawie, szerzący kulturę dzięki uruchamianiu drukarń, księgarń,

33 Hiszpania w powieściach Gordany Kuić 33 Pisarka, w książkach, które publiczność przyjmuje,као што је ( ) сефардска средина прихватала све што је писала ( ) Лаура Папо Бохорета, иначе тетка Гордане Куић 9, posługuje się szczegółami autobiograficznymi w sposób, dający poczucie autentyczności ukazanych ludzkich losów i tła społecznoobyczajowego oraz odwołań do wydarzeń historycznych i kulturalnych 10. G. Kuić, ukazując koleje losu swojej najbliższej rodziny, jak i dzieje wielu pokoleń Żydów, którzy wygnani z XV-wiecznej Hiszpanii znaleźli schronienie na Półwyspie Bałkańskim, buduje zarazem wizerunek ich utraconej ojczyzny. ***** W powieściach Zapach deszczu na Bałkanach, Kwitnienie lip na Bałkanach, Koniec dnia na Bałkanach oraz Ballada o Bohorecie, G. Kuić prezentuje dzieje sefardyjskiej rodziny z Sarajewa rodziców Estery i Leona oraz ich pięciu córek (Laury, Klary, Niny, Blanki, Riki) i dwóch synów (Izaaka i Eliasza) na tle przełomowych wydarzeń XX wieku I wojny światowej, powstania Królestwa Jugosławii, II wojny światowej, powstania socjalistycznego państwa jugosłowiańskiego, jego rozpadu na początku lat 90-tych XX wieku. Uwaga autorki koncentruje się zwłaszcza na jednej z córek Estery i Leona Blance, jej miłości do Serba Marka Koracia, narodzinach córki Very oraz losach rodziny w rzeczywistości Titowskiej Jugosławii. Ostatnia powieść G. Kuić Ballada o Bohorecie opowiada o najstarszej siostrze Blanki, pisarce Laurze Papo ( ), która swoją działalność literacką poświęciła судбинама и односима у сарајевској сефардској заједници 11. O ile powieści tworzące trylogię bałkańską [Zapach deszczu na Bałkanach, Kwitnienie lip na Bałkanach i Koniec dnia na Bałkanach] zachowują класична правила хроничарског приповедања: обиље детаља, линеарно вођење фабуле и непосредно казивање кроз које навиру разноврсни ликови, бројне ( ) судбине 12, to epilog tego tryptyku powieściowego, czwarty z kolei utwór Duchy nad Bałkanami (z podtytułem Epilog do trylogii bałkańskiej. Satyryczna gra ) nie mieści się już w konwencji kronikarsko-realistycznej. Pisarka, rezygnuje w nim z реалистичких окова, хронолошких bibliotek, stali się bardzo przydatni wymagającym gruntownego unowocześnienia państwie tureckim. Por. A. Dukanović, Wstęp, [do] I. Samokovlija, Kadisz, modlitwa za umarłych i inne opowiadania. Wyboru dokonał, przełożył i wstępem opatrzył Alija Dukanović, Warszawa 1991, s Tamże, ѕ M. Jakóbiec-Semkowowa, Wielokulturowość i asymilacja. O sarajewskich Sefardytach według powieści Jordany Kuić, [w] Tradycje pogranicza i przestrzenie tradycji. Od komunizmu do postmodernizmu i postkolonializmu, Poznań 2008, s П. Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Београд 1998, ѕ П. Палавестра, op. cit., ѕ. 147.

34 34 Małgorzata Filipek законитости, обавеза према психолошкој мотивацији ( ) ликова 13, łącząc bohaterów żyjących w społeczno-politycznej rzeczywistości rozpadającej się Jugosławii lat 90-tych z przodkami z czasów exodusu z hiszpańskiej ojczyzny pod koniec XV wieku. Urodzony w Toledo w roku 1449 (!) Juan García Galán de Olivares, współpracownik inkwizytora Kastylii i Aragonii Tomasa de Torquemady ( ) przybywa na ceremonię inhumacji oraz odczytania testamentu Very Korać, córki Blanki i Marka, zmarłej w wyniku przypadkowej eksplozji w grudniu 1991 roku, która dopiero po usłyszeniu opowieści o wydarzeniach poprzedzających przybycie na Bałkany лозе са мајчине стране (Духови, 254) będzie mogła odejść у испране белине ванвременске светлости без сенки ( ) где (...) нема лутања (Духови, 254). W rozmowach z przebywającą w zaświatach Verą, jej rodziną i przyjaciółmi, Olivares przypomina dzieje Żydów na Półwyspie Iberyjskim oraz swoją ucieczkę z Hiszpanii do Stambułu, gdzie powróciwszy do wiary przodków, rozpoczął życie z ukochaną Blanką jako Solomon ben Izrael ben Salom z Toledo. Zakończenie utworu stanowi zarazem wstęp do powieści Legenda o Lunie Levi, otwierającej kolejną trylogię, do której należą także Baśń o Beniaminie Baruhu i Ballada o Bohorecie. W drugiej trylogii, którą można uznać za powrót do korzeni 14 pisarka rekonstruuje doświadczenia narodu, którego dramatyczna ucieczka на запад према Португалу, на југ према ( ) Африци, на север према Холандији, на исток према ( ) Отоманској империји (Духови, 260) stanowiła ratunek przed prześladowaniami ze strony hiszpańskiej inkwizycji. Czytelnik Legendy o Lunie Levi równolegle do opowieści o życiu Blanki i Juana/ Solomona w Stambule śledzi poczynania wysłanników inkwizycji poszukujących zaginionego Olivaresa, przygląda się dziejom miłości Orlupaszy i Luny, córki Blanki i Solomona, poznaje losy Laury Orlović, którą głos miłości przywiódł do Sarajewa. W Baśni o Beniaminie Baruhu pisarka Laura Papo Bohoreta ukryta na początku lat czterdziestych XX wieku w katolickim klasztorze w Sarajewie spisuje dzieje rodziny за ( ) вољене синове ( ) кад се врате из Јасеновца (Балада, 19). Opowieść dla synów toczy się w połowie XVII wieku w Dubrowniku, Sarajewie, Belgradzie i Trawniku, skąd wywodzą się cztery sefardyjskie rodziny Atijasów, Pererów, Albinunów, Baruhów, których losy splatają się za sprawą tytułowego zielarza i uzdrowiciela z Trawnika. W ostatnim utworze, Ballada o Bohorecie, pisarka powraca do dzieciństwa i młodości przyszłej pisarki Laury Papo Bohorety. Utwór składa się z pamiętnika oraz korespondencji Laury z kompozytorem i folklorystą hiszpańskim Manuelem Manrique de Larą ( ). Pamiętnik Laury 13 Л. Шоп, Г. Куић. Духови над Балканом, Српска реч, 26. децембар 1996, ѕ. 11, gordanakuic.com/pages/kritike.htm. 14 M. Jakóbiec-Semkowowa, op. cit., s. 177.

35 Hiszpania w powieściach Gordany Kuić 35 zapoczątkowany został na przełomie XIX i XX wieku w Stambule, dokąd rodzice wraz z czwórką dzieci (Laurą, Izaakiem, Klarą i Niną) przybyli z Sarajewa po rozpoczęciu okupacji Bośni i Hercegowiny przez Austro-Węgry. Pamiętnik zawiera także zdarzenia, które miały miejsce po powrocie rodziny do Sarajewa, uwzględnia też okres stypendialnego pobytu Laury w Paryżu. Ostatnie zapiski pochodzą z września 1913 roku. Zakończenie Ballady o Bohorecie splata się z początkiem powieści Zapach deszczu na Bałkanach, której akcja rozpoczyna się w Sarajewie tuż przed zamachem na arcyksięcia Ferdynanda. ***** Bohaterów cyklu powieściowego Gordany Kuić, którzy przez pięć stuleci (od końca XV wieku do końca XX wieku) pielęgnowali pamięć o dalekim kraju na Półwyspie Pirenejskim, charakteryzowała јака духовна и емотивна везаност ( ) за завичај 15. Blanka i Juan/Solomon, którzy w dramatycznych okolicznościach opuścili жедну андалузијску земљу и неосенчену кастиљску висораван (Легенда, 15), starali się odnaleźć w Imperium Osmańskim elementy dobrze im znanej rzeczywistości. Na ulicach stolicy Imperium oпазише шпанску одећу, ( ) чуше песму (Легенда, 91) a zapachy stambulskich dzielnic однесоше их у заувек изгубљене квартове Толеда (Легенда, 91). Tęskniąc za Toledo, za каменим степеницама, ( ) калдрмом уских уличица, ( ) зидинама двораца, ( ) трговима и богомољама, ( ) просјацима и ружноћом (Легенда, 36) Blanka i jej mąż wracali myślami do czasów dzieciństwa. Dla męża Blanki najbardziej liczącym się obrazem z przeszłości była wizyta w toledańskiej synagodze El Tránsito, gdzie jako ośmioletni chłopiec, nieświadomy swego pochodzenia, y беличастом љескању чипкастих сводова и седефастих облога (Легенда, 49) poczuł więź z żydowską tradycją duchową. Blanka najbardziej zapamiętała wizytę z pradziadkiem w Kordobie, która w jej wspomnieniach блиста као дијамант на Великој Реци ( ), окружена вртовима зеленим попут смарагда и маслињацима жутим попут топаза (Легенда, 184). Żywym wspomnieniem z Półwyspu Iberyjskiego były obrazy tułaczki Żydów који су тумарали Шпанијом на путу од прогона до изгона (Духови, 260). Współodpowiedzialność za ich los ponosił Juan García Galán de Olivares. Jego ofiarami stali się, między innymi, bliscy Blanki Salom, którzy нестали...у пламену, у бегу, у напасти... (Духови, 268). Do wydarzeń, które rozegrały się pod koniec XV wieku na Półwyspie Iberyjskim odwołuje się były zastępca inkwizytora Olivares a także jedyny ocalały krewny Blanki Solomon Ruben ben Izrael z Toledo. Olivares 15 П. Палавестра, op. cit., ѕ. 148.

36 36 Małgorzata Filipek przypomina relacje społeczności żydowskiej z chrześcijanami i muzułmanami po opanowaniu Półwyspu Iberyjskiego przez Arabów w VIII wieku. Pradziadek opowiada Blance o pogromach Żydów, wymienia liczne sceny okrucieństwa, które miały miejsce w przeszłości. Wspomina agresję против велике заједнице у Севиљи (Духови, 272), pożar, który прождра ( ) град Кордову (Духови, 272), przemoc wobec наше заједнице у Толеду (Духови, 272), pogrom хиљаду породица Валенсије (Духови, 272), falę przemocy, która прошири се на Мајорку (Духови, 272), atak na заједницу Барселоне (Духови, 272), przypomina podobne wydarzenia w Lleridzie i Geronie. Dla większości uchodźców wygnanie z Hiszpanii oznaczało utratę dóbr materialnych i wysokiej pozycji społecznej. Rozpoczynając nowe życie zdawali sobie sprawę, że wraz z opuszczeniem kraju нестале су ( ) благодети: раскош, ширина, полет (Бајка, 501). Władcy chrześcijańscy na Półwyspie Iberyjskim traktowali ich као велики и неисцрпни сунђер: стисну га увек кад затреба (Духови, 291), wykorzystywali ich lojalność i środki finansowe, zapewniając ochronę, верску слободу и друштвену самосталност (Духови, 291). Hiszpański znawca problematyki sefardyjskiej Manuel Manrique de Lara, przypominając o dorobku intelektualnym Żydów hiszpańskich, ich wszechstronnym wykształceniu i umiejętnościach у ( ) вођењу државне политике, дипломатије и економије (Балада, 142) nie dostrzega, że niewiele pozostało z dawnej świetności, не види ( ) беду и пропаст (Балада, 249). Bohaterowie powieści interesują się wydarzeniami, które mają związek z Półwyspem Iberyjskim, wiedzą o dokonaniach Krzysztofa Kolumba, którego петнаестог септембра ове хиљадупетстоте године ( ) сменише као ( ) намесника на острвима Новог света (Легенда, 185), otrzymują wieści o tym, że Amerigo Vespucci откри континент (Легенда, 185). Przedmiotem zainteresowania staje się także gospodarka Hiszpanii, która po dwustu latach od wygnania odczuwa brak tych, którym zawdzięczała swój rozkwit oraz културни и научни развој (Бајка, 497). Szczególnie silne emocje wzbudzały wieści o projekcie zaproszenia potomków wygnańców do osiedlania się w ojczyźnie przodków. Z zamiarem takim wystąpił minister króla Filipa IV ( ), potomek konwertytów, Gaspar de Guzmán, hrabia Olivares ( ), człowiek o dalekosiężnych planach przekraczających pole widzenia większości mu współczesnych. Proponował on dokończenie zjednoczenia Hiszpanii, która miałaby stać się jednym państwem, a nie organizmem łączącym królestwa Kastylii, Aragonii i Portugalii. Olivares zamierzał też naprawić sytuację finansową. Po ogłoszeniu w roku 1627 niewypłacalności Hiszpanii, zwracał się po pomoc do bankierów z Portugalii 16. Sprawa powrotu do praojczyzny i osiedlania się w Hiszpanii była żywo dyskutowana 16 T. Miłkowski, P. Machcewicz, op. cit., s. 173.

37 Hiszpania w powieściach Gordany Kuić 37 przez bohaterów Baśni o Beniaminie Baruhu, lecz pozostała istotną kwestią także w czasach późniejszych. Laura, zajmując stanowisko w tej sprawie, zdecydowanie odrzuciła możliwość powrotu у земљу која је иницирала све наше невоље (Балада, 251). Bohaterowie cyklu powieściowego G. Kuić, którzy w odróżnieniu od Blanki i Juana/Solomona znali Hiszpanię wyłącznie z przekazów, pielęgnowali przez pokolenia opowieści o utraconej ojczyźnie. Estera Salom opowiadała dzieciom o czasach, gdy страшни човек по имену Торквемада одлучио да их натера да промене свога Бога, или, ( ) да их протера из Шпаније у којој су срећно живели много стотина година (Мирис, 11). Córka Estery Laura, starała się dowiedzieć jak najwięcej о Инквизицији, конвертитима, мараносима, ( ) Фердинанду и Изабели, ( ) о Великом Изгону, доласку у Oтоманско царство (Балада, 52). Młodsza siostra Laury Blanka opowiada córce о Шпанији... (...), о ( ) пра-пра-пра бакама и декама (Цват, 168). Dla Laury sposobem na podtrzymanie więzi pomiędzy dawną a obecną ojczyzną stała się korespondencja z hiszpańskim poetą, kompozytorem i folklorystą. Manuel Manrique de Lara mieszkający у прекрасном граду Барселони (Балада, 51) był dla młodej dziewczyny emanacją wszystkich marzeń o Hiszpanii oн је ( ) био страствена Шпанија ( ), пламени фламенко, клокот кастањета, јаук песме, оштрица мача, зов мушкости (Балада, 322). Pragnienia wielu generacji Żydów hiszpańskich, aby przynajmniej raz odwiedzić kraj przodków, zrealizowała dopiero w latach trzydziestych XX wieku siostra Laury i Blanki, belgradzka balerina Riki Salom, która marzyła o spacerze po Toledo i Barcelonie, дје је нека ( ) пра-пра-пра-прабаба ( ) брбљала са својом сестром... истим оним нашим матерњим језиком! А нека ( ) друга прабакица се спремала да побегне од инквизиције (Мирис, 124). W podróży urzekła ją Barcelona драгуљ за умјетнике (Мирис, 124), słynny deptak Ramblas дје људи ноћу шеткају као по Калемегдану у подне (Мирис, 171), wzgórze Tibidabo, wąskie uliczki Barrio gótico, свијетли мрак... тај дивни језик! (Мирис, 172). W pamięci baleriny pozostał wieczór w Sewilli, w restauracji nad rzeką Gwadalkiwir oraz Złota Wieża Torre de Oro, wyglądająca jak стабилан, непопустљив ваљак, усправљен и учвршћен на самој обали ријеке (Мирис, 179). Złota Wieża, będąca miejscem przeładunku drogocennych towarów z Ameryki Południowej stała się swoistym symbolem łączności Hiszpanii z Nowym Światem. W trakcie pobytu w Hiszpanii duże wrażenie zrobił na zawodowej baletnicy spektakl flamenco. Widząc maestrię tamtejszych tancerzy, Riki Salom podjęła decyzję, by nigdy więcej nie wykonywać tańców hiszpańskich, gdyż trudno dorównać w tej sztuce rodowitym Hiszpanom. Po latach, w czasie II wojny światowej, Riki Salom próbowała wyjaśnić istotę korridy wiejskiej kobiecie,

38 38 Małgorzata Filipek u której znalazła schronienie. То ти је као неки спорт: сви седе у арени и навијају као на фудбалској утакмици. (...). Тореадор, тј. матадор убије бика. (...) Обично човек убије бика мачем међу очи (Мирис, 460). Wizyta na Półwyspie Iberyjskim uświadomiła Riki różnice pomiędzy Hiszpanami a jej sarajewskimi rodakami, którzy przypominają jej фигуре неког старог музеја воштаних лутки (Мирис, 172), żyją w zamkniętym kręgu, jakby czas się zatrzymał. Pobytowi w Hiszpanii towarzyszyły rozmyślania o matce Esterze i marzenie, aby донијети мами дио прошлости њеног народа, да га и она осјети и додирне (Мирис, 180). Vera Korać, siostrzenica Riki Salom także zrealizowała marzenia swoich przodków, by przynajmniej raz ujrzeć златну Шпанију (Бајка, 540). Vera, odwiedziwszy ten kraj w latach siedemdziesiątych XX wieku, chłonęła боје Андалузије: златасту као сунце, тамно-смеђу као кожа бикова, наранџасто-црвену као крв (Смирај, 397). Regularne kontakty z krajem przodków utrzymywała Kaća Filipović, której córka Branka wyszła za mąż за (...) познатог оперског певача Мигела Гарсијана Кастанеду (Духови, 147). Uchodźcom z Półwyspu Iberyjskiego język, który zabrali ze sobą као утеху и наследство (Духови, 276), pozwolił zachować łączność са ( ) давнашњом постојбином, злаћаном Шпанијом (Балада, 19). Ów слатки језик ( ), који су векови ( ) накалемили у њихова срца (Духови, 276) stał się jednym z niewielu dóbr, które oprócz Tory, tałesu, zapasów żywności i odzieży-, mogli zabrać ze sobą w nieznane. Język, który G. Kuić obficie wplata w dialogi bohaterów swoich książek, czyniąc go nieodłącznym elementem tekstu, był z jednej strony skostniałą formą przedklasycznego języka hiszpańskiego, który uchodźcy przynieśli z Półwyspu Iberyjskiego, z drugiej zaś zmienił się pod wpływem mowy nowego środowiska, bogatej w zapożyczenia z innych języków. Dla oznaczenia języka pisanego i mówionego intelektualiści sefardyjscy przyjęli nazwę język żydowsko-hiszpański, ladino zaś to język przekładów tekstów biblijnych z hebrajskiego na hiszpański, które zapisywano i drukowano alfabetem hebrajskim. Później do zapisu zaczęto używać fonetycznie, używając alfabetu łacińskiego 17. Największą świadomość językową wśród postaci cyklu powieściowego G. Kuić wykazują dwie bohaterki-pisarki Laura Papo Bohoreta, autorka opowiadań i sztuk teatralnych, stanowiących źródło żywego języka oraz Vera Korać porte parole samej G. Kuić -, autorka cyklu o losach Sefardytów, która wsłuchując się w кротку и пјевљиву топлину (Цват, 342) języka swojej matki Blanki рони по значењима сваког стиха (Цват, 342). Laura z pełną świadomością ocenia sytuację języka żydowsko-hiszpańskiego, który nie posiadając pisanej gramatyki, słownika полако пропада (Балада, J. Osti, Żydzi w Bośni i Hercegowinie, tł. J. Pomorska, Krasnogruda nr 7/1997, s.

39 Hiszpania w powieściach Gordany Kuić ). Pisarka zdaje sobie sprawę, że kultywowanie go w literaturze niesie ze sobą niebezpieczeństwo ograniczania czytelników wyłącznie do kręgu sefardyjskiego. Gordana Kuić w cyklu powieściowym przywołuje dziedzictwo duchowe Półwyspu Iberyjskiego. Jej bohaterki słuchają opowieści o wybitnych osobistościach życia intelektualnego, zgłębiają dorobek żydowskich poetów i myślicieli z arabskiej Hiszpanii (Al-Andalus) jeden z mniej znanych aspektów średniowiecznej twórczości literackiej, która rozkwitła w Kordobie za panowania kalifa Abderrahmana III ( ) 18, poznają też klasyczne dzieła literatury hiszpańskiej. Do rozkwitu poezji hebrajskiej przyczynili się uciekinierzy z Kordoby, którzy po śmierci kalifa opuścili miasto w obawie przed najazdem Berberów. W Grenadzie działał znawca języka hebrajskiego i świętych ksiąg, autor tzw. Wstępu do Talmudu 19 Samuel ibn Nagrella ha Nagid ( ), w Saragossie Solomon ibn Gabriol ( ), Mošeh ibn Ezra (1055- po1135) i Yehuda ha-levi (ok ), którzy tworzyli świeckie utwory opiewające miłość, przyrodę, życie dworskie oraz układali hymny ku chwale Boga wynoszące Jego Przymierze z ludem wybranym 20. Laura zapoznaje się z dziełami ibn Gabriola, który wsławił się мудрим изрекама и пословицама (Балада, 189) i pozostawił збирку арапско-јеврејске мудрости (Балада, 189), Luna czyta најлепше стихове о љубави (Легенда, 298) Yehudy Ha- Leviego. Córka Blanki i Juana/Solomona studiując biografię lekarza i poety, któremu sławę przyniosły pieśni i hymny religijne oraz dialog między królem Chazarów a filozofem 21 poznaje opowieść o niezwykłej śmierci Ha-Leviego, który u schyłku życia dotarł пред врата јерусалимска (Легенда, 299), by zginąć pod kopytami koni. Luna i Laura interesują się postacią filozofa i lekarza Maimonidesa [Moše ben-maimon, ( )], który opuściwszy rodzinną Kordobę (1148), studiował w Fezie Talmud i medycynę, przebywał 18 Judeo-arabska kultura zaczęła rozwijać się, gdy społeczność żydowska zaczęła otwierać się na wpływy zewnętrzne, poznawać język arabski i posługiwać się nim we własnym środowisku, zachowując hebrajski na specjalne okazje np. do modlitwy. Wielkie zasługi dla rozwoju kultury żydowskiej położył Chasdaj ibn Šaprut ( ), sławny lekarz i farmaceuta, który swą pozycję zawdzięczał służbie na dworze kalifa. Studia lingwistyczne z zakresu języka arabskiego i łaciny czyniły zeń cenionego dyplomatę. Kalif wysyłał go na dwory władców chrześcijańskich, korzystał z jego usług przy wizytach obcych wysłanników (np. przedstawicieli cesarza Ottona I) oraz przy negocjowaniu warunków handlowego traktatu z Bizancjum. Chasdaj ibn Šaprut stał się protektorem i mecenasem własnego narodu, założył szkołę talmudyczną, co było ważną zasługą dla przyszłości hiszpańskiego judaizmu, kupował święte księgi, zezwalał na kopiowanie rękopisów Talmudu, zgromadził żydowskich erudytów, którzy zbudowali podwaliny filologii i poezji dwóch dziedzin stanowiących podstawy kultury żydowsko-hiszpańskiej. Por. A. Saenz-Badillos, J. Taragona Borras, Poetas hebreos de Al-Andalus (Siglos X-XII). Antología, Córdoba 1990, s H. Zaremska, Trzy pierścienie Andaluzji, Polityka 1/2008, s Tamże. 21 Tamże, s. 25.

40 40 Małgorzata Filipek też w Kairze jako lekarz kalifa Salaha al Dina ( ). Maimonides, wprowadzając do myśli religijnej logikę Arystotelesa spotkał się z oporem ortodoksyjnych wyznawców judaizmu, którzy uznali go za heretyka 22. Maimonides wyszedł naprzeciw tym, którzy nie byli w stanie przebrnąć przez kontrowersyjne dyskusje, w jakie obfituje Talmud, a jego sposób interpretacji 613 nakazów i zakazów religijnych obowiązujących wierzących Żydów jest w znacznym stopniu aktualny 23. W Przewodniku błądzących (More nebuchim) filozof, który није видео у другим верама претњу већ обогаћење ( ) проповедао je теолошко и филозофско образложење нужности верске толеранције између ( ) јудаизма, хришћанства и ислама (Балада, ѕ. 152), w Powtórzeniu Tory (Miszneh Tora) podtrzymywał wiarę wśród wątpiących zyskując uznanie tym, że напао je празноверје и протумачио чуда разумним објашњенима (Легенда, 166). Wygnańcy, którzy na obczyźnie stali się strażnikami hiszpańskiej kultury, do nowej ojczyzny zabrali popularne na Półwyspie Iberyjskim romance, w których zachowała się pamięć o ukochanej Hiszpanii. Utwory z pogranicza liryki i epiki opiewają wydarzenia historyczne, czyny rycerskie, żywoty świętych, tworząc swoistą kronikę dziejów. Romance, które występowały często w wielu wariantach, stały się wzorem dla pieśni sefardyjskich tworzonych w Bośni 24. Śpiewano w nich о свему што је везано за Шпанију! (Балада, 53), mając nadzieję, że песма о Шпанији (Балада, 53) trafi nie tylko do współczesnych, lecz przetrwa w kolejnych pokoleniach. Wierzono też, że наше песмице, nostras kantikas (Бајка, 70) pozwolą ocalić w pierwotnej formie język żydowsko-hiszpański, podlegający wpływom środowiska, w którym żyją Sefardyci. Laura na podstawie tych utworów budowała obraz praojczyzny przodków, kreując w wyobraźni np. сјајну Гранаду (Балада, 111). Oprócz dorobku duchowego żydowskich poetów i myślicieli, romanc hiszpańskich przeszczepionych na grunt bośniacki, wśród Sefardytów popularne były również klasyczne dzieła literatury hiszpańskiej, których poznanie ułatwiał im język. Juan/Solomon podarował córce w prezencie ślubnym cenne wydanie epopei narodowej Pieśń o Cydzie, której bohater, Rodrigo Díaz de Vivar (ok ), најромантичнији од свих мозарапа и ( ) најславнији међу јунацима шпанског витештва (Легенда, ), wywarł na Lunie ogromne wrażenie. Książki były wielką pasją żyjącej dwa wieki później Estery Perery, miłośniczki twórczości Miguela Cervantesa ( ), który волео и исмевао свет око себе (Бајка, 71). Estera lubiła czytać wszystko, co napisał Cervantes oд Ла Галатеe преко Дон Кихота 22 M. Turski, Mojżesz Majmonides, Polityka 1/2008, s Tamże Największe zasługi w gromadzeniu romanc miał Samuel M. Elazar, którego Żydowskohiszpańską romancę wydano w 1987 roku w ladino i w przekładzie na język serbsko-chorwacki. Por. J. Osti, Żydzi w Bośni i Hercegowinie, tł. J. Pomorska, Krasnogruda nr 7/1997, s. 53.

41 Hiszpania w powieściach Gordany Kuić 41 од Ла Манче до прича о пиратима и циганима (Бајка, 71), fascynowała ją także biografia pisarza, który ranny w bitwie pod Lepanto (1571), wzięty do niewoli i wielokrotnie odsprzedawany, завршава у власништву гувернера Алжира, а његов високи откуп уништава породицу (Бајка, 71). Laura, przyszła dramatopisarka, interesowała się teatrem hiszpańskim, zwracając baczniejszą uwagę na dwa gatunki tzw. entremeses 25 представе којима су се у шеснаестом веку забављали гости на банкетима (Балада, 128), z których Cervantes uczynił неку врсту ( ) комедије обичаја (Балада, 128) oraz zarzuelas омиљене на шпанском двору друге половине седамнаестог века ( ) реалистичке ( ) једночинке праћене песмом и музиком (Балада, 128). Laura studiowała пажљиво смишљене, рафиниране и реторичне (Балада, 176) sztuki Pedra Calderona ( ) za radą swego barcelońskiego przewodnika po świecie literatury, który uważał jednoaktówki religijne za najlepsze dzieła tego twórcy a zaś Życie snem (La vida es sueño) nazwał arcydziełem hiszpańskiego teatru. Laura poznała też twórczość Ricarda de la Vega ( ), którego sztuka La Verbena de la Paloma zyskała tak wielką popularność, iż нема земље у којој се не изводи (Балада, 128). Bohaterowie G. Kuić uświadamiają sobie z całą mocą, że Hiszpania przestała być ich ojczyzną. Lecz ich codzienność i duchowość tkwiąca głęboko w kulturze hiszpańskiej powoduje niepewność, co do własnej tożsamości. Niepewność ta wyraża się w pytaniu: Који језик говоримо него шпански, какве песме певамо него шпанске, које рухо носимо него шпанско? (Легенда, 165). Świadomość więzi łączących Sefardytów z ojczyzną przodków zaczęła rodzić się w Hiszpanii na przełomie XIX i XX wieku. Na wzrost tej świadomości miała wpływ aktywność takich ludzi jak Ángel Pulido Fernández ( ) czy Ernesto Gimenez Caballero ( ). Ángel Pulido publikował w prasie artykuły, wydane następnie w formie książki Hiszpańscy izraelici i język hiszpański (Los israelitas españoles y el idioma castellano, Madrid 1904) oraz Hiszpanie bez ojczyzny i rasa sefardyjska (Españoles sin patria y la Raza Sefardí, Madrid 1905) 26. Podobną działalność prowadził Ernesto Gimenez Caballero, który na łamach La Gaceta Literaria rozbudzał w społeczeństwie hiszpańskim zainteresowanie losami i kulturą Hiszpanów bez ojczyzny a wysłany na Bałkany przez Miguela Primo de Riverę ( ), dyktatora Hiszpanii w latach , odwiedził wspólnoty sefardyjskie, między innymi wspólnotę w Sarajewie Pierwszą sztukę z gatunku entremes, która nosiła tytuł Entremes de un ciego, un mozo y un pobre, napisał w 1563 roku Juan de Timoneda ( ). Autorem tego typu dzieł był też Quiñones de Benavente ( ). 26 P. Díaz-Mas, Los Sefardíes. Historia, lengua y cultura, Barcelona 2006, s J. Osti, Żydzi w Bośni i Hercegowinie, s. 53.

42 42 Małgorzata Filipek Sarajewo w latach poprzedzających wybuch II wojny światowej stało się terenem wzmożonej aktywności kulturalnej 28 spowodowanej, między innymi, działalnością literacką takich pisarzy jak Isak Samokovlija ( ) czy Laura Papo Bohoreta ( ). Twórczość Samokovliji oznaczała początek nowoczesnej literatury sefardyjskiej w języku serbskim oraz jej udział w општој традицији јеврејске духовне културе, ( ) наслеђу српскохрватског језика и завичајној књижевности онога тла на коме је поникла 29 a utwory Laury Papo pisane на ладину али латиницом, а не хебрејским раши словима 30 cieszyły się popularnością czytelników sefardyjskich. Znaczącą rolę w życiu kulturalnym Sarajewa pełnił nauczyciel gimnazjalny Kalmi Baruh ( ), który współpracował z Akademią Nauk i Sztuk w Madrycie, zyskując sławę jako badacz duchowego dziedzictwa sefardyjskiego w Bośni. Baruh prowadził też badania w zakresie języka żydowsko-hiszpańskiego, historii, składni i fonetyki języka hiszpańskiego, tłumaczył literaturę hiszpańską a w czasie wojny domowej w Hiszpanii ( ) stworzył преглед положаја и опредељења водећих шпанских писаца тога времена 31, zaangażowany był także w повезивање јудеошпанског наслеђа са културом српскохрватског језика 32. Wydarzenie, jakim było podpisanie przez Królów Katolickich w Alhambrze osławionego Edicto de expulsión de los judíos, wymuszającego na społeczności żydowskiej opuszczenie kraju, legło u podstaw całego cyklu powieściowego Gordany Kuić. Edykt królewski kończący wielowiekowy pobyt praprzodków pisarki w państwie Izabeli Kastylijskiej i Ferdynanda Aragońskiego, nie zakończył ich związków z Hiszpanią. Potomkowie wygnańców, ze względu na język i kulturę, nadal pozostali jej częścią, z daleka уздисали за својом другом домовином, певали о тузи неутешној што је никад више неће видети (Легенда, 205). Większość bohaterów powieści G. Kuić zna dawną ojczyznę jedynie z ustnych przekazów. Hiszpania jest dla nich źródłem bolesnych wspomnień o pogromach, prześladowaniach inkwizycji i ceremoniach auto da fe, ale także synonimem dawnej świetności, bogactwa i wysokiej pozycji społecznej. W rozmowach i refleksjach bohaterowie często odwołują się do dawnego życia w zapirenejskiej ojczyźnie. We wspomnieniach o Hiszpanii dominują obrazy tłumów przemierzających друмовe, поља, брда, шуме, пустоши и маслињаке ( ) земље која одједном постаде туђа (Духови, 269). Pokrywająca przestrzeń Półwyspu Iberyjskiego непрегледна мрежа жућкастосивих путева (Духови, 261) symbolizuje drogi ucieczki ku 28 K. Vidaković, Kultura španskih Jevreja na jugoslovenskom tlu. XVI-XX vek, Sarajevo П. Палавестра, op. cit., ѕ Tamże. 31 Tamże, ѕ Tamże.

43 Hiszpania w powieściach Gordany Kuić 43 iberyjskim portom i ku nowemu życiu, z dala od dawnej ojczyzny. Jej obraz współtworzą miejsca naznaczone żydowską tradycją i historią toledańska synagoga El Tránsito, zaułki i pałace Toledo чије ( ) име ( ) значи след многих нараштаја (Духови, 272), sewilskie synagogi, tętniące niegdyś życiem żydowskie dzielnice juderías w Sewilli, Kordobie, Walencji, Barcelonie, Geronie, na Majorce, trybunały inkwizycji по градовима Кастиље и Арагона (Духови, 298) a także komnaty Alhambry у тек ( ) од Арапа отетој Гранади, (...) враћеној у чисте хришћанске руке (Духови, 260), gdzie 31 marca 1492 roku podpisano dokument zmieniający losy wielu pokoleń. Te autentyczne, lecz w sposób symboliczny ukazane miejsca у ( ) златастожутој дукатној Шпанији, уоквиреној плаветним морем, наткриљеној широким небом и посутој бокорима гримизних ружа (Духови, 293), kryjące ślady żydowskiej obecności, łączą się z nietrwałymi, choć osadzonymi w konkretnej rzeczywistości detalami. Hiszpanię uosabia врео ваздух Гранаде! (Бајка, 540), маслина из Кордобе (Мирис, 180), грозд из Севиље (Бајка, 540), ружа из Алхамбре (Мирис, 180), жућкасто шибље ( ) на крововима Толеда (Мирис, 180). Bohaterowie powieści, tęskniąc за шумом потока, (...), за цвећем и лишћем градских вртова, (...) за пешчаним ветровима Шпаније (Легенда, 36), rozpamiętują barwy smaki, zapachy јеврејске мајке и маћехе (Легенда, 15) przez co odrealniają przestrzeń, w którą wpisana została również pamięć o dorobku poetów i myślicieli żydowskich (takich jak Chasdaj ibn Šaprut, Yehuda ha- Levi, Solomon ibn Gabriol, Maimonides) oraz twórców klasycznej literatury hiszpańskiej (Cervantes, Calderon, Ricardo de la Vega). Kultywowana przez stulecia pamięć o życiu нa златном полуострву Иберији (Духови, 269) i dramatycznym doświadczeniu narodu z końca XV wieku, nie osłabiła w potomkach wygnańców dojmującej tęsknoty za мајком и маћехом свих Сефарда (Балада, 19), która zajmuje ważne miejsce w sercach i umysłach kolejnych pokoleń niczym сјајни драгуљ (Бајка, 497). Małgorzata Filipek Małgorzata Filipek Слика Шпаније у романима Гордане Куић Гордана Куић може да се укључи у низ српских писаца који су створили слику Шпаније и њене културе. У седам романа Г. Куић одаје почаст својој породици и народу свог порекла сефардским Јеврејима који су напустили Шпанију крајем ХV века и населили се у Босни. Током векова шпански Јевреји су очували језик и културу коју су донели са Пиринејског полуострва. Списатељица од успомена својих јунака гради слику

44 44 Małgorzata Filipek Шпаније у којој се елементи шпанске стварности мешају са чулним утисцима. Животно искуство као што је био прогон Јевреја из Шпаније није променило њихов однос према постојбини коју током пет векова нису престали да воле.

45 ПРИЛОЗИ И ГРАЂА Димитрије М. Калезић DOI: /PKJIF K УДК Слово о уму светога Саве питање његова извора Пошто је св. Сава завршио текст Житија преподобнога Симеона пун (тачан) наслов гласи: О наслеђу светога манастира овога преподобним оцем нашим и ктитором господином Симеоном и о житију његову какво би пред Богом и људима, и на крају извршио хронолошку рекапитулацију, дао је иза тога један краћи продужетак пуне отворености према бесконачном вијеку (вјечности) бескрајне будућности царства неземаљскога, које прозрачује нетварна свјетлост, незалазног дана. То је састав који хвата непуну страницу штампана текста, и типична је пјесма: полетна, симболична упућена долазећему и непролазном есхатону, исказана пјесничким средствима, фигурама и тропима, метафорама и симболима, али није у стиху, него у прози у којој могу лако да се прате модели њених ритамских валова. Тај кратки одломак, сходно облику и структури данашњих књижевних састава, има мјесто и у неку руку облик и значење поговора; међутим, то јесте поговор садржаја који је претходно писан Немањиног живота и трајао је 86 година али је и предговор новој бесконачној етапи личнога и појединачног живота у саборној заједници који се (живот) наставља у непролазном животу и царству вјечности, у надбиолошким условима долазећег дана невечерње, незалазне свјетлости. Тај одломак гласи: Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на онај живот, где ли су како ли су душе праведника или грешника; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: небеса ће проћи хуком, ваздуси спаљени ће се разрушити, земља и што је на њој и дела биће сажежени! какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? какво ли ће бити збориште то мноштво људи од Адама до краја света? какво ли ће бити Христово страшно и од сунца светлије лице? какав ли ћемо глас његов чути, да ли праведницима које прима у царство небеско или грешницима које шаље у вечну муку?

46 46 Димитрије М. Калезић Ово треба, љубљена браћо моја, да бринемо и помишљамо, у овом да живимо, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо, овај живот у миру проводећи, наду имајући да ћемо у Христу Господу нашем стећи наду вечних добара, заступништвом пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобнога и блаженога оца нашега и ктитора господина Симеона. Наш старији савременик Миодраг Павловић је, ишчитавајући и пречитавајући странице наше старе књижевности, у њој примијетио извјесне ниске ритамских валова и својом Антологијом српске поезије (СКЗ, Београд, 1964, 102), у коју је, избором и стиховањем, унио таква мјеста, помјерио почетак српске поезије за низ вјекова уназад. Ти текстови одломци, некад и краћи и обрађени, данас се читају као дубоко доживљајне пјесме што оне и јесу чак су и стихови дочарани ритамским валовима стављеним један испод другога, за које би у своје вријеме Скерлић рекао да су то неједнаки редови, па они још пјесменије дјелују на нашега данашњег читаоца. Тако, наша поезија почиње са светим Савом, и међу првима таквим саставима, одиста пјесничке душе, домета, тананости... јесте овај о коме говоримо, из кога је М. Павловић издвојио само у почетку ове три строфе, њихова вала и стиховао их и издијелио у неједнаке строфе а онда их насловио синтагмом Слово о уму; у његовој Антологији тај текст гласи: Наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вјечним, на анђеоским зборовима, у животу онде... Слово о уму какво ли ће ту бити збориште од мноштва људи од Адама до свршетка!... Ради тога нам, драга браћо моја, треба туговати и замишљати се у овом животу као они који су изван света, као они који имају живот на небесима.

47 Слово о уму светога Саве питање његова извора 47 Овај одиста лијепи састав такав је да се лако учи и дуго памти. Тако, радећи ту недавно непосредно на тексту Пролога, у мјесецу марту, и дану 17, наиђем на мотив који сам знао напамет и лако га препознао: то је ова прва строфа у Павловићевој припреми; она се налази као пуна реченица у оквиру пролошког текста који се односи на преподобнога Алексија, човјека Божјег, на листу 47, на његовој полеђини. Како би читалац био непосредно с тим упознат, ево прилике да види како то изгледа на страници која је непосредан извор овоме сазнању. Други пасус у тексту св. Саве је цјелином подударан са првом реченицом из маркиранога одломка то је прва строфа код Павловића. Даље

48 48 Димитрије М. Калезић двије строфе Павловићеве представљају избор из пролошкога текста који непосредно слиједи. Упоређујући то, читаоцу ће упасти у очи и пажњу односни мотиви из Павловићеве обраде и Савина оригинала коме је био избор приложени и маркирани одломак из Пролога па ће му бити све прегледно, као на длану. Кад послије свега стављеног на увид, ове одломке поређамо један испод другога прво онај св. Саве и испод њега Павловићев избор и обраду, па онда фотоприлог из пролошкога штампаног текста на црквенословенском, добићемо један типичан слијед логичког силогизма: два става /одломка Савин и његов црквенословенски узор су у улози двају логичких судова, односно премиса, а онда испод њих иде нови, трећи који из њих формално исправио и логички нужно слиједи без пардона, и без икаква колебања; то је закључак који гласи: мотиву Св. Саве узор је и извор управо пролошки текст. А сад још једна напомена која се тиче облика и времена сачуваног текста. Пошто је ово штампом објављени црквенословенски текст, ово свакако није био предложак који је Св. Сава имао у рукама и прочитавао, него је он имао тај садржај али у старословенској а не црквенословенској верзији, можда и на грчком језику, који је кроз низ вјекова преписивањем чуван док није, послије уредне припреме, ушао у штампарску машину. Значи, стара тематика библијска, химнографска, хагиографска... деликатна и суптилна, са пуним увјерењем у оно што ће да буде будућност, оплемењује свијет и амбијент наше књиге, и културе, од њених првих почетака и испуњава њену сферу вриједностима утварним, светошћу која прожима цио (сав) тај ареал. У тај свијет вјечности и његову нетварну сферу се иде са пуном извјесношћу. Значи, тима и таквим мотивима је прожет свијет наше књижевности, од прве њене оригиналне књиге. Димитрије М. Калезић

49 Миланка Убипарип, Владан Тријић DOI: /PKJIF U УДК Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави Теодосије Хиландарац, најплоднији писац српске књижевности средњег века, створио је богато химнографско дело намењено обједињеном литургијском штовању св. Симеона и св. Саве. Тиме је утемељио молитвено спомињање овог светитељског пара какво се одржало до нашег времена. 1 Поред Заједничког канона Симеону и Сави четвртога гласа и Канона Христу Спасу, Симеону и Сави шестога гласа, Теодосије је саставио и сложену химнографску целину, каноне на осам гласова. Такође, из његовог пера потиче Похвала Симеону и Сави, прозни састав намењен слављењу свештене двојице. Поред ових састава, до сада су била позната и два каснија параклиса посвећена светоме Симеону и светоме Сави. Имена њихових састављача остала су до данас непозната. Заједничко им је то што су за основу својих дела они искористили Теодосијев химнографски опус. Ови параклиси пружају изврстан пример бурног живота књижевних дела у средњем веку, умногоме одређеног историјском стварношћу и практичним, богослужбеним потребама. 2 Најстарији познати параклис за заједничко прослављање оца и сина сачуван је само у једном препису, у Зборнику из времена деспота Стефана Лазаревића. 3 Заједнички канон Симеону и Сави четвртога гласа Теодосија Хиландарца чини основу овог параклиса. Испред Заједничког канона исписан је заједнички тропар првога гласа (Иже топлије заступники...). Теодосијев Заједнички канон четвртога гласа после шесте песме 1 Уп. С. Марјановић-Душанић, Молитве светих Симеона и Саве у владарском програму краља Милутина, Зборник радова Византолошког института, књига XLI, Београд 2004, стр Видети И. Шпадијер, Химнографски жанр и богослужбена пракса Теодосијеви канони светоме Симеону и светоме Сави, Зборник Матице српске за славистику, свеска 63, Нови Сад 2003, стр Рукопис се чува у збирци рукописних књига Радослава М. Грујића у Музеју Српске православне цркве под сигнатуром З I 3. Параклис светоме Симеону и светоме Сави исписан је на почетку књиге (1а-37а). Детаљнији археографски опис овог рукописа у: В. Мошин, Молебни канон за деспота Стефана, Прилози за књижевност, језик, историју и фоклор, књига двадесет осма, свеска 3 4, Београд 1962, стр. 220.

50 50 Миланка Убипарип, Владан Тријић има само кондак трећега гласа. Непознати састављач параклиса овом кондаку додаје још две строфе. Тако у параклису иза шесте песме канона следи кондак (Симеон са Савоју блаженим...), стихира на славу другога гласа (За преподобних молитав милостиве...) и стихира шестога гласа (Преподобни оци, ва все земље...). На крају канона исписан је светилан (Двоје светилники светозарније...) што није уобичајено за параклисе. Свака песма канона има по три тропара и катавасију која је иста у свакој песми (Спасите от бед раби своје...). Заједнички тропар првога гласа исписан испред канона, катавасија испред богородичног тропара у свакој песми и светилан после канона нису Теодосијеви. Ове кратке песничке форме вероватно су творевине самог састављача параклиса. 4 Непознати песник параклиса већ у наслову истиче да је његов песнички састав намењен заједничком штовању светога Симеона и светитеља Саве. Испред имена двојице светитеља стоје заједнички, општи епитети, којима химнограф указује на тип светости (преподобни и богоносни оци наши). 5 Теодосијев заједнички канон Симеону и Сави четвртога гласа овде је заједнички за преподобне Симеона и Саву. 6 У двема стихирама после шесте песме канона, за други и шести глас, песник се поново обраћа преподобнима. Средином осме деценије XX века, Стефан Кожухаров указао је на још један параклис посвећен заједничком прослављању светитељског пара Симеон Сава. Сачуван је у Молебнику из XVI века бугарске редакције. 7 Непознати састављач овога параклиса добро је познавао химнографске саставе посвећене светоме Симеону и светоме Сави посебно, као и оне посвећене њиховом заједничком прослављању. Како у наслову параклиса стоји, свети Симеон и свети Сава овде се славе као преподобни и богоносни оци наши и учитељи српски, Симеон мироточиви и светитељ Сава. 8 Споменути параклис на почетку такође има заједнички тропар Симеону и Сави првога гласа (i/e toplqa zast\pnikq...). Канон који следи састављен је за други глас. После 4 Ђ. Трифуновић, Белешке о делима у Србљаку, О Србљаку, Београд 1970, стр paraklisq pyvaemq wb{e pr%y&p%o&dobnqm%q& i b(o)gonosnqmq w(tq)cemq na[im%q& sumewnou i savy (МСПЦ Грујић З I 3, 1а). 6 У параклису: kanon%q& pr%y&p%o&dobnqm%q& wb{i glas(q) d$. Код Теодосија (према препису у рукопису Хиландар 87, 196б-199б): kanwn%q& wb{ji s(ve)tqmq ktjtoromq srqb skqm. svmewnu mvroto; cou. i s(veti)t(e)l} savy ;oudotvor cu...glas(q) d$. 7 С. Кожухаров, Един рядък случай на химнографска компилация в неизвестен параклис за Симеон Неман и Сава Сръбски, Зборник историје књижевности, књига 10, Стара српска књижевност, Београд 1976, стр С. Кожухаров, Един рядък случай на химнографска компилация в неизвестен параклис за Симеон Неман и Сава Сръбски, стр. 44.

51 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 51 треће песме долази седалан гласа другога (svytilnika ta mnwgosvytla...). Иза шесте песме исписан је кондак гласа шестога (svmewnq sx savo\ bl(a)/enqm...). После јеванђељског чтења долази стихира на славу (za pr(y)p(o)d(o)bnqh wt(q)cq m(o)l(i)tvq...) и стихира шестога гласа (d(ou)ha s(va)tago bl(ago)d(a)tq...). Иза канона нижу се четири стихире са стихиром на славу осмога гласа. Све песме канона састављене су од по три тропара и завршног, богородичног тропара. Како је истакао Стефан Кожухаров, химнографска дела Теодосија Хиландарца и у овом случају чине основу новог песничког састава. Непознати састављач је за нови канон узимао тропаре из Службе светоме Симеону, из првог канона четвртога гласа и другог канона осмога гласа, као и из Службе светоме Сави, такође из првог канона другога гласа и другог канона осмога гласа. Позајмио је и седалан после треће песме, кондак и стихиру после шесте песме као и стихире којима завршава параклис. 9 На крају рада Стефан Кожухаров доноси табеларни приказ свих тропара канона у параклису као и њихово место у Теодосијевим службама. Овај прегледан попис показује да је непознати састављач параклиса највише тропара преузео из два Теодосијева канона који су други по реду у службама и оба састављена за осми глас. Састављач овог параклиса знао је за параклис са Теодосијевим заједничким каноном. Оба састава имају исти заједнички тропар првога гласа испред канона (који није Теодосијев) и исту катавасију. * Српско средњовековно рукописно наслеђе, будући да није у целини детаљно археографски обрађено, свакако чува непримећене преписе, нове редакције познатих дела, па чак и непознате саставе оригиналне српске средњовековне књижевности. Један такав састав, до сада непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави, предмет је овога рада. Нови параклис светоме Симеону и светитељу Сави познат нам је у три преписа. У Музеју Српске православне цркве под бројем 34 чува се рукописна књига величине 304х210 мм и обима 268 листова. 10 Недостаје јој неколико листова на крају и задња корица. Састоји се из укупно 34 9 С. Кожухаров, Един рядък случай на химнографска компилация в неизвестен параклис за Симеон Неман и Сава Сръбски, стр Археографски опис у: Опис рукописа манастира Крушедола. Саставио Сава Петковић, Сремски Карловци 1914, стр , стара сигнатура Ђ. V. 1. Посебну пажњу С. Петковић обратио је на опис садржаја требничког дела рукописа.

52 52 Миланка Убипарип, Владан Тријић свешчице, означене бројевима од 1 до 34. Ознаке су исписане на средини доње маргине првог листа у свешчици. То нису првобитне бројчане ознаке свешчица. Данашњи бројеви свешчица дописани су накнадно, вероватно приликом оправке књиге. Истом приликом махом су одсечене старе ознаке. Сачувани су само бројеви св. 47 (по савременој фолијацији на страни 28а), 48 (на 36а), 52 (на 62а) и 53 (на 70а). Они су исписани у доњем десном углу ректо стране сваког првог листа у свешчици. Дакле, прва свешчица у књизи, која данас има три листа, првобитно није била означена бројем 1, већ бројем 43. Прве 42 свешчице данас чине засебну рукописну књигу која се такође чува у Музеју Српске православне цркве под бројем 50. Континуитет ознака свешчица ова два рукописа први је уочио Димитрије Богдановић. 11 Исти аутор сврстава два кодекса међу Псалтире с последовањем и сагледава их као јединствену кодиколошку целину. 12 Данашњи изглед листова сведочи да је рукопис број 34 био прилично оштећен. Претпостављамо да се књига, с обзиром на њену садржину, често користила у богослужењу. Оштећења су морала настајати и приликом њених бројних сеоба. Али, њени корисници и чувари имали су потребу да је сачувају. Књига је прошла најмање једну оправку. 13 Том приликом морала је да буде преповезана и листови опсечени. Неки листови су сечени до саме линије текста. Уместо оштећених маргина, како спољашњих 11 Л. Цернић, Рукопис Стефана Доместика, Библиотекар, број 1 2, година XX, Београд 1968, стр Д. Богдановић, Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (XI XVII века), Београд 1982, стр. 91. Случај овог рукописа и унутар њега сачуваног параклиса св. Симеону и св. Сави доказује, још једном, да Псалтири с последовањем представљају неистражено благо старе српске писмености. Ови зборници својим богатим, непостојаним саставом и великим бројем сачуваних примерака заслужују темељну археографску и текстолошку анализу. Псалтири с последовањем се, у основи, састоје од молитвословља и химнографије неопходне за свакодневно одвијање богослужења, прилагођених циклусима покретних и непокретних празника, за обављање појединих чинова, али и за савршавање келијног молитвеног правила. Писани као свеобухватна основа за редовну молитвену праксу заједнице и појединца, они сведоче о измени поимања књиге у условима сужених стваралачких могућности почев од средине XV столећа, о њеном израженијем подређивању потребама састављача. О саставу Псалтира с последовањем, уп. Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, 2. изд., Београд 1990, стр ; А. Јевтић, Милешевски штампани Псалтир и значај Псалтира у животу српског народа, Милешева у историји српског народа, ур. В. Ј. Ђурић, Београд 1987, стр , посебно стр О ширини заступљености ове врсте кодекса сведочи чињеница да је Димитрије Богдановић у Инвентару прикупио податке о 135 рукописних књига овог типа насталих до краја XVII века само на тлу некадашње Југославије. Упоредо је у употреби био и неизвестан број примерака десет штампаних издања Псалтира с последовањем, објављених између и То је чак четвртина издања старог српског штампарства, које није дало ниједан Псалтир без последовања! 13 Л. Цернић, Рукопис Стефана Доместика, стр. 69.

53 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 53 тако и унутрашњих, здравом делу листа додаване су лепљењем нове маргине у виду трака од хартије. Засебно посматран, рукопис МСПЦ 34 представља Зборник особене садржине. Чине га зборник параклиса (1а 61б), требник (62а 161б) и типик светога Саве Јерусалимског (161б 268б). На почетку прве садржинске целине исписана је Служба акатисту Пресветој Богородици, а за њом се ниже чак 14 параклиса. Они су посвећени Исусу Христу, Пресветој Богородици, бестелесним силама, св. Јовану Претечи, св. апостолима Петру и Павлу, св. пророку Илији, св. Стефану Првомученику, св. Георгију, св. Димитрију, св. Јовану Златоустом, св. Николи, св. св. Симеону и Сави, св. Јефрему Сирину и св. Луки. Луција Цернић је с посебном пажњом посматрала начин исписивања слова основног текста и иницијалних слова у рукописима број 34 и 50. Уочивши да блок текста у обе рукописне књиге има исту структуру са изразитим индивидуалним обележјем, утврдила је да их је исписала једна рука. 14 Оба кодекса су писана српским канцеларијским брзописом. То може да чуди, будући да су овим типом писма до краја XIV века превасходно исписивани дипломатички садржаји, а књижевни једино по изузетку. 15 Штавише, кроз читаву прву половину XV века у српским владарским канцеларијама доследно је негован полуустав. До привременог повратка употребе канцеларијског брзописа дошло је тек у канцеларији деспота Лазара Бранковића. 16 Како записи у рукописима МСПЦ 34 и 50 не пружају никакав податак о личности преписивача, месту и времену њиховог настанка, Луција Цернић је у откривање писара кренула користећи метод атрибуције. Корисне податке у повезивању рукописних књига пружио је и изглед иницијалних слова као и начин њиховог обликовања. У овом случају, посебно су била важна два типа иницијала. Издвојени су прво крупни иницијали које је илуминатор или писар обликовао преплетом траке (на пример, иницијал Б у МСПЦ 50 на стр. 1а). Други тип, уска иницијална слова са крупним тачкама, нарочито на тањој линији, лако је уочити на страницама обеју књига. Оба типа иницијалних слова Луција Цернић уочила је и у рукопису број 103, такође из збирке Музеја Српске православне цркве. Ова књига, Житије и слова Јована Златоустог и други састави, писана је полууставом и има запис са именом писара исписан брзописом Л. Цернић, Рукопис Стефана Доместика, стр Д. Богдановић, Развој ћирилског писма у Србији до XV века, Студије из старе српске књижевности, Београд 1997, стр G. Čremošnik, Srpska diplomatska minuskula, Slovo, knjiga 13, Zagreb 1963, стр МСПЦ 103, 416а.

54 54 Миланка Убипарип, Владан Тријић Захваљујући изврсно примењеном методу атрибуције и овом запису, знамо да је и обимни Псалтир с последовањем у две књиге дело Стефана доместика. Тако се данас, у рукописној збирци Музеја Српске православне цркве чувају три рукописне књиге које је исписао Стефан доместик, све вероватно у Смедереву, у шестој деценији XV века. Главни део текста оба тома Псалтира с последовањем (МСПЦ 50 и МСПЦ 34) Стефан доместик је исписао канцеларијским брзописом. Стиче се утисак да је за исписивање ових обимних рукописа он користио своје, лично писмо. Тек поједине речи и реченице, нарочито одмах после наслова, исписивао је и полууставним писмом (74а, 77а, 85б, 111а). За наслове и иницијале користио је калиграфски устав. Општи изглед брзописног текста открива веома даровиту руку писара. У сваком реду, вешта рука је исписивала низ усправних (уздужних) и танких линија слова, а онда им додавала петље квадратног облика. Усправне линије остављају утисак издужености слова. Смена усправних и водоравних линија слова тече складно. Делове неких слова писар сигурним потезом слободно исписује у простор изнад или испод замишљених линија реда. Посебну пажњу привлачи начин лигатурног спајања слова. Нарочито је занимљиво спајање са словом w. Поред очекиваних лигатура (g+w), Стефан има и оригиналних решења. Тако слово b прво испише широко и положено, а онда споји са w. И за натписана слова Стефан има карактеристичан потез (слово р пише у два потеза, г је положено и једнопотезно са петљом на крају стабла слова). Стефан је, вероватно, исписивао и иницијале, али није био и илуминатор рукописа. На појединим страницама остављао је празан простор (МСПЦ 50, 1а) који је, претпостављамо, наменио илуминатору за његов рад. Слепи деспот Стефан Бранковић понео је ове књиге, заједно са Минхенским псалтиром и још неким рукописима из библиотеке свога оца деспота Ђурђа, када је напустио Смедерево године. Драгоцени рукописи делили су судбину свога деспота. Сеоба по Балканском полуострву на неко време била је прекинута боравком у Италији где је Стефан, уз дворац имао и скромну придворну цркву. Заједно са Стефановим моштима, књиге су преко немачке царевине и угарског краљевства донете у Срем. До другог светског рата чувале су се у манастиру Крушедолу, задужбини Стефановог старијег сина, деспота Максима Бранковића. Рукописи бр. 50 и 103 имају записе који потврђују да су били део библиотеке деспота Максима Бранковића у Крушедолу. 18 Можда је исти запис имао и рукопис број 34, али њему данас недостају последњи листови где су, у друга два рукописа, исписани записи. 18 Опис рукописа манастира Крушедола, стр. 16 и 154.

55 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 55 Поред тога што је био доместик, Стефан је био и један од најобразованијих и највичнијих писара у Деспотовини Бранковића. О обимном преписивачком раду сведочи велики број сачуваних страница исписаних Стефановом руком. Свака књига коју је исписао имала је важну улогу у културном и црквеном животу у последњим годинама самосталности српске државе. Стефан је преписивао књиге за синове деспота Ђурђа Бранковића. Шестоднев Јована Златоустог, писан је за Гргура и данас се чува у руко писној збирци манастира Хиландара под бројем 402. Већ поменути зборник из збирке Музеја Српске православне цркве број 103, Житије и слова Јована Златоустог и други састави, писан је за Лазара Бранковића. Рукописе број 50 и 34 Стефан је могао да испише како би били саставни део основне црквене библиотеке Благовештењске цркве у Смедереву, новоподигнуте митрополијске катедрале, владарског гробног храма и почивалишта моштију св. апостола Луке. 19 У рукописној збирци Народне библиотеке Србије под бројем 682 чува се рукописни фрагмент обима 15 листова. Према воденим знацима, хартија је из последње деценије XVI века или самог почетка XVII века. 20 Од старих ознака свешчица сачувана је само она која је некад обележавала 76. по реду у књизи. Данас је на 5а страни, на средини доње белине, исписана бројна ознака првог листа ове свешчице, а на 10б страни, на средини доње белине, налази се ознака за крај исте свешчице. Сачувани листови, очигледно су некада били део обимног рукописа. У рукописном фрагменту издвојили смо три састава, сваки само делимично сачуван. Параклис светим апостолима Петру и Павлу (1а-4б) сачуван је од шесте песме, затим седма, осма и девета песма и почетак прве стихире четвртог гласа после канона. Потом следе четврта и пета песма канона свакодневног за монахе шестога гласа (5а-8б) и део Параклиса светоме Симеону и светитељу Сави (9а-15б). 21 Текст Параклиса светоме Симеону и светитељу Сави пратимо од почетка прве песме канона до пред крај трећег тропара у трећој песми. Већ на следећој страни (11а) исписан је део првог тропара четврте песме 19 Пажњу привлачи чињеница да требнички део рукописа МСПЦ 34 почиње Чином освећења храма (62а-73б). О цркви Благовештења, уп. М. Поповић, Ка проблему средњовековних цркви смедеревског града, Старинар, нова серија, књига L, 2000, Београд 2001, Р. Станковић, Приновљене рукописне књиге Народне библиотеке Србије. Водени знаци и датирање, Археографски прилози, 18, Београд 1996, стр Радећи на опису рукописних књига из Приновљене збирке Народне библиотеке Србије, најпре смо сазнали за овај препис новог параклиса светоме Симеону и светитељу Сави. Овом приликом изражавамо захвалност Татјани Суботин-Голубовић, ванредном професору на Филозофском факултету у Београду, која нам је скренула пажњу на рукописни зборник број 34 из збирке Музеја Српске православне цркве.

56 56 Миланка Убипарип, Владан Тријић канона. Рукопису овде недостаје један лист где је био исписан завршетак треће песме, кондак и почетак четврте песме канона. Кондак гласа трећега и припело гласа шестога исписани су после шесте песме канона. Текст параклиса сачуван је до краја седме песме. Све сачуване песме канона имају по три тропара и катавасију на крају. Библиотека Матице Српске под бројем Рр II 23 чува Псалтир с последовањем, веома обиман рукопис малога формата. Рукопис је сачуван готово у целини. Књига је састављена од 64 свешчице, те има преко 500 листова. Писана је на хартији са воденим знацима с почетка XVII века. 22 Псалтир с месецословом овде заузима скоро трећину рукописа. На око 100 крајњих листова исписани су часослов и скраћени октоих. Посебну садржинску целину чине акатисти, канони, канони молабни, параклиси и молитве за разне потребе исписани на преко 200 листова. Овако обимни псалтири с последовањем малога формата често су се преписивали, нарочито од краја XVI па кроз цео XVII век. Само на подручју бивше Југославије до нас је дошло двадесетак оваквих књига насталих на прелазу два века. По саставу, као и времену настанка, рукопису МС 23 доста је сличан рукопис број 352 из рукописне збирке Народне библиотеке Србије. 23 Обе књиге садрже псалтир, месецослов, неколико параклиса, часослов и скраћени октоих. Три састава у рукопису НБС 682, сачувана делимично, исписани су истим редоследом и у рукопису МС 23. Оба рукописа, писана у приближно исто време, приближно су и истог формата. Претпостављамо да су сачувани листови из Народне библиотеке Србије некада били део Псалтира с последовањем, сличног оном који се данас цео налази у рукописном фонду Библиотеке Матице Српске. Параклис светоме Симеону и светитељу Сави (326б-332б) исписан у рукопису из збирке Библиотеке Матице Српске најмлађи је до сада познати препис овог састава. На почетку параклиса налази се заједнички тропар четвртога гласа. 24 Очекивано, за њим следи канон светоме Симеону и светитељу Сави осмога гласа. Свака песма канона има по три тропара и завршава се катавасијом. После треће песме канона исписан је кондак. Тако је и после шесте песме, где после кондака трећега гласа долази и припело. 22 Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице Српске, књига 4, Псалтири, Нови Сад 1993, стр Љ. Штављанин-Ђорђевић, М. Гроздановић-Пајић, Л. Цернић, Опис ћирилских рукописа народне библиотеке Србије, Београд 1986, стр Реч је о заједничком тропару првога гласа који се налази у саставу старија два параклиса. У овом препису он је гласа четвртога.

57 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 57 * Смедеревски препис Параклиса светоме Симеону и светитељу Сави има најсложенију структуру. На самом почетку исписан је заједнички тропар првога гласа (Иже топлије заступники...). Иза треће песме долази кондак за осми глас (Миро држанија и мирских красот...). После шесте песме нижу се кондак трећега гласа (Симеон данас са Савоју блаженим...), прокимен седмога гласа, јеванђељско чтење, стихира на славу другога гласа (За преподобних молитав милостиве...) и припело шестога гласа (Васија данас преславно...). Овај препис има и четири стихире четвртога гласа после канона. На самом почетку смедеревског преписа, пре заједничког тропара, затим испред канона, после треће и шесте песме канона и на крају параклиса исписана су упутства за ђакона или јереја. У сва три преписа параклиса испред првог тропара у свакој песми, одмах после ирмоса, исписано је у самом тексту или на белинама: симеоне и саво светитељу молите бога о нас. Тако све песме канона почињу истим обраћањем и завршавају се истом катавасијом. Заједнички тропар првога гласа исписан је у смедеревском препису, као и у препису параклиса из Библиотеке Матице Српске. После треће песме канона оба преписа имају исти кондак. Претпостављамо да се заједнички тропар као и поменути кондак налазио и у препису из збирке Народне библиотеке Србије. После шесте песме у сва три преписа исписани су исти кондак трећег гласа и припело шестог гласа. Само у смедеревском препису после шесте песме, а иза кондака исписана је стихира на славу другогa гласа. 25 Стихире после канона има само смедеревски препис параклиса. 26 Писари три преписа су за обележавање појединих гласова или гласовних група изналазили различита ортографска решења. Употреба прејотованих вокала чешћа је у смедеревском препису него у два млађа. Смедеревски писар групе ије, оје и аје обележава са ie (plqtqskie 51а, 7р оздо), oe (svoe 50б, 9р оздо, vsakoe 51а,2р оздо) и ae (wbl(a)gwuhae[i 50б, 7р оздо). За обележавање истих група у друга два преписа у употреби су ie, oe, ae (svoe МС 23, 327а, 4р озго; wbl(a)gouhae[i НБС 682, 9а, 9р озго). Употреба слова w, Q такође је чешћа у смедеревском препису параклиса. Писар овог преписа је много доследнији и у писању слова y. У смедеревском препису нарочиту пажњу привлачи употреба високога јера. Ово слово писар готово доследно исписује у предлозима võ, kõ, sõ (võ nei 51б, 5р оздо; kõ vi[nei 51а, 11р оздо; sõ vyro} 50б, 1р озго), кад пише вокално р или л (skrõbi 51а, 2р оздо; drõ/anja 51б, 9р озго), у 25 Иста ова стихира исписана је и у Параклису из збирке Радослава М. Грујића и у Софијском параклису. 26 Завршетак параклиса у НБС није сачуван.

58 58 Миланка Убипарип, Владан Тријић префиксима võ-, sõ-, võs-, võz- (võseliv se 51б, 10р озго; sõhraniti 51б, 15р озго; võshval]emq 54а, 11р оздо; võzigranja 51а, 12р озго) и у облицима заменица võsq, võsakq (võsi 51б, 1р озго; võsako 51б, 1р озго). Облици двојине, најчешће у непосредном обраћању светитељима више се чувају у смедеревском препису. * Све три јектеније у параклису доста су опширне, нарочито прва, ис писана испред канона, и друга, после треће песме канона. Прва јектенија почиње уобичајеним прозбама за појединца. Верни се са свештенослужитељима кроз параклис моле за његово здравље, спасење и отпуст грехова, вољних и невољних. У јектенији после треће песме нижу се молитвени позиви за избављење појединца од сваке невоље, за излечење од сваке болести, телесне и душевне. Осим за појединца, параклис је могао да се служи и ради добробити заједнице, и то неког града, читавог краја или одређене манастирске обитељи (у целини или само оних монаха који су на путу). За састављање Параклиса светоме Симеону и светитељу Сави, непознати састављач је преузео тропаре из четири химнографска састава Теодосија Хиландарца. То су Служба светоме Симеону (тропари другог канона за осми глас), Служба светоме Сави (исто тропари другог канона за осми глас), Заједнички канон Симеону и Сави четвртога гласа (кондак трећега гласа после шесте песме) и Заједнички канон Христу Спасу, Симеону и Сави (један тропар). Највећи број тропара, око две трећине, преузет је из Службе светоме Симеону. Канон у новом параклису састављен је за осми глас, баш као и други канон из Службе светоме Симеону и други канон из Службе светоме Сави. За састављање прве песме новог канона, песник је узимао само тропаре из првих песама Теодосијевих канона, и тако редом до девете песме. Теодосијеве тропаре састављач новог параклиса доследно је преузимао. Није уносио нове речи нити нове склопове речи, а није ни мењао ред речи у колону. У најстаријем, Грујићевом као и у Софијском параклису светоме Симеону и светоме Сави иста је катавасија. Песник се у катавасији овој свештеној двојици обраћа као преподобним оцима. 27 Они су топли предстатељи којима се моли за спас од несрећа уопште. Непознати састављач Смедеревског параклиса изабрао је за катавасију пети тропар из прве песме другога канона у Служби светоме Си- 27 Истакли смо да су у наслову оба ова параклиса свети Симеон и свети Сава преподобни и богоносни оци наши.

59 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 59 меону. Супротставивши два честа симбола средњовековне химнографије, светлост и таму, Теодосије је у овом тропару истакао заслуге оца и сина, за живота им, у просвећењу свога рода. Симеон и Сава доносе светлост праве вере, они су победници над мраком јереси. Зато су њихове молитве једини прави пут ка избављењу рода од поган находа и васакоје скрби. Заједнички светитељски лик Симеона и Саве као просветитеља, односно учитеља праве вере и молитвених заступника свог народа, у Смедеревском параклису додатно је уобличен у кондаку после 3. песме канона. Ту се истиче њихово одрицање од власти и световних лепота и селидба у атонску пустињу, као предуслов привођења Срба Христу. Они су предводили своје стадо са смирењем, као светилници праве вере, а и сада се моле да оно остане у Христовој љубави. Слично се понавља и у кондаку после 6. песме канона, као и у завршним стихирама после канона, где величање двојице светитеља достиже врхунац. Појединачно, стиче се утисак да је већа пажња посвећена чудо творењима, него начину живота двојице светих. У кондаку после 6. песме канона каже се да је Симеон међу преподобнима мироточац, а Сава међу светитељима чудотворац. Скоро сви тропари посвећени св. Симеону истичу чудотворно дејство његових мироточивих моштију, уз два помена појаве, такође мироточивог лика на зиду (5п,2т; 7п,3т). Код Саве се, од чуда почињених за живота, издвајају зазивање мироточења Симеонових моштију (5п,1т), чудо са мађарским краљем (5п,3т) и оживљавање брата (6п,2т). Као чудима осведочени Божији угодници, они молитвама заступају свој род пред Христом и моле се за његово избављење од сваке невоље (заједнички тропар), од животних мука и вражијих замки (1п,3т), од наиласка незнабожаца и сваке недаће (катавасија), од најезде страних народа (4п,2т), од подизања противника и сваке злобе (8п,2т). Све параклисе Симеону и Сави повезује химнографско дело Теодо сија Хиландарца јер је у основи сваког од њих. Састављачи пара клиса су преузимали цео канон Теодосијев, или чешће краће песничке форме, стихире, тропаре и кондаке. Сви параклиси почињу заједничким тропаром првога гласа, док је после шесте песме канона увек исти кон дак трећега гласа. Заједнички кондак иначе је део Заједничког канона за четврти глас Теодосија Хиландарца, где је такође после шесте песме. Тропар и кондак су се заједно често преписивали. У богослужбеној употреби они су остали до данас. Свакога дана на литургији, осим на дванаест Господњих празника, у Хиландару се поју управо заједнички тропар и кондак Ђ. Сп. Радојичић, Заједнички тропар и кондак Симеону Немањи и Сави од старог српског књижевника Теодосија, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књ. 3, Нови Сад 1956, стр

60 60 Миланка Убипарип, Владан Тријић Више параклиса светоме Симеону и светитељу Сави, из различитих времена, сведоче о трајној потреби да се они заједно славе и да им се народ саборно моли. Параклиси свештеној двојици могли су се служити и у манастирским и у парохијским црквама, када год је постојала посебна потреба да се српски народ у црквеном сабрању обрати овим светитељима за помоћ. Јер, заједничке молитве у несвакидашњим при ликама (болести, опасност од ратних страдања, напади освајача) најснажније се изражавају баш у параклисима. Народ се молитвено обраћа својим заступницима у небеској хијерархији са покајничком свешћу о појединачном, личном греховном животу, колико и о колективном посртању, као узроцима недаћа које су га снашле. Параклиси светоме Симеону и светитељу Сави прави су пример особеног односа писаца према овој врсти химнографског дела. Поетика параклиса дозвољава песничку слободу у виду избора тропара и њиховог комбиновања у нову песничку целину. Он не обавезује као служба светоме. Кад се јави посебна потреба да се једном светитељу поје параклис, на било ком месту, у било које време, химнограф не мора да саставља нове стихире и тропаре. Он може да их преузме из састава који су већ у богослужбеној употреби (служба, па и већ постојећи параклис). Избор стихира и тропара никада није насумичан. Њихово компоновање у нову садржинску целину рађа се из потреба историјског тренутка. У нашем случају, то је стање најнепосредније угрожености српске деспотовине турским освајањима. Tекст Параклиса светоме Симеону и светитељу Сави доносимо према Смедеревском препису Стефана доместика. У напоменама доносимо разночтења која смо издвојили поређењем са фрагментарно очуваним преписом из Народне библиотеке Србије број 682 и са преписом у Псалтиру с последовањем из Библиотеке Матице српске број 23. У издању смо сачували и пренели изворни правопис. Скраћене речи означене титлом разрешили смо помоћу полукружних заграда, а оне без титле помоћу угластих. Надредна слова смо спустили у ред. Тачке и запете су као у изворнику. Све стиховне целине у издању смо означили новим пасусом. 29 Миланка Убипарип Владан Тријић 29 Уз издање параклиса доносимо још два прилога. Прилог први: упоредни преглед структуре параклиса према преписима МСПЦ 34, НБС 682 и МС 23. Прилог други: почеци тропара у Смедеревском параклису преузети из Теодосијевих химнографских дела (по читању). Скраћенице: ССи Служба светоме Симеону, ССа Служба светоме Сави и Зк Заједнички канон.

61 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 61 paraklis(q) s(ve)twmu sjmewnu i s(veti)t(e)l} savy. pop(q). bl(ago)s(lo) venq b(og)q na[q. mq /e na;inaemq. s(ve)tq b(o/)e g{(i) slava. i n(q)n]. prys(ve) taa troice g(ospod)i pom(i)lui. g{(i). slava. i n(q)n] wt(q);e na[q. g(ospod)i pom(i)lui. v=i slava. i n(q)n]. prjidyte poklonnim(q) se g{i. ta/e Palwmq rm+v. g(ospod)i Usli[i m(o)l(i)tvu mo}. ta/(e), b(og)q g(ospod)q. trwp(arq) glas(q) i/e toplqe zastupniki, vq skrqbyhq pr(i)sno imu{e. simewna b(o)gwnosnagw. i savu prqvos(veti)t(e)l]. 31 pripadymq kq nima sq vyro} 2. ]ko da m(o)l(i)tvami ihq wt%q& napastei izbavl]emji. po dlqgu bl(a)gwvyrno sp(a)sa i b(og)a proslavimq g(lago)l}{e slava dav [omu vi krypostq. slava proslavlq[omu vi ;}d%e&si. slava izbavl]}{omu nas(q) wt%q& skrqbei m(o)l(i)tvami va[imi12 v{(i) slava i n(q)n]. bo(gorodi;qnq). i/e tvoe zastuplenje ste/av [e pry;ista 32. i tvoimi m(o)l(i)tvami wt%q& bydq izbavl]emji. kr(q)stwm(q) s(q)na tvoegw vq zdy hranimji, po dlqgu te vqsi bl(a)gw;qstno veli;aemq12 ta/e, a{e Es(tq) djakonq. a{e l(i) nystq djakona. g(lago)letq Ierei. pom(i)lui nas(q) b(o/)e po velicyi m(i)l(o)sti tvoei. m(o)lim ti se UslQ[i ni i pom(i)lui. l}d(i)e. g(ospod)i pom(i)lui, g{(i). e{e m(o)l(i)m se O raby b(o)/jemq im(e) r(ykq). O m(i)l(o)sti. O /ivoty. O zdravji. O sp(a)senji. O wt%q&pu{enji gryhwv(q). i O E/e prostiti se EmU vqsako prygry[enje volnoe i nevol noe, rqcymq vqsi g(ospod)i UslQ[i ni i pom(i)lui. l} d(i)e g(ospod)i pom(i)lui. $. ta/%e& Ierei vqzgla[(enje). ]ko m(i)l(o)stiv. l}d(i) E amin(q). a{e l(i) m(o)li[i se w bratii plava}{oi. ili vq put hode{ih%q&. a{e li ho{e[i pyti paraklisq gradu ili wbityli vq nei /e /ive[i wt%q& napasti prikl}; [i se Ei. a{e l(i) m(o)li[i se O zemli i O gradovehq. i{i vq na;ely paraklisa h(ristov)a ta/e. Palwm(q) %. pom(i)lui me b(o/)e. ta/%e& kanonq s(ve)tomu sjmewnu i s(veti)t(e)l} savy. glas(q) 8 pys(qnq) 1 Jrmos(q). posy;enji nesykomag(o) 33 sjmewne i s(ve)t(ite)l} savo m(o)lite b(o)ga o nas(q)1 34 b(o)gosvytla svytil nika poznahwm(q). svytwm(q) b(o)gwrazumja l}d%i& svoe sjmewne wt(q);e wzariv [a. i t mu Eresi wt%q&gnav [a prqvye. n(q)n] /e mvrwm(q) mo{ei tvoih%q& sihq wbl(a)gwuhae[i. tymq svytonosnu} ti pametq praznuemq 1 2 raka mo{ei tvoih%q& sjmewne. kladen cq ]vi se iscylenja. ista;ae mvro bl(a) gwuhanja. im /e sr%q&dce moe wmq m(o)l} ti se, bl(a)gwuhanje pokazue h(rist)u. i Umq moi wb v(e)seli. tvo} svytonosnu} pamet%q& vqspyvati У БМС 23 овај тропар је гласа четвртог. 31 Нема у БМС У БМС 23 pryneporo;naa. 33 У БМС 23 после ирмоса следи svmewne i savo s(ve)t(ite)l} m(o)lite b(og)a w nas(q). 34 Исписано на левој белини, уздуж.

62 62 Миланка Убипарип, Владан Тријић sl(a)va mnwgw ]ko kq h(rist)u imu{e drqznovenje. wt%q& bydq /iteiskqh%q& m(o)l(i) m se, i wt%q& sytji vra/jihq nasq izbavite wblqk;a}{a bryme gryhq na[ih%q& m(o) l(i)tvami si. sjmewne b(o)gwnose i savo s(ve){en ne h(rist)a m(o)l(i)ta 12 i n(q)n] i/e wt%q& zemle do n(e)b(e)sq do[%q&dq[i, lystvica skaza se IakovU. E}/e b(og)q ;l(ovy)kwm(q) Upodobi se. bl(ago)s(lo)venaa pry;(i)staa neizr(e);en no ;}do. i nedoumyvaemo vidynje. sp(a)sai k teby pribyga}{ee. katavasje ]ko dvy svytily vyro} l}di svoe prosvytiv [a. ;}desnqmi blistanji slova propovydanjemq. mrakq Eresi wt%q& nihq wt%q&gnav [e. i n(q)n] poganq nahoda i vqsakoe skrqbi m(o)l(i)tvami si sava i sjmewne sihq izbavita 12 pys(qnq) g= Jrmws(q) 35 tobw} h(rist)e n(e)b(e)sa Utvrq/daema vqsa slovo b(o)/je i sila. i ispovyduetq slavu vqsedytel nie rukq tvoee tvorenje. nyst bw s(ve)ta pa;(e) tebe g(ospod)i 6 12 sjmewne i s(veti)t(e)l} sav%o& 36 bestr(a)stja l}bwvj} postrykaemq. plqtqska vqzigranja isu[il(q) Esi. d(ou) [U /e b(o)/(q)stqv njimi sjanji prosvytiv si i namq Ubw svyta razumnagw. savo wt(q);e UlU;iti moli se 12 Palwm(q)skQ ]ko fjnikq vyro}. sjmewne kq h(rist)u procvqlq Esi. i ]ko ked rq bl(a)gw;(q)stjemq ;eda tvo] wt(q);e Umnw/ilq Esi. i mvrwm(q) mo{ji tvoih%q& Uma{ai. tvo} pametq l}bwvj} po}{ihq 12 sl(a)va vqsyhq krasnqih%q& mira ;}v stvja pry[%q&dq. sqmqslomq wt(q);e b(o) gwmudrqim(q). kq vi[nei /izni Umomq prylo/iv se. ide/e sq agg(e)li v(e)seli[i se. i mvra tvoegw isto; nikq. l}di svoe radosti naplqn]e[i 12 i n(q)n] m(a)ti b(o)/ja pr(y);(i)staa. bl(ago)s(lo)venaa i pryneporo;naa. d(ou)[i moei strupi iscyli i str(a)sti plqtqskie. i Umiri Umq moi wt%q& vsakogw vryda. i wt%q& vra/je me napasti izmi vl%a&d%q&;%i&ce 1 2 katavas%ia& ]ko dvy1 2 ta/e djakwn(q). a{e li nestq djakona. g(lago)letq Ierei. pom(i)lui nas(q) b(o/)e po velicye m(i)l(o)sti tvoei m(o)l(i)m ti se UslQ[i ni i pom(i)lui. l}dje. g(ospod)i pom(i)lui. g{(i). e{e m(o)l(i)m se g(ospod)u b(og)u na[emu izbavitj raba svoegw. im(e) r(ykq). wt%q& vsakoe skrqbi. i gneva. bydi i nu/de i wt%q& vsakoe bwlyzni. d(ou)[evnie i tylesnie. i prostiti EmU vqsako prygry[enje. volnoe i nevol noe. rqcymq vqsi g(ospod)i UslQ[(i) ni. i pom(i)lui. l}d%i&e. g(ospod)i pom(i)lui. $. ta/%e& Ierei. UslQ[i ni b(o/)e. l}dje amin(q). a{e l(i) m(o)li[i se O bratji plava}{oi ili vq put hode{ih%q&. a{e li ho{e[i pyti paraklis(q) gradu ili wbityli vq nei /e / 35 Нема у БМС У БМС 23 svmewne i savo s(ve)t(ite)l} m(o)lite b(og)a o nas(q).

63 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 63 ive[i wt%q& napasti prikl};[i se Ei. a{e li m(o)li[i se O zemli i O gradoveh%q&. i{i vq na;ely paraklisa h(risto)va. i sje da vysi l}bw komu poe[q paraklisq. da g(lago)letq s(ve){en nikq vqzgla[enje na ;etvrqtyi pysni. UslQ[i ni b(o/)e. ta/%e& kw%n&d%akq& gl(a)s(q) i# 37 mirodrq/anja i mirskqh%q& krasotq. ]ko sqnja lqste{a wstaviv. i vq atwna pustini sq s(q)nomq vqseliv se. ide/e slavnoe stado g(ospode)vi sqbrav [a im /e vqsesvytla svytilnika ]vista se. smyrenjemq pryhode{a. i sihq prosve{a}{a. tym /e sq l}bwvj} vqshval]}{e veli;aemq. ishodnu} vqses(ve)tu} va[u pametq m(o)le{(e) se. b(o)gwnosnaa wt(q)ca sava i sjmewne, m(o)lite h(rist)a b(og)a pastvu va[u 38 vq miry 9, squzomq l}bve sqhraniti 1 2 pys(qnq).dä. Irmws(q). UslQ[ah%q& g(ospod)i sluhq tvoi i Ubw]h se 12 avraamu stran noprietjemq p%o&dwbe se. i Iwva m(i)l(o)stiv noe ni{el}bjemq podra/ae. Dko slypjimq, i noga hromqmq sjmewne. wt(q)cq sirjimq i vqsymq milovanje ]vi se. i pa;e sihq ize{nyi[a vqziskalq Esi 1 2 prosve{aemji bl%a&g%o&d%q&tj} kr(q)sta tvoegw. s(ve)tji tvoi vl%a&d%q&kw. stranu l}dji svoih%q& teby vero} privedo[e s(q)nq sq wt(q)cemq, sava i sjmewn b(o) gwmudrqnji. ih /e molitvami sp(a)si E, Ezikq 39 nahoda. po}{jihq, sily tvoei slava m(i)l(o)srde 1 2 sl(a)va }no[e sqvrqnenje vqzl}bivq. bwgatqsvo svoe 40 ni{jimq razdavq. c(a)r(q)stvo wstavivq h(rist)u poslydoval(q) Esi. tym/e na n(e)b(e)sehq 41 skrovi{e teby 12 darovalq Es(tq). wt%q&nudu /e bwgatno mvro sjmewne ista;ae[i 1 2 i n(q)n] novq ]ko/e mwvsi ]vql se. Ustroilq Esi ]ko wn(q) skunj} vq pustini. vq gwry s(ve)tyi wgradu. }/e pryvqzrastil(q) Esi trudq tvoihq poti. i vqzlo/il(q) Esi b(o)/ji m(a)teri. }/e i sqhran]i kq g(ospod)u sq ne} m(o)l(i)tvami 1 2 katavas(ia) ]ko dve svytily 1 2 pys(qnq). eä. Irmws(q). vqsku} me starcu s(ve)tomu si wt(q)cu. vq /ivoty Egw poslu[livq bqs(tq), Umqr /e wnq i vq groby, tebe Edinogw poslu[alq Es(tq). mvro bw Egw mnwgqmi prosimo 43, i nepolu;aemo. tvoim(q) wt(q);e poslanjemq. wbil no l}dem si sje isto;ilq Estq 1 2 slq[ahwm(q) tvo] divna prqvye, slavi i c(a)r(q)stva prywbidynje. pryslavnaa n(q)n] vidim(q) sjmewne ;}d%e&sa. stynopisan noe bw tvoegw wbraza p%o&dobje, wt%q& suhagw vara. mo{em%q& p%o&dobno mvro ista;a}{ee У БМС 23 није назначен глас за кондак. 38 Нема у БМС У БМС 23 wt%q& Ezikq. 40 Нема у БМС У БМС 23 teby skrovi{e; у НБС 682 skrovi{e. 42 У БМС 23 после ирмоса следи svmewne i savo s(ve)t(ite)l} m(o)lite b(og)a. 43 У НБС 682 prinosimo.

64 64 Миланка Убипарип, Владан Тријић sl(a)va sqpostatq c(a)rq Ugrinq, na wt(q);qstvo ti podvig se. tvoimi slovesi sverepja prymyniv se. dive se su{oi vq teby s(ve)tosti. Umiliv se vqzvrati se. gradno /e kamenje lobza[e g(lago)le. div nq b(og)q vq s(ve)tihq svoih%q& 1 2 i n(q)n] kq h(rist)u b(og)u vqhoda /ela}{a. pryd vode{u te vqziskav [a. su{ei ti n(e) b(e)snyi bo/jei cr(q)kvi. hramq 44 tvoegw vqhoda na zemli. tvo] Ugwdnika b(o)gwm(a) ti vqzdvigwsta. vq nem /e ne prystai da}{ji pomo{q m(o)le{jim te 1 2 katavas(ia) ]ko dvy svytil(y)? pys(qnq) Z# Irmws(q). m(o)l(i)tvu si proly} kq g(ospod)u wt%q& mnwgqih%q& slu/imq. poslu/iti izvolilq Esi. wt%q& prybwgat sva Ubwg(q) hote bilq Esi. vq istinu wt(q);e dobro} izmyno} izmyni se. Palom(q)ski p%o&dobno re{i. sji izmyna desnice vi[n]gw 1 2 brata svoeg(o) Umqr[a slq[avq. agg(e)lu kq h(rist)u drqznovenjemq. d(ou)[u Egw vqzvratiti povelylq Esi. i segw vqd(ou)[evlena pri[%q&dq wbrylq Esi. wle vyra. wle drqznovenje. ;}do wt(q);e vqistinu U/asno. zemql(q)nq sq, n(e)b(e)snomu povelylq Esi 1 2 sl(a)va hramq sebe b(og)u sqtvor[a 46. i crqkwv(q) t(o)gw m(a)tere sq s(q)nwm(q). vq gwry s(ve)tyi 47 vqzdvig lq Esi. }/e wbl(a)gwuhalq Esi mvrwm(q) s(ve)t(o)gw ti tyla. ]/e n(q)n] bl(a)gwlypjem s(q)ni tvoimi Ukra[aema. grwb(q) tvoi wbnavl] etq. pametq tvo} praznu}{ji 1 2 i n(q)n] i/e manovenjemq vqsa sqdrq/ei. c(a)r(q)stvuei vykq vqsymi h(risto)s g(ospod)q. is tebe b(o)gwm(a)ti vqplqti se. bestr(a)stqnq sq b(o)/(q)stvwm(q). mene radi kr(q) stovi pri;eta se Egw/(e) str(a)sti /ela}{a tvo] Ugwdnika. c(a)r(q)stvo zemlqno wstavi[e. postni;qskq tomu sqprope[(e) se 1 2 kat%avasia&. ]ko dvy ta/%e&. djakwn%q&. a{e li nystq djakona g(lago)letq Ierei. paki i paki miromq g(ospod)u pomolim se. zastupi sp(a)si pom(i)lui i sqhrani nas(q) b(o.)e tvoe} bl%a&g%o&d%q&tj}. prys(ve)tu} ;(i)stu} pryb%lago&sl%o&ven nu} vl%a&d%q&;%i&cu na[u b(ogorodic)u i pr%i&snod%y&vu marij}. sq vsymi s(ve)tqmi ponemuv [e sami sebe i drug%q& druga. i v(q)sq /ivotq na[q h(rist)u b(og)u prydadim(q). l}dje. teby g(ospod)i. Ierei. vqzgla[(enje). ]ko tq Esi c(a)rq miru. l} d%i&e. amin(q). ta/%e&. kw%n&d%akq& glas(q) gä. 44 У БМС 23 и у НБС 682 hrama. 45 У БМС 23 после ирмоса следи svmewne. 46 У БМС 23 и у НБС 682 sqtvorilq esi. 47 Нема у НБС 682.

65 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 65 sjmewn(q) d(q)n(q)sq sq savo} bl(a)/en nqim(q). pri[%q&dq[e d(ou)homq wt%q& napasti izbavl]}tq stado svoe. si bw troicu propovydav [e Edinogw b(og)a. cr(q) kvi Utvrq/denJe nepokolybimo ]vi[e se. vq pr%y&p%o&dobnqih%q& miroto;(q)cq. vq s(veti)t(e)leh(q) ;}dotvorqcq. sji bw i vq branehq nepobydimji pobwrnici ]vl]} t se. c(a)remq pohvala i l}demq svoim(q) Utvrq/denJe 1 2 ta/%e& prok(imenq) glas(q). z#. ;(q)stna pryd%q& g(o)s(podo)mq sqmr%q&tq pr%y&p%o&dobnqh%q& Egw. s(ti)h(q). ;tw vqzdamq g(ospode)vi O vsyhq ]/e ta/e djakwn(q) a{e l(i) nystq djakona. g(lago)letq Ierei. g(ospod)u pomolim se. l}dje. g(ospod)i pom(i)lui. a{(i). ta/e Ierei. ]ko s(vy)tq Esi b(o/)e na[q. l} dje amin(q). ta/(e) ishoditq kaner hq. i g(lago)letq. prok(imenq). vqsako dihanje a{(i). l}dje. tr(i){i. ta/%e& a{e Es(tq) djakwn(q). a{e li nystq djakona g(lago) letq Ierei. i wsp%o&dobiti se namq slq[anj} s(ve)t(a)go ev(ag)g(e)lja g(ospod)a b(og)a m(o)limq. l}d%i&e. g(ospod)i pom(i)lui, g{(i). ta/%e& djakwn(q) a{e nystq djakona g(lago)letq Ierei. prymudrws(tq) prosti i UslQ[im(q) s(ve)t(o)go ev(ag)g(e)lja. ta/ (e). a{e i Es(tq) djakonqne g(lago)letq sje. nq Ierei wt%q&vy{aet%q& i mirq vqsymq. l}die wt%q&vy{a}tq. i d(ou)hovi tvoemu. ta/e paki Ierei. s(ve)t(a)go ev(ag)g(e)lja ;qtenje. l}d%i&e. wt%q&vy{a}t%q& slava teby g(ospod)i. ta/%e&. a{e Es(tq) djakwn(q). g(lagol)etq vqnmymq. a{e li nystq djakona. g(lago)letq Ierei sam(q). i abje na;inaetq Jerei s(ve)toe ev(ag)g(e)lje r(e);e g(ospod)q svoimq U;enikwm(q). vqsa mny prydana sutq wt(q)cemq moim(q). i nikto/%e& znaetq s(q)na, tqkmo wt(q)cq. ni wtqca ktw znaetq. tqkmo s(q)nq. i EmU /e a{e volitq s(q)nq wt(q)kriti. prjidyte kq mny vqsi tru/da}{ei se i wbrymenenji. i azq poko} vi. vqzmyte igw moe na sebe. i nau;it(e) se wt%q& mene, ]ko krotqkq Esqmq i smyrenq sr%q&dcem. i wbry{ete pokoi d(ou)[amq va[imq. Egw bw moe bl(a)gw i bryme moe lqg ko Es(tq) 1 2 l}dje. slava teby g(ospod)i. potwm(q). slava. glas(q). v#. 48 za pr%y&p%o&dobnqih%q& m(o)l(i)t(q)vq m(i)l(o)stivq wcysti mnw/%q&stvo gryhq na[ih%q&. i n(q)n]. za b(ogorodi)ce m(o)l(i)t vq m(i)l(o)stive, wcysti mnw/qstvo gryhq na[ih%q&. ta/e. pom(i)lui me b(o/)e. 15 ta/%e&. pripylo glas(q). Z#. vqsja d(q)n(q)sq pryslavno vqsesvytla tvo] sjmewne pametq. sqziva}{ji nas(q) praznikol}bce. kq pohvalenj} slavy h(rist)a b(og)a na[egw. i/e priri{u{e kq racy mo{ei tvoih%q&. mvro iscylenja dari priemlem(q). i tebe pr%y&p%o&dobne Ubl(a)/ aemq. nq ]ko i mq drqznovenje, mirq isprosi d(ou)[amq na[im(q). ta/%e&, djakwn(q). a{e li nystq djakona. g(lago)let Ierei. sp(a)si b(o/)e l}di svoe. pisano U paraklisu h(risto)vu. ta/%e&. l}d%i&e, g(ospod)i pom(i)lui. v=i. ta/e 48 Нема у БМС 23.

66 66 Миланка Убипарип, Владан Тријић s(ve){ennik(q). vqzgla[(enje). m(i)l(o)stj} i {edrotami. pisano U paraklisu h(risto) vu. l}d%i&e. aminq. ta/e, pys(qnq) z# Irmws(q) b(o)/ja sqho/denja1 49 razumyvaei na ni{a i na Ubwga. bl(a)gq mu/q milue i dae ]vi se. i bl(a) gwsti b(o)/je sp%o&dobiv se. bl(a)gih(q) zeml} naslydovalq Esi. wt%q&nudu /e i nas(q) n(q)n] sjmewne v(e)seli[i i bl(a)gwuhae stru]mi mvra tvoegw 1 2 ]ko h(risto)vq U;enik(q) i knezq wt%q& negw postavlen(q). wt(q);qstvja tu/djihq wbhode. priemlem(q) si wt%q& nihq i l}bim(q). UdivlEn /e wt%q&;e i daronosimq pokara[e bw vqsyhq su{ja vq teby b(o)/ja l}bi, i krotkost /e i byzzlobje 1 2 sl(a)va vq pe{i plamenemq rosu isto;ivq iz suha bw /qzla cvytq izrastivq. divnq vq dylyhq svoih%q& g(ospod)q i tvoego wbraza stynopisan noe p%o&dobje. iz suhagw vara 50 sjmewne mvro prozeba}{a ]vilq Es(tq) 1 2 i n(q)n] ogqn nqmi si blistanji prosvyti mra;noe mi sr%q&dce. poro/%q&dq[ja na zemli vqstoka mqslqnagw sl(q)nce. im /e prosve{q[a se tvo] slu/itel]. sava i sjmewn(q) b(o)gwm(a)ti l}di svoe na zapady wzari[e. i nau;i[e pyti. b(lago)sl(o)venq b(og) q wt(q)cq na[ih%q& 1 2 katavas(ia)1 ]ko dvy svy pys(qnq). i#. Irmws(q). sedqmq sedmice} pe{q 51 zeml] wt%q& svoihq prydastq te ]d rq. s(ve){en nolypna. cyla /e i nerazdru[ima. bl(a)gwuhanjemq i ;}desi Udivl]}{a. grada /itele prqstj} groba tvoegw. pr(o) ro;qskq vqpj}{ihq. pravednici vq vyki /ivutq 1 2 ]ko stlqpa visoka i kryp ka. ]ko bl(a)ga pobornika i wt(q);qstvul}bca. h(rist) wimenitji l}dje tvoi imu{e te. protiv nqih%q& wt(q);e vqstanja, i vqsakoe zlobi. kq h(rist)u m(o)l(i)tvami ti sjmewne izbavl]em se 1 2 sl(a)va h(rist)wl}bivq vladislavq samodrq/qcq. ]ko drevle d%a&v%i&dq pryd%q& kjvotwm%q&. pryd%q&hode s(ve)t(o)gw ti tyla, radova[e se poe. veli;itq d(ou)[a mo] g(ospod)a. ]ko dastq mi wt(q)ca i U;itel]. i vq cr(q)kvi svoei radue se polo/ilq Es(tq) 1 2 i n(q)n] ple{ami heruvim skqmi. stra[nqmi nosimq vl%a&d%q&ka. na prystoly ]ko/e wgqn ny. vq tvo} ;(i)staa vqseli se UtrobU. i plqti prietjemq, ;l(ovy);qskoe wbo/i su{qstvo. kq nemu /e sp(a)si m(o)l(i)tvami si. po}{ih te m(a)terq Egw 1 2 katavas(ia). ]ko dve svytily У БМС 23 после ирмоса следи svmewne i savo s(ve)t(ite)l} m(o)lite b(og)a. 50 У БМС 23 bo vara. 51 У БМС 23 после ирмоса следи svmewne i savo.

67 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 67 pys(qnq) T# Irmws(q). Udivi se Ubw O semq n(e)bw i zemli U/aso[(e) se pri[qstvjemq prqvye mo{ei 53 tvoih%q&. wt(q);qstvo ti radostj isplqni se. pryd%q&statel] te kq b(og)u sjmewne 54 ste/av [e. i pametq tvo} n(q)n] trq/qstvu} {e v(e)selim se. wbwga{aemji mastj} mvra tvoegw 1 2 pryize{na kq h(rist)u va} l}bwv(q) n(q)n] wb]vi se. bl%a&g%o&d%q&tj} danno} vama sjmewne i savo. mo{i va[e bl(a)gwuhan nq, mvro prozebatel nq. pametq slavna i s(ve)topo;ivaema. imq /e UveraemQ g(lago)lemq pametq pravednik(q) sq pohval] mi bivaetq 1 2 sl(a)va mo{ji va[ih%q& prietjemq. cr(q)kvq va[e na zemli wbwgati[(e) se. i d(ou) homq vq n(e)b(e)syhq prqvynqcq cr(q)kovq prosve{aeta. vq nei /e sq ap(o)s(to)lq ] ko U;itel] prymudra. i sq pr%y&p%o&dobnqmi ]ko postnika sjmewne i sava w nas(q) m(o)lita se 1 2 i n(q)n] edina pryimu{ja drqznovenje vl%a&d%q&;%i&ce. za v(q)sq mirq s(q)nu svoemu m(o)li se. ne pomeni bez ;islqnqih%q& sqblaznji na[ih%q&. zakrqli l}di vqpj}{ee ti UmilEnwm(q) glasomq. sp(a)si ;(i)staa tebe d(o)s(t)wino veli;a}{ih%q&. katavas(ia). ]ko dvy svetily 1 2 ta/%e& d(o)s(t)wino Es(tq). potwm(q). st%i&h%i&ri glas(q) d #. c(a)r(q)stvu}{agw vqsymi voinq ]ko silqnq c(a)ra h(rist)a. protiv nqe vyry nizlo/ilq Esi. i l}di svoe nevrydimi wt%q& sihq sqbl}l(q) Esi. i vqsymi E/e vq /itji dobrodytelei wt(q);e wbilqnq. maslina ]ko mnwgwpl%o&dwvita vq istinu ]vi se. n(q)n] mastj} mvra svoegw ws(ve){ae[i tvo} pametq sjmewne po}{jimq i m(o)le{e m(o)l(i)tvami tvoimi. I(sou)sa ;l(ovy)k(o)l}bca. prosvytiti i sp(a)s(i) ti d(ou)[e na[e 1 2 ap(o)s(to)lwm(q) ravnopropovydatel]. s(veti)t(e)lemq EdinomUdrqna. postnikomq sqpod%q&vi/nika. pastira su{a izqbran na. m(i)l(o)sti /e bl(a)gwutrobna podatel]. dws(to)ino vqshval]emq savo wt(q);e b(o)gwmudre. i b(o)gwto;nu} ryku U;enJemq. bezakon nqe Eresi potopiv [a 1 2 pr(i)snosu{nagw /itja svytlosti. Egda sq agg(e)li prybivanja, sjmewnq vqspominae. svytlqh%q& /itja wt(q);e izby/avq. i kr(q)stq svoi rad%o&ue se vqspriemq. raspqn [omu se tebe radi, vqslydovalq esi. vq pustini posta te;enje sqvrq[ilq Esi. n(q)n] vq svytlosteh%q& s(ve)tqh(q) v(es)eli[i se. tymq tvo} pametq d(o)s(t)wino slavim(q). m(o)le{e I(sou)sa ;(lovy)kol}bca. sp(a)sti i prosvytiti d(ou)[e na[e 1 2 slovesq tvoih%q& U;enJemq. srqbskaa cr(q)k vq Ukrasi se. i n(q)n] rad%o&u}{i se pravoslavjemq. sq b(o)/(q)s(q)tv nqmi ti ;edi s(ve){enno tvo} pametq svytlo 52 У БМС 23 после ирмоса следи svmewne i savo. 53 У БМС 23 s(ve)tqh(q) mo{ei. 54 Нема у БМС 23.

68 68 Миланка Убипарип, Владан Тријић po;itaemq. savo wt(q);e s(ve){en ne. s(veti)t(e)lem(q) ravno;qstne i agg(e)lwm(q) sqprydqstoatel}. i m(o)l(i)tqvni;e w d(ou)[ahq na[ih%q&. sl(a)va i n(q)n] pr%y&p%o&dobne wt(q);e. glas(q) ev(ag)g(e)lja h(ristov)a UslQ[avq. mirq wstavilq Esi. bwgatqstvo i slavu ni vq;to/%e& vqmynivq. tymq vqsymq vqpja[e. vqzl}bite g(ospod)a i wbry{ete bl%a&g%o&d%q&tq vy;nu}. ni;to/%e& pryd%q&po;itaite l}bve Egw. Egda prjdetq vq slavy svoei. wbry{ete pokoi sq vqsymi s(ve)tqmi. Egw/e m(o)l(i) tvami h(rist)e sqhrani i sp(a)si d(ou)[e na[e 1 2 ta/%e&, s(ve)tq b(o/)e. g{(i). slava i n(q)n] prys(ve)taa troice. g(ospod)i pom(i)lui. g{(i). sl(a)va i n(q)n]. wt(q);e na[q. Ierei. ]ko tvoe Es(tq). l}die. amin(q). ta/(e). trwp(arq). glas(q). a #. i/e toplie zastupniki. a{(i). sl(a)va i n(q)n]. bo(gorodi;qnq). i/e tvoe zastuplenje. ta/%e&, djakon stva l}bw w;eswm(q) m(o)li[i se. pisana vq na;ely paraklisa h(risto)va. i po skon;anji djakonstva g(lago)lemq. g(ospod)i pom(i)lui. i#. ta/%e&. Jerei vqzgla[(enje). UslQ[i ni b(o/)e. sje vqzgla[enje. da g(lago)letq s(ve){ennik(q) na konqcq paraklisa. l}bo komu poe[(q) paraklisq. pisano na ;etvrqtyi pysni paraklisa h(risto)va. potwm(q). ;(q) stnyi[u}. ta/%e&. sl(a)va i n(q)n]. g(ospod)i pom(i)lui. g{(i). b(lago)sl(o)vi. Ierei. h(risto)s(q) istinnq mq /e slavimq c(a)ra. ili kral]. ili despota. ili mitr(o) pwlita. ili igumena ili vlastelina. pisano na kon cq paraklisa h(risto)va 1 2

69 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 69 [Прилог 1] МСПЦ 34 НБС 682 БМС 23 упутства типикарског типа тропар глас први (i/e toplqe zastupnqki...) слава и ниња богородичан упутства типикарског типа тропар глас четврти (i/e toplqe zastupnqki...) слава и ниња богородичан канон глас осми I песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија III песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија упутства типикарског типа кондак глас осми IV песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија I песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија III песма ирмос тропар тропар слава тропар [п р е к и д] IV песма крај првог тропара тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија канон глас осми I песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија III песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија кондак (без ознаке за глас) IV песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија

70 70 Миланка Убипарип, Владан Тријић V песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија VI песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија V песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија VI песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија V песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија VI песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија упутства кондак глас трећи кондак глас трећи кондак глас трећи прокимен глас седми читање из јеванђеља славска стихира глас други припело глас шести припело глас шести припело VII песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија VII песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан VII песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија

71 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 71 VIII песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија IX песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија VIII песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија IX песма ирмос тропар тропар слава тропар и ниња богородичан катавасија 4 стихире глас четврти слава и ниња стихира упутства

72 72 Миланка Убипарип, Владан Тријић [Прилог 2] Богосветла светилника познахом Рака моштеј твоих Симеоне Много јако Христу Јако две светиле Бестрастија љубовију пострекајем Псаломски јако финикс Васех красних мира чувствија прешад Миродржанија и мирских красот Авраму странопријетијем подобе се Просвештаеми благодатију Јуноше савршеније вазљубив Нов јакоже Мојсиј Старцу светому си оцу Слишахом твоја дивна Сапостат цар Угрин От многих служим Брата својего умрша Храм себе богу Иже мановенијем Симеон данас са Савоју Васија данас преславно Разумеваеј на ништа Јако Христов ученик Вапешти пламенем Огњними си блистанији Земља од своих предаст те Јако стлпа висока Христољубиви Владислав Пришаствијем првеје моштеј твојих Преизештна ка Христу Мошти ваших пријетијем Царствујуштаго васеми Апостолом равнопроповедатеља Присносуштнаго житија Словес твојих ученијем Преподобне оче ССи,2к,1п,2т ССи,2к,1п,4т Зк 6гл,1п,2т ССи,2к,1п, 5т ССа, 2к,3п,3т ССи,2к,3п,3т ССи, 2к,3п,4т ССи, сед 8гл ССи,2к,4п,1т ССа,2к,4п,5т ССи, 2к,4п,2т бог,сса,2к,4п ССа,2к,5п,2т ССи,2к,5п,3т ССа,2к,5п,4т ССи,2к,6п,1т ССа,2к,6п,2т ССи,2к,6п,2т бог,сси,6п Зк 4гл, кондак 3гл ССи,јевс 6гл ССи,2к,7п,1т ССа,2к,7п,2т ССи,2к,7п,3т бог,сси,7п ССа,2к,8п,1т ССи,2к,9п,2т ССа,2к,8п,4т ССи,9п,1т ССа,2к,9п,2т ССи,2к,9п,3т ССи,мв,2сГв ССа,вв,3сГв ССи,мв,3сГв ССа,вв,4сГв ССи,вв,1сГв

73 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 73 Слика 1. Музеј Српске православне цркве, Псалтир с последовањем број 34, стр. 50а

74 74 Миланка Убипарип, Владан Тријић Слика 2. Музеј Српске православне цркве, Псалтир с последовањем број 34, стр. 50б

75 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 75 Слика 3. Музеј Српске православне цркве, Псалтир с последовањем број 34, стр. 53б

76 76 Миланка Убипарип, Владан Тријић Слика 4. Библиотека Матице Српске, Псалтир с последовањем РР II 23, стр. 326б-327а

77 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 77 Слика 5. Библиотека Матице Српске, Псалтир с последовањем РР II 23, стр. 329б-330а

78 78 Миланка Убипарип, Владан Тријић Слика 6. Народна библиотека Србије, Рс 682, стр. 9а

79 Непознати параклис светоме Симеону и светитељу Сави 79 Слика 7. Народна библиотека Србије, Рс 682, стр. 10б-11а

80

81 Томислав Јовановић DOI: /PKJIF J УДК 091= Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI века Међу апокрифним путовањима у загробни живот посебно место заузимају Откровење апостола Павла и Ход Богородице по мукама. Оба апокрифа сродна су по обиљу изразито фантастичних и гротескних 1 сцена у којима преовлађују мотиви мучења грешних у паклу. У Библији се врло оскудно и у неразвијеним сликама спомиње пакао, где се тек у наговештајима дочаравају обриси овог простора у који одлазе душе грешних, или се јавља као алузија и опомена на очекивање вечне казне. Мотиви који су у вези са паклом расути су по старозаветним и новозаветним књигама: бацање пакла у огњено језеро (Откр. 20, 14), бацање у пакао (Мт. 5, 29, 30; 18, 9; Мк. 9, 45, 47; Лк. 12, 5), безбожници у паклу (Пс. 31, 17), вађење душе из пакла (Пс. 86, 13), врата пакла (Мт. 16, 18), допирање ногу до пакла (Приче 5, 5), дубина пакла (Јов 11, 8; П. зак. 32, 22), душа у паклу (Пс. 16, 10), затварање у пакао (Пс. 49, 14), избављење душе из пакла (Приче 23, 14), извођење душе из пакла (Пс. 30, 3), кључеви од пакла (Откр. 1, 18), муке у паклу (Лука 16, 23), огњена пећ (Мт. 13, 42), огњена река (Дан. 7, 10), огњено језеро (Откр. 19, 20; 20, 10, 14, 15), огњени пакао (Мт. 5, 22; Мк. 9, 47), осуда за пакао (Мт. 23, 33), откривени пакао (Јов 26, 6), пакао као неугасиви огањ (Мк. 9, 43, 45), пакао као погибељ пред Господом (Приче 15, 11), паљење од пакла (Јак. 3, 6), персонификација пакла (Откр. 6, 8; 20, 13), повратак безбожника у пакао (Пс. 9, 17), погубљење душе и тела у паклу (Мт. 10, 28), примицање живота паклу (Пс. 88, 3), свргавање у пакао (Ис. 14, 15), силазак живих у пакао (Пс. 55, 15), силазак у пакао (Пс. 139, 8), син пакла (Мт. 23, 15), спуштање поноса у пакао (Ис. 14, 11), тама најкрајња (Мт. 22, 13), усколебавање пакла (Ис. 14, 9), чување од пакла (Приче 15, 24). Ако се упореди опсег и садржина ових мотива са онима који постоје у два споменута апокрифа, запазиће се само неке додирне тачке. Ови апокрифи хиперболично предочавају развијене сцене визуелно потпуно решеног изгледа појединих делова пакла, те су као такви, попут сликарских при- 1 Т. Јовановић, Гротескно у апокрифима, Научни састанак слависта у Вукове дане, 35/2, Београд 2006,

82 82 Томислав Јовановић ручника ерминија, служили сликарима средњег века да ликовно уобличе маштовите и драматичне представе адског мучилишта. 2 Снажан утицај на народно стваралаштво словенских народа имао је нарочито Ход Богородице по мукама. 3 Тиме је на посредан начин овај апокриф утицао на дочаравање загробног живота код људи и имао поучну улогу у опредељењу за праведнички живот. Међу словенским преводима Хода Богородице по мукама постоје углавном две варијанте дужа и краћа, са преко четрдесетак преписа. 4 Поред њих, налазе се извесне мешовите верзије апокрифа, које мање или више нагињу једном или другом типу. Донекле је усамљено мишљење да се код словенских преписа овог апокрифа издвајају три верзије: бугарска, руска и српска. 5 У српским преписима сачувале су се две основне варијанте које прате и неки подтипови. Најстарији препис дуже варијанте oчуван је у рукопису ХIV века манастира Савине, број 29, на странама 104б-114а. Краћа варијанта позната је у препису ХV века, сада у Москви, у Руској државној библиотеци (РГБ доскора Лењинова библиотека), у збирци Виктора Ивановича Григоровича. 6 2 J. Theodorides, Intérêt pour l histoire de la Zoologie de certaines fresques médiévales Serbes, Actes du XIIe Congrés international d études byzantines III, Beograd 1964, В. Сахаров, Апокрифические и легендарные сказания о пресвятой Деве Марии, особенно распространенные в Древней Руси, Християнское чтение, ч. 1, С. Петербург 1888, март-апрель, ; ч. 2, 63 69, , ; Ц. Романска, Апокрифитѣ за Богородица и българската народна пѣсен, Сборник на БАН, ХХХIV, София 1940, ; С. Радојчић, О неким заједничким мотивима наше народне песме и нашег старог сликарства, Зборник радова Византолошког института, 2, Београд 1953, ; В. Антиќ, Од есхатолошките апокрифи за Богородица и нивниот одѕив во народното творештво на јужнословенските народи, Македонски фолклор, I, 2, Скопје 1968, ; Н. Милошевић-Ђорђевић Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Филолошки факултет Београдског универзитета, Монографије, књ. ХLI, Београд 1971, ; В. Антиќ, Одењето на Богородица по маките во некои македонски народни песни, Glаsnik Slоvеnskеgа еtnоlоškеgа društvа, Lјublјаnа 1975, ; Д. Петканова-Тотева, Апокрифна литература и фолклор, Наука и изкуство, София 1978, ; Apokryfy i legendy starotestamentowe Słowian południowych, Wybór i redakcja Georgi Minczew, Małgorzata Skowronek, Wydawnictwo Uniwersytetu Jagiellońskiego, Kraków A. de Santos Otero, Die handschriftliche Überlieferung der altslavischen Apokryphen, I, Patristische Texte und Studien, Band 20, Walter De Gryiter, Berlin and New York 1978, ; Апокрифи. Съставителство и редакция Донка Петканова, Стара българска литература в седем тома, том първи, Български писател, София 1981, ; М. В. Рождественская, Хождение богородицы по мукам, Словарь книжников и книжности Древней Руси, вып. I, АН СССР, Институт Русской литературы (Пушкинский дом), Наука, Ленинград 1987, ; Апокрифи. Новозаветни. Приредио и на савремени језик пренео Томислав Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 23, II том, Просвета Српска књижевна задруга, Београд 2005, Апокрифи. Съставителство и редакция Донка Петканова, Препис је објављен у: Н. Тихонравовъ, Памятники отреченной русской литературы, Москва 1863, томъ II,

83 Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI века 83 Код мешовитих верзија издваја се једна која је у два српска преписа прилично уједначена. Према воденим знацима њен старији препис настао је између и године и исписан је на странама 7б-20а у рукопису Народне библиотеке Србије у Београду под сигнатуром Овај рукопис некада је припадао истој збирци и имао је сигнатуру 562, 8 али је током Првог светског рата нестао, а касније пронађен и откупљен. Добио је нову сигнатуру, 673, и без навођења водених знакова датиран почетком XVII века. 9 На крају преписа Хода Богородице по мукама стоји запис писара: wci i bratjw kako mi prihodi sje roukopisanje proste me i bl(agoslo)vete a vqsq b(og)q da pros<ti>. Други препис потиче из ХVII века и налази се у рукописној збирци Архива САНУ у Београду под бројем 387, на странама 11а-14б. Ова верзија сижејно одступа од обе основне и по свој прилици представља својеврсну прераду. Најпре, за разлику од дуже верзије, овде се на почетку изоставља похвала Богородици а потом и арханђелу Михаилу, раздељена у две уравнотежено обликоване целине у којима стоји по седам анафорских низова уз понављање уобичајеног радуј се. У краћој верзији овај композициони став сведен је на четири анафорска низа, од којих се два везују за Богородицу и исто толико за арханђела Михаила. У нашој верзији изостављен је затим знатан део који у широј варијанти говори о мученим у вечној тами јер нису веровали у Свету Тројицу и Богородицу и нису исповедали да је она родила Исуса Христа. Код краће варијанте овај део изгледа као парафраза изведена према ставу у дужој верзији. Епизода из дуже и краће варијанте са доласком 400 херувима и серафима и њиховим преношењем Богородице на запад овде је такође изостављена. Потом недостају епизоде са чтецом обешеним за језик, мукама свештеника и попадијама које су после смрти мужева биле са другим мушкарцима. Изостало је и место са поновним доласком 400 херувима и серафима који су пренели Богородицу на леву страну, а потом вапај потопљених у огњену реку и молба анђела Богородици и арханђелу Михаилу да се помоле за грешне. Недостаје и део који говори о мукама хришћана који су оставили Христа и одали се ђаволским делима. После тога, све до краја, дуга и мешовита верзија садржински се сасвим разликују. Оба преписа мешовите верзије језички су врло блиска. Њихова основа је српскословенска, са знатним одступањима и уношењем фонетских, 7 Р. Станковић, Приновљене рукописне књиге Народне библиотеке Србије. Водени знаци и датирање, Археографски прилози, 18, Београд 1996, Љ. Стојановић, Каталог Народне библиотеке у Београду. IV, Рукописи и старе штампане књиге, Београд 1903, Том приликом рукопис је датиран XVIII веком. 9 Љ. Штављанин-Ђорђевић, М. Гроздановић-Пајић, Л. Цернић, Опис ћирилских руко писа Народне библиотеке Србије, том II, Народна библиотека Србије, Београд 1986, 381.

84 84 Томислав Јовановић морфолошких и лексичких особина народног језика. Осим тога, постоје и неке правописне неуједначености. Писање танког јера преовлађује. У препису из збирке Народне библиотеке (даље Н) дебело јер је врло ретко: vi:ehx 19а; vx 8б, 9б, 12а (мада и vq 8а (2х), 9б, 10а (3х), 11б, 13а, 16а, 16б, 17а (2х), 18а); vqsehx 9а; mihailx 8б (поред mihailq 9а, 17б); mnwgx 12б; sxgry[(i)li 10б; ;x<s>tnimq 11б. У препису САНУ (даље А) писање дебелог јера је пет пута чешће. Пајерак је присутан само у ретким приликама. Понекад се јавља у смењивању са танким јер: v sa 19а, v se 8б, 16а : vqse 19б; vqsemq 11б; vqsem%q& 8а; vqsehx 9а; vqsi 16б; vqsq 20а (2х); wvem 13а : wvemq 10а; tr py 18а : trqpe 18б. Овај знак је у А сасвим редак. Полугласник је у Н изостављен тек понегде на крају речи: bes 14б; ve: 18а; iz 13а; ka/et 8б; mm;et se 9б; narod 18а (поред narodq 9б, 16б); poka/em 14б; s 17а (2х) (као и sq 7б, 8б, 13б, 17б, 18а). Појава вокализације полугласника у јаком положају приметна је у оба преписа. Уместо јера у препису Н среће се мањи број примера са исписаним а: bes;isal nny 9а; vasakx 8а; vase 20а (наспрам низа књижевних облика: vqse 19б; vqsq 20а (2х); v sa 19а; v se 8б, 16а; vqsemq 11б; vqsem%q& 8а; vqsehx 9а; vqsi 16б); vqzdahnouv[i 17б; vqzqdahnouv(q)[i 15б; ;atet(q) se 8а. Таква замена узела је знатно већег маха у препису А: va 11а, 11б (2х), 12а (3х), 13б (4х), 14а (4х), 14б; vapadetx 13б; vaprosi 11а; vasq 14б; vas(x) 14б; vase 11а (2х), 13а; vasehx 14а, 14б; vasi 13б; vasrk(q)senja 14б; vastoka 11а; vazdanmv[i 13а; vazdahnmv[i 13б; ka 11а (2х), 14б; mogalx 12б; na 12а, 14а; nemo{anx 12б; wganx 12а, 13а; wganei 11б; wganm 13а; wganm} 11б; wgnani 12а; sa 11а, 12б, 13б, 14а (2х); sagre[ili 11б (2х), 12а (2х); sanide 11а; sanidetx 11а; sarodstvo 11б; satvori 14б; satvorilx 12б; satvorili 13б; tamnm 13а; ;astnimx 12а; ;ati 11а. Писање слова јат није доследно у оба преписа. Уместо њега стоји често стоји уобичајена српска замена словом е. У препису Н наилази се на низ примера са таквом заменом, као и са напоредним случајевима где се оно понегде јавља у истим речима: be[e 16а; vekqj 17а; verovali 9б; verova[e 16б; vide 9а, 9б, 12а, 12б, 13б, 14а, 15а, 16а; videe 12а; videla 15б; videnje 16а; gde 8б, 14а, 14б; gore 17б (као и gory 15б); gresi 10а (поред grysi 9б), 13а, 14а; grehq 12а, 14б, 16б (али и gryha 13б, gryhi 12а); gre[ne 18б (поред gry[ne 18б, 19б); gre[nimq 17б; gre[nici 9а (мада и gry[ ni 16б, gry[ni 20а, gry[nikomq 15б); gre[nym%q& 19б; deli 19а; delou 17а; zverq 16б; zveri 14а; mestou 12а, 13б; mihaile 9а, 17б, 18б, 20а, вокатив, (поред mihaily 16а); mouce 9б, 10а, 12а (мада и moucy 11б); pre;ista 17б; pre;(i)sta 9а, 18б (као и pry;(i)sta 11а); pre;istaa 12а, 13б, 15а, 19б, 19б-20а; pre;(i)staa 8а, 9а, 9б, 10а, 10б, 12а, 12б, 13а (2х), 13б, 14а (2х), 14б (2х), 15б (2х), 16а (2х), 16б (2х), 17б, 18б, 19а (поред pry;(i)staa 9а-9б, 10б, 11а, 11а, 12а, 15а, 17а); pre;(i)ste 19б; pre;istoi 19б (мада и облици pry;(i)stm 16а, pry;(i)stou 8б); reki 15а; rekm 9б, 15а, 16а; sqgre[ili 11а (поред sqgry[ili 11б, sxgry[(i)li 10б); svetu 18а; severq 16а; ;l(o)ve;qski 14б.

85 Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI века 85 Препис А има сличан однос у писању овог слова: behm 11б, 14а; be[e 12б; vekomx 14б; vekq 14б; veromx 12а; verm} 13б; vece 14а; gde 12б; gresi 11а, 12а (2х), 12б, 13б; grehx 12б (2х); gre[nikomx 13б, 14б; gre[nici 14б; delmi 14а; delo 14б; delomx 13б; zverje 13б; zde 11б; izbe/ati 12б; kleli 12а; meste 12а, 12б; nedelm 12а; posrede 13а; reke 13а; reci 11б; sagre[ili 11б (2х), 12а (2х). Као врста правописне колебљивости у препису Н среће се погрешно писање јата у неким речима: ny (као негација) 15б (наспрам свих осталих правилних примера ne 13б, 14а, 15а, 15б, 16б (2х), 17а, 17б, 18б); ry:i 16б, (поред re:i 15а); srybrokmp ci 15б. У овом препису писање јерија веома је ретко: knezq 15б, mnogq 16б, tq 18а. То слово понекад је замењено својим еквивалентом и: bi 18б; Ezici 16б. У истим речима таква замена примећена је и у препису А: bi 12б (2х); ezikx 12а. Обележавање гласа у такође је недоследно у препису Н. Најчешће је то ou и упола мање M. Понекад се у истим речима и облицима среће смењивање оба слова: bloudq 17а; bloudnici 15а; bloudn(i)ci 15б; bloudwm%q& 10б : blmdomq 12б; sou 9б, 10а, 10б, 11а (2х), 11б (2х), 12а, 13а, 14а (2х), 14б, 15а : sm 9б, 10а, 10б, 11а, 11б, 13а, 17б; ]dehou 12а, 14а, 16б : ]dehm 13а. У обележавању двојних гласова је у свим положајима коришћена су два начина, чешће словом e (12а (2х), 14б, 17а, 19а; edinago 17б; ednomq 12а; ednomm 13б; elewnqskou} 8а; eli 11а; esou 9а; ie 12б; iemo 18б; moego 19б) и нешто мање његовом прејотацијом E: 16б; Emou 13б; Es(tq) 9а; Ezici 16б; Fs(tq) 8б; moe 19а, 19б. Уобичајено је да се неке речи устаљено скраћују у традицији средњовековне рукописне праксе. То се чини и у овим преписима. Необично је, међутим, што се у препису Н понекад то не догађа на очекиваним местима. Док се реч Бог среће скоро искључиво у скраћеном облику (b(og)q 20а; b(o)gomq 7б; b(og)ou 8а), на једном месту наилазимо и на нескраћени облик: bogomq 11б. Таква појава приметна је у облику рече, који је само у мањем броју примера скраћен r(e);e 8а, 9б, 17б, 18б, 19б), док је у свим другим случајевима написан пун облик: re;e 9а (4х), 9б, 10а (2х), 10б (3х), 11а (4х), 11б, 12а (3х), 12б, 13а (3х), 13б, 14а, 14б (3х), 15а, 15б (2х), 16а, 16б (2х), 17а (3х), 17б, 18а (3х), 18б (2х), 19а (2х), 19б. Појава уплива црта народног језика у српскословенски кроз фонетске, морфолошке и лексичке одлике присутна је и у ова два преписа. Књижевни језик преузео је рухо неких гласовних обележја из народног говора у следећим примерима преписа Н: ve: 18а; vi:ehx 19а; vi:} 16а; wca 8а, 9б, 10б, 17а, 20а (2х); wci 20а; wckvrqni[e 19а; wskvrqnili 10б; ho:} 18б (поред ho{e[q 9а); re:i 15а; ry:i 16б; {a 11б; {o 9б, 10а, 10б, 11а, 11б (2х), 12а (2х), 13а, 14а, 14б, 16б, 17б (поред ;to 9б, 13а, 17а). У морфолошком погледу најизразитији су народни облици трећег лица једнине и трећег лица множине презента: boude 13а; mm;e se 11а; mou;e se

86 86 Томислав Јовановић 10б, 11б, 12б (као и mm;et se 9б; mou;et se 10б; mu;et se 9а; mu;et(q) se 13а); mm;i se 12а; mou;i se 8б, 14б, 16б; pryhodi 20а; ne pwka} se 17б; sm 10а, su 9б, 17б. Народна лексика понекад стоји напоредо са речима из књижевног језика: vwmou (показна зам. м. р. датива једнине) 12а; zatoi 10б, 12а, 12б; ie (у значењу једе) 12б, iemo (у значењу једемо) 18б; wvi 9б, 10а (4х), 10б, 11б (мада и облици sje 20а; sj} 17а); wvii 11а; wvoi 12а, 14а; wvomou 14а; wvomm 14б; svakoimmi 18а; takwvemq 11б; tobom%q& 18б; togai 18а, 19а; M 18а; ] 17б. Већи број ових израза недвосмислено указује на говорно подручје Босне, одакле би могао бити писар преписа Н. Томе у прилог ишао би и ијекавски облик rie;q 18а. У препису А језичких појава из народног језика много је мање и оне су сведене на ретке случајеве: koi 13б (2х); km:m 12б; wvi 11б (2х), 12а, 12б; spasm (3. л. мн. презента) 14б; sm 12а, 13б (2х) (поред smtx 11а (2х), 11б, 12а (2х), 12б; takimx 12а; tm 13а (2х). Неки језички помаци обележили су нарочито стање гласа х у појединим облицима у којима се понекад губи vazdanmv[i 13а (поред vazdahnmv[i 13б); kmali 11б; ristjani 14а (мада и hristjanskago 14а), или у другима умеће тамо где му није уобичајено место: vladahoci 12а; pomilovaho 14а; prostiho 12б; Mzimaho 12а. Ово би говорило или о писаревим говорним особинама, или о затеченом стању у предлошку који је користио. Рекло би се да би и овај препис, као и рукопис у коме је, проистекао са босанских простора. Може се претпоставити да је мешовита верзија Хода Богородице по мукама, какву смо упознали у ова два преписа, могла настати као нарочита врста прераде управо на подручју Босне. Она је сижејно сведенија у односу на дужу верзију и стилски ближа народном начину казивања и представља још једну потврду да се према неканонским делима односило слободније приликом њиховог преписивања уз видљив печат оних који су том чину приступали на стваралачки начин. У прилогу се доноси текст Хода Богородице по мукама приређен према препису Народне библиотеке Србије у Београду број 673. Истовремено је текстолошки пропраћен њему близак препис из збирке Архива САНУ број 387 и битне разлике донете су испод основног текста. На вишак текста у препису А указује се знаком + уз наведене речи. Изостајање појединих речи у том препису обележено је знаком и бројем који говори колико их је мање бројећи од дате брух-цифре улево. Знак говори да су две речи у обрнутом редоследу. Томислав Јовановић

87 Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI века 87 w;e bla(g)ws(l)ovi7 [Прилог] (7б) Sq b(o)gomq pociþþnaemq (8а) slovw pres(ve)tje b(ogorodi)ce w poho/denj} mmkam%q& i/e ;atet(q) se na vasakx izqbrannji prazd%q&nikq vq poslou[anje vqsem%q& kako 1 sqnide 2 pre;(i)staa na gorm elewnqskou} 3 i pomwli se b(og)ou i r(e);e vq ime wca i s(q)na i s(ve)t(a)go dmþþha (8б) da sqnide kq 4 m ne 5 ar h(a)g(q)g(e)- lq mihail(q) koi 6 Fs(tq) nad%q& moukami i 7 da ka/et mi v se mouke 8 gde s(e) rwd%q& ;l(ove);qskji mou;i 9 i vx tai 10 ;as(q) sqnide 11 ar(q)hag(q)g(e)lq mihailx i sq 12 nimq o=u 13 ag(q)g(e)lq prido[e r, 14 wt(q) istoka 15,r 16 wt(q) zapada,r 17 wt(q) poloudne,r wt(q) polmnw{i 18 i celova[e pry;(i)stou i reko[e 19 kaþþmo (9а) ho{e[q 20 da izidemo i re;e pre;(i)sta pove/dq 21 mi mihaile koliko Es(tq) mouka 22 ide/e mm;et se gre[nici. i re;e mihail(q) mnoge esou bes;isal nny 23 i re;e pre;(i)staa povedi me po vqsehx moukah(q) 24 1 А: slovo prys(ve)tje vl%a&d%q&c%i&ce na[e b(ogorodi)ci w preho/denih%q& mmkq j/(e) Cati 2 А: pride. 3 А: jliwnskm}. 4 А: da sanidetx ka. 5 А +veliki. 6 А: i/e. 7 А А: da mi ska/etx vase mmki. 9 А А: va ta. 11 А: sanide. 12 А: sa. 13 А: r. 14 А А: i wt%x& vastoka. 16 А +i. 17 А +i. 18 А А: re[e. 20 А: ho{e[i pre;(i)sta. 21 А: poveli. 22 А: mmki. 23 А: mnoge smtx mmke besx ;isla. 24 А: povedi me nad vase mmki da ih%x& vi/dm.

88 88 Томислав Јовановић i re;e mihailq wt%q&kri[e zapadq abje 25 zinou adq i vide tou 26 pryþþ;(i)staa (9б) narodq mnwg(q) mou/q i /ena i pla;(q) velikq isho/da[e i prosi ar(q)h(a)g(q)g(e)la i r(e);e 27 ;to sou wvi vq mouce i {o li sm grysi 28 i re;e ar(q)h(a)g(q)g(e)lq 29 nesou verovali vx ime wca i s(q)na i s(ve)t(a)go d(ou)ha zatw mm;et se tako, 30 i paki 31 vide pre;(i)staa rekm wgqn nou} i 32 gorkm} þþ (10а) Zelo i vq noi narod%a& mno/(q)stvo 33 mou/i i /enq i pla;q velikq 34 wvi 35 do po]sa a wvi 36 do prqsi, a wvi do Mha wvi 37 do vrqha 38 glave vq wgnou i vq mouce 39 i re;e pre;(i)staa {o sm wvemq 40 gresi i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq ti sou kletvou primali 41 wt%q& þþ (10б) wca i wt%q& 42 m(a)t(e)re i wt%q& 43 d(ou)hov nika zatoi takoi mou;et se 44 i re;e pry;(i)staa da wvi do prqsi {o sm sxgry[(i)li 45 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq wni 46 sou koumstvo i pobratimstvo 47 bloudwm%q& wskvrqnili zato se tako mou;e takw 48 i re;e pre;(i)staa a 49 þþ (11а) wvii do Mha {o sm sqgre[ili 50 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq eli sou 51 mesa ;l(o)v(e);a i re;e pry;(i)sta kako mo/e 52 ;l(ove)kq ;l(ove)ka mesa 53 ]sti 25 А: i wtkri se zapadx i. 26 А А: i vaprosi ka nemm arhag(q)g(el)a. 28 А: ;to smtx wvimx gresi. 29 А +ti. 30 А: tako mm;et se zde. 31 А А: wganm}. 33 А: i va nei narodq mnogq. 34 А +isho/da[e. 35 А: i wvi behm. 36 А: wvi /e. 37 А: a drmzi. 38 А: vrhm. 39 А: va wganei reci. 40 А: ;to smtx wvim%x&. 41 А: ti sm primali kletvm. 42 А А А А: ;to sm sagre[ili. 46 А: ti. 47 А: sarodstvo. 48 А: zato tako mm;et se. 49 А: da. 50 А: ;to sm sagre[ili. 51 А: ti kmali. 52 А: mo/etx. 53 А -1.

89 Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI века 89 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq sli[i pry;(i)staa ti sou rob ci 54 i krivi 55 par ci i zli vl%a&dawci 56 zato se mm;e 57 tako i re;e pry;(i)staa þþ (11б) {a wvi {o sou do vrqha glave vq moucy {o sou sqgry[ili 58 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq ti sm se kleli krivo 59 ;x<s>tnimq 60 i /ivotvore{imq kr(q)stwm(q) i vqsemq 61 i bogomq 62 i d(ou)[om(q) svoimq 63 zato se mou;e takwvemq 64 moukam%q& þþ (12а) i paki videe pre;istaa na ednomq mestou 65 ;l(ove)ka vise{a za nos(q) 66 i crvi i ]dehou 67 i re;e pre;(i)staa a vwmou {o sou gryhi 68 i re;e 69 tai 70 e ouzimaw 71 kamatou zatoi se mm;i 72 i vide pry;(i)staa /enu vise{u za M[i vx mouce 73 i re;e {o e grehq wvoi /eþþni 74 (12б) i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq ta ie wbnmdila 75 iskrqnega 76 svoego souseda svoim%q& 77 blmdomq zatoi se mou;e tako 78 i 79 paki vide pre;(i)staa wblakq ;rqnq i posrede nega 80 sto]hou wdrovy wgqn ni 81 i na nihq le/a[e narwd%q& mnwgx 82 mou/ji i /eþþnq (13а) i wgqni imq iz vrqha 83 isho/da[e i zmie ihq ]dehm А: bornici. 55 А: krvnici. 56 А: vladahoci. 57 А: mm;et se. 58 А: da wvi do vrha glave va mmce ;to sm sagre[ili. 59 А А: ;astnimx. 61 А: veromx. 62 А А: kleli. 64 А: zato tako takimx. 65 А: na edinomx meste. 66 А: ezikx. 67 А: ;rvi ego ]deahm. 68 А: ;to smtx wvomm gresi. 69 А +arhag(q)g(e)lx. 70 А: ta. 71 А: Mzimaho. 72 А: zato tako mm;it se. 73 А А: i re;e pre;(i)sta ;to smtx ei gresi. 75 Ова реч исписана изнад реда уместо прецртане wganiala; А: wsvrnila. 76 А: iskrn]go. 77 А А: zato tako mm;it se. 79 А А: ego. 81 А: wdrovi wgnani sto]hm. 82 А: le/ahm narodi mnozi. 83 А: i wganx posred%x& ihx. 84 А: ]dahm.

90 90 Томислав Јовановић i re;e pre;(i)staa {o sm wvem grysi 85 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq ti nesou prihodili 86 vq 87 crqkovq nego 88 sou 89 le/ali kako mrqtvi temq 90 takw mm;et(q) se i re;e pre;(i)staa 91 a{e kto nemo{ nq boude 92 ;to þþ (13б) sqtvoretq Emou 93 re;e ar h(a)g(q)g(e)lq sli[i pre;(i)staa a{e wk(o)lo bole{ago zapalit(q) se kou:a sq ;etireh%q& stranah%q& i tako ga wbide wgqn nq i ne mo/e Mbe/ati wt%q& ogn] tako mm nje gryha 94 i vide pre;istaa na ednomm mestou 95 ;l(o)v(e)ka þþ (14а) gde ga zmja ]de[e ime][e krila i,3, glave 96 i re;e pre;(i)staa wvomou 97 {o sou grysi 98 wvoi sou sve{ennii l}dje 99 ou;a[a zakonou b(o)/j} a samq zakona b(o)/ja ne tvora[e i vide pre;(i)staa /en<i> le/ahou 100 zveri ih%q& ]dehou i crvove þþ (14б) l}ti 101 i re;e pre;(i)staa {o e wvomm grehq 102 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq toi 103 sou kalugerice koe no[ahou wde/de ag(q)g(e)lske i bezakono /ivehou. 104 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq hodi 105 pre;(i)staa da poka/em 106 ti w{e gde se mou;i 107 rwd%q& ;l(o)ve;qski bes ;iþþ<s>la (15а) i vide pre;istaa rekm wgqn nou krqvavm a posred%q& reki toee 108 ;l(o)v(e)ci le/ahou i ne mogahou re:i 109 pry;(i)staa 85 А: {to sm wvi sagre[ili. 86 А +va nedelm na Mtrn}. 87 А: va. 88 А: na. 89 А А: togo radi. 91 А +da. 92 А: nemo{anx bmdetx. 93 А: ;to bi jmm satvorilx. i. 94 А: a{e bi neko bole{ago km:m zapalili sa ;etiri kra] i ne bi mogalx izbe/ati tako bi i b(og)x prostiho grehx. 95 А: na edinomx meste. 96 А: ]dea[e. ima[e 3 glave i 3 krila. 97 А А: ;to Es(tx) jmm grehx. i r(e);e arhag(q)g(e)lx. 99 А: wvi be[e s<ve>tilnikx mirm i lmdi. 100 А: le/e{ee i. 101 А: ]deahm i ;rvi lmtje. 102 А: ;to smtx wvim%x& gresi. 103 А: to. 104 А: wde/dm ag(q)g(e)lskm} a bezakono /iveahm. 105 А А: poka/m. 107 А: e{e gde mm;it' se. 108 А: i vide pre;(i)sta wganx krvavq posrede reke i tm. 109 А: ne mo/ahm re{i pomilmi nas(q).

91 Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI века 91 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq toi 110 sou bloudnici 111 ne;isti tatje 112 klevet nici i 113 prywbad%q&nici i svadnici i pjanicy 114 i krivi þþ (15б) prekoupci 115 nemilostivi knezq 116 nemil(o)stivi c(a)rje ny tvory{e voli 117 b(o)/je bloudn(i)ci srybrokmp ci 118 a ne bratol}bci i vqzqdahnouv(q)[i 119 pre;(i)staa i re;e w gory gry[nikomq i re;e ar(q)h(a)g(q)g(e)lq sli[i pre;(i)staa w{e 120 nesi videla velikih%q& moukq þþ (16а) i re;e pre;(i)staa mihaily veliki ar h(a)g(q)g(e)le poka/i m(i) v se mouke da ihq vi:} 121 i poneso[e } 122 ar h(a)g(q)g(e)li 123 pry;(i)stm na kriljehq 124 i toui 125 vide pre;(i)staa rekm wgqn nou} i tqmnm 126 Zelo i videnje be[e kako cr naa 127 smola i vra[e kako 128 severq po morou i vq noi 129 ;(lo)v(e)ci þþ (16б) narodq mnogq 130 mm/i i /ena 131 i ne mogahm pogledati ni ry:i pre;(i)staa gry[ ni ]dehou i cr(q)vje i zmilite i zverq mnoga 132 i re;e pre;(i)staa {o E wvoim%q& grehq. 133 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq tou sy mou;i i}da koi h(ri)s(t)a prope i vqsi Ezici koi ne verova[e vq 134 þþ (17а) wca i s(q)na i s(ve)t(a)go d(ou)ha bloudq tvory 135 s koumami i s poses<t>rimami 136 svoimi i bli/nim%q& rod%q&skim%q& А: to. 111 А +i prelmbodeice. 112 А +i. 113 А А: pjanci. 115 А +i. 116 А +episkmpi. 117 А: vole. 118 А А: vazdanmv[i. 120 А: e{e. 121 А: vase mmki da ih%x& vi/dm. 122 А А: ag(q)g(e)li. 124 А: na krilm. 125 А: tm. 126 А: wganm i tamnm. 127 А: ]ko ;rna. 128 А: vrea[e ]ko. 129 А: va nei. 130 А: mnozi narodx. 131 А: /eni. 132 А: i ne mo/ahm posledovati ni re{i pomilmi nas(x) pre;(i)sta ]deahm ih%x& ;rvi i zmje lmte i zverje mnogi. 133 А: ;to sm imq gresi. 134 А: to se imdi mm;i koi h(rist)a raspe i vasi jretizi koi ne verm} va ime. 135 А: tvore{e. 136 А: sa rodnimi. 137 А -1.

92 92 Томислав Јовановић i re;e pry;(i)staa po delou da imq e, 138 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq 139 sli[i b(ogorodi)ce a{e ;to vqpadetq vq t mm sj} ne ima 140 pom(i)lovanja vq 141 vekqj i re;e þþ (17б) pre;(i)staa w gore gre[nimq koi se ne pwka} {o sm sqtvorili 142 i paki vqzdahnouv[i 143 r(e);e mihaile, edinago 144 pro[enja prosim%q& wt%q& teby neka i ] sq hristjani 145 mou;im(q) se i po;mdi se 146 mihailq i re;e pre;ista po;to takovm þþ (18а) rie;q re;e tq vq ra} prybivae[i sq ag(q)g(e)li 147 i re;e pr(e);(i)staa do/ali mi se naroda 148 radi hr(i)stjanskoga kako moukou tr py 149 i re;e ar h(a)g(q)g(e)lq nesou togai pomi[l]li na souetnomm svetm ve: M nego slavl]hm slastmi svakoimmi i govorahm ]demw þþ (18б) i iemo }/e bo Mmrymo 150 i re;e pre;(i)staa mihaile da se pomol} 151 pred%q& tobom%q& 152 za gry[ne eda bi pomilova 153 gre[ne i re;e pre;(i)sta pomiloui vl%a&d%i&ko hristjane kolikou moukou trqpe 154 i r(e);e g(ospod)q kako ihq ho:} 155 pom(i)lovati. wni svoe bratje ne pomiþþlova[e (19а) ni po;itova[e kmmovq ni pobratimovq svoih%q& pa;e J krq{enje moe wckvrqni[e zlimi deli 156 svoimi i re;e pre;(i)staa pom(i)loui ihq vi:ehx ]ko v sa tvory slavitq ime tvoe na zemli 157 i re;e g(ospod)q da pom(i)lou} ;l(ove)ka togai 158 koi e 159 za zlw dobrw þþ (19б) ;iniw А: po delomx ih%x& da imx Es(tx). 139 А А: a{e kto va tmm sj} vapadetx ne imatx. 141 А: va. 142 А: gre[nikomx koi se ne poka][e ;to sm satvorili. 143 А: vazdahnmv[i i. 144 А: edinogo. 145 А: i azx sa ristjani. 146 А +arhag(q)g(e)lx. 147 А: po;to pre;(i)sta tako g(lago)le[i ti va rai proslavlae[i se sa ar(h)ag(q)g(e)li i ag(q)g(e)li. 148 А А: radi roda hristjanskago kakovm mmkm gorkm trpetx. 150 А: i re;e mihailq nesm tako pominali nikogda va smetnomx vece egda behm na va slasteh%x& i va pohote /ivehm i g%lago&lahm da ]demo i pjemo i za Mtra Mmremo. 151 А: molimo. 152 А: bogomx. 153 А: pomilovaho. 154 А: kolikm mmkm videhx na nih%x&. 155 А: ho{m. 156 А wni svoe bratje ni kmmovi ne pomilova[e na pa;e kr{enje moe wskvrni[e zlimi delmi. 157 А: pomilmi me vasehx vl%a&d%i&ko ne prezri delo rmkm tvoe} ]ko vas(x) tvarx slavitx ime tvoe na zemli. 158 А А А: satvori.

93 Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI века 93 i r(e);e pre;istaa pom(i)lou(i) vl%a&d%i&ko vqse 161 gry[ne 162 i re;e g(ospod)q kq gre[nym%q& dava} 163 vamq wt(q)radou. wt%q& vqskrqsenja 164 moego do py<n>tikostja zaradi m(o)lenja m(a)t(e)re moe 165 pre;(i)ste i s(ve)tih(q) ag(q)g(e)lq moih%q& i ar h(a)g(q)g(e)lq 166 i re[e ag(q)g(e)li pre;istoi 167 radoui se pre;iþþstaa (20а) b(ogorodi)ce za vqsq 168 mirq i za vase hristjane radoui se i ti mihaile nev%i&dimago wca slm/itel} da se gry[ni sp(a)soutq 169 slave{e wca i s(q)na i s(ve)t(a)go d(ou)ha А: vasehx. 162 А А: ka gre[nikomx da}. 164 А: vasrk(q)senja. 165 А. 166 А Написано pre;i;istoi; A А: vasq. 169 А: gre[nici spasm. 170 А +i n(i)n] i prisno i va vekq vekomx aminq.

94

95 Јованка Ђорђевић Јовановић DOI: /PKJIF D УДК Hrebeljanović L. Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности Косовска битка сагледана кроз грчко-српске везе испољава се као снажна спона, у хришћанским страдањима ова два народа открива се парарелизам, те пад Цариграда наилази на пројекцију у косовској епопеји, а трагедија последњег византијског цара Константина у погибији кнеза Лазара. Грчки историчар и путописац Софијанопоулос једном приликом апострофирао je да је Косовска битка Србима значила исто што и Грцима пад Цариграда. 1 Kосовски бој је не само једна од ређих тема која је наишла на одјек у грчкој историографији и књижевности, него и тема најдуже традиције. Позновизантијски хроничари Георгије Сфранцес, Дука, Лаоник Халкокондил, Ијерак, Г. Зорас, као и многи непознати аутори кратких хроника 2 или Јањинске хронике, како се претпоставља према турским или пак према српским светогорским изворима, писали су о Косовској бици. Оно што је посебно интересовало хроничаре јесу погибије цара Мурата и кнеза Лазара и Милошев подвиг. Разлике у интерпретацији Косовске битке проистекле су из ослањања на различите изворе, на турске вести (Халкокондил) или на летописе и приповедања светогорских монаха, истрајне чуваре предања о кнезу Лазару и војевању Срба на Косову (Дука). Петер Штајнер је, бавећи се грчким кратким хроникама, издвојио три (72 2, 60а, 71а) које се скоро у целини и неколико које се у појединим деловима ослањају на српске хронике. 3 На хеленизовање српских хроника указују и грешке у хронологији, ономастици и топономастици, особене за српску интерпретацију догађаја турских освајања. Ови позновизантијски извори, временски мање или више блиски, не померају суштинска сазнања о Косовској бици, чињенички су блиски садржајима српских 1 Ι. Α. Σοφιανόπουλος, Πώς είδα τη Βαλκανική, Αθήναι 1927, Кратке хронике, списи неуједначене књижевне вредности, слично српским средњовековним летописима, пружају кратке белешке о историјским догађајима. Грчки, најчешће непознати хроничари, освртали су се углавном на догађаје који се тичу односа Срба и Византинаца и ратовања Срба и Турака пре смрти цара Душана. 3 Cf. С. Ћирковић, Српски летописи и византијске кратке хронике, Српска књижевност у доба деспотовине, Деспотовац 1998,

96 96 Јованка Ђорђевић Јовановић средњовековних летописа и епских песама. Њихов значај крије се у посредништву при упознавању западних научника са пропашћу српског царства. Писања Византинаца постала су ослонац страним историчарима, који српске изворе дуго нису користили, а и када су се њима служили било је то из друге руке. 4 Посебно је значајно Дукино дело, које је преведено на латински и италијански језик, јер је допринело познавању Косовског боја изван Балкана. 5 И у писањима о Косовској бици на почетку ХХ века, чини се да су се грчки историчари више ослањали на позновизантијске изворе него на тумачења српских научника, вероватно услед непознавања језика. У другој половини XIX века косовска тема враћа се у грчку литературу кроз преводе песама косовског циклуса у делу Доре Д Истрије О женама Истока (Περὶ τῶν εν τη ανατολῇ γυναικῶν). 6 Амалија Скузе је ову књигу превела на грчки 1861, две године по објављивању на француском. Како Д Истрија није знала српски 7, за узор је имала спорадично римовани превод на француски Елизе Војар 8, која је, пак, за предложак имала превод Талфјеве 9. Тако су у Д Истријином делу препричане песме Женидба кнеза Лазара, Зидање Раванице, Пропаст царства српског (првих 37 стихова), Цар Лазар и царица Милица, 10 задржане фабуле, али је мало остало од лепоте епског казивања или речитости поетских слика. Д Истријино дело није допринело свеобухватнијој афирмацији српске поезије у грчкој средини, значајно је јер је по први пут представљена српска народна поезија на грчком језику. 11 Од не мањег значаја су и напори Д Истрије да компарацијом атрибута јунака српске епике са одликама хероја у свету познатих митова и луцидним коментарима употпуни представу Срба као и доживљај песама које сувопарни превод није могао да пружи. Тако је, Лазареву храброст упоредила са Готфридовом из Ослобођеног Јерусалима, а Лазарево достојанство са Пријамовим сином Парисом. Лазарево нежно обраћање Милици и његове сузе при наслућивању трагичног исхода боја и предосећању да је заувек оставља саму и незаштићену, асоцирале су је на Хекторову жалост када је он предосећајући пораз знао да ће његова 4 Н. Радојичић, Грчки извори за Косовску битку, Гласник Скопског научног друштва,vii-viii, Скопје 1930, М. Динић, Дукин преводилац о Косовском боју, Зборник радова Византолошког института, 8/2, Београд 1964, 53 67; Р. Радић, Д. Кораћ, Занемарени подаци грчких извора о бици на Косову 15. јуна године, Свети Кнез Лазар, Београд 1989, Δ. Ιστριαδος, Περί εν τη Ανατολήν γυναικών. Σύγγραμμα της Κομησσης Δώρας Ιστριαδος μεταφρασθέν μεν από της κυρια Αιμιλίας Σκούζε 1861, Ж. Младеновић, На изворима народне песме, Београд 2005, É. Voïart, Chants populaires des Serviens, Paris Talvj, Volkslieder der Serben, Halle Δ. Ιστριαδος, нав. дело, У досадашњим истраживања као почетак представљања превода српских народних песама узимани су преводи Н. Томазеа објављени у часопису Хрисалис 1864.

97 Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 97 драга Андромаха запасти у ропство. Најзад, Д Истријин избор песама косовског циклуса, а посебно Цара Лазара и царице Милице надахнуло је Ахилеоса Парасхоса 12 да дâ своје песничко виђење Косовског боја. Парасхосов мимезис, испеван 1878, први пут је објављен у тротомној књизи Ποιήματα (Песме), под насловом Σερβική άσμα (Српска песма) и поднасловом μίμησης (мимезис), 13 у књизи А. Спилиотопулоса Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική (Србија, етнографска, историјска, политичка и економска студија), 14 те у часопису Букет под насловом Σερβικό δημοτικό τραγούδι (Српске народне песме) и наднасловом Τα σπάνια και λησμονημένα (Ретка и заборављена). 15 Парасхос је српску песму препевао у петнаестерцу, у 144 величанствена стиха, 16 остварујући риму АB, AB. Овај песник позне атинске романтичарске школе бавио многим темама својственим романтичарима. Део његовог песничког стварања био је оријентисан ка националним темама у којима се експонира као ватрени присталица Велике идеје 17. Тај део Парасхосове лирике, омиљен широм Грчке, био је испеван не само у метру већ и у духу клефтских песама. Могло би се претпоставити да основа његове успешне интерпретације лежи у познавању грчког народног стваралаштва и његове етике која произилази из истоветних схватања као и код Срба. С друге стране, није занемарљиво страдање Парасхосове породице под Турцима за разумевање и наклоност према Србима. Још пре Парасхосовог препева песма Цар Лазар и царица Милица увелико је закорачила у европску књижевност. Парасхос се могао 12 Ахилеас Парасхос (Навплио 1838 Атина 1895) презиме Насикоглу заменио је очевим именом. Највећи део живота провео је у Атини. Прва слова научио је од старијег брата, такође песника. Образовање му је било несистематично, учио је читајући књиге. Стране језике није говорио. Поред књижевних активности бавио се и политичким. Био је учесник омладинског покрета Златна омладина против краља Отона. То му је доносило омиљеност у политичким круговима и у налажењу службе у државним и градским институцијама. Био је службеник у Скупштини, председник општине, представник у Русији, секретар државног рачуноводства. Путовао је у Румунију, Француску, Енглеску, Египат. 13 Α. Παράσχος, Ποιήματα, Αθηνάς 1881, Α. Σπηλιωτοπουλου, Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική, Αθηνάς 1912, Α. Παράσχος, Σερβικό δημοτικό τραγούδι, Μπουκέτο ΙΑ, , 891, Исто, Велика идеја је грчки план о територијалном повратку Византијског царства, план о обједињавању свих грчких земаља са грчком матицом у једну државу. Идеју је први пут изнео Колетис у расправи око Устава са краљем Отоном. Иако је Идеја први пут формулисана и јавно изнета, она се развијала дубоко усађена у грчкој души још од пада Цариграда. У XVIII веку значајнији носилац идеје био је Рига Фереос. Он је израдио и објавио мапу Велика идеја је била доминантна у рату за независност и у Балканским ратовима. Доживела је крах по завршетку Грчко-турског рата 1922.

98 98 Јованка Ђорђевић Јовановић послужити првим издањем Дозоновог превода српских народних песама на француски, 18 или преводима на друге језике који су, судећи по очуваним грчким библиотечким фондовима, били доступни читалачкој публици. Непознавање страних језика упутило је Парасхоса да се ослони на превод у епистоларно-етнографском делу Д Истрије. Преводом очувани сижеи песама косовског циклуса у књизи Жене Истока Парасхос је схватио као хронику, верно је се држао, те наводи да је његов мимезис песма о паду Србије историјска истина као и многа имена која се у њој спомињу. 19 Сличан став према народној песми као историјском извору имао је и грчки историчар Спилиотопулос. Он је у делу Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική (Србија, етнографска, историјска, политичка и економска студија), 20 пишући о пропасти Србије на Косову пољу, навео Парасхосов препев у целини као веродостојну песничку интерпретацију историјских догађаја који налазе потврду истинитости у мање надахнутим виђењима у кратким хроникама непознатих аутора или у Дукиној хроници. Однос према епској народној песми као историјском извору својствен је поимању грчких научника јер су истинити догађаји и личности покретачи народних певача. Две птичице, део опште уводне формуле, приповедају о реалности, о особености збивања и учешћу јасно осветљених јунака. Тако, Јоргос Олипмос, коме је у новије време подигнут споменик а родна кућа претворена у музеј, није опеван у грчкој епици, док његова породица јесте. За Олипоса се знало да је јунак, да се бори негде у Србији, али певач није имао контакт са њиме а сазнања о његовом ратовању нису била довољна да испева песму. Не изненађује мишљење Николаоса Политиса, знаменитог грчког фолклористе, да је парадоксално што историјске личности Милош Обилић, кнез Лазар и други борци за српско ослобођење нису обрађене према стварности, већ су препуштени машти и уопштеним похвалама народног певача. 21 Парасхосово песничко виђење цара Лазара и царице Милице лишено је уопштеног, ослобођено епске нарације, преовлађује лирска нота и психолошка изнијансираност личности и догађаја. Изостављање епских понављања као што су Миличина преклињања браће или набрајања знаменитих учесника боја не произилазе из Парасхосове поетике већ из Д Истријиног предлошка. 18 A. Dozon, Poésies populaires serbes : traduites sur lesoriginaux : avec une introduction et des notes, Paris Α. Παράσχος, Ποιήματα, Αθηνάς 1881, Α. Σπηλιωτοπουλου, Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική, Αθήναις 1912, 1 11, Ν. Πολίτης, Ο λεγόμενος κοινός βαλκανικός πολιτισμός η δίποδης ποίησης, Λαογραφία ΚΕ, 1967, 443.

99 Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 99 Песму је поделио на три одељка: А, вече уочи боја, Β, дан одласка у бој и Γ, дан после боја, који се поклапају са хронолошким следом догађаја, али и лирском градацијом Миличиних мисли од њене обузетости слутњама до сазнања о поразу. У Парасхосовој визији Милица је хероина песме у којој се преламају растанак царског пара, узвишени чин одбране отаџбине и Миличина судбина као Лазареве удовице. Песничком имагинацијом Парасхос продире у предратну атмосферу, и Д Истријин прозни предложак прераста у драму у којој се наслућује трагичан крај. Д Истријину причу Ὁ ἡγεμὼν Λάζαρος ἐδειπνεί, ἡ δὲ παρακαθημένη ἡγεμονὶς Μιλίτσα εἶπεν αὐτῷ: Στέφανε τῆς Σερβίας, ἡγεμὼν Λάζαρε (Кнез Лазар је вечерао, близу њега је књегиња Милица, рече му ово. Круно Србије, кнеже Лазаре) 22 Парасхос је преточио у Дословно: Ὁ Βασιλιᾶς ὁ Λάζαρος νύχτα βαθειά δειπνοῦσε, Κ ἡ ὢμορφη βασίλισσα Μηλίτσα τον κερνοῦσε. Στ ἄσπρο της χέρι ἒτρεμε τὸ ἀσημένιο τάσι, Γιατί της ἒλεγ ἡ καρδιά κρυφά πῶς θὰ τὸν χάσῃ. Πέ μου, κορών ἀτίμητη των Σέρβων, εἲπε, πέ μου Цар Лазар је касно у ноћ вечерао Лепа царица Милица га је служила У белој руци задрхтао је сребрни пехар 23 Јер јој је срце говорило да ће га (цара) изгубити Реци ми, најцењенија круно Срба, кажи, реци ми. Несрећа се назире у Лазаревом савету Милици да сачека полазак војске у бој код прве куле близу Црних степеница (Ἐλα στὸν πρώτο πύργο μας, κοντά στὴ Μαύρη Σκάλα), али другог дана када је у зору засијала звезда (Τὴν ἂλλη μέρα τῆς αὐγῆς σὰν ἒλαμψε τὸ ἂστρο) и јунаци свечано опремљени, који имају крв у срцу (Ποιὸς ἔχει αἷμα στὴν καρδιὰ) и на Косово крећу као на светковину (Στὸ πανηγύρι ἂφσε με τ Ἀμσέλου νὰ κινήσω) предвођени Бошком Југовићем, који радосно подбада коња (Εἰς τὸ πλευρὸ τοῦ μαύρου του κυμάτιζε με χάρι), док му је у руци златни крст као сунце сијао (Ἒλαμπε ὁλόχρυσος σταυρὸς σὰν ἣλιος), оживљавана је нада у победу. Узалуд се Милица вила између њих, позивала Бошка Југовића на сестринску љубав молећи га остане са њом. Одвраћао ју је и молио: 22 Δ. Ιστριαδος, нав. дело, Пехар кнеза Лазара чува се у Музеју српске православне цркве у Београду. Пехар је сребрн, местимично позлаћен, висине без поклопца је 22,5 цм. У горњем делу чаша је украшена са три анђеоске главе и преплетима геометријских и биљних мотива, а по рубу полукружним и кружним орнаментима. Поклопац је полулоптаст, са крстом у завршници. (С. Милеуснић, Куд се ђеде цар Лазара благо, Свети Кнез Лазар, Београд 1989, 417.)

100 100 Јованка Ђорђевић Јовановић На светковину пусти ме, на Косово да идем Кап по кап крви за Христа да пролијем (Στὸ πανηγύρι ἂφσε με τ Ἀμσέλου νὰ κινήσω. Σταλιά, σταλιά το αἷμα μου γιὰ τὸ Χριστὸ νὰ χύσω.) Цар Лазар је заплакао када је спазио да је Милица пала као повијени крин (Καὶ ἡ Μηλίτσα ἒπεσε σὰν κρίνο ποῦ λυγίζει.) Трећег дана племенита царица, Милица Лазарева (Εὐγενικιά βασίλισσα, Μηλίτσα τοῦ Λαζάρου) у сабласно тихој и широм отвореној тврђави ишчекивала је вести. Наслутила је да су гавранови стигли а да није сусрела птице, ни поглед подигла (Δίχως νὰ στρέψῃ στὰ πουλιά καὶ μάτι νὰ σηκώσῃ). Причу гаврана о току битке, о смрти оба владара и српским јунацима чија је душа на путу, а тело на земљи (Ἔχουν στὸ δρόμο τὴ ψυχὴ καὶ τὸ κορμί στὸ χώμα) потврдио је и слуга Милутин који је тешко рањен и блед као крин (κατάχλωμος σὰν κρίνος ). Миличина питања о погибији откривају не само тугу већ и нежност у немоћи. Желећи да сазна где јој је отац погинуо, питала је где његову побелелу косу ветрић мрси (Σε ποιο μέρος / Τὰ χιονισμένα του μαλλιά τ ἀγέρι ανεμίζει). Парасхос Миличин лик, као и релацију цара и царице, у овој песми представљао је обједињујући одлике јунака из њему доступних песама Женидба кнеза Лазара и Зидање Раванице, али и ослањајући се на коментаре Доре Д Истрије. У песми Женидба кнеза Лазара, по Д Истрији, Лазару је дрхтао пехар у руци (διὰ χειρὸς τρεμούσης), док је служио вино цару Душану, а код Парасхоса Миличина рука је подрхтавала док је пружала пехар цару Лазару. Нежност са којом се Лазар обраћа Милици у Парасхосовом мимезису могла је проистећи из Д Истријиног препричавања песме Женидба кнеза Лазара Лазар воли младу Српкињу, племенитог порекла, лепу Милицу, ћерку поштованог Југ Богдана (Ο Λάζαρος ἀγαπᾷ νέαν τινὰ Σέρβαν, ὑχυλῆς καταγωγῆς, τὴν ὡραίαν Μιλίτσαν, θυγατέρα τοῦ σεβαστοῦ Ἰούγκου Βογδάνου), 24 или из стихова Радост царује његовим срцем / погледи му зраче радошћу / казујући више од речи (Ἡ εὐθυμία βασιλεύει ἐν ταῖς καρδίας αὑτῶν, τὰ βλέματα λάμπουσιν ἐκ τῆς χαρᾶς ἀποδεικνυομένης ἐκ τῶν λόγων). Према односу између царице Милице и цара Лазара у косовским песмама, сматрала је да су жене у српском средњем веку имале велики утицај на мужеве. Милица је тип племените српске жене старих времена, а Лазар истински пример српског хероја. Сагледавања Милице у усменом стваралаштву налази потврду у списима Миличиних савременика. Константин Филозоф је тако забележио да је Милица знала и светске ствари у којима је тешко снаћи се; и по лепоти беше не само жена, него и Одисеј многи у саветима 25 Парасхос 24 Δ. Ιστριαδος, нав. дело, Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, приредила Гордана Јовановић, Београд 1989, 63.

101 Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 101 је више пажње посветио преламању косовских догађаја кроз Миличину трагичну судбину која јој одузима вољеног супруга, оца, деветоро браће, царство. Историјски и књижевни списи о Косовској бици 26 наговештавали су и прекретницу у грчким виђењима Срба. Писци старијих византијских извора често су се одбојно односили према Србима, док се у списима о косовским страдањима са више наклоности и разумевања гледало на Србе, када је српски понос постао и грчки. 27 У другој половини XIX и првој половини XX века Косовска битка постаје још чвршћа спона два народа и снажнији маркер у преображају грчког схватања Срба. Косовска епопеја понекад је препознавана и тамо где није обрађена. Тако Теодор Велијанитис лирску песму Највећа је жалост за братом преводи под насловом Милица (Ἡ Μηλίτσα) и представља је као део косовског циклуса, те је уместо младе Ђурђевице пред војску која се враћа из великог рата ишетала Милица. 28 Заједничка страдања и заједничка ратовања упућивали су их једно на друго, 29 свест Грка о Србима варварима преображавала се. Са једне стране сазнавали су о храбрости Срба са ратишта, а са друге за њихову душу, по Хердеровом схватању, опеваној у лирским песмама. Парасхосов препев објединио је херојство и нежност Срба, док су Д Истријина поређења указала на сличности јунака грчке митологије и средњовековних српских владара. Грчки песник је нагласио шири значај Косовске битке наговештавајући наклоност хришћана према хришћанима и блискост Грка и Срба. У дефинисању Косова поља Парасхос се послужио синтагмом о Светој земљи, τὸ ματωμένο χώμα (крвљу натопљена земља), којом се, касније, одређивао простор страдања цариградских Грка, опет наговештавајући поистовећивање. Тако Косово поље поприма универзалност топоса у заштити свих хришћана, али је и истакнуто српско поимање Косова кроз стихове Μιὰ στὴ Σερβία ἐκκλησιά, σπαθί σὲ Σέρβου χέρι (Црква у Србији, мач у српској руци). Парасхос је као хришћанин поносан на Милошев подвиг, што посебно наглашава у стиху Δόξα Θεού τὸν ἣρωα Μιλόσκη νὰ χρυσώνῃ (Слава Богу на хероју Милошу, позлатио се), знајући да ће Милош постати срце песме (Καρδιᾶς τραγοῦδι). Срце Парасхосовог препева јесу главни ликови цара и царице. И ту је песник одступио од превода Д Истрије, која наводи да су Лазар и Милица кнез 26 Преглед превода и проучавања Косовске битке у грчкој књижевности сагледао је М. Стојановић, Косовски бој у грчкој књижевности, Косовски бој у светској књижевности, Београд 1989, Н. Радојчић, нав. дело, 164; С. Ћирковић, нав. дело, Θ. Βελλιανίτης, Σερβικά δημοτικά τραγούδια, Μπουκέτο Α, 5 Ὁκτωβρίου 1924, J. Đorđević Jovanović, Serbian Folk Lyrical Poems in Αττική Ίρις, Balcanica XXXIV, Beograd 2004,

102 102 Јованка Ђорђевић Јовановић и књегиња, а он, вероватно желећи да укаже да је њихово страдање и отпор непријатељу достојан царева, враћа њихове титуле какве се изворно налазе у српској песми. У додатку се доноси Парасхосова песма Σερβικόν ᾴσμα према првом издању. 30 Јованка Ђорђевић Јовановић Σερβικόν ᾴσμα [Прилог] Α Ὁ Βασιλιᾶς ὁ Λάζαρος νύχτα βαθειά δειπνοῦσε, Κ ἡ ὢμορφη βασίλισσα Μηλίτσα τον κερνοῦσε. Στ ἄσπρο της χέρι ἒτρεμε τὸ ἀσημένιο τάσι, Γιατί της ἒλεγ ἡ καρδιά κρυφά πῶς θὰ τὸν χάσῃ. Πέ μου, κορών ἀτίμητη των Σέρβων, εἲπε, πέ μου Τώρα ποῦ φεύγεις και κινᾷς στὸ δρόμο τοῦ πολέμου Μ ὃλα τὰ παλληκάρια σου καὶ τοὺς πιστούς σου, ἓνα Δέν θεν ἀφήσῃς απ αὐτούς ἀκόμη καὶ γιὰ μένα; Ποίος σὰν σοὺ γράφω, τὰ πικρὰ θὰ φέρνη γράμματά μου, Ἀνίσως μείνω μοναχὴ ἐδώ; Βασίλισσά μου, Ἀπό τὰ παλληκάρια μου ὃποιο και ἂν θέλεις κράτει Στὸν πύργο σου τὸν ἀψηλό, στὸ δυνατό παλάτι. Τὸ Βόϊσκό μου ἢθελα τ ἀγένειο παλληκάρι. Τὸ Βόϊσκό μου, τὸ στερνό τῆς μάνας μου βλαστάρι. Αὐριον, ὃταν τῆς αὐγῆς ξαναπροβάλλῃ τ ἂστρο, Κι ὃλαις ᾑ θύραις μονομιάς ἀνοίξουνε στὸ κάστρο, Ἐλα στὸν πρώτο πύργο μας, κοντά στὴ Μαύρη Σκάλα Ὅλοι θὰ βγούνε ἀπ ἐκεί, πεζούρα καὶ καβάλα, Οἱ Σερβ οἱ παινεμένοι, Μὲ τὰ χαντζάρια τὰ κοντά, μὲ λόγχη διψασμένη. Πρώτο τὸ Βόϊσκο θὰ ἰδῇς τ ἀγένειο παλληκάρι, Μὲ τὴ σημαία τοῦ Σταυροῦ μπρός ς ὅλους καβαλλάρη. Χαιρέτα τον, καὶ ς ὄνομα δικό μου πὲς νὰ δώσῃ Εἰς ἂλλον τὴν περήφανη σημαία νὰ σηκώσῃ. Κι αὐτός νἀλθῇ σιμά σου Στὸν πύργο σου τὸν ἀψηλό νὰ μένη συντροφιά σου. 30 Α. Παράσχος, Ποιήματα, Αθηνάς 1881,

103 Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 103 Β Τὴν ἂλλη μέρα τῆς αὐγῆς σὰν ἒλαμψε τὸ ἂστρο, Κι ὃλαις ᾑ θύραις μονομιᾶς ἀνοίξανε στὸ κάστρο, Βγῆκ ἡ Μήλιτσα βιαστική κ ἐστάθη νὰ προσμένη Ἐφάνηκε τὸ στράτευμα κι ἀρχίνησε νὰ βγαίνῃ Τὸ Βόϊσκο εἶδε μπροστά ἀπ ὃλους καβαλλάρη Εἰς τὸ πλευρὸ τοῦ μαύρου του κυμάτιζε με χάρι Περήφαν ἡ σημαία του, κι ἀπάνω στην κορφή της Ἒλαμπε ὁλόχρυσος σταυρὸς σὰν ἣλιος, σὰν κομήτης Τὸ χαλινάρι του βαστᾷ καὶ λέγ Ἰουγκουβίκη, Δός ς ἂλλον τὴ σημαία μας, βαλ τὸ σπαθὶ στὴ θήκη, Καὶ στὴν Κροσκόβα κάθησε, ἂν μ αγαπᾷς, μ ἐμένα. Ἀπὸ τὰ τόσ ἀδέλφια μου, ἀπ τὰ ἐννιά μου, ἕνα Ὁ Λάζαρος ἐδέχθηκε νὰ μείνη συντροφιά μου, Κ ἐσένα θέλει, Βόϊσκε, ἀπ ὃλα ἡ καρδιά μου! Κι ὁ Βόϊσκος τῆς ἀπαντᾷ, καὶ ὁ Βόϊσκος τῇς λέγει: Γύρνα στοῦ ἂσπρου πύργου σου, Βασίλισσα, τὴ στέγη. Τὸν τιμημένο τόπο του σὲ ἂλλον ποιὸς ἀφίνει; Ποιὸς ἔχει αἷμα στὴν καρδιὰ καὶ ὃλο δὲν τὸ χύνει; Στὸ πανηγύρι ἂφσε με τ Ἀμσέλου νὰ κινήσω. Σταλιά, σταλιά το αἷμα μου γιὰ τὸ Χριστὸ νὰ χύσω. Εἶπε, τὸ μαῦρο του κεντᾷ καὶ τρέχει νὰ προφθάσῃ Τὰ παλληκάρια ποὔτρεχαν ἐμπρός του νὰ περάσῃ. Καὶ ἡ Μηλίτσα ἒπεσε σὰν κρίνο ποῦ λυγίζει. Ἀπό μακρυὰ ὁ Λάζαρος τὴ βλέπει καὶ δακρύζει. Γύρω, τριγύρω του κυττᾷ, κι ἀπάνω απ τἂλογό του Τὸ Γολοβάνο ἐφώναξε, τὸ δοῦλο τὸν πιστό του. Σήκωσε τὴ Βασίλισσα, τοῦ λέγει μην ἀργήσῃς Εἰς τὸ παλάτι νὰ τὴν πᾷς καὶ μὴ τὴν παρατήσῃς! Στοῦ Γολοβάνου τὴ μορφὴ ἡ λύπη ἐζωγραφήθη Κατέβη ἀπό τἂλογο, σὰν ἂνεμος ἐχύθη, Σηκώνει τὴ Βασίλισσα, τὴν πάει στὸ παλάτι, Ξαναπηδᾷ στο ἂτι, Τὸ ἄλογό του σπηρουνιὰ ἀλύπητη φτερώνει, Φθάνει στὸ στράτευμα κ εκεί μπροστά τὸ χαλινώνει! Γ Κ ἡ νύχτα σαν ἐπέρασε, τὴν ἂλλη τὴν ημέρα Δυὸ κόρακες κατάμαυροι ἐσχιζαν τὸν ἀέρα. Ἀπ τοῦ Ἀμσέλου γύριζαν τὸ δρόμο κουρασμένοι,

104 104 Јованка Ђорђевић Јовановић Καὶ στὸ παλάτι κάθησαν τῆς Κρόσκοβας θλιμμένοι, Ἐκεί ποῦ εἶχ ὁ Λάζαρος τὸν ἀψηλό του θρόνο. Καὶ εἶπε ὁ μαύρος μηνυτής στὸν ἂλλονε μὲ πόνο Αὐτό εἶν τὸ περήφανο τοῦ Λάζαρου παλάτι; Τάχα νὰ βρίσκεται ψυχή, να βρίσκεται ἓνα μάτι Στοὺς πύργους τούτους ανοιχτό; Κανείς δεν απоκρίθη Μὰ ἡ Μηλίτσα τ ἂκουσε καὶ μήνυμα ἐφοβήθη Δίχως νὰ στρέψῃ στὰ πουλιά καὶ μάτι νὰ σηκώσῃ, Κόρακες, μαῦροι, ἐφώναξε, ἡ Παναγιά νὰ δώσῃ Νᾆναι καλὸ τὸ μήνυμα ποῦ φέρνετε σ ἐμένα! Πέστε μου πόθεν ἒρχεσθε και εἶσθ αἷματωμένα; Ποιαίς ρεμματιαὶς περάσατε, ποιοὺς κάμπους καὶ ποιὰ ράχη; Μὴν ἒρχεσθ ἀπ τὸν πόλεμο, ἀπ τὴ μεγάλη μάχη; Εὐγενικιά βασίλισσα, Μηλίτσα τοῦ Λαζάρου Ἀπό τὸν κάμπο ἐρχόμαστε τ Ἀμσέλου καὶ τοῦ Χάρου. Ἧταν ἡ μάχη μακελλειό, ὁ πόλεμος μεγάλος Οἱ ἀρχηγοί ἐπέσανε κι ὁ ένας και ὁ άλλος Ἀπό τὰ δύω μέρη! Ὁλίγους Τούρκους ἂφησε τοῦ Σέρβου τὸ μαχαίρι, Μὰ κι ὅλ οἱ Σέρβοι ἐπέσανε Κεῖνοι ποῦ ζοῦν ἀκόμα Ἔχουν στὸ δρόμο τὴ ψυχὴ καὶ τὸ κορμί στὸ χώμα Ἐχθές τραπέζι ἔδωκε ὁ Χάρος στὴ γενιά μας, Κ ἐμάκρυναν τὰ νύχια μας, θέριεψαν τὰ φτερά μας. Αἷμα μᾶς φίλεψε πολύ καὶ σάρκα ἀνδρειωμένη. Κι ἀλλάξαμε τὴ φορεσιά μ αὐτή τὴ ματωμένη! Τὴν ὣραν ἐκείνη πρόβαλε ἐκεῖ ὁ Μολονδῖνος, Ὁ πιστεμμένος δούλος της, κατάχλωμος σὰν κρίνος Σπασμένο, μὲ τ ἀριστερό, κρατοῦσε τὸ δεξί του Δέκα ἑπτά εἶχε πληγαίς σπαρμέναις στὸ κομί του, Κ αἷμα γεμάτα, τ ἂλογο, τὰ ρούχα, τ ἅρματά του Πές μου, τοῦ εἶπε κ ἔτρεξε κατάχλωμη κοντά του Ὁ Λάζαρός μου ἔπεσε μὲ προδοσιὰ στὴ μάχη; Ἀλήθεια μὲ τὸ αἷμα του τ Ἀμσέλο πῶς ἐβράχη; Κ ἐκείνος Πρώτα μὲ νερό δροσάτο ράντισέ με, Καὶ μὲ τὴ χάρι τοῦ κρασιοῦ κομμάτι στηριξέ με Ἒχει τὸ αἷμὰ μου φωτιά και γαύγισμα πολέμου Καὶ τοὖπε σὰν συνέφερε καὶ πάλι Τώρα πέ μου, Πῶς ἔπεσε ὁ δυνατός ὁ Λάζαρος, κι ὁ γέρος Ὁ ξακουστός πατέρας μου Ἰοῦγκος; Σε ποιο μέρος Τὰ χιονισμένα του μαλλιά τ ἀγέρι ανεμίζει ; Καὶ τὰ ἐννιά τ ἀδέλφια μου ὅλα ἐπέσαν, ὅλα ;

105 Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 105 Οὔτ ἕνα, οὔτ ὁ Βόϊσκος τὸ φῶς δὲν ἀντικρύζει ; Κεῖνα τὰ μάτια ἐκλείσανε τὰ δυὼ τ ἀκτινοβόλα ; Καὶ μιὰ στιγμή ἐστάθηκε ἀπό τὸ καρδιοχτῦπι, Καὶ εἶπε πάλι Ἔπεσε καὶ ὁ Μιλόσκης ; Λείπει Καὶ τὸ μονάκριβο παιδί τοῦ Βάνου στὸ σκοτάδι ; Κι ὁ Βούκης ποὔλεγα γαμπρό, ταξίδεψε στὸν ᾄδη ; Καὶ εἶπε ἐκεῖνος μὲ φωνή στὰ δάκρυα πνιγμένη Ὅλοι αὐτοί, Βασίλισσα κοιμοῦνται πεθαμμένοι. Ἡ μαύρη γῆ ἐβούλιαξε ἀπ τῶν κορμιῶν τὸ βάρος! Ἐκεῖ ποῦ κρυφοσκότωσε τὸν Λάζαρο ὁ Χάρος, Ἀπό τὸ αἷμα τῆς τουρκιᾶς τὸ χῶμα ἐζυμώθη, Κι ἀπό κομμάτια κονταριῶν ψηλός σωρός σηκώθη! Τοὺς μπροστινοὺς ὁ γέροντας Ἰούγκος ὡδηγούσε, Μ ἀπὸ τοὺς πρώτους ἔπεσεν εκεῖ ποῦ πολεμοῦσε. Γύρω τριγύρω τὰ ἐννιά παιδιά του ἐκεῖ πέρα, Ὡσάν ὁχύρωμα τιμής κυκλώνουν τὸν πατέρα. Ὁ Βόϊσκος ἀπ τα ἐννιά τ ἀδέλφια ἀκόμη ζοῦσε Δρεπάνι χάρου γιὰ σπαθὶ στὸ χέρι του κρατοῦσε. Καὶ τὴν Τουρκιὰ ἐσκόρπιζε κ ἐπέτα στὸ σκοτάδι, Ὡσὰν γεράκι ἂγριο περιστεριῶν κοπάδι. Δείχνει τὸν τόπο, ποῦ ὁ γυιός τοῦ Βάνου ἐξαπλώθη, Σωρός κορμιῶν Ὁ δυνατός Μιλόσκης ἐσκοτώθη Ὑστερινός, πρὸς τὸ θολὸ ποτάμι, στὴ Συμίτσα Τὸν κρότο δὲν τὸν ἂκουσες, βασίλισσα Μηλίτσα, Καὶ τὸν σεισμό, σὰν ἒπεσε τῶν Σέρβων τὸ λειοντάρι ; Τοῦ ποταμοῦ ἐσκέπασε ταὶς ὄχθαις μὲ κουφάρι Καὶ σάρκα Γενιτσάρου. Μέσα σ ἐκείνους βρίσκεται ποῦ φίλεψε τοῦ Χάρου, Κι ὁ ἂγριος Σουλτάν-Μουράτ, ἀκέφαλος στὴ σκόνη. Δόξα Θεού τὸν ἣρωα Μιλόσκη νὰ χρυσώνῃ. Κ ἐκείνους ὅπου κοίτονταν ὁλόγυρα κοντά του! Καρδιᾶς τραγοῦδι νὰ γενῇ καὶ μάχης τὂνομά του, Νὰ τὢχῃ πάντα ἡ λεβεντιά κι ἡ ὠμορφιά στὸ στόμα Κι ὃσο τ Ἀμσέλου βρίσκεται τὸ ματωμένο χώμα, Μιὰ στὴ Σερβία ἐκκλησιά, σπαθί σὲ Σέρβου χέρι. Νὰ τραγουδοῦν τὴ δόξα του νέοι, παιδιά και γέροι! Ὅμως τὸ Βούκι τὸ δειλό, τὸν ἂτιμο στρατιώτη, Νὰ τονὲ δέρνῃ τοῦ Θεοῦ κατάρα τὸν προδότη. Γι αὐτόν ἐχάθη ὁ Λάζαρος καὶ τὰ στρατεύματά του Κατάρα εἰς τὸ λάκκο του, κατάρα ς τὂνομά του!

106

107 Владимир Стојанчевић DOI: /PKJIF S УДК 94(497.11) 04/ Историјска основа настанка песме Књаза Николе Онамо, намо за брда она I Књаз Николина чувена песма Онамо, намо за брда она... настала је у првим годинама његове владавине Црном Гором. То је, у култури српског народа уопште, био период књижевног романтизма, а у политици доба великих концепција о ослобођењу Срба од вековне турске власти и стварању јединствене државе уједињеног српског народа. Књаз Никола био је савременик кнеза Михаила, главног покретача и творца Првог балканског савеза слободних хришћанских држава и народа, и његов потенцијални наследник престола у Србији, како се размишљало у династичким круговима обеју српских држава. Међусобни војно-политички уговор владаоца Србије и Црне Горе, како је већ познато у историографији, требало је да заједничким снагама допринесе ослобођењу српских земаља од турске власти, како у Босни и Херцеговини, тако и оног у Старој Србији. На широком геополитичком простору од босанске Крајине на западу до Маћедоније на југу, и (даље) Бугарске до Црног мора, кнез Михаило је намеравао да, после постигнутог споразума са Добродетелном дружином бугарских револуционара године, на рушевинама Османлијског царства створи државну заједницу српског народа и Бугара, односно Југословенског царства. Књаз Никола, начелно и практично, прихватио је овакво кнез Михаилово мишљење, шта више нарочито због својих јаких веза са представницима Уједињене омладине српске истицао је, и дочаравао, своју сопствену улогу коју је требало да има у великом ослободилачком делу балканских народа, а пре свега у источном делу Херцеговине (до Неретве) и Метохије као Црној Гори најближем делу класичне територије Старе Србије. Историјски традиционализам негован са великом пажњом од свих владалаца династије Петровића-Његоша, код књаза Николе био је јако изражен и доведен до култног значаја. То се лепо види управо из садржаја његове песме Онамо, намо за брда она, у којој се спомињу највећи историјски и народни симболи из средњовековне српске државе:

108 108 Владимир Стојанчевић Дечани и Призрен. У пуном песничком расположењу, готово у заносу, али трезвено и са мером, књаз Никола дао је одушке свом дубоко искреном патриотском осећању и тако испевао једну од најлепших песама у целој српској уметничкој поезији. Књаз Никола у овој песми нарочито не спомиње Косово и Метохију, односно Стару Србију, али говори о Призрену и манастиру Дечанима. За њих вели: Онамо, намо, за брда она, Говоре да је разорен двор Мојега цара; онамо веле, Био је негда јуначки збор. Онамо, намо! да виђу Призрен! Та то је моје дома ћу доћ! Старина мила тамо ме зове Онамо, намо, за брда она, Казују да је зелени гај Под ким се дижу Дечани свети; Молитва у њих присваја рај. Ова два места, у то време најпознатија и најчувенија у Старој Србији, а изван ње и у целом српском народу, важила су као велика српска светилишта, као симболи световне и црквене моћи, угледа и славе некадашње српске државе српског царства, које је сада ваљало обновити. Војни савез који је управо био закључен између обеју земаља Црне Горе и Србије требало је да спроведе у дело ослобођење поробљеног српског народа под турском влашћу. Инспирисан животворном историјском традицијом старинама српске историје, а дубоко загрејан ослободилачком мишљу и народном песмом снажно подстакнуте идеје о историјској мисији Црне Горе у томе, књаз Никола узвикује: Онамо, намо са развалина, Дворова царских врагу ћу рећ; С огњишта милог бјежи ми, куго, Зајам ти морам враћати већ! Онамо, намо! за брда она, Гдје небо плави савија свод, На српска поља, на поља бојна Онамо, браћо, спремајмо ход!

109 Историјска основа настанка песме Књаза Николе Онамо, намо за брда она 109 У оваквом, песничком, сагледавању своје улоге владаоца јуначке Црне Горе и седморо брда, поведен зовом историје и Обилићевском традицијом предака у свом раздраганом расположењу у песничкој имагинацији доведеној до пароксизма мисли и осећања са првом на (своју) старину милу, и моралну обавезу да зајам мора вратити књаз Никола, не само да хоће већ мора, и због историје и аманета предака (оличених у витештву Милоша Обилића) изгинулих у Косовској бици (1389. године) да то учини, па поново и одважно кликује : Онамо, намо, за брда она, Погажен коњ ма кликује Југ: У помоћ дјецо! у помоћ, синци! Светит ме старца свет ви је дуг! Онамо, намо! сабљи за стара Његова ребра да тупим рез По турским ребрим ; да б једној раји Њом истом с руку рас јецам вез. Дакле, песничка метафора косовског јунака Југ Богдана (и његових девет Југовића) чија погибија вапије за осветом Светит... ви је дуг. И само осветнички ослободилачки рат са Турцима ту морам једном оружан поћ донеће слободу поробљеним Србима б једној раји, и ослободити их тешког, свеопштег положаја и стања под турском влашћу. И тек онда књаз Никола, како сам исказује, испуниће своју улогу владаоца слободне Црне Горе, борца за слободу и правог српског патриоте: Онамо, намо, за брда она, Милошев, кажу, почива гроб!... Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Ту мисао, ту обавезу, тај свети дуг, према изгинулим прецима на Косову (и касније), где је како је певао морао једном оружан поћ, књаз Никола је постигао, остварио На српска поља, на поља бојна у Балканском рату године. Његова војска, синци Црне Горе, у победничком походу Онамо, намо, за брда она ослободили су део Старе Србије, Метохију са манастиром Дечанима, осветили и покајали разорен двор мојега цара, погаженог коњ ма старца Југ Богдана, победнички походили, (у свести својој) Милоша Обилића гроб (тј. у преносном смислу, ослободили земљу где је погинуо и где је био сахрањен). Књаз Никола је ове знамените, ослободилачке године, заиста остварио своју намеру из године (када је испевао своју видовиту песму) и постигао основни циљ своје дуговечне владавине ослобођени Призрен,

110 110 Владимир Стојанчевић Дечане, Косово, да доживи и види да Србин више није роб, чиме је како је завршио своју песму задобио покој својој души. И још више од тога: Историјски уговор о заједничком раду на ослобођењу српског народа под турском влашћу из године постигао је своју реализацију у заједничком рату Србије и Црне Горе године када је црногорска ослободила Метохију са Дечанима, а српска војска Косово и Призрен где Био је негда јуначки збор мојега цара, онамо..., дакле српски народ у Старој Србији централној области средовековне српске државе и Патријаршије. II Књаз Николина песма Онамо, намо за брда она је свечанопатриотског обележја и програмског карактера. Већ прва строфа упућује на географски правац и топономастику на које се песма односи. Брда она далеко су изван ондашњих (источних) граница Црне Горе тамо где је негда био јуначки збор главно збориште а то је, природно, царска престоница Призрен, што је јасно. Питање је, међутим, зашто такав наслов песми? У вези са тим и питање шта је био повод за то, односно шта је условило настанак песме, односно каква је била историјска карактеристика на коју се она односи. Питање је интересантно и за сам садржај песме, али и за потпуније схватање личности књаза Николе, као аутора ове песме, која је одмах по објављивању постала веома популарна у свим друштвеним круговима широм националне заједнице српског народа, тим пре што је убрзо добила и лепу мелографску обраду. У овом погледу, на историчарима националне историје Срба, али и на историчарима књижевности остаје да истраже и, евентуално, утврде непосредни повод за кнежево писање песме. А да ли је тај повод дошао са стране, изазван и подстрекнут ради какве непосредне политичке потребе, или је пак песма настала као лична књажева инспирација да евоцира сопствену визију историјског савременог положаја Старе Србије, туробног и тужног, па чак и безнадежног за егзистенцију метохијско-косовских Срба дубоко потлачене бједне раје, питање је од несумњивог књижевноисторијског интересовања. Патриотска и родољубива пре свега, она је по свом социјалном призвуку, истовремено и изразито човекољубива и хуманистички оријентисана. Књажева жеља порука није само да виђу Призрен и да у Дечанима слуша своју молитву која присваја рај, јер старина мила тамо ме зове, већ и да бједној раји... с руку рас јеца(м) вез, да Србин више не буде роб кога је тешко притисла непоправљива турска управа куга у метафоричном значењу (слично Његошевој метафори, двадесет година раније (у Посвети Горског вијенца испеваној,

111 Историјска основа настанка песме Књаза Николе Онамо, намо за брда она 111 о Стамболу престоници Турског царства као крвожедни отац куге ). Без обзира на поетску форму и израз, порука и садржај песме Онамо, намо... чине једну литерарно-историјско-социолошку целину, у Гетеовском тумачењу бављења поезијом, као Dichtung und Wahrkeit стварност као потка за песничко уобличавање и исказивање истинитости ствари, истине. Историјска документација у пуној је сагласности са изношењем основне стваралачке мисли књаз Николине песме. Да наведемо само неколико таквих дела из историографије. Један од посредних извора за књаз Николину инспирацију могао је бити путопис Гедеона Јосифа Јуришића Дечански првенац, Описание манастира Дечана... многи места Старе Србие и Косовог поља, Нови Сад ; затим, Хаџи Серафима Ристића Плач Старе Србие, Земун ; а од страних писаца А. Ф. Хильфердингь Поѣздка [путовање] по Герцегвинѣ, Боснiи и Старой Сербiи, С. Петербургъ 1859, као и енглеског свештеника Вилијема Дентона, Кристијани у Турској, Нови Сад, Податке које ова дела износе о турској управи и општем положају српског становништва под турском влашћу толико су бројни и сликовити да су могли у књазу Николи да побуде најдубља осећања и инспиришу га да, у име правде, хуманости и помоћи тамошњим Србима, испева стихове песме Онамо, намо... То је он морао учинити и као Србин и као владалац слободне Црне Горе, посебно из поштовања народне историјске традиције и завета генерација српског народа да се Косовски пораз мора осветити. И почетни и крајњи стихови књажеве песме само су одраз доживљавања последица тог косовског пораза, а крик поломљеног Југ Богдана на Косову, вековна историјска српска траума, је и позив и благослов уједно да се устане на турске завојеваче (са сабљом у руци) по турским ребрим и робовање замени ускрслом слободом. Јер, по општој оцени историјске науке Турско царство у 19. веку преживљавало је дубоку и свестрану кризу свог државног и друштвеног система у коме су балкански хришћански народи изложени свакојаким зулумима и тешким пореским оптерећењима. Манастир Дечани, најлепши сакрални споменик материјалне културе српске историје, био је у непосредној опасности по свој опстанак. По Јуришићевом сведочењу: Стање је овог манастира врло рђаво, јер сушчествује у следству сами Арнаута, који су сву манастирску земљу притиснули и присвојили, да је мало шта манастиру остало. Залуду што манастир од своји земаља од постојећи турски власти документе има, кад овде у арнаутлуку Арнаути на кремен [пушку] живе, не слушајући 1 Цитати стихова из песме Онамо, намо..., наведени су према тексту: Богдан Поповић, Антологија новије српске лирике, XII издање (Београд, 1868), стр У тексту, под II, нав. д. 3 Нав. м.

112 112 Владимир Стојанчевић своји надлежи власти, и јошт мање царске уредбе поштујући... Ево зашто је стање врло рђаво. с друге, пак, стране, паше и забити [срески начелници]... њима треба игуман подворке да учини, но не с празном руком, особито кад се који промени, јер ако им се то не чини, они као царски чиновници... са по сто, по двеста коњаника закану се у манастир на конак доћи... пак по дан-два свој ћеф... чине, те подворење манастир скупо плати... јер се сада кољу говеда, овнови и јагањци, ћурке и кокошке, и тражи се мед и масло, а коњма зоб и сено. Ово бива и код других на гласу манастира, као у Патријаршији. Ето с друге стране зашто је рђаво стање. Такође Дечанима су отети и пашњаци и кестенове шуме, а калуђери по туђим шумама тумарајући своју стоку препашавају 4. Чак и међусобне сукобе код Арнаута и крвне освете штетиле су тешко манастир, а као илустрацију за то Јуришић је навео примере из године... када су се Малесорци са Истинићанима (Арнаутима) побили, морали су калуђери Малесорцима хиљаду ока ракије дати, да пију и ране испирају, а године за једног зеца толико Арнаута погинувши, пак једнако трче Арнаути с ибрицима у манастир и вичу дајте ракију. 5 За овакве и друге случајеве књаз Никола је, несумњиво, знао, као и за цар Душанову цркву Светог Архангела коју су Турци разорили, и од камена њеног џамију начинили 6. И у преносном и у конкретном смислу разарање српске историје и српске земље са доласком Османлија после Маричке битке и Косовске године у песми са реминисценцијама на царски Призрен, Дечане свете, погаженог коњма старца Југ Богдана, и на гроб Милоша Обилића интуитивно подсећа књаза Николу на старину милу, на огњиште мило, на онамо, намо српска поља, на б једну рају, да се у њему распламсава понос и атавистички зов историје да врагу, куги зајам мора враћати већ, и да ће покој души својој задобити кад Србин више не буде роб. Да је, заиста, дара превршила меру, да тежа дође дара од мере обилну документацију представио је поменути архимандрит Лавре Високих Дечана Хаџи Серафим Ристић у својој књижици Плач Старе Србије. Крцата чињеницама о крајње тешком безбедносном, и друштвеном, положају Срба, под тешким терором на десетине врста прогона, пљачке, глоба, уцена, убистава и на најмонструознији начин Серафим Ристић је приказао услове под којима је живео српски народ у 67 (од укупно 192) села Пећке казе и вароши Пећи 7 Побројати зла и неправде само у овој нахији чињене, требало би године да протеку па да се те ишчисле и Вашем Величеству средством артије на углед ставе 4 Г. Ј. Јуришић, нав. д, стр Нав. д. 9 6 Нав. д Протокол писама Пећке општине. У редакцији Јована Пејина и Милића Ф. Петровића. Приштина Београд 1992, стр

113 Историјска основа настанка песме Књаза Николе Онамо, намо за брда она 113 стајало је у жалби коју су Срби, само из Пећке нахије били упутили султану у Цариград 8. И то су биле само неке од зала чињене... овим што подобна и гора безакоња исти зликовци и многи други у ђаковачкој, призренској, вучитрнској, приштинској... и другим нахијама и земљама чине... апелујући на високу царску заштиту 9 ; јер, у противном, у сужанству цвилећој раји од злоковарних и несрећних зликоваца ако се из Цариграда не нађе заштита они ће, српска раја, потражити средства спасавајућа... не могући свирепости зликоваца сносити, приморана то учинити. 10 За све ове свирепости добро се знало у обема слободним српским државама Србији и Црној Гори и у том правцу вршиле су се потребне припреме за ослобођење Срба у Турском царству. Погодан тренутак наступио је Херцеговачким устанком и ратовима Црне Горе и Србије /78. године. Књаз Никола први је повео Црногорце у рат са Турцима непуну деценију пошто је спевао и објавио године рекло би се програмску песму српског народног ослобођења Онамо, намо за брда она. Иако, тада, књазу Николи није било суђено да види Призрен и Дечане ослобођене тек четврт века доцније, године њему припада велика част да је, са своје стране, на својеврстан поетски дубоко инспиративан и сугестиван начин, подстрекао јавно мњење у Срба да и путем поетског (тематског) рада потпомогне и допринесе идеји национално-политичког споразума Србије и Црне Горе управо те године! Отуда, и због тога може се слободно казати он је већ тада задобио покој души својој пошто је део тадашње источне Херцеговине и Полимља, као и део Југоисточне Србије (Нишки санџак) био ослобођен вековне турске власти, у којима Србин више није био роб! Владимир Стојанчевић 8 Серафим Ристић, нав. д. стр Нав. д Нав. д. 51; О овим збивањима опширније видети моју расправу: Пећ и Пећанци у документацији својих савременика почетком друге половине 19. века. Косовско Метохијски зборник, 4. Београд 2010 (у штампи). Шири преглед историјског положаја Срба у Старој Србији, видети: Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Срба у Метохији од краја XVIII века до Српско-турских ратова /78. Власотинце 2008, стр (са и литературом)

114

115 Зоран Живковић Христић DOI: /PKJIF Z УДК Vojnović L. Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе у Београду Депои Архива Српске академије наука и уметности попуњени су последњих година занимљивом и разноврсном грађом која садржи и заоставштину књижевника Марка Ристића. У тој заоставштини, иначе врло богате кореспонденције и других оригиналних докумената класификованих у преко сто архивских кутија и још у фази сређивања, пронашли смо необјављено писмо Луја Војновића 1 упућено Марковом деди, државнику и историчару, Јовану Ристићу. 2 Ово писмо, заједно са још неким документима која су припадала Јовану Ристићу, издвојено је у посебну кутију као део његове заоставштине. 3 Откуд писмо Луја Војновића у заоставштини Марка Ристића? Сâм Марко Ристић 4 био је један од оснивача српског надреалистичког покрета и највећи његов хроничар и документариста. Надахнут идејама француског надреализма и контактима оствареним са Анре Бретоном, 5 Ристић није био само зачетник већ и креатор једног од првих листова са модернистичким и надреалистичким тенденцијама, 6 који је настао у свету ван Француске. Ристићева креативност и смисао 1 Лујо Војновић (Сплит, 15. IV 1864 Загреб, 18. IV 1951), правник, адвокат, историчар, дипломата и писац. 2 Јован Ристић (Крагујевац, 4. I 1831 Београд, 23.VIII/4.IX 1899), државник, дипломата, политичар и писац; вођа либерала; кнежевски и краљевски намесник, министар спољних послова и председник владе; члан Друштва српске словесности, 1855; Српског ученог друштва, 1864 и Српске краљевске академије, 1890, за чијег је председника изабран Писмо је стављено у Историјску збирку, у оквиру броја 15025, са делом заоставштине Јована Ристића (необрађена грађа). 4 Марко Ристић (Београд, 20.VI VII 1984), песник и есејиста; покренуо и уређивао часописе Путеви, Сведочанства, Печат, алманах Немогуће и написао више књига поезије, прозе, есеја и мемоарских записа. 5 Андре Бретон ( ), писац и критичар, оснивач и уредник дадаистичког часописа Литература; објавио Манифест надреализма. 6 Часопис Путеви излазио је у неколико бројева од до када је Ристић био још студент. После Путева покреће и уређује Сведочанства ( ), где он објављује први чланак о надреализму код нас. Београдски надреалисти су објавили часопис Немогуће, а Надреализам данас и овде.

116 116 Зоран Живковић Христић за архивско сакупљање, сређивање и чување радова, докумената сваке врсте и пратећег илустративног материјала, показала се драгоценом и у очувању веома значајне заоставштине његовог деде, Јована Ристића. Још у раној младости, рођен после дедине смрти, и уз помоћ очеве 7 педантности, научио је да чува све оно што је било старо и вредно у раду његових предака тако да њему дугујемо велику архиву Јована Ристића, коју је после Другог светског рата предао држави. Та архива сачувала се у Историјском институту Српске академије наука и уметности и данас се налази у Архиву САНУ. Известан број докумената Марко је оставио код себе и чувао не предајући ником. Тај део заоставштине је после његове смрти чувала супруга Јелена-Шева, до своје смрти, а касније и ћерка Марија-Мара, после чије смрти је њена наследница, госпођа Јелена Јовановић, 8 великодушно и са осећањем љубави према својим прецима, ту заоставштину поклонила Архиву САНУ. 9 Писмо Луја Војновића Марко је сачувао и није га предао са целокупном заоставштином свога деде, вероватно због његовог садржаја. Занимљивост овог писма је у томе што оно открива једну, нажалост, неостварену жељу младог Дубровчанина Луја Војновића. Лујо Војновић 10 потиче из познате српске властелинске православне породице из Боке Которске. 11 Временом су примили римокатоличку веру. Његов отац, Константин-Коста, 12 доселио се у Дубровник и ту засновао породицу године; национално се изјашњавао као Хрват Михаило Ј. Ристић, правник и судија, председник Касационог суда у Београду. 8 Јелена М. Јовановић (Београд, 1933), историчар уметности, радила на филму и телевизији; чукунунука Јована Ристића, по мајци, од његовог најстаријег сина Николе и унука Војислава У. Јовановића, по оцу Милану. 9 Заоставштина Марка Ристића налази се у Архиву САНУ у Београду, у Историјској збирци под бројем и у фази је сређивања. 10 Један део заоставштине Луја Војновића чува се у Архиву САНУ у Београду, у Историјској збирци, под бр (Заоставштина Ива, Луја и Косте Војновића) и бр (Заоставштина породица Лоазо-Војновић), али има и његових појединачних писама Светозару Б. Цвијановићу (бр /1 19), Станоју Станојевићу (бр /1 3), Михаилу Гавриловићу (бр /2 и 10408/1), Драгутину Илићу (бр ) и Милану Јовановићу Стојимировићу (бр ). 11 Надежда Андрић, Разговор Бранимира Ћосића са Лујом Војновићем Необјављене белешке, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, LIII-LIV ( ), Београд, 1989, (106). 12 Отац Коста Војновић (Херцег Нови, 2. III 1932 Дубровник, 20. V 1903), правник, адвокат, политичар и писац; секретар Трговачке коморе у Сплиту, професор грађанског права на Правном факултету Свеучилишта у Загребу; посланик у Далматинском и Хрватском сабору; потпредседник Независне народне странке; дописник од 1889, а редовни члан ЈАЗУ од Ferdo pl. Šišić, Dr Konstantin knez Vojnović Užički, Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti za 1909, 24, Zagreb, 1910, (97).

117 Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе Старији Лујов брат Иво, 14 у младости је по националном опредељењу био Хрват, а касније се определио за југословенство. 15 Све то није сметало Лују да се од ране младости осећа Србином и да тако јавно иступа замерајући се средини у којој је био рођен и у којој је живео. По повратку из Граца, са завршених правних студија и стеченог доктората, а после положеног правосудног испита, Лујо Војновић је радио као адвокат у Дубровнику. Ту прима обавештење, које стиже од пријатеља из Београда, да је Академијски савет Велике школе упутио захтев министру просвете и црквених дела Краљевине Србије да се распише стечај ради попуне упражњеног професорског места на Катедри за административно право на Правничком факултету у Београду, јер је оно у потпуности одговарало стручним квалификацијама Луја Војновића. Када је за то сазнао, Војновић је упутио молбу министру просвете а Јована Ристића је у писму замолио да се својим ауторитетом заузме код оних који буду одлучивали у Министарству и Великој школи како би био примљен за професора и како би остварио жељу да дође у Београд и живи у Србији. Војновић се у писму обраћа Ристићу с великим поштовањем и наводи његове заслуге у ратовима за ослобођење и стицање државне независности Србије. Писмо наводимо у целини: 16 Дубровник 4. Јануара [18]96 Господине Регенте, 17 Дозволите ми да Вам пригодом Нове године прикажем моје најтоплије жеље и увјеравање мога дубокога почитања. Нека Вас Бог поживи многе и многе године на славу отаџбине, чијем сте најновијем ослобођењу и препорођењу кумовали, а на утјеху нашега племенитога и тако јаднога народа и ван граница Краљевине. Овим се жељама придружује моја госпођа и сва моја породица која се Вас увијек мило сјећа. Молим Вас овом згодом, Господине Регенте, да ме по Вашој доброти препоручите за мјесто професора административнога права на Великој Школи. 14 Иво Војновић (Дубровник, 9. X 1857-Београд, 30. VIII 1929), песник, писац драма и романа; један од наших највећих драмских писаца. 15 Надежда Андрић, нав. дело, Писмо објављујемо дипломатички, користећи угласте заграде тамо где је било потребно ради јасноће текста. Писмо је написано на хартији за писма, на четири странице, лепом ћирилицом али недостаје коверат. Хартија је величине: 17,4 x 11 см. Ово писмо и сва документа која смо наводили у целини дали смо курзивом. 17 Јован Ристић је био два пута намесник малолетним Обреновићима: кнезу Милану ( ) и краљу Александру I ( ).

118 118 Зоран Живковић Христић Ви сте били тако љубежљиви, те сте ме у Биограду увјеравали да ћете се интересовати за мој посао и да ћете ме закрилити Вашом моћном заштитом. Ја сам већ предао своје документе г. Министру просвјете 18. Ствар ће до који дан доћи у професорски збор. Смијем ли се надати потпори са стране давнога пријатеља мога оца и стрица? 19 Ваша је лозинка била увијек: интерес за цјелокупно Српство! У име тога великога начела, ја тражим да ме Србија прими као раденика на пољу књига и као вијернога сина српскога народа. Молим Вас, Господине Регенте, да примите увјеравање мога дубокога почитања. Др. Лујо кнез Војновић Ректор Велике школе у Београду, Војислав Бакић, 20 упутио је још 18. септембра године 21 захтев Министарству просвете и црквених дела Краљевине Србије да покрене стечајни поступак за попуну упражњених професорских места на појединим катедрама Правничког, Философског и Техничког факултета. 22 На то је Министарство одговорило дописом од 15. новембра да је покренут поступак за попуну професорских радних места на катедрама за општу историју (нови век) и зоологију на Философском факултету и за административно право на Правничком факултету. Занимљиво је да је рок за пријављивање кандидата на Правничком факултету био 5. децембар а за Философски 15. децембар, док је овај министров акт експедован 18. новембра године. 23 У Архиву Србије, у грађи Министарства просвете и црквених послова, у посебном досијеу, налазимо писмене пријаве свих кандидата за попуну професорских места на Великој школи. Међу њима је прва стигла пријава из Дубровника, од Луја Војновића, послата 6. децембра године. Војновићеву пријаву, исписану читко и ћирилицом, доносимо у даљем тексту: 18 Љубомир Ковачевић, историчар и политичар; професор Велике школе; академик (СУД, 1880, СКА, 1887); министар просвете и црквених дела од 25. јуна до 7. децембра Стриц Ђорђе Војновић (Херцег Нови, 26. IX 1833 Задар, 11. IX 1895), гроф, правник и писац; начелник Херцег Новог, посланик и председник Земаљског сабора за Далмацију у Задру и посланик Царског већа у Бечу; сахрањен у манастиру Савини, у Боки, као православни Србин. 20 Војислав Бакић ( ), професор, педагог и стручни писац; уредник часописа Васпитач; оснивач научне педагогије у Србији; члан Српског ученог друштва (1883) и почасни члан Српске краљевске академије (1892); оснивач и потпредседник Српске књижевне задруге (1898). 21 Сви датуми у преписци између Министарства просвете и Велике школе писани су према Јулијанском календару. 22 Архив Србије (АС), Министартво просвете (МПс), ф. XVIII, р. 274/1895, л Министар просвете ректору Велике школе, Београд, 15. XI 1895; концепт писма (АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/1895, л. 3 5).

119 Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе Господине министре, Узимам слободу молити вас да изволите и мене уврстити у ред рефлектаната на Катедру административнога права на Великој Школи. Овој мојој молби прилажем документа, која доказују да сам положио испите ригорозума и добио диплому доктора права на градачкоме университету, као и да сам положио правозаступнички испит у Далмацији. (Свега је пет прилога). Књижевних стручних правничких радова, на које бих се могао позвати у прилог овој мојој молби, за сада још немам, једно с тога што ме мало времена раставља од школске клупе, а друго с тога што сам и то време утрошио на спрему правозаступничкога испита и на патриотски и политички рад у одбрани Српства у овим притиснутим крајевима. Молим вас, господине министре, да ми не замерите, што сматрам за дужност да изјавим у овој прилици, да су ме само моји назори односно општих интереса Српства могли побудити да потражим поље рада за се у Краљевини Србији и да напустим земљу у којој сам се родио и одрастао. Моје је дубоко уверење да све снаге којима Српство располаже морају тражити у Београду своју концентрацију и да једино из Београда може се утицај њиховог делања распрострти кроза све земље у којима наш народ живи. Ако ми г. г. професори Велике Школе и ви господине министре будете указали ту голему част, да и мене уврстите у ред тих Српству потребних раденика, ја ћу с одушевљењем заложити све своје силе, да таквом поверењу и таквој часној дужности достојно одговорим. Изволите примити, господине министре, уверење о мојем најодличнијем поштовању. Дубровник 6. децембра, год. Dr Лујо кнез Војновић Господину Министру просвете и црквених послова. (АС, МПс, ф. 18, ред. 270/1895) На полеђини другог листа постоји печат пријема у Министарству просвете од 9. децембра 1895; пријава је заведена под бр , са неколико напомена: изнад печата само име Dr Лујо кнез Војновић, а испод печата: Г. Прелићу Адм. право ; 24 на средини листа написан је број протокола и речи Пријава за Катедру административнога права на В. Школи. Dr Лујо кнез Војновић министру, 25 а мало ниже: 5 прилога 26 Прилози враћени. 24 Две последње речи су подвучене. 25 Последња реч је подвучена. 26 Подвучено.

120 120 Зоран Живковић Христић Овде бисмо желели да скренемо пажњу на оба писма потписана Војновићевим именом, а посебно на њихов рукопис. Упоређивањем рукописа оба писма, 27 склони смо да закључимо да пријаву за Велику школу није писао сам Војновић. Оригиналност Војновићевог писма Јовану Ристићу није спорна, али ово друго писмо, писано министру просвете, садржи чисту екавицу у свом тексту и у обраћању, приликом персирања користи се мало слово, мада је у Војновићевој преписци, коју смо прегледали у Архиву САНУ, на више писама, он увек користио велико слово. Према писму упућеном Ристићу, такође нема сумње да се Војновић пријавио на овај конкурс за упражњено професорско место и да је послао пет докумената. После завршетка конкурса, у Министарство је стигло једанаест пријава кандидата па је министар послао писмо ректору Велике школе са списком компетената. То писмо министра, преписали смо са концепта из Министарства и наводимо га заједно са списком кандидата: Г. Ректору Велике Школе ПБр декембра године Београд Г. Ректоре, На стечај, расписан под 15. новембра ове године, ПБр , ради попуне упражњених проф.[есорских] катедара у Вел. Школи, пријавило 28 се свега 11 компетента, као што се види из овде под % приложенога списка. Њихове пријаве, заједно с поднесеним документима (11 пријава са свега 51 прилогом и 29 једном златном медаљом), 30 част ми је доставити Вам с молбом да их, према одредби 2. алинеје $-а 31. зак.[она] о устр.[ојству] Вел. Школе, изволите упутити Академском Савету на оцену и мишљење, које ћете ми, уз повратак свих пријавâ и приложених им докумената, имати доброту доставити у што краћем року. Примите, г. Ректоре, и т. д. М.[инистар] (АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/1895) На полеђини постоји запис: 27 Факсимиле оба писма објављујему на крају овог рада. 28 Првобитно је било написано пријавили су. 29 Свеза је додата накнадно изнад реда. 30 Прецртано: и једном дипломом.

121 Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе ПБр Dr Лујо Кнез Војновић одустао је од пријаве. Види ПБр /XII 95. С. Пр. Списак кандидата за упражњена места професора дајемо такође у целини: Списак Компетената за упражњене проф. катедре на Вел. Школи, услед расписаног стечаја под ПБр , од 15. новембра ове године. Редни Име и презиме За коју се Под којим бр. Број Број катедру јавио? молба заведе- прилога на у Минис. 1. Dr Драгољуб Павловић за општу Dr Михаило Поповић историју Стеван Ловчевић (нови век) Дим. С. Јовановић Dr Живојин Ђорђевић за зоологију Dr Лазар Цар Dr Ђорђе Бошковић за аминистра Dr Лујо Кнез Војновић тивно право Васо У. Јовановић Тодор Нешковић Dr Војислав Вељковић « и једна медаља КПБр (АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/1895) У пронађеној документацији Министарства просвете и Велике школе у Архиву Србије, пре доношења одлуке Академског савета Велике школе, послат је из Министарства просвете један допис ректору Велике школе, а који гласи:

122 122 Зоран Живковић Христић Српско краљевско Министарство просвете и црквених послова ПБр децемб.[ар] год. Београд Господине Ректоре, Г. Д-р Лујо Кнез Војновић изјавио ми је преко г. Д-ра Милов.[ана] Миловановића, 31 професора Велике Школе, да одустаје од своје пријаве на стечај расписан ради попуне проф 32.[есорске] Катедре за административно право у Великој Школи, и овластио је у исто време г. Миловановића да прими документа и њему их врати. Према томе имам част умолити Вас, господине Ректоре, да пријаву г. Војновића, коју сам Вам актом својим од 15. о. м. ПБр , доставио са свима документима, сматрате као да Вам није ни упућена и да ми је одмах вратите. Примите, г. Ректоре, уверење о мојем одличном поштовању. Министар просвете и црквених послова Љ.[убомир] Ковачевић Господину Ректору Велике Школе (АС, ВШ, 1895, 965, л. 8, ролна микрофилма 66) Пре него што је обавестио ректора о повлачењу Луја Војновића, министар Ковачевић као да је продужио рок за пријављивање на конкурс за попуну професорског места за административно право. Како смо већ навели, рок за слање пријава за ово радно место био је 5. децембар 1895, 33 али је једна пријава стигла после тог рока. Др Војислав С. Вељковић, секретар административног одсека Управе државних монопола, који је радио и у Министарству финансија, послао је своју пријаву за наведено место професора, 14. децембра а она је у Министарству просвете заведена 15. децембра године. 34 Вељковић је докторирао у Паризу са две тезе и објавио је неколико научних радова. Примање његове пријаве после утврђеног рока, а посебно његов каснији избор за професора за административно право, дају само одређене наговештаје за могуће претпоставке али не и за сигурно закључивање. Вељковића је изабрао 31 Милован Миловановић ( ), државник и дипломата; професор Велике школе; министар и председник владе (1911). 32 Уместо ћириличног слова ф написано је латинично f. 33 Војновићево писмо, као пријава, послато је из Дубровника 6. децембра по Грегоријанском календару, што је одговарало 24. новембру по Јулијанском календару. 34 АС, МПс, ф. 18, ред. 274/1895.

123 Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе Академски савет Велике школе (биле су одржане две седнице 5. и 12. јануара 1896) са 22 гласа за, док је 12 гласова било за друге кандидате за ово професорско место. Помињање имена Луја Војновића је изостало. О одлукама Академског савета ректор је обавестио министра Ковачевића у допису од 16. јануара године, 35 са примедбом на полеђини акта да су: Пријаве кандидата враћене Министарству накнадно тек данас, 16. марта Напомињемо да допис министра просвете од 21. децембра године својим датумом одговара 2. јануару године по Грегоријанском календару. Значи да је два дана пре него што је Лујо Војновић написао писмо Јовану Ристићу, већ био скинут са листе кандидата за упражњено место професора, на којој се налазио 15. децембра 1895, према допису истог министра просвете. У то време, пре одлучивања у Академском савету, почетком јануара 1896, у броју 1, сплитског Jedinstva, који је био орган Хрватске народне странке за средњу Далмацију, објављен је чланак у коме је жестоко нападнуто Војновићево политичко држање и његово национално опредељење. 36 Лујо Војновић, у свом одговору, који је писан два дана после његовог писма Јовану Ристићу, 6. јануара, није остао дужан својим нападачима па је одговор објавио прво у Jedinstvu, затим у Српском гласу од 16. јануара, па прештампао у листу Дубровник 19. јануара године. Из тог одговора видимо да се Војновић још увек налази у Дубровнику, у време када се одлучивало о избору професора на седницама Академског савета Велике школе. Према пријави за професорско место (6. децембар 1895), писму упућеном Јовану Ристићу (4. јануар 1896), преписци са сплитским Jedinstvom и текстовима у Српском гласу и Дубровнику (прва половина јануара 1896), јасно је да Лујо Војновић у то време још живи у Дубровнику. Ово наглашавамо стога што постоји један извор који то демантује. У необјављеним белешкама Бранимира Ћосића, 37 које је приредила за штампу Надежда Андрић, 38 Ћосић је записао свој разговор обављен са Лујом Војновићем 13. маја године. У тим белешкама налазимо следећи текст: 1895 добијем у дец.[ембру] од Др. Балтазара Богишића, мин.[истра] прав.[де] у Црн.[ој] Гор.[и] за личног секрет.[ара] 35 АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/ Коста Милутиновић, О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској , Зборник о Србима у Хрватској, 1, Одбор САНУ за историју Срба у Хрватској, Београд, 1989, (36); Миле Станић, Писма Луја Војновића Љубомиру Дурковићу, Свеске Матице српске, Серија друштвених наука, 9 (34), Нови Сад, 1998, (26 27). 37 Бранимир Ћосић ( ), приповедач, романописац и књижевни критичар. 38 Надежда Андрић, нав. дело,

124 124 Зоран Живковић Христић Кнеза Николе. (...) Одем на Цетиње и ту почиње вел.[ика] прериа моје балканске историје секрет.[ар] од 1. I 1896 до јула На основу свега изложеног, коришћењем разних докумената, извора и литературе, можемо само да констатујемо да је Лујо Војновић, према пријави за конкурс на упражњено место професора на Катедри за административно право Велике школе у Београду и писма које је тим поводом упутио Јовану Ристићу, изразио велику жељу и показао искрене намере да се досели у Београд и ту постане универзитетски професор, јер је испуњавао све потребне услове за овај положај. Када је и зашто српском министру било јављено да одустаје није познато, јер је све остало на усменим разговорима министра просвете Ковачевића са професором Милованом Миловановићем. Не постоје ни документа, ни у Министарству просвете, ни у Великој школи, која би сведочила да је Војновићу било шта писано из Министарства просвете, нити када су му била враћена документа пошто се у писму министра од 21. децембра наводи да ће његова документа бити враћена преко Милована Миловановића. По документима, после 21. децембра 1895, његово име се нигде не помиње као кандидата који је своју кандидатуру повукао. Да ли је укључивање Војислава Вељковића као кандидата умањивало шансе Војновићу да буде изабран, па је то условило његово повлачење и опредељење за дужност књажевог секретара на Цетињу, али зашто пре писма Јовану Ристићу? Ни сам Војновић у неким својим каснијим разговорима, сећањима и писмима, не спомиње да је подносио захтев за место професора у Београду. Његова изјава Бранимиру Ћосићу, из 1927, да је још почетком децембра био позван од Богишића да преузме место секретара код црногорског књаза Николе, да је то прихватио и да је на Цетињу био од 1. јануара 1896, лишава нас даљих коментара и закључака. 40 Зоран Живковић Христић 39 Исто, 107 и Дугујемо захвалност на љубазности и предусретљивости, приликом коришћења фондова, копирања и скенирања, службеницима у архивима у САНУ: Драгани Читлучанин, Милици Илић, Ненади Љушић и Ирени Прици и Србије: Јелени Никчевић и Ратки Бјелановић. Посебно се захваљујемо Јелени Межински-Миловановић, заменику директора Галерије САНУ, као и Весни Ињац-Малбаша, заменику управника, са њеним сарадницама, на показаној доброј вољи и ефикасној помоћи у снимању потребног чланка из периодике Народне библиотеке Србије, у овом тренутку њене адаптације.

125 Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе Лујо Војновић ( ), уље на платну, 1929, рад сликара и академика Стојана Аралице ( ), Галерија САНУ, Уметничка збирка, инв. бр. 223.

126 126 Зоран Живковић Христић

127 Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе Факсимил пријаве Луја Војновића за место професора административног права на Правничком факултету Велике школе у Београду, упућене министру просвете и црквених послова Краљевине Србије, Љубомиру Ковачевићу. Дубровник, 6. децембра године (Архив Србије, Министарство просвете, ф. 18, р. 270/1895)

128 128 Зоран Живковић Христић Факсимил писма министра просвете и црквених послова Љубомира Ковачевића ректору Велике школе Војиславу Бакићу, од 21. децембра године (АС, Велика Школа, 1895, 965, л. 8, ролна 66)

129 Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе Факсимил писма Луја Војновића регенту Јовану Ристићу, од 4. јануара године (Архив САНУ, Историјска збирка бр )

130

131 Наташа Вуловић, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић УДК (726) О називима за занимања, звања и занате на епитафима Српског Сентандрејског гробља У оквиру међуакадемијског пројекта Културни идентитет српске националне мањине у Мађарској обављена су филолошка истраживања која су подразумевала пописивање, рашчитавање и дешифровање натписа на епитафима српског сентандрејског градског гробља. Српско сентандрејско гробље представља својеврстан документ о вековном животу српског грађанског сталежа, његовој култури, као и о судбини њихових наследника. Назив је добило према Саборној цркви (Стефановић 1987: 311). Срби су имали посебна православна гробља где су сахрањивали своје мртве. Међутим, споменици на сентандрејском градском гробљу сведоче и о сахрањивању припадника других православних народа, Цинцара, Бугара, Украјинаца и других. Према прикупљеним коначним подацима оно садржи 425 надгробних споменика, од којих највећи број припада периоду од прве половине XVIII века до средине XX века. Током XVIII и XIX века нема трагова етничке, културне или језичке асимилације, они се уочавају тек у споменицима из XX века. Надгробни натписи сентандрејских споменика обилују подацима и грађом драгоценом за етнографска, историјска, културолошка, али и друга истраживања у оквиру друштвених наука. Година Велике сеобе Срба, 1690, из ратовима опустелих и разорених крајева (Косова и Метохије, Егејске Македоније, Пожаревца, Ћипровца и др.) када се збег са моштима светог кнеза Лазара зауставио на готово пустој сентандрејској обали представља почетак новије историје српске Сентандреје. Тиме је она и симболично обележена као најважније место насељавања Срба, чиме је и остала да постоји као важна карика између садашњости и прошлости српског народа. Остале српске насеобине (села Помаз, Калаз и Чобанац) чиниле су својеврсно етничко залеђе овој варошици са већинским српским становништвом. Сентандреја је врло брзо узнапредовала и постала варошица са економски и културно ојачаним становништвом и јаким европским утицајем већ средином XVIII века. Углавном су процветали занатство и трговина, о чему сведочи и податак да су само осам година после сеобе сентандрејски трговци добили царску привилегију, тако да од тада датује и званични назив њихове организације

132 132 Наташа Вуловић, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић Српско привилеговано сентандрејско трговачко друштво (Давидов 2005: 14 15). Такође и друге угарске варошице и вароши у којима су живели Срби са Мађарима, понегде и са Немцима, укључиле су се у општи тадашњи економски процват (Давидов 2005: 50). Овим радом ћемо покушати да укажемо на неке називе за занимања, занате, световна звања и свештеничке чинове који су регистровани на епитафима српског сентандрејског гробља. Према попису становништва Сентандреје из године у њој је живело око 6000 Срба, тако да су, рачунајући две одрасле генерације у једној породици, пописане 1453 породице. Тим пописом регистроване су 144 занатлије, док је већ године тај број пао на 49, углавном због расељавања током те три деценије 1. Међу тим занатлијама најбројнији су били они који су израђивали производе од коже и текстила. С обзиром на то да се најстарији епитафи нису сачували, ни у целини ни са датираним подацима и натписима, на оним очуваним споменицима из XVIII века забележена су два назива за занате: абаџија и капамаџија (1722. и година). Уједно, ова два споменика спадају међу најстарије епитафе сентандрејског гробља. На њима уз лично име стоји и капамаџија, односно абаџија, што може указивати на почетак формирања презимена код досељених Срба: до их сасвим је мали број породица у српском народу имао презиме. Син ствара презиме по очевом имену, а његов син по његову итд. Дакле, утврдити континуитет је готово немогуће. Аустријска администрација је, опет, ради лакшег званичења, форсирала употребу презимена и код Срба, и Срби су имали да се одлуче за презиме. Презиме се могло направити од очева имена, или занимања, или надимка (Поповић Д. у Ракић 2006: 128). У РСАНУ као застарела означена је само лексема капамаџија (занатлија који прави покриваче, ћебад, јоргане и сл.), док лексема абаџија (занатлија који израђује одећу од грубог сукна) нема квалификатор заст. Једнотомни речник српскога језика, објављен године 2, очекивано не бележи ове лексеме, јер су обе застареле са становишта савременог српског језика. У вези са графијом надгробних натписа на српском језику треба напоменути да је она доследно ћириличка, али да су графијска решења и лексика разнолики, условљени пре свега припадношћу одређеном временском периоду, књижевним и језичким приликама, друштвеним статусом и сл. факторима. Међу најстаријим споменицима потврђено је постојање натписа и на српскословенском језику (1727. год.). Натписи споменика из XVIII века очекивано су писани црквенословенском графијом с рускословенским језичким елементима, који су се задржали и на споменицима из прве по- 1 Више о овоме в. Бикар 2003, 112. Расељавања су се наставила и током наредних векова, посебно у периоду Првог и Другог светског рата (Давидов 1996: 87). 2 РСЈ.

133 О називима за занимања, звања и занате на епитафима ловине XIX века, па у мањем броју и на оним писаним реформисаном, грађанском ћирилицом. Назнаке прихватања Вукове реформе, уз трагове предвуковске азбуке, налазимо на натписима од половине XIX века, мада су и у онима с краја тог века потврђени неки елементи нереформисане ћирилице. Са аспекта филолошко-културолошких истраживања било би интересантно проучити спрегу типа писма и графије с периодом настанка, као и црквенословенског или грађанског типа писма с пореклом и статусом покојника. На сентандрејским натписима потврђени су следећи називи за зани мања: адвокат, бележник, биров, доктор, јурат, купец, медицинар, правник, професор, професорица, рибар, свештеник (отац 3 ), словослов, трговац, учитељ, учитељка, физикус, хирург 4. Већи број наведених занимања и данас је актуелан. У оквиру ове групе лексема издваја се као интересантна лексема купец, пореклом из руског језика, која представља синоним речи трговац. У РСАНУ ова лексема обележена је квалификативом неодом. (неодомаћен), али би уз њу требало да стоји и квалификатор заст. (застарело). Такође, лексема бележник потврђена је на епитафима више пута од средине XIX века до почетка XX века. РСЈ ову лексему квалификује као историзам са значењем службеник који је водио административне послове (обично у општини). Наша грађа бележи и следеће синтагме са лексемом бележник које указују на различите функције бележника у тадашњој државној, али и клерикалној администрацији: сентандрејски велики бележник и конзисторијални бележник. Лексема биров потврђена је на споменику с почетка XIX века. Ову лексему региструје РСАНУ и њено значење председник градске општине и њеног суда означава као застарело. Осврнућемо се и на лексему јурат, забележену на једном споменику из прве половине XIX века. Увршћена је у РСАНУ са значењем правник, јурист; судски службеник (пристав или писар), што је означено као застарело. Нарочито је занимљива лексема словослов која није забележена у постојећим речницима. У нашој грађи она се јавља у синтагми варошке општине словослов на споменику из прве половине XIX века. Тачно значење ове лексеме без консултовања речника и одговарајуће историјске литературе није лако утврдити, али нам контекст омогућава да закључимо да је у питању административни службеник вишег ранга који је био задужен за састављање указа, уговорa 5. Са становишта савременог српског језика лексему словослов свакако 3 Ова лексема јавља се као ознака за свештено, духовно лице уз назив чина. 4 Овом списку бисмо можда условно могли придружити и лексему поседник у значењу власника великих материјалних (обично пољопривредних) добара, која доносе приходе. 5 Реч је о службенику тадашње администрације који је познавао бирократску језичку форму и према налогу председника градске опшине састављао указе и уговоре. При разрешењу врсте посла коју је обављао овај службеник помогле су нам сугестије академика Динка Давидова.

134 134 Наташа Вуловић, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић можемо оквалификовати као застарелу. Лексема физикус потврђена је на споменику из друге половине XIX века у синтагми главни физикус града Будимпеште. Физикус је означавао лекара одређеног подручја, градског државног лекара. Јасно је да се и ова лексема може сматрати застарелом са становишта савременог српског језика, што потврђује и квалификатив уз ову одредницу у РСЈ. Такође из медицинске терминологије треба споменути и лексему хирург, која је потврђена на прелазу из XVIII у XIX век у синтагми месни хирург. Напомињемо да је већ у годинама након Велике сеобе у попису становиштва Сентандреје међу српским живљем забележен и један хирург (Бикар 2003: 112). Следећа група лексема односи се на различита звања, односно функције: градоначелник, намесник, начелник, потпредседник, председник, саветник, сенатор, старешина, судија, управитељ. У овој групи лексема посебно је занимљива лексема конзилијарица, идентификована на споменику из периода прве половине XIX века. Према дефиницији датој у РСАНУ конзилијарица може означавати супругу конзилијара (саветник, саветодавац уопште; већник) или жену која је обављала дужност конзилијара, односно саветника или већника. Иако на споменику није наведено име или презиме супруга, с обзиром на временски период из којег потиче овај епитаф, можемо закључити да је у питању супруга саветника или члана неког већа. Назив старешина забележен је у синтагми старешина сентандрејски на једном од старијих споменика из нашег корпуса. У РЈАЗУ под одредницом старешина налазимо њене синониме: начелник, настојник управитељ. Такође, овој групи могли бисмо придружити и два назива (забележена на епитафима писаним црквенословенском графијом и с елементима рускословенског језика), који означавају одређене функције у тадашњој сентандрејској управи: сочлен и член у синтагмама избранаго обшчества сентандрејскаго сочлен и бивши избранаго сентандрејскога обшчества член. У следећу групу сврстани су називи чинова који могу бити црквени (викар, игуман, јереј, парох, протојереј-ставрофор, епископски протосинђел) или војни (ађутант, генерал, капетан, поткапетан, сатник). Издвојили бисмо и лексеме које означавају статус одређене личности (гимназиста, господар, грађaнин, поседник, ученик). Господар и грађанин указују на нечији статус у тадашњој друштвеној хијерархији. Лексема господар потврђена је на најстаријим споменицима писаним црквенословенском графијом, а који датирају с краја XVIII века и прве деценије XIX века. У нашој грађи забележене су и две лексеме које појединце идентификују према њиховом опредељењу за одређени уметнички позив: књижевник, песникиња.

135 О називима за занимања, звања и занате на епитафима Лексеме разматране у овом раду, а забележене на сентандрејском гробљу, показују тематску разуђеност занимања којима су се бавили Срби у Сентандреји од Велике сеобе. У раду је указано на бројне лексеме које именују различита занимања, звања и функције, занате, чинове, од којих се већина њих могу оквалификовати као застареле лексеме са становишта савременог српског језика. Знатан број назива за занимања који се односи на школоване појединце, као и оне укључене у државну, војну и црквену администрацију потврђују формирање привилигованог, грађанског сталежа у XVIII и XIX веку. Разматрана грађа отвара многа питања и представља основу за различита мултидисциплинарна истраживања. Наташа Вуловић Марија Ђинђић Данијела Радоњић БИБЛИОГРАФИЈА Бикар 2003: Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Федора Бикар Српска самоуправа у Будимпешти, Нови Сад. Вуловић, Ђинђић, Јовановић, Радоњић 2009: Вуловић Наташа, Марија Ђинђић, Владан Јовановић, Данијела Радоњић, Филолошка истраживања на српском градском сентандрејском гробљу, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LXXIV, свеска 1 4, Београд, Давидов 1996: Верски и културни живот Срба у Мађарској, Српске народне новине, Алманах, Будимпешта, Давидов 2005: Динко Давидов, Сентандрејске српске православне цркве, Сентандреја: Музеј Српске православне епархије будимске. Јовановић 2009: Владан Јовановић, О неким културолошким аспектима лингвистичких истраживања старих сентандрејских надгробних натписа, Језик, књижевност, идентитет, Зборник радова, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, Ракић 2006: Радомир Д. Ракић, Срби и српске породице у Будиму, некад..., Етнографија Срба у Мађарској 5, Зборник радова, Мађарско етнографско друштво у Будимпешти. РЈАЗУ: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I-XXIII, Zagreb, РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1 18, САНУ Институт за српски језик, Београд, РСЈ: Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, Сентандрејски епитафи (интервју дали Н. Вуловић, М. Ђинђић и В. Јовановић), Епархија будимска, 16/2008, Сентандреја Будимпешта. Софрић 2005: Павле Софрић, Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје; Моје ђачке успомене; Празновање Бадњег вечера и Божића у Сентандреји, Панчево: Историјски архив.

136 136 Наташа Вуловић, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић Стевовић 2008: Иван Стевовић, Траг векова, Срби у Сентандреји, Петроварадин. Стефановић 1987: Димитрије Е. Стефановић, Епитафи у српским црквама и портама у Сентандреји, Сентандрејски зборник, I,

137 Прикази и критике Димитрије Е. Стефановић УДК (439)(036) Бошко Ђенић, Славица Тимотијевић, Вера Филиповић, Водич Архива српске православне Епархије будимске, Архив Србије, Црквеноуметничка збирка, Библиотека и Архив Српске православне епархије будимске, Београд, Сентандреја 2006, 127 стр. Када се говoри о писаној речи, сетићемо се мисли Вука Караџића из године: Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с писмом. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије, читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да могу други послије неколико иљада година читати то је наука, која ум људски готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први измислио био више Бог него човек. Иако би ове реченице у данашњим околностима, сигурно, нешто друкчије гласиле, оне су добро и на сваком кораку потврђене у минулим временима исписаним и до данас сачуваним текстовима и њиховим збиркама, тј. архивима. У Водичу Архива српске православне Епархије будимске, који је објављен у Београду године, систематизована је и укратко представљена збирка разних писаних текстова који су стварани током више векова у историјској Будимској епархији и поводом ње, или који су се због разних других околности нашли у њеном архиву. Већина њих, и они најбезначајнији, сведочанство је о прошлости Епархије. Та прошлост остаје стално уграђена у шире токове историје Српске православне цркве, с једне стране, а истовремено је и део угарских а касније мађарских историјских токова у којима се одвијала, с друге стране. То добро потврђују различити језици којима су исписани поједини документи. Словенски језички изрази су махом у вези са унутрашњим животом Епархије, као дела једне шире црквене и етничке заједнице. На коришћење латинског, немачког, мађарског и можда још којег језика утиче оно средњоевропско окружење у којем је Епархија деценијама и столећима живела.

138 138 Димитрије Е. Стефановић Водич Архива Српске православне Епархије будимске излази са благословом Његовог преосвештенства владике будимског господина Лукијана. Издавачи ове допадљиво опремљене књиге су Архив Србије и Црквеноуметничка збирка Српске православне Епархије будимске. Уредили су је: Вјера Митровић и Коста Вуковић. Аутори су: Бошко Ђенић, Славица Тимотијевић и Вера Филиповић. Њих троје већ деценијама и сами раде на мукотрпном али важном послу сређивања актуелне архивске грађе. У уводном поглављу аутори укратко подсећају на историју Будимске епархије, затим говоре о трајању рада на прикупљању, заштити и сређивању архивске грађе, који је започео године. У следећем поглављу наводе се поступци, као што су дислокација, конзервација, грубо сређивање, класификација и смештање грађе у кутије. Ти поступци су били неопходни да се архивска грађа доведе у данашње стање и што боље оспособи за даље сређивање и за ефикаснији истраживачки рад. На томе су радили архивисти, међу њима и аутори, и технолози Архива Србије. Прикупљена и донекле сређена грађа пружа безброј информација. Основни принцип класификације био је хронолошки, а по потреби или могућности у обзир су узети и други критеријуми. Тако су за истраживања прошлости веома значајне матичне књиге сређене по азбучном реду црквених општина којима су припадале и на одговарајућем месту, међу збиркама, подаци о њима представљени су табеларно. Цела грађа која је смештена у приближно кутија разврстана је на: А. Фондове Будимске епархије. Б. Личне фондове. В. Збирке. А. Фондови Будимске епархије деле се на фондове епархијске управе, коју чине документа епископа дијецезана, епархијске скупштине, епархијске конзисторије, документа будимског и мохачког протопрезвитерата, као и сегединског намесништва. У грађу протопрезвитерата односно намесништва сврстани су списи појединих црквених општина и Манастира Грабовца. Међу фондовима посебно се издвајају вредна документа о певачким друштвима: Зори, основаној у Будиму, Јавору, основаном у Сентандреји и Слози, основаној у Пешти, и о задужбинама Текелијануму, Ангелијануму и Боздиној заклади у Пешти. Б. Лични фондови садрже списе у вези са будимским дијецезанима Арсенијем Стојковићем ( ), Георгијем Зубковићем ( ) и Данилом Крстићем ( ), као и учитељем и дугогодишњим епархијским школским надзорником Лазаром Терзином ( ). В. Документа која тематски не спадају у набројане фондове сврстана су у разне збирке. Међу њима је свакако веома значајна већ споменута збирка матичних књига појединих црквених општина, од којих су многе из XVIII века. Ту су, међутим, и збирке фотографија, збирке докумената о српским интернирцима, збирке докумената о српском школству и

139 Прикази и критике 139 изградњи школа, инвентара цркава и збирке коренитог иметка црквених општина, серијских публикација и друге. У оквиру представљања грађе из фондова, испод појединих наслова (и поднаслова) или у њиховом продужетку наводе се године настанка докумената и њихова количина (нпр. у вези са Сентандрејом наводи се: Фонд садржи грађу књиге, 44 кутије списа. ). Посебно су интересантни пасуси на крају приказивања већих фондова у којима се под насловом Списи укратко и тематизовано излажу садржаји. Уз наслове се увек наводе временски периоди исписивања одговарајуће грађе. У случају Сентандреје, на пример, документи су исписани између и године и, између осталог, садрже податке о зидању и поправкама цркава, о школама, о легатима Евгенија и Петронеле Думче, др Николе Крстића, Марије Костић и других, о попису сентандрејских звона, о приложницима, о оснивању женског интерната у Загребу и друго. Под насловом Издвојена грађа аутори набрајају тридесет одабраних репрезентативнијих докумената. Међу њима најстарији је Опросница грехова са оригиналним потписом патријарха Чарнојевића из XVII века, а међу најмлађима је Грамата патријарха српског Германа о избору господиина Данила (Крстића) за епископа будимског 30/17. август При крају Водича је саопштен српско-мађарски именик насеља у Будимској епархији према савременим називима. Затим следе укусно и зналачки одабране илустрације у боји. Црно-беле слике су смештене на разним местима у тексту Водича. Завршна поглавља садрже попис скраћеница и илустрација. Захваљујући сада већ вишедеценијском раду на грађи Архива и састављању актуелног Водича, као и обради и могућем проширењу те грађе у будућности, све јасније ће се показати контуре вековног постојања, које носе поруке и за садашњост и будућност. Сачувана грађа о епископима на челу епархије пружаће добру основу за састављање нових монографија или допуну постојећих о неким јерарсима. Тако ћемо, на пример, обогатити наша сазнања о Дионисију Новаковићу ( ) или о оним годинама епископовања Стефана Стратимировића ( ) које је провео као будимски владика и о којима се мање зна. Много тога је сачувано о владици Дионисију Поповићу ( ), који је отворио рибарску богословију, како ју је сам назвао, у Будиму, окупљао око себе учене свештенике и световне људе, са својим сарадницима радио на превођењу Библије и светих отаца, поспешивао је штампање духовне литературе у штампарији пештанског универзитета. С друге стране, он је био у прилично оштром сукобу са оновременом српском политичком елитом. Мало су расветљене везе Будимске епархије под тим јерархом са судбоносним српским устанцима и њиховим последицама. Близу четрдесет година дуго и стабилно

140 140 Димитрије Е. Стефановић епископовање Арсенија Стојковића у другој половини XIX века биће захвалан амбијент за проучавање више области духовног и културног живота православниог српског живља у Угарској. Познато је да је у том периоду српски народни језик, потискујући црквенословенски и славеносрпски, постепено преовладао у административном језику Српске цркве и српског школства. Често калиграфски исписана и сређена административна грађа из времена владике Стојковића добра је основа за праћење тог проблема у оквирима Будимске епархије. Проблем коришћења jeзика у цркви биће интересантан и у ширем временском периоду, то јест пре друге половине XIX века и после ње. У томе, поред словенских језичких израза треба рачунати и са коришћењем других језика, пре свега мађарског, као већинског језика. Ток тога проблема није довољно расветљен. Питање језичког израза је и због тога важно што су у целом временском периоду који је обухваћен грађом у Архиву, под јурисдикцијом будимских епископа били и православни верници несрпске етничке припадности. Грађа сентандрејског архива, наравно, пружа пуно података о епархијском свештенству, о разним видовима његовог живота, као што је, на пример, школовање. Где су се и како школовали будући свештеници и учитељи? Од сачуваних проповеди и беседа неке су изговорене у XVIII веку. Ревносни читалац архивске грађе у Сентандреји стећи ће многа обавештења из разних области духовног и културног живота, али ће моћи да прочита и документа о економским, политичким и друштвеним проблемима појединих епоха. Откриће бројне податке о многим видовима црквене уметности, о певачким друштвима, о задужбинарству на простору Епархије. О критичном периоду после Првог светског рата, који настаје услед драстичних геополитичких промена, ређају се странице и слажу се тематске целине. У првој половини XX века на престолу будимских епископа четрдесет година столовао је Георгије Зубковић ( ). Неки од великих изазова прве половине тога века за Епархију и њеног епископа били су: промена географског положаја Епархије, драматични и не једном трагични токови оптација после Првог светског рата и њихове кобне последице, лоша економска ситуација, покушаји формирања Мађарске православне цркве на штету Српске православне Епархије будимске, Други светски рат и почеци времена државног атеизма. Овим несистематизованим набрајањем неколико тема које нуде материјали у Архиву Епархије будимске намеравали смо да укажемо на значај и вредност актуелног и будућег рада на сређивању и прикупљању грађе. Самим тим да изразимо дужно признање и захвалност свима онима чијим је трудом и иждивенијем свеска Водича објављена. Ауторима желимо да истрају у свом раду и пронађу најповољније могућности,

141 Прикази и критике 141 пре свега финансијске, за наставак тог значајног посла и да у следећем информатору о грађи Архива Епархије будимске буде саопштено пуно нових података и до сада непознатих детаља. Димитрије Е. Стефановић Софија Божић УДК :929 Недељко Јешић, Тин Ујевић и Београд, Београд, Службени гласник, 2008, 277 стр. Београд је одувек био привлачно место за пречане, па тако и за оне из јадранске покрајине, Далматинце. Многи уметници и јавни радници с приморја, Хрвати, као и они који се могу сврстати у корпус Срба католика, везали су свој живот за српску престоницу: Нико Бартуловић, Милан Марјановић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Ђуро Виловић, Сибе Миличић, Јосип Косор и други. Књига која је пред нама бави се београдским данима али и везама са београдском средином пре и после година проведених у српској и југословенској престоници још једног из плејаде истакнутих интелектуалаца из Далмације, Макаранина, песника Аугустина Тина Ујевића. До првих Ујевићевих контаката са Србијом и Београдом дошло је преко литературе. Југословенски опредељен од студентских дана, Ујевић је већ тада почео да показује интересовање за српску књижевност, да је прати и о њој пише. Његов први сусрет са Београдом уследио је 1912, после привременог протеривања из Хрватске због водеће улоге коју је имао у антирежимским демонстрацијама на Загребачком свеучилишту. У престоници је наставио студије, ушао у круг сарадника књижевних и политичких гласила у којима је објављивао поезију и политичке чланке и узео учешће у активностима које су биле усмерене ка јачању осећања српско-хрватског братства и солидарности. Национални рад Ујевић је продужио и када је, по истеку изречене казне, напустио Београд и вратио се у Аустро-Угарску. Због тога је поново хапшен и кажњаван, да би опет стигао у престоницу, са циљем да издејствује српску стипендију за студије у Паризу. Србија је наставила да га и даље финансијски подржава што је, у складу са својим скромним финансијским могућностима,

142 142 Софија Божић чинила већ од његовог првог доласка у Београд, с тим што је, уместо тражене стипендије, добио помоћ из фонда организације Народна одбрана која му је, претпоставља се, редовно исплаћивана све до почетка рата. Оставши затим без средстава, Ујевић је накратко ушао у Легију странаца и извесно време се бавио разним, па и физичким пословима. Када је основан Југословенски одбор, ангажовао се у његовим активностима, истовремено се дружећи са српским избеглицама које су, после повлачења преко Албаније, пристигле у Париз. Управо у то време почела је изразито да се испољава Ујевићева психичка нестабилност, праћена уверењем да је жртва мрачних сила које су се завериле против њега, а песников начин живота све више је попримао боемске облике. Тада је дошло и до преображаја његовог национално-политичког бића, нестали су Ујевићеви патриотски идеали и почели сукоби са политичарима. Он је изненада погазио све у шта је до тада веровао, јавно се одричући југословенства. Прекинуо је сарадњу с Југословенским одбором али тек пошто му је исплаћена и последња рата хонорара за брошуру о словенској цивилизацији у Далмацији коју никада није ни написао а претходно је изашао из српског поданства зато што српско Посланство није испунило његов захтев да му се у пасошу преправи датум рођења како би могао да настави студије за које је, према правилима француске државе, био престарео. Ипак, Ујевићу све то није сметало да објављује песме у књижевном додатку крфских Српских новина, па и једну испевану у славу Србије, нити да сарађује у разним југословенским гласилима. По завршетку рата, Ујевић се вратио у Загреб. Сазнање да су му умрли отац и брат погоршало је песниково психичко стање до те мере да је мајку и две сестре прогласио мртвима, убеђен да се као оне представљају неке друге особе које су заузеле њихова места и које је подметнула Аустрија за време његовог одсуства. Аутор монографије с правом наглашава ту, у досадашњој литератури прилично занемарену појединост, која указује на Ујевићево душевно растројство које је умногоме одредило његову будућност. Ујевић није дуго остао у Загребу. Почетком дошао је у Београд подстакнут како обнављањем књижевних активности у престоници, тако и сећањем на леп пријем на који је у њој наишао осам година раније, али, према Јешићевом мишљењу, и бујањем револуционарног покрета који је привлачио песника заинтересованог за социјалистичке и комунистичке идеје. Овде се завршава прво поглавље монографије, које носи наслов О Тину Ујевићу пре него што је постао Београђанин и почиње друго: Ујевић у Београду првих шест година: Прелазак у нову средину позитивно је утицао на песника. Он је поново постао заинтересован за будућност заједнице, обновио је веру у југословенство, а симпатије

143 Прикази и критике 143 је поклонио комунистима и сам се тако декларишући као борцима за стварање праведнијег друштва путем револуције. Прва Ујевићева година у Београду била је веома плодна. Осим што је сарађивао у листовима Демократија и Прогрес и часопису Мисао, објављујући критике, есеје, поезију и бавећи се превођењем, издао је и прву збирку песама Лелек себра, која је код већине београдских критичара била оцењена веома афирмативно. Касније ијекавизиране, све песме из збирке биле су написане екавицом (а тако су били објављени и сви његови радови из тог времена) и штампане ћирилицом. Лелек себра је одјекнуо и у Хрватској, па је загребачки књижевни критичар Драган Бублић протумачио збирку у национално-политичком кључу. У његовом позиву песнику да се окрене свом народу Јешић је тачно уочио прекор због тога што уметник ствара у Београду, изговором и писмом који су неприхватљиви у хрватском друштву. Најплоднија Ујевићева београдска година била је 1922, када је објавио двадесет осам прилога у разним дневним листовима и часописима ( Новости, Српски књижевни гласник, Мисао, Путеви, Будућност...). Из тог доба потичу неке од његових најуспешнијих песама и есеја, да би се од до оглашавао само спорадично, и то углавном с раније написаним радовима. Ујевић је у Београду живео несређено, проводећи, заједно с другим писцима и сликарима, дане и ноћи у кафанама. Његова главна резиденција постала је Москва где се опијао и забављао пријатеље и присутну публику потпуно неконвенционалним, екстравагантним понашањем, али и својом речитошћу, енциклопедијским знањем и духовитошћу. У том периоду променио је име па се убудуће потписивао без првог дела свог крштеног имена, већ скраћено Тин. Такође, незадовољан политичком ситуацијом у земљи, одрекао се југословенства и прогласио се Ирцем. Екстремно запуштен и неуљудан, човек са којим је започела права послератна боемија, без запослења и редовних прихода, Ујевић је живео на рачун пријатеља, који су му помагали и подржавали га, чашћавајући га и обезбеђујући му бесплатан смештај. Управо у тој неоптерећености егзистенцијалним проблемима пошто је у Београду увек могао да се ослони на своје поштоваоце који га нису заборављали Јешић и види разлог због кога је песник запоставио своју уметност и писање. Сви покушаји да се Ујевићу обезбеди стални посао пропадали су због његовог неуредног начина живота, првенствено због константне омамљености алкохолом, што га је спречавао да савесно извршава обавезе на радном месту. Настојања пријатеља да песника упристоје, одводећи га на хигијенске третмане и обезбеђујући му нову одећу, нису успевала јер би се он већ после неколико дана враћао у претходно стање. У акције Ујевићевог уљуђивања укључивала се и полиција, пошто је он одбијао да

144 144 Софија Божић им се добровољно подвргне. Полиција је реаговала и због песникових изгреда, неколико пута га приводећи зато што је псовао режим и измишљао скаредне приче о краљу и краљици. Његови напади на државне структуре и носиоце највише власти били су тако драстични и препуни фантастичних конструкција које су се рађале у Ујевићевој бујној машти да се веровало, имајући у виду и песникову појаву, да је он душевни болесник и да га треба изоловати из друштва. Међутим, лекари којима је одвођен на преглед нису га хоспитализовали и Ујевић је, враћајући се у друштво, настављао по старом. Најзад, песник је удаљен из Београда, о чему је реч у трећем поглављу монографије, под насловом Полиција протерује Ујевића из Београда. До протеривања је дошло 12. новембра 1925, а као разлог београдска штампа наводила је, углавном не одобравајући тај чин, пишући да је песник недужан кажњен, беспосличење и скитњу. Јешић, међутим, позивајући се на аутентичан полицијски извештај, побија такву интерпретацију, истичући да су основни разлог Ујевићевог удаљавања били његови скандалозни јавни иступи против властодржаца. Он не даје за право познаваоцима Ујевићеве личности и дела који су минимизовали песникове ексцесе, представљајући их као обичне кафанске шале, не слажући се, чини нам се, са њиховим ставом да даровити појединац, ма како се понашао не треба да сноси никакве последице за своје поступке; другим речима: он има да буде недодирљив. Тумачећи у новом светлу последице Ујевићевог понашања, Јешић руши мит о песнику као невиној жртви полицијске обести и примитивизма. После Ујевићевог одласка из Београда, појавила се песникова нова збирка, Колајна, у издању чувеног књижара и издавача Светислава Цвијановића. Пошто ју је Цвијановић, код кога су се од раније налазиле Ујевићеве песме из те збирке, штампао без песникове сагласности, Ујевић се, без обзира на примљени хонорар (којим такође није био задовољан), љутио због њеног објављивања, на шта је вероватно утицала и напета атмосфера у Загребу, где је у то време боравио и где се осећао негативан набој према Београду. У београдској јавности Колајна није одјекнула као Лелек себра, а Ујевић је поручивао како је прекинуо са Србијом и Београдом и зарицао се да тамо више неће ништа објављивати. Ипак, после само неколико месеци боравка у родном крају и још краћег времена проведеног у Загребу, Ујевић се поново обрео у Београду и то на необичан начин: у престоницу су га повели са собом навијачи београдског тима Југославија када су дошли да бодре своје играче на фудбалској утакмици са загребачким клубом Грађански. У немогућности да у Загребу живи као у Београду, без новца, само уз помоћ пријатеља, песник је погазио реч и вратио се међу Србе. О следеће три Ујевићеве београдске године Недељко Јешић говори у четвртом поглављу монографије: Ујевић поново у Београду (крај јула

145 Прикази и критике средина новембра 1929). И тих година песник, проглашен за краља боема, наставио је да живи као и раније: опијајући се по кафанама, скитајући и беспосличарећи. Изузетак је био један краћи, тромесечни период који је провео као трговачки помоћник књижара и антиквара Влајка Игњачевића, човека наклоњеног боемима који му је обезбедио и скроман, бесплатан смештај и код кога је наставио да станује и пошто је напустио ту службу. Дружио се са Драинцем, кога је упознао још почетком двадесетих година, али га са њим, како наглашава Н. Јешић, није везивало искрено пријатељство већ исти животни стил. Иако је дигао руке од писања, Ујевића су и у том периоду српски књижевници Бошко Токин, Милош Црњански, Вељко Петровић и други обасипали похвалама, а његове песме ушле су и у две антологије љубавне лирике. Најзад, наступајућа економска криза, чије је симптоме осетио и највећи београдски боем (због затварања кафана и све мањег броја дарежљивих гостију), приморала је Ујевића да, крајем 1929, заувек напусти Београд. Аутор Лелека себра није, међутим, потпуно изгубио контакт са Србијом ни по напуштању престонице, о чему је реч у последњем поглављу монографије: Ујевићеве везе са Београдом после године. После краћег боравка у Сарајеву, Супетру и Сплиту, песник је на дуже време прешао у Сарајево, где је остао пуних седам година. И у родној Далмацији и у Босни, Ујевић је морао да пише како би преживео, мада га београдски пријатељи, ни када је био далеко од њих, нису заборавили: с времена на време од њих је песнику стизала мања новчана помоћ или понеки пакет са храном и пићем. Међутим, потпуно се одрекавши боемије, он је о свом некадашњем друштву које је патило за њим, али које га је по одласку и оговарало, писао с одвратношћу, као о кругу лица сумњивог морала, људима с дна, бадаваџијама и лоповима. Из Сарајева, Ујевић је полемисао с Драинцем, обарао се на Тодора Манојловића, Љубомира Мицића, Богдана Поповића, Јована Дучића, а извесне симпатије показивао је само према надреалистима. Ипак, материјална оскудица навела га је да се поново окрене Београду и да обнови сарадњу у београдским гласилима. Уважавајући Ујевићев допринос савременој поезији, Српска књижевна задруга објавила је књигу његових изабраних песама. Прешавши из Сарајева у Сплит, Ујевић је у Хрватској почео интензивно да ради и објављује, окренувши леђа Београду, чија помоћ му више није била потребна. Али у хрватској средини се није заборављало на његове ћириличне збирке песама. Да би се некако оправдао, Ујевић је прешао у напад на србијанску политику и Београд у коме је наводно био прогањан само због своје несрпске националности, ничим конкретно не одговарајући на питање због кога је прозван. Убрзо се некадашњи краљ боема потпуно одрекао београдских година и веза с Београдом прећуткујући приликом представљања читаоцима, по добијању сталног

146 146 Софија Божић запослења (1940) у загребачком листу Правица, све књиге које је некада штампао у Београду. Као сарадник тог гласила он је провео и Други светски рат после кога му је, због недостојног држања под окупацијом, било забрањено објављивање. По истеку забране опет је обновио сарадњу са београдским гласилима ( Књижевне новине, Књижевност, Младост ), о чему Н. Јешић пише на крају своје монографије, у одељку под насловом Додатак, наводећи сва послератна издања Ујевићевих песама, а затим и све што се у Београду чинило како би се сачувало сећање на ексцентричног поету и његово дело. Новинар, приповедач и истраживач наше књижевне историје Недељко Јешић, после књига о Драинцу и Црњанском написао је још једну вредну монографију која руши мит о Тину Ујевићу као уметнику кога је ненаклоњена београдска средина, немајући разумевања низашта што није потекло из њеног крила, осујећивала у стваралачком замаху, ничим му не излазећи у сусрет, чак га подвргавајући репресивним мерама и тако онемогућавајући његовом блиставом уму да дође до пуног изражаја и проговори још убедљивијим, проницљивијим и продорнијим песничким језиком. Насупрот том миту, Јешић је представио Ујевића у правој светлости: као талентованог и образованог али психички неуравнотеженог човека који је, у суштини, од Београда у сваком погледу више добијао него што је бивао оштећен, али који је Београд волео мање него Београд њега. У томе се краљ боема, уосталом, није разликовао од многих других интелектуалаца који су с хабзбуршких простора долазили у Србију и пре Великог рата и после њега, очекујући од ње више него што је Србија била у стању да пружи, али која је давала колико је могла, несебично и хришћански самилосно. Софија Божић

147 Прикази и критике 147 Ирена Шпадијер УДК 930.2: (= ) 12/ (497.11) 04/14 091= /14 Ђoрђе Бубало, Писана реч у српском средњем веку. Значај и употреба писаних докумената у средњовековном српском друштву, Стубови културе, Београд 2009, 358 стр. Књига која је пред нама представља свод досадашњих истраживања Ђорђа Бубала у његовом бављењу српским средњовековним писаним наслеђем у најширем смислу те речи. Та истраживања су једним делом најпре заокружена у његовој студији Српски номици (Византолошки институт САНУ, Београд 2004). У њој се аутор бавио једном специфичном установом, специфичним занимањем на подручју српских земаља у средњем веку номицима, односно нотарима, како се то занимање звало у приморским комунама и у западној Европи у то доба па и данас. (Данашња Србија још нема нотаре и тек треба да се поново успостави код нас та врло важна институција у приватноправним пословима.) Након тога Ђ. Бубало је проширио своја истраживања, уз паралелна проучавања и издавања документарних средњовековних извора. У пројекту који је окупио велику групу научника и чији су резултати објављени у књизи Приватни живот у српским земљама средњега века (приредиле Смиља Марјановић-Душанић и Даница Поповић, Clio, Београд 2004) он се бавио писменошћу у свакодневном животу и у том раду наговестио у ком смеру ће се кретати његова будућа истраживања. Писана реч у српском средњем веку подељена је на два дела. У првом (Основне напомене) аутор расправља о изворима (закони, документи, наративни извори), излаже особености свог истраживачког поступка и анализира документарни фонд српског средњег века, а потом разматра друштвене и материјалне предуслове писане комуникације кроз појединачно обрађене историјске периоде (време настанка и развитка писмености, пренемањићко доба, Србија XIII и XIV века, особености босанске државе). У другом делу (Чиниоци и испољавања документарне писмености) писац анализира институције и заједнице, потом делатности и доказну снагу докумената, као и значај писане поруке. Затим следе скраћенице чешће коришћених извора, литературе, часописа и установа. Публикација је снабдевена сажетком на српском и енглеском језику, регистром појмова и имена, илустрацијама, напоменом аутора и, на крају, белешком о њему. Књига Писана реч у српском средњем веку заснована је на веома обимним истраживањима. Грађа коју је аутор узео у обзир јесте огромна

148 148 Ирена Шпадијер (иако сам говори о скромној очуваности материјала, 1000 докумената) нарочито за једног истраживача и за један, ипак, врло ограничени период рада, а посебно ако се има у виду начин на који је та грађа проучена и обрађена. Ђорђе Бубало се бави писменошћу у њеном функционалном виду и покушава да преко проучене грађе реши низ проблема: шта је то праг писмености у средњем веку, какав је однос према том феномену, који су начини његовог испољавања, који је домашај писане поруке и какав је, заправо, њен смисао и значај. Поставља се питање како измаћи стереотипима и свођењу писмености само на релативно узан круг, пре свега, црквених а потом и државних институција тога доба. Да би се на све то могло одговорити, проучавање је разврстано у више равни: најважнији чиниоци друштва и привреде, правни односи и употреба писмености, па се, тако, разматрају: 1. институције и заједнице (владар, црква, властела и градови), 2. делатноти (дипломатија, преписка, приватноправни послови) и 3. значај, вредност тог феномена (доказна снага и судски поступак) Резултати су се показали веома значајним и разбили су стереотипе. И по поређењу са другим средњовековним друштвима и по односу између усменог и писаног, српски средњи век се суштински не издваја од њих, пре би се могло говорити о различитим правним традицијама. Време османске власти које је уследило замаглило је, како аутор каже, објективан поглед на то доба, па се огроман губитак документарне грађе и примитивнији начин уређивања свакодневних односа прећутно приписују и средњовековном раздобљу. Међу поглављима ове књиге, осим теоријских разматрања и изванредно сликовитих примера који нам дочаравају различите начине писменог општења на просторима средњовековне Србије, Босне и приморских крајева, посебно се издваја део који се односи на судбину и очуваност документарне грађе. У питању је једно трезвено и надасве исцрпно истраживање, са подробно побројаним сачуваним документима и објективно сагледаним губицима, са реално датом пројекцијом о могућем фонду грађе. Аутор у овом одељку поставља питања која леже у основи читавог истраживања: 1. колике су просечне вредности документарне продукције на ограниченим временским и просторним узорцима и 2. који су основни узроци и размере пропадања средњовековне грађе? Истраживање које је спроведено даје нам једну веома драматичну и потресну слику о судбини нашег писаног наслеђа и нашој прошлости уопште. С друге, пак, стране, пред нама искрсава и један интензиван живот српског средњовековног друштва. Он се у великој мери огледа у различитим писаним формама које су дошле до нас порукама, записима, дипломатској, државној, али и личној преписци, јавним исправама и тајним писмима шпијуна, претњама, дуговањима итд. (а да не гово-

149 Прикази и критике 149 римо о законима, повељама и другим државним актима). Када се све то сагледа постаје јасно да ова књига у себи спаја нешто што је наизглед тешко спојиво невероватну лакоћу излагања и невероватну тежину материјала који нуди. Проучавања свакодневице последњих неколико деценија доминирају у светским истраживањима у хуманистичким наукама, али су ретке студије попут ове у којима аутору не измиче чврсто тло под ногама ма колико његови закључци били општи. И на крају, нешто о језику и стилу ове књиге. Она је писана лепим језиком и однегованим стилом. Изношење аргументације има патину старе београдске историографске школе која показује да аутор своје ставове јасно и прецизно исказује од уводног излагања па све до закључних разматрања о општем стању писмености и њеном вредновању у нашем средњовековном друштву. Ирена Шпадијер Мирјана Арежина УДК Франо Кулишић, Џиво Бунић Вучићевић, 1911, Фототипска издања Матице српске у Дубровнику, Мирослав, Београд, 2010, Нови Сад, Верзал. Матица српска у Дубровнику обновљена је у августу године, на стогодишњицу њеног оснивања. За кратко вријеме свога дјеловања успјела је да објави петнаест дјела, међу њима једанаест репринт издања, која су штампана почетком 20. вијека у Дубровачкој српској штампарији, ћирилицом: Марко Цар Наше приморје (1910), Данило Петрановић Доситије Обрадовић (1911), Марко Цар Сава Бјелановић (1911), Франо Кулишић Џиво Бунић Вучићевић (1911), Франо Кулишић О Меду Пуцићу (1912), Иво Ћипико Крај мора (1911), Вид Вулетић Вукосавић Цар Душан у Дубровнику (1912), Иво Војновић Смрт мајке Југовића (1912), Иво Војновић Лазарево васкрсење (1913), Вице Адамовић Дубровчани изван завичаја (1914), Живот и рад српског просвјетног добротвора Константина Вучковића (1909). Ту су и два зборника радова Љетопис Матице српске у Дубровнику 1 и 2, књига Петра Милосављевића Обнова

150 150 Мирјана Арежина српског националног програма и Татјане Ракић Живот и дело Дум Ивана Стојановића. Међу репринт издањима, чије је објављивање од изузетног значаја, јер ће од сада бити доступнија истраживачима, налази се и позната монографија Франа Кулишића Џиво Бунић Вучићевић. У овој књизи, која представља својеврстан куриозитет, говори се о једном од највећих дубровачких барокних пјесника. Кулишић се прво осврнуо на књижевне прилике у Италији у XVII вијеку, прије свега на италијански сеићентизам јер је овај књижевни правац карактеристичан и за барокну дубровачку књижевност, као и за дио Бунићевог књижевног стваралаштва. Након тога писао је о књижевним приликама у Дубровнику, дајући преглед свих књижевних родова, значајнијих жанрова који су се његовали у дубровачкој књижевности XVII вијека, као и најзначајнијих представника, међу којима је и Џиво Бунић Вучићевић. Иначе, Кулишић сматра XVII вијек златним вијеком, вијеком врхунца дубровачке књижевности. Кулишић износи Бунићеве биографске податке који су раније били непознати и пише о до тада објављеним његовим дјелима (у књизи је указао на мањкавости Пуцићевог издања Бунићевих пјесама). Закључује да је неопходна научна оцјена, уз критичко издање Бунићевих пјесама. Сматрајући да је научни свијет мимоишао Бунића, изнио је ставове историчара књижевности (Апендинија, Шафарика, Љубичића, Решетара) о Бунићевом књижевном стваралаштву, онолико колико су се њиме бавили, коментаришући их. Приликом писања о Бунићу користио је три рукописа: из библиотеке Мале браће у Дубровнику, Дворске библиотеке у Бечу и рукопис који је добио од Милана Решетара и детаљно их је описао. Сагласан је са ставом историчара књижевности да је Бунић анакреониста, да је познавао Анакреонта, као и италијанске анакреонисте и угледао се на њих, али да су њежност, финоћа и љепота Бунићевих лирских пјесама његова својина. Компаративном анализом Бунићевих и Кјабериних пјесама доказао је да је Бунић добро познавао италијанског анакреонисту Кјаберу, да се угледао на њега и да је пјевао истим духом љубавне и богољубне пјесме, али када су пастирски разговори у питању, дошао је до закључка да је у еклогама Бунић сасвим оригиналан. Како је у књигу XI Старих писаца хрватских међу пјесмама Хорација Мажибрадића Жепић уврстио и једанаест пјесама Џива Бунића, Кулишић је поставио питање чије су заиста те пјесме, да ли Хорација Мажибрадића, како је штампано у књизи XI или Бунићеве које се налазе и у Пуцићевом издању. Метричка анализа му није помогла, јер је метрика код оба пјесника једнака, али на основу језичке анализе, те упоређујући рукописе Мажибрадићевих пјесама којим се служио Жепић, дошао је до закључка да је тих једанаест пјесама написао Џиво Бунић. Посебну пажњу је посвети религиознорефлексивном спјеву Мандалијена покорница са популарном темом покајања. Анализу

151 Прикази и критике 151 Бунићеве Мандалијене покорнице Кулишић је започео објашњењем да је Бунић први у дубровачкој литератури писао о Марији Магдалени, затим је објаснио ко је у италијанској литератури писао о овој библијској личности и дошао до закључка да је Бунић могао да зна ове италијанске верзије, а како је познавао Кјаберино дјело и угледао се на њега, и Кјаберине пјесме о Магдалени подстакнуле су га да испјева Мандалијену покорницу, што ће у каснијој компаративној анализи и доказати. Детаљном метричком анализом збирке пјесама Пландовања и Мандалијене покорнице Кулишић је завршио књигу о Џиву Бунићу. На крају је штампао двадесет и једну Бунићеву пјесму (љубавне и религиозне) из рукописа библиотеке Мале браће у Дубровнику, које до тада нису биле штампане. Значај овог фототипског издања вишеструк је, како у култур ноисторијском, тако и у научном смислу. Подсјећа на чињеницу да је постојала српска дубровачка штампарија, а иако је поеле Кулишића, током претходног века објављено више расправа и прилога о Џиву Бунићу, сама знања се проширила, ова монографија остала је као темељна књига у проучавању најбољег дубровачког лиричара барокне епохе. Мирјана Арежина

152

153 Белешке и осврти Томислав Јовановић УДК (930.25) Климентина Иванова, Bibliotheca Hagiographica Balcano- Slavica, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София 2008, 720 стр. Вишедеценијска проучавања Климентине Иванове словенских рукописа по бројним збиркама широм света уродила су плодом преточеним у ову систематичну књигу. У њој се стекло 209 описа бугарских и српских рукописа и фрагмената насталих од XI до XVII века који садрже хагиографска и ораторска дела. Проучавањима су обухваћени зборници са устаљеном садржином распоређеном по календарском редоследу, што је углавном подразумевало панегирике и чти-минеје. Критеријум за укључивање појединачних хагиографских састава у разматрање било је постојање датума у њиховом наслову. Тако се усредсредило на преписе дела ораторске прозе, пространих житија и мучења, а само у неким случајевима и на пролошка житија. Књига после опширног уводног поглавља доноси каталог коришћених рукописа распоређених по азбучном реду збирки у којима се чувају. Често садржај дела који је овде предочен надилази појединостима досадашње каталоге рукописних збирки. То је посебно драгоцено за неке рукописе који до сада нису могли довољно детаљно да се спознају према постојећим каталозима. Међу њима нашао се и низ српских рукописа из збирки које и до данас немају одговарајуће описе. На тај начин у књизи искрсавају бројна сазнања о преписима дела на српскословенском језику за којима се иначе мукотрпно трага. Најобимнији део књиге посвећен је химнографским делима рас поређеним током целе године почев од првог септембра. Испод наслова сваког списа на бугарском и грчком језику доносе се све варијанте из преписа са изворним навођењем пуног наслова, уводних реченица с почетка и завршних с краја дела. Уколико постоји више преписа датог списа, а то је најчешће, онда се исказују и разлике међу њима. Испод текстолошких сагледавања наводе се сигнатуре свих преписа према збиркама и странице које захватају у датим рукописима, као и литература уколико постоји. Поједина дела потврђена су у бројним варијантама, а

154 154 Злата Бојовић све њихове разлике наведене су понекад у дугом низу. Када се под истим датумом слави два или више светих, исти поступак спроведен је за сваког од њих на основу дела која су им намењена. На овај начин први пут у славистици постигнут је исцрпан увид у хагиографска дела према њиховој распрострањености кроз свеколике преписе. На крају књиге сачињен је обиман инципитариум распоређен по азбучном реду, после кога долазе индекс аутора, индекс коришћених рукописа и библиографија. У ову књигу уложен је труд једног од највећих археографа садашњег времена. Стога она представља незаобилазан и поуздан приручник у све разгранатијим проучавањима хагиографских дела сачуваних на словенским језицима. Томислав Јовановић Злата Бојовић УДК ( ) Sergio Bonazza, Ragusanische Literaten im Spiegel der Beziehungen von J. v. Muller und St. Rajčević, Die Welt der Slaven, 2010, LV, Студија Серђа Бонаце, угледног италијанског слависте, професора Веронског универзитета, чија су проучавања већ низ година усмерена на књижевне појаве с краја XVIII и првих деценија XIX века (Доситеј, Копитар, Вук Караџић и др.) садржи темељну анализу односа између познатог историчара Јохана фон Милера ( ) и Дубровчанина Стјепана Рајчевића. Јохан фон Милер, родом Швајцарац, који је највећим делом живота био везан за немачку културу и књижевност (сарадник угледних часописа у Халеу, Лајпцигу, Јени Allgemeine Literatur-Zeitung, Jenaische Allgemeine Literatur-Zeitung ), посредно је имао везе и са српском народном књижевношћу, за коју се, у духу времена у коме је живeо, веома интересовао као редактор чувене Хердерове збирке светске народне поезије Stimmen der Volker in Liedern, за чији је коначни наслов био заслужан (први Хердеров наслов је гласио: Volkslieder nebst untermischten andern Stucken). Као први кустос библиотеке у Бечу (Der Hofbibliothek), Ј. ф. Милер открио је крајем XVIII века словенски свет југоисточне Европе којим се веома одушевио. Упознао је велики број лич-

155 Белешке и осврти 155 ности из тога света, међу којима је био и С. Рајчевић, пореклом из Босне, родом из Дубровника ( ein Bosnier, aber zu Ragusa geboren ). Добар познавалац словенских и турских културних и историјских прилика, Рајчевић је написао дело које је постало познато у великом делу Европе Osservazioni storiche, naturali e politiche intorno alla Valacchia e Moldavia, објављено у Напуљу 1788, које је одмах у следећим годинама два пута преведено на немачки језик. На основу оскудних података које је нудила литература, С. Бонаца је васпоставио оквир Рајчевићевог деловања (боравио је у Букурешту за време Руско-аустријско-турског рата, , касније у Химбергу крај Беча, потом као конзул у Ливорну), као и историју његових Осервација и немачких превода овога дела. Сусрет, потом и трајнији контакти између Ј. ф. Милера и С. Рајчевића, били су важни за интересовања Фон Милера за словенски свет и књижевност. Кореспонденција (писма С. Рајчевића Ј. ф. Милеру), коју је С. Бонаца проучио, откривала је природу интерсовања Ј. ф. Милера за словенски свет и велики број података који се односе на дубровачке ауторе: на Рајчевићевог школског друга песника Ђуру Ферића и његове фабуле, будући да су биле део предромантичарског заноса народном књижевношћу, о којима је написао и две рецензије, и кога је подстицао на латински превод песничке збирке (Slavica Poematia); на Ф. М. Апендинија, чији му је први том Нотиција био основа са упознавање дубровачке историје (у рецензији друге књиге овога дела износио је и замерке) и са којим је такокђе био у преписци; на дубровачког сенатора, грофа Ивана Кабогу и његовог сина Бернарда. Пратио је појављивање Рјечосложја Јоакима Стулића. Аутор се посебно осврће на удео С. Рајчевића у прикупљању грађе (користећи везе са Дубровчанима, писцима и др.) за познату Енгелову Историју Дубровника (Geschichte des Freystaates Ragusa, Беч, 1807). Расветљавању словенских тема требало је да послуже Lettere intorno all Origine, le Emigrazioni, la Dottrina e la Religione dei Popoli Slovani, које су у бечком Магазину за уметност и књижевност објавњене у преводу на немачки, под насловом Slovanische Briefe. Uber den Ursprung, Gelehrsamkeit, Religion und Wanderungen der Slovanischen Volker (1795). Словенска писма су имала ширег одјека у ондашњој славистици и привукла су пажњу Ј. Добровског, Ј. В. Злобицког, Ј. Копитара. Серђо Бонаца је оценио Словенска писма као важан увод у Милерово сагледавање словенске културе и природе славистике. За Милера су посебно била важна обавештења која је добио од Рајчевића, као и у размени писама са другим Дубровчанима, о историји Дубровника и широко их је користио у свом главном делу општој историји (Universalgeschichte). Аутор је закључио да је Милерово интересовање за славистику, а у оквиру ње и за Дубровник, преко рецензија представило део дубровачке литературе средњој Европи, а његову историју веома обухватно у оквиру опште историје.

156 156 Злата Бојовић У оквиру ове вредне студије објављена су два писма Ђ. Ферића (1796, 1801) и три писма Ф. М. Апендинија (1804,1807,1808) Ј. ф. Милеру. Злата Бојовић

157 Часописи и зборници Љиљана Бањанин УДК Dositej Dositej Obradović, vita e avventure di un intellettuale europeo, in Ricerche slavistiche, Nuova serie, Vol. 7(53) 2009: Престижни римски универзитет Sapienza и њени професори (Janja Jerkov, Fulco Lanchester, Roberto Valle) под покровитељством Академије Линцеја, коју представља декан италијанске славистике проф. Санте Грачоти (S. Graciotti), и директним учешћем Амабасаде Србије у Италији (уз присуство амбасадора г-ђе С. Рашковић-Ивић), организовали су од 26. до 28. октобра скуп под насловом Identita europea della Serbia: il futuro del passato (Европски идентитет Србије: будућност прошлости). Интересантна је пре свега замисао да сусрет буде посвећен не само уско специјалистичким, универзитетским темама него и да обухвати оне токове савремене политике и економије који су у основи међусобних веза које Србија гаји и успоставља према Русији, али и Италији, и преко ње према Европској унији. Управо због тога рад је био подељен на две секције: прва је окупила петнаестак истраживача и оквирна тема била је концентрисана на Доситеја Обрадовића у европском контексту: Dositej Obradovic, vita e avventure di un intellettuale europeo (Доситеј Обрадовић, живот и прикљученија једног европског интелектуалца); у другој су узели учешћа представници академских институција београдског и римског универзитета, као и амбасадори акредитовани у Риму, политичари и представници италијанске владе и Европске уније. Дебата ове секције била је реализована кроз рад два округла стола са темама које су обухватиле како историјску перспективу веза које је Србија захваљујући свом специфичном положају имала у прошлости, тако и перспективе њеног европског интегрисања: La Serbia nei Balcani e in Europa: il punto di vista italiano (Србија на Балкану и у Европи: италијанска тачка гледишта) и Vent anni dopo la fine della Storia: la Serbia fra Unione Europea

158 158 Љиљана Бањанин e Russia (Двадесет година после завршетка историје: Србија између Европске уније и Русије). Једна група реферата представљених на овом скупу у првом његовом делу објављена је у једном од најстаријих италијанских славистичких часописа који је основао Ђовани Мавер, а који у новој серији под уредништвом Санта Грачотија (Sante Graciotti) и професора славистике Мариа Капалда (Mario Capaldo) излази од Радован Биговић у свом прилогу Вера и разум у делима Доситеја Обрадовића (стр. 7 14) представља проблематичност критичког односа који је Српска православна црква имала према овом homo universalis-у и најизразитијем представнику европејства. Полазиште је теза да Доситејеву веру треба посматрати у теолошком концепту времена коме припада, а не са позиција савремене православне теологије која је често на једностран начин ишчитавала и тумачила својеврстан сусрет западноевропског начина мишљења и онога што аутор условно назива побожно богомислије, простосрдачна [...] вера [...], тј. сусрет православне вере и модерног научног и техничког знања (стр. 12). Насупрот томе, Злата Бојовић својим текстом Класицизам Доситеја Обрадовића (стр ) указује на разумевање Доситејеве појаве полазећи од њега самога а не од епохе просветитељства којој је припадао и у којој су разнородне преплетене струје обележиле српске књижевне, историјске и културне токове с краја XVIII и почетка XIX века, пре свега класицизам и предромантизам. Доситејева школа класицизма (стр. 19), огледа се најпре у додиру са грчким и латинским језиком и књижевностима које су у основи његовог образовања (класичне басне као и његови преводи Еврипида и Квинтилијана, биографија као жанр чији је био оснивач). Трагови овако схваћене стваралачки подстицајне антике оставиће трага на његово касније стваралаштво у прози, али и у стиховима, што ауторка поткрепљује примерима из Предисловија Живота и прикљученија, стиховима из Собранија, Песме о избављенију Сербије и др. Комплексност Доситејеве целокупне личности која сажима у себи истовремено и парадигму српског народа Јања Јерков представља својим рефератом Io scriverò per la mente, per il cuore e per l indole degli uomini : Dositej Obrafdović e la ragion pratica (Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе: Д. Обрадовић и здрави разум, стр ). Ауторка полази од тезе да је у основи стваралаштва српског просветитеља аристотеловска етика по којој је идеја добра синоним среће. Ипак, она показује да она у Доситејевој варијанти представља са једне стране ригорозан и кохерентан систем вредности који влада у природи а који аутор заступа на теоријском плану, док се тај систем у пракси, ортопедији његових навика јавља у другачијем светлу. Примери су бројни: Доситејева истрајност и упорност у учењу, одлучност да оде у манастир али и да га напусти, неумољивост

159 Часописи и зборници 159 његове воље да као зрела особа савлада тајне филозофије, енглески језик, као и апсолутна посвећеност писању и штампању књига намењених сопственом народу. Категорија Добра у доситејевској етици одговара принципу чији је циљ успостављање хармоније, док је на практичном плану, а што произилази из његове аутобиографије, испуњена изузетним сензибилитетом и људски свеопштим осећањима реалних ситуација Доситејеве егзистенције која тако постаје подстицајна и за савремена истраживања која Јеркова заснива на модерним теоријама Жака Лакана. Персида Лазаревић Ди Ђакомо (Di Giacomo) у свом тексту Други је наместо мене у Венецији : Доситеј Обрадовић и Павле Соларић (стр ) документовано осветљава једну до сада потпуно занемарену тему у чијем је центру реконструкција сусрета и пријатељства/односа између Доситеја и Соларића, овог књижевног пара једне епохе чија је сарадња сасвим сигурно обогатила српску књижевност и културу с почетка XIX века. Тврдњу да је однос учитеља Доситеја и Соларића као његовог ученика и наследника комплексан али и комплементаран, као и потребу критичког приступа проучавања њихових идеја, ауторка поткрепљује изузетно богатом примарном и секундарном грађом, осветљавајући на тај начин не само питања која су постављена овим радом (улога коју су имали један на другог, схватање језика, заједничке намере/интервенције у писању, објављивању и др.) него и културне и књижевне прилике како у Трсту и Венецији, тако и у Србији, које су обележиле читав период у коме су деловали Доситеј и Соларић. Maria Rita Leto у свом тексту Mrs Livie legge i giornali: Dositej e la sfera pubblica (Гђа Ливи чита новине: Доситеј и јавна сфера, стр ) нуди један нов начин читања и тумачења Доситејеве аутобиографије у којој трага за оним елементима који показују како његов живот и сасвим лична искуства постају и нека врста комуницирања са широком читалачком публиком. По ауторки, од изузетног значаја за целокупан стваралачки рад Доситејев је чињеница да он врло рано већ у Далмацији поима магичну моћ писане речи, публикованог текста а самим тим и језика, у односу на рукопис или усмено преношење идеја. Од свих путовања која су допринела формирању личности овог изузетног представника српске културе, ауторка сматра ипак најважнијим боравак у Лондону где је дошао у директни контакт са модерним идејама и где је лично искусио важност коју ондашњи јавни живот преко новина, недељника и научних часописа врши на породични круг и интимну сферу. Као пример Лето наводи оне делове текста који показују утисак који је на Доситеја оставила еманципованост жена у фигури домаћице, госпође Ливи која отворено и слободно дискутује о савременим политичким и економским проблемима. Из ове перспективе Живот и прикљученија као аутобиографија којом Доситеј не стреми егзалтирању сопствене личности него се изјашњава спремним да

160 160 Љиљана Бањанин поднесе и критику, представља репрезентативно дело не само свог творца него и његовог времена, и по ауторки, то је први покушај формирања јавног мишљења у Србији. Важност тршћанских боравака за формирање идеја Доситеја Обрадовића, пре свега оних суштинских, везаних за употребу народног језика, истражује Марија Митровић у тексту Dositej e Trieste: la poetica e il contesto storico (Доситеј и Трст: поетика и историјски контекст, стр ). Полазиште је поетика Доситејевог стваралаштва, пре свега анализа Мезимца, али и Собранија, као и других текстова које ауторка прати паралелно или појединачно, у зависности од тема. На овај начин отварају се многа питања, која је овом приликом немогуће представити комплетно те се ограничавамо само на нпр. симболичко значење италијанског, тј. тршћанског, илирског амбијента и Српске православне заједнице коју је Доситеј идентификовао са својим идеалом државе у малом, као врсту прекретнице у формирању његових просветитељских назора. Управо у Трсту је Доситеј у окружењу богатих српских трговаца схватио практичну, готово меркантилну предност писања на језику који би био доступан читавом српском народу, то окружење је оставило трага и на многе друге његове ставове, о историји на пример, о пријатељству, о идеалу женске лепоте. Поткрепљен бројним наводима и изворима пре свега из Мезимца, али и из других Доситејевих дела, овај текст пружа широк увод у свеукупну атмосферу Трста као напредне, вишенационалне заједнице која је утицала на коначно формирање српског просветитеља. Розана Морабито (Rosanna Morabito) својим Europeismo e questione della lingua in Dositej Obradović (Европејство и језичко питање у Доситеја Обрадовића, стр ) нуди читаоцима у уводном делу изузетно продубљен и научно заснован преглед лингвистичке ситуације српског XVIII века са свим посебностима означене као прелазна фаза, које су довеле до афирмисања народног вуковског језика. То је пут који неминовно води преко Доситеја и ауторка с правом инсистира на употреби различитих критеријума при тумачењу и вредновању Доситејевог и Вуковог доприноса српској култури. Једно посебно поглавље посвећено је бројним, често опречним дефиницијама и вредновањима Доситејевог језика, да споменемо само нека од имена лингвиста из текста, као А. Белић, П. Ивић, А. Младеновић, Љ. Суботић, М. Стевановић, Х. Куна, Р. Симић; многи њихови ставови се у прилогу критички и конструктивно разматрају. Синтетизујући ставове италијанске слависткиње, филолога по ужој струци, можемо да закључимо да Доситејев језик и поред везаности за црквену традиционалну основу из које је поникао, представља прекретницу јер је израз културних промена које је западноевропски утицај у свој својој комплексности извршио на њега. Суштински, европска култура, чији је заговорник Доситеј био, превазилази уске оквире

161 Часописи и зборници 161 православне традиције, а средство тог превазилажења/стапања могао је да буде само народни израз заснован на традицији као извору богаћења јединственог језика од Јадранског мора до Дунава. Санела Мушија у раду Dositej Obardović e la forma epistolare (Доситеј Обрадовић и епистоларна форма, стр ) полазећи од ширих теоријских поставки теме, преко употребе писма као облика литерарног израза у XVIII веку, представља Доситејев начин употребе ове форме, његову концепцију и врсте које је користио. Као једну од могућих схема за анализу нуди типолошко груписање Доситејеве преписке (захвалнице, поетскофилозофска писма, дидактичко-наративна, практична/свакодневна преписка) које је ипак проблематично и условно јер и сама ауторка констатује да су у Доситејевој преписци присутни разни модели, стилови и садржаји, тако да се могу идентификовати све оне типичне особине писма: хибридност, полиморфност, али и изразита креативна способност самог аутора. Анализирани су и цитирани бројни примери, почев од Писма Харалампију, преко писама упућених Арсенију Георгијевићу, браћи Гавриловић, Петру Николајевићу Молеру, Јакову Чокрљану, Павлу Соларићу или Софији Теодоровић. Произилази из анализе да је сам Доситеј био свестан значаја епистоларне форме као средства ширења моралистичко-дидактичких идеја чији је прималац био шири читалачки круг а не искључиво адресат. Истовремено, открива се на овај начин и један другачији Доситеј који страсно и мотивисано без обзира да ли се ради о позитивно или негативно обојеним емоцијама, заступа своје идеје у овој писаној форми. Да је Доситеј жив писац показује Михајло Пантић (Доситеј Обрадовић у данашењем времену, стр ), разматрајући везе које наше време успоставља са овим књижевним и културним послеником, како прецизира аутор, о ком је библиографија са неколико хиљада јединица готово непрегледна. Овај српски великан непрестано изазива интересовање, било да се ради о прештампавању његових дела, новим критичким издањима, зборницима или што је посебна димензија Доситејеве улоге у српској култури, његова појава као фикционализованог јунака српске прозе. Заједнички именитељ свих прилога изузетно високог научног нивоа, представљених на римском скупу, а овом приликом нужно редукованих на основне или само неке аспекте које заступају, јесте Доситеј. Својом интересантном, подстицајном фигуром и деловањем још једном показује колико су корисни скупови ове врсте, када конструктивно и врло подстицајно сарађују истарживачи различитих земаља, различитих генерација, формата и научних интересовања настављајући на симболичан начин доситејевски пут приближавања српске и европске културне сфере. Љиљана Бањанин

162

163 Хроника и библиографија Злата Бојовић УДК Четрдесет година Међународног славистичког центра на Филолошком факултету у Београду Септембра месеца године навршило се четрдесет година од оснивања Међународног славистичког центра на Филолошком факултету у Београду. Тада су одржана, по 40. пут, два међународна скупа: 40. Семинар за српски језик, књижевност и културу скуп слависта (за стране студенте српског језика са преко четрдесет универзитета из Европе и Азије) и 40. Научни састанак слависта у Вукове дане, који је имао међународни карактер. Године на подстицај Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду и Филозофског факултета у Приштини основан је Међународни славистички центар на Филолошком факултету у Београду. Његов циљ је био да на највишем стручном и научном новоу подржава и унапређује студије српског језика на славистичким/себокроатистичким катедрама у свету, да организује сваке године научни састанак на коме ће учествовати колеге са страних и домаћих универзитета и института и које ће, у матичној средини измењивати мишљења и искуства, као и да помаже рад лектората на страним универзитетима. Сваке године од 1. до 20. септембра, почевши од године, одржавао се у оквиру Међународног славистичког центра Семинар српског језика књижевности и културе, у почетку у Београду, Новом Саду, Приштини и Тршићу, а касније само у Београду. Овај семинар (као и краће семинаре који се током године организују за појединачне групе из иностранства) у протекле четири деценије похађало око 3500 страних студената. То су у највећем броју страни студенти филологије, раније српскохрватског, сада српског језика и књижевности, али и студенти других дисциплина (преводилачких студије, дипломатије, новинарства, историје уметности, источноевропских студија, балканологије, политикологије, етнологије и др.). Најбољи од њих су касније долазили у Србију као лектори на нашим униерзитетима, или на студијске боравке у оквиру којих су уз помоћ наших професора радили магистарске и докторске тезе. Многи од њих су сада професори србистике на универзитетима широм света, лектори, преводиоци српске књижевности, новинари, дипломате итд.

164 164 Злата Бојовић Током четрдесетогодишњег рада на усавршавању младих србиста из света Међународни славистички центар је водио велику бригу о изради уџбеника и помоћној литератури. У оквиру семинара и за потребе семинара настали су уџбеници српског језика за странце Боже Ћорића, Јелице Јокановић Михајлов и Весне Ломпар, лекторска вежбања проистекла из праксе и хрестоматија Српска књижевност Злате Бојовић. Све су ове књиге имале већи број издања. Од године, средином септембра, Међународни славистички центар организује Научни састанак слависта у Вукове дане. Непосредни организатори и потписници Првог научног састанка, међу којима су и оснивачи Међународног славистичког центра, били су професори Слободан Марковић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Живојин Станојчић, Богдан Терзић, Љубомир Поповић (у следећим годинама управници Центра су били: Слободан Марковић, Живојин Станојчић, Радмила Пешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Јован Деретић, Божо Ћорић, Злата Бојовић). Први Научни састанак слависта у Вукове дане, посвећен стању југославистике у свету, отворио је 11. септембра академик Павле Ивић. Отварању Међународног славистичког центра и почетку рада присуствовали су, поред великог броја научника и културних радника, Иво Андрић и Десанка Максимовић. Од самог почетка Мађународни научни састанак слависта је с разлогом био везан за име Вука Караџића, па је први састанак и одржан у Београду, Тршићу и Троноши у дане Вуковог сабора. Захваљујући блиској сарадњи са колегама из Новог Сада и Приштине (Бошко Новаковић, Јован Кашић, Јован Јерковић, Александар Младеновић, Милорад Ћорац, Владета Вуковић, Дамјан Петровић, Радослав Конатар и др.) више пута су научни састанци делом одржавани и у Новом Саду и у Приштини. У првим годинама теме научних састанака биле су усредсређене на проучавање свих области којима се бавио Вук Караџић, као и на 17. научном састанку на коме су обележена два века од рођења Вука Караџића Вук Караџић и његово дело у своме времену и данас, уз сагледавање актуелних питања о месту југославистике на славистичким катедрама у свету, а током првих година наизменично су се смењивале теме из језика и књижевности. Убрзо је научни састанак усвојио концепцију паралелног праћења две теме (из области језика и књижевности), а, повремено, према научним захтевима и актуелности проблематике и три (о проблемима превођења; приликом важних годишњица српске филологије; компаративистичке теме). Понекад су, чешће у почетку, обе области филологије биле обједињене: Књижевни језик и књижевно стваралаштво у предвуковској и вуковској епоси (2), Вукова присутност у култури, језику и књижевности у другој половини XIX века (Књижевни језици и народни говори) (3), Књижевност и књижевни језици југословенских народа и народности до половине XIX века (8), Методолошки и теоријски основи наше науке о језику и

165 Хроника и библиографија 165 књижевности (9). Временом, круг тема се проширио и усмеравао према систематичном проучавању оних појава у српском језику и књижевности које у досадашњој науци нису биле довољно истражене, и то из свих епоха, од средњег века до нашег времена. Повремено је прављен дијахрони и синхрони пресек сагледавањем места српског језика и књижевности у европским оквирима. Из области језика на научним састанцима су биле подједнако заступљене опште и појединачне, специјалне теме које су пратиле језичку дијахронију и синхронију: Ђура Даничић и развитак српскохрватске филологије (5), Везе српскохрватског језика са другим језицима у синхронијској и дијахронијској перспективи (6), Типолошке карактеристике граматичке структуре српскохрватског језика (7), Развој књижевнојезичке норме на српскохрватском језичком подручју (10), Проблем превођења са српскохрватског и на српскохрватски (10), Лексичка и граматичка синонимија (11), Род и број у српском језику (13), Вукови претходници и савременици (14), Зависна реченица (15), Терминологија теорија и пракса (18), Лингвистички модели (20), Дискурс српскохрватског језика и језички нивои (21), Лексичко-семантички систем српскохрватског језика (22), Стилистички аспекти проучавања српског језика (23), Нормирање у српском језику (24), Почетак и развој српског књижевног језика (25), Међуоднос граматике и речника у српском језику (26), Врсте речи у српском језику (27), Граматичке категорије у српском језику (28), Конгруенција језичких средстава у српском језику (29), Развој модерног српског језика код Срба (30), Актуелна питања проучавања, нормирања и наставе српског језика (31), Функционално раслојавање српског стандардног језика (32), Граматички опис српског језика (33), Развој модерног српског језика (34), Реч морфолошки, синтаксички, семантички и формални аспекти у српском језику (35), Граматика и лексика дескриптивни и нормативни приступ (36, 37), Развојни процеси и иновације у српском језику (38), Два века савременог српског књижевног језика (40). Област књижевности је у оквиру тема научнх састанака била усмерена на књижевна раздобља и правце (срдњи век, просветитељство, романтизам итд.), на развој и природу жанрова (лирика, приповетка, драма, роман, аутобиографија, периодика), на поетику, општу и посебну, на ново вредновање најзначајнијих писаца српске књижености који су обележили њене најважније токове (Доситеј, В. Караџић, П. П. Његош, Ј. С. Поповић, Л. Костић, Б. Станковић, И. Андрић, М. Црњански), на догађаје који су имали ширег одјека у књижевности (о годишњицама Косовског боја, Велике сеобе Срба, осам векова Хиландара), на компаративистичке приступе и др. Теме научних састанака су биле: Укључивање наше народне књижевности и културе у токове светске књижевности (4), Летопис Матице српске и типови европских и српских часописа у

166 166 Злата Бојовић XIX и XX веку (5), Однос између усмене и писане књижевности (6), Роман у српској књижевности у односу на југословенски и европски роман (7), Идеја просветитељства у свом и нашем времену (10), Књижевност и језик у доба романтизма (11), Јован Стерија Поповић (12), Књижевност и језик раног реализма (13), Српско средњовековно писано наслеђе поводом годишњице смрти светога Методија (14), Приповетка у српској књижевности у односу на приповетку у југословенској и светској књижевности (14), Процеси и облици приповедања (15), Развој песничких врста у српској књижевности (16), Вук Караџић и његово дело у своме времену и данас (17), Његошево песничко дело (18), Косовски бој у књижевном и културном наслеђу (19), Сеобе и изгнанства као тема у југословенској књижевности (20), Лаза Костић и српски и европски романтизам (21), Иво Андрић у своме времену и данас (22), Модерно у прозном дискурсу српске књижевности (23), Почеци и развој модерне српске лирике (24), Драма у српској књижевности (25), Српска књижевност и Свето писмо (26), Српска аутобиографска књижевност (27), Хиландар у осам векова српске књижевности (28), Развој прозних врста у српској књижевности (29), Српска књижевност у контексту европске књижевности (30), Српска приповетка (31), Српска књижевност и балканске књижевности, Историје и историчари српске књижевности (32), Прожимање жанрова у српској књижевности, Књижевно дело Милоша Црњанског и поетичке промене у савременој српској књижевности (33), Развој нове српске књижевности, Српска књижевност и култура у Европи током XIX и XX века, Српска књижевност и стране књижевности у светлу компаративистичких истраживања, Слика других култура у српској књижевности XIX и XX века (34), Хумористичка и сатирична традиција у српској књижевности (35), Књижевност и стварност (36, 37), Место приповетке у српској књижевности, Доситеј Обрадовић и Европа (38), Књижевност и култура (39),Српска књижевност и европска књижевност (40). Научне састанке слависта пратили су зборници радова саопштених на њима и они су најважније сведочанство о четрдесетогодишњем раду Међународног славистичког центра. Током протеклих четрдесет година настала је читава библиотека зборника од преко сто књига у којој се садржана својеврсна историја питања, проблема, разрешења, недоумица који су пратили вековима и српски језик и литературу. У тој историји има много поузданих одговора, али и отворених поља за даље научне расправе и размишљања. Поред ових зборника реферата и саопштења, Центар је објавио и неколико посебних зборника са научних скупова одржаних мимо редовних научних састанака Нолит и страни писци у српској књижевности између два рата ( ); Дело Боре Станковића у своме и данашњем времену (1975). Објавио је и неколико репринт-издања

167 Хроника и библиографија 167 којима је обележио неке од важних датума репринт ретке Даничићеве књиге Пословице из 1871, као и првог издања Коштане. Године издао је збирку Нови записи народног песништва, која представља избор из неколико стотина примера које су током три године сакупили студенти Филолошког факултета у Београду и Филозофског факултета у Приштини. У настојању да тако обиман рад буде што систематичније представљен и подаци о њему доступни, у оквиру Центра израђена су два биобилиографска речника. Још су године у оквиру научног састанка вођени разговори о Биобилиографском речнику југослависта у свету, али како је у расправи искрсло низ питања концепцијске природе, тај посао је остављен за касније време. Околност да је у раду међународног научног скупа Вук Караџић и његово дело у своме свремену и данас, који је одржан од 14. до 20. септембра године (у заједничкој организацији Сарпске академије наука и уметности, Матице српске и Међународног славистичког центра) учествовало око три стотине слависта, пре свега србиста из целога света, као и чињеница да су они заступали све значајне славистичке центре, биле су подстицај за израду Биобиблиографског речника учесника Међународног научног скупа Вук Караџић и његово дело у своме времену и данас. Биобилиографски подаци који су се у њему нашли садржали су, поред осталога и поглед на савремену светску србистику. Рад на биоблиографијама учесника се наставио и проширио на све учеснике научних састанака МСЦ-а од његовог настанка. Тако је поводом 30. годишњице Међународног славистичког центра, године, изишао из штампе Биобиблиографски речник, у коме је представњено преко 800 научника који су били учесници од 1. до 30. научног састанка. У највећем броју то су били србисти, затим слависти који су се бавили и српском тематиком, преводиоци и др. Речник је тако конципиран да је поред биоблиографија садржао и потпуну библиографију зборника објављених током 30 година. Број учесника у годинама које су уследиле увећан је учешћем нових колега и он сада износи око За све ове године, поред рада, било је и пуно задовољстава. Из године у годину научни састанак је окупљао колеге са великог вроја универзитета, Међународни славистички центар је постао важно место не само научне комуникације већ и упознавања, измене искустава, решавања сличних проблема (у погледу наставе, лектората, труда око очувања места србистике на славистичким катедрама). Многи од учесника су својим доприносом развоју србистике стекли велики научни углед и признања, носиоци су почасних доктората Београдског универзитета (Владислав Лубаш) и чланови Српске академије наука и уметности (Светлана Толстој, Габријела Шуберт, Пер Јакобсен, Герхард Невекловски).

168 168 Злата Бојовић Четрдесетогодишњи континуирани рад Међународног славистичког центра пружио је јединствену подршку србистици и очувао је, и поред великих промена до којих је у том периоду дошло, њен интегритет у науци, у борби за место српског језика у свету и у непосредној пракси. Злата Бојовић Злата Бојовић УДК :929 Stipčević S. Светлана Стипчевић ( ) Из редова српских историчара књижев ности, међу којима рагузеолози заузимају током више од једног века веома угледно место, отишла је Светлана Стипчевић. Од првог научног рада, који је објавила управо у Прилозима (У трагању за Јустином Владислава Менчетића, 1970) до своје последње књиге, у којој је показало се заветно под насловом Дубровачке студије (2004) окупила низ својих расправа и студија, настајалих током више од три деценије, Светлана Стипчевић је била посвећена старом Дубровнику, његовој књижевности и култури. Поред те области, њена жива интересовања за књижевну и културну историју ширила су се према другим областима и епохама, према теорији, компаративистици и новој српској књижевности. Рођена је у Београду. Студије југословенске и опште књижевности завршила је на Филолошком факултету у Београду, на коме је и магистрирала (1971) и докторирала (1992). Низ година, од 1970, радила у Институту за књижевност и уметност, у коме је бирана и у највише звање, а од је била професор српске и хрватске њижевности на Факултету за стране језике Универзитета у Барију. Четири књиге Светлане Стипчевић и велики број чланака, студија и расправа чине њену богату и вредну научну биографију. То је она паралелна биографија научника која се непрестано меша са животом, која му, чини се, стално тражи жртве, нешто ускраћује и одузима, али

169 Хроника и библиографија 169 која га истовремено богати и испуњава и награђује. Радећи, од почетка, озбиљно и акрибично, стрпљиво и истрајно оне теже незаобилазне архивске послове, а потом и оне пријатније када се сва трагања, која се некада чине неисцрпна, каткад и безнадежна, посебно док смо још почетници, сливају у целине, пролазила је Светлана Стипчевић у сваком свом научном подухвату са правим успехом тај пут. Њена прва књига, монографија о Владиславу Менчетићу, рађена у време када је цела наша генерација рагузеолога била посвећена бароку (па смо непрестано једни другима били и саговорници и проверавали се међу собом), заснована на првим архивским истраживањима и спознајама старе књижевности и на првим вредновањима једног барокног аутора, у светлу поетике и времена које је веома далеко од стандардних естетичких начела, својом обухватношћу и зрелошћу далеко је надмашила магистарски рад, што је она у основи била. Тај рад је био награђен наградом из Фонда Петра Колендића. Монографијом Владислав Менчетић, дубровачки песник 17. века Светлана Стипчевић је веома сигурно ушла у рагузеолошке студије и у њој је већ поставила и основе метода свом даљем научном раду књижевноисторијско-теоријско-компаративистичком. Велики део свога бављења дубровачком књижевношћу у деценијама које су следиле, Светлана Стипчевић је усмерила на подручје драме, тачније једне од најзанимљивијих врста, јединствене, барокне мелодраме. Низ њених студија било је посвећено теоријским разматрањима овога жанра, карактеристичног за књижевност барока, и његовој поетици, као и темељним и широко заснованим компаративистичким испитивањима која су обухватала италијанску мелодрамску књижевност (Нормативна поетика италијанске мелодраме, Дубровачка мелодрама у европском контексту;мелодрама у српској књижевности прилог за једну терминолошку дистинкцију; теоријске одреднице: мелодрама, пастирска (буколичка) књижевност, пастирска драма, пасторала). Паралелно са овим компаративистичким и теоријским истраживањима и анализама, низом појединанчних прилога и огледа осветљавала је С. Стипчевић једног по једног дубровачког аутора који су се огледали у најпопуларнијим барокним драмским формама (Паридов суд Антуна Кривоносовића; La Gerusalemme liberata e il dramma raguseo del primo seicento; Адон и Дијана Џива Гундулића и Маринов Адоне ; Ринучинијева Arianna и њен Гундулићев препев; Лодовико Долче у старом Дубровнику; Дубровачка мелодрама и могући италијански посредници у коришћењу класичних извора; Италијански извори дубровачке Алчине ; Италијански препеви Метаморфоза Л. Долчеа и Д. Ангвиларе у Палмотићевом мелодрамском театру; Зачарано острво у Палмотићевом барокном позоришту; Митолошки садржаји дубровачке мелодраме; I fonti italiani del melodramma raguseo и др.). Све је то водило ка њеној главној и најобимнијој књизи Италијански извори дубровачке мелодраме (Ринучини, Марино, Тасо,

170 170 Злата Бојовић Ариосто), (1994). Ова књига иде у ред најбољих студија о дубровачкој драмској књижевности. Уноси светло у раздобље у коме се у Дубровнику успостављао нови драмски жанр за који су у досадашљим сазнањима беле везане многе недоумице. Како су у овој књизи обједињени многобројни досадашњи покушаји и резултати истраживања појединих сегмената ове теме и умногоме проширени новим истраживањима и компаративистичким одгонеткама до којих је дошла С. Стипчевић (почевши од појма мелодраме и разграничења са трагикомедијом до темељног увида у изворе), она добија улогу и важног приручника за сва питања која се тичу мелодрама настајалих у Дубровнику у првих педесет година трајања овога жанра. Изван овог круга тема које су се односиле на дубровачку барокну драму, С. Стипчевић је истраживала и друге појаве које су посредно књижевно дефинисале ову епоху. Бавила је библијским садржајима у књижевности XVII века, феноменом трилингвизма у дубровачкој књижевности, односом словинства старих Дубровчана и ислама. Један од њених последњих радова, штампан и на италијанском и на српском језику, унеколико се додировао са овом темом, а бавио се разрешавањем једне књижевне загонетке која је повезивала народну поезију, босанску и дубровачку историју, дубровачку и италијанску књижевност (Иван Павловић Рагужанин илити Зани Поло Венецијанац Duca bosniaco e buffone veneziano). Била је то, у основи, књижевна загонетка о могућем прототипу једног хероикомичног ренесансног спева. Друго поље интересовања Светлане Стипчевић била је историја српске књижевности с краја XIX и у XX веку. Највећи ослонац је имала у архивској и књижевноисторијској грађи Српске књижевне задруге, на основу које је настала обимна књига Књижевни архив Српске књижевне задруге (1982), а у низу посебних радова истражила је и осветлила везаност знаменитих писаца за ову важну институцију српске културе: Јована Јовановића Змаја, Сибе Миличића, Милоша Видаковића, Иве Андрића, Вељка Петровића и др. Књижевни архив иде у ред оних књига које ће увек бити консултоване у сваком новом бављењу Задругом. Одужила се и своме времену низом осврта на савремену литературу (луцидним писањем о теми Голог отока ), живим учешћем у књижевном и културном животу, у Удружењу компаратиста Србије, у Европском друштву културе, у Друштву Данте Алигијери, као члан Управе Collegium Ragusinum Belgradense. У историји српске књижевности, пре свега у дубровачким студијама, које су биле најважнији садржај њеног научничког живота, Светлана Стипчевић је заузела часно место. Свим оним за чиме је посезала, свим оним што је урадила она је доприносила да се те студије богате новим открићима и виђењима књижевности и књижевног времена. Све оно што је Светлана Стипчевић предузимала и радила било је обележено

171 Хроника и библиографија 171 њеном природом одважношћу, радозналошћу, доследношћу и потпуном преданошћу. И за човека и за научника то јесу велике врлине које су се срећно спојиле у њеној личности. Злата Бојовић Бошко Сувајџић УДК :929 Kenig D. Доротеа Кениг (Dorothea König) (12. IX XI 2009) Пре непуних годину дана славистички свет изгубио је Доротеу Кениг, вишег академског саветника, стручњака за јужну славистику и истинског пријатеља српског народа. Доротеа Кениг је рођена у Марктхајденфелду у Немачкој. Студирала је од до на славистици и германистици у Вирцбургу (Würzburg) и Београду. Докторирала је на Универзитету у Вирцбургу са темом Das Verbalsystem des Vatikanski hrvatski molitvenik. Радила је као научни сарадник ( ), асистент ( ), а од као саветник, односно виши саветник на Институту за славистику у Вирцбургу, у Баварској. Доротеа Кениг се преко тридесет година бавила славистичким темама. Са великом љубављу и страшћу предавала је студентима предмете који су им приближавали свет Јужних Словена, посебно језик, књижевност и културу српског и хрватског народа. Заљубивши се у Србију и Србе још за време студија у Београду, неговала је ту љубав истрајно и дубоко током целокупног професионалног и приватног људског века. И у најтежим збивањима на Балкану Доротеа Кениг није губила веру у отпорност и виталност српског народа и културе. Хвала јој што је веровала у нас. Доротеа Кениг је била радо виђен гост на научним састанцима слависта у Вукове дане, у организацији Међународног славистичког центра. У угледним зборницима МСЦ-а објавила је низ значајних студија из области медијевистике: Искази Стефана Немање о себи и о обавезама владалаца

172 172 Бошко Сувајџић (Прилог изучавања историје жанра speculum/fürstenspiegel), Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 27/1, стр ; Стефан Немања: Свети краљ-монах. Прилог типологији светог краља, књ. 28/1, стр ; Nemački humanista Joachim von Watt/ Joachimus Vadianus o Marku Kraljeviću i o Srbiji g., књ. 30/2, стр ; Узор и функција каталога греха у народним песмама, књ. 32/2, стр ; Стварна и друштвена реалност у поезији Шишка Менчетића, књ. 36/2, стр Поред београдских радова, Доротеа Кениг је објавила низ значајних славистичких студија у Немачкој, али и у Сарајеву, Осијеку, Подгорици и Загребу: Notizen zum Wortschatz des Vatikanski Hrvatski Molitvenik, у: Anzeiger für Slavische Philologie VII (1974), стр ; Materialien zu den Fragmenten des Mihanović-Homiliars, у: Anzeiger für Slavische Philologie XV/XVI (1984/85), стр ; XVII (1986), стр , XVIII (1987), стр ; D. König, R. Aitzetmüller, Die Slavistik an der Universität Würzburg, у: Materialien zur Geschichte der Slavistik in Deutschland. Wiesbaden 1987 (Slavistische Veröffentlichungen, Bd. 50, 2), стр ; Katharina von Bosnien und der Untergang Bosniens 1463, у: Würzburger Katholisches Sonntagsblatt, ; Zum Missionsgebiet des Method und zur Bosnischen Kirche, у: Anzeiger für Slavische Philologie XXVI (1998), стр ; Fra Anđeo Zvizdović, у: Würzburger Katholisches Sonntagsblatt, ; Nauk karstjanski kratak Rafaila Levakovića. Levakovićev tekst, Bellarminov tekst i kazalo reci, у: Zbornik radova sa Znanstvenog skupa u povodu 500. obljetnice smrti fra Anđela Zvizdovića ( ). Sarajevo 2000, стр ; Azbukividnek Rafaila Levakovića, у: Bosna Franciscana, god. VIII, br. 13. Sarajevo 2000, стр ; Übersetzung der kroatischen Texte, у: Bartol Kašić, VERSIO ILLYRICA SELECTA, seu DECLARATIO Vulgatae Editionis Latinae, Biblia Sacra, ed. Hans Rothe et Christian Hannick, Kommentare Wörterverzeichnis. Paderborn 2000; Das Bild der Slaven im Mithridates des Konrad Gessner (1555) und in der 2. Ausgabe des Werks, у: Anzeiger für Slavische Philologie XXVII (2000), стр ; O pojmu ilirski kod Kašića, у: II. Hrvatski slavistički kongres, 2001 Osijek, , Zbornik radova I. Zagreb 2001; Serbokroatisch hat es eine Zukunft in Europa?, у: Sprache, Literatur, Politik. Ost- und Südosteuropa im Wandel. Beiträge zu einem Symposium in Münster, 28./29. Juli Hg. B. Symanzik. Hamburg 2004, стр ; Bartol Kašić i Rafael Levaković o ostvarivanju crkvenih odluka o upotrebi štokavštine, у: Štokavski književni jezici u porodici slovenskih standardnih jezika. Podgorica 2004, стр Tko starim putem hodi, ne zahodi, у: Glagoljica i hrvatski glagolizam, Zbornik radova. Zagreb Krk 2004, стр ; Nomina agentis im Lexicon des A. Jambrešić. Grammatikalisches und Skurriles, у: Tilman Berger, Biljana Golubović (Hg.), Morphologie Mündlichkeit Medien. Festschrift für Jochen Raecke. Hamburg 2008 (Studien zur Slavistik, Bd. 15), стр

173 Хроника и библиографија 173 Вредност правих пријатеља обично спознамо тек онда када их изгубимо. Кад човек умре, са њим умире и цео један свет. Губитак је за породицу ненадокнадив. За нас, Доротеине пријатеље, горка је утеха то што смо имали част да се дружимо са овом ретко племенитом и несебичном женом, што смо имали прилике да се посећујемо у Немачкој и у Србији и да делимо заједничку љубав према вредностима и достигнућима немачке и српске културе. Др Доротеа Кениг је у науци урадила много, али је још више постигла одгајивши децу да постану добри људи, посвећујући се пријатељима, ангажујући се без остатка за истински културни дијалог међу људима и нацијама. Доротеу Кениг ћемо памтити по урођеним краљевским манирима, хуманим назорима, отменом понашању и гесту. Много нам је значила. Нека је на небу дочека анђео као што је она била многима на земљи. Вечан јој спомен и захвалност од српских пријатеља. Бошко Сувајџић Татјана Суботин Голубовић УДК Mladenović A. Александар Младеновић ( ) У својој осамдесетој години, пре кратког времена, преминуо је један од најзначајнијих савремених српских лингвиста, акадмик Александар Младеновић. Бавио се историјом српског књижевног и народног језика. Рођен је у Битољу. Гимназију је завршио у Крушевцу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду године. Докторирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Од године, када је изабран за асистента, радио је на Филозофском факултету у Новом Саду као асистент, доцент, ванредни и редовни професор до Од био је начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије. Уређивао је два веома угледна часописа: Археографске прилоге и Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. За дописног

174 174 Татјана Суботин Голубовић члана САНУ изабран је 1997, а за редовног године. Био је почасни доктор Санктпетербуршког и Софијског универзитета. * Упознала сам професора Младеновића године у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије, када сам почела редовно да одлазим да радим на рукописима који се ту чувају. Професор је постао начелник Археографског одељења две године раније, године, и остао је на том положају тридесет година. Чак и када по закону више није могао званично да обавља ту функцију, он је и даље брижно надзирао и, захваљујући своме ауторитету, дискретно усмеравао активност Одељења. Пре њега на месту начелника овог Одељења били су академик Владимир Мошин (који је уједно био и његов оснивач), академик Димитрије Богдановић и академик Ирена Грицкат све велика имена српске науке, којима се и он придружио. Као њихов наследник на месту начелника, Александар Младеновић је прузео бригу о започетом дугорочном научном капиталном пројекту Опис ћирилских рукописа у Југославији и српских у иностранству нимало лак задатак чијем се испуњавању он предано посветио током радног века који је провео у Археографском одељењу. Мада је у кругу научних интересовања академика Младеновића као историчара језика, на првом месту био језик предвуковског па затим и вуковског периода, ни језик старијих епоха није био запостављен. 1 Од тренутка када је постао начелник Археографског одељења започело је његово живље интересовање за средњовековно писано наслеђе. Међутим, не треба мислити да одређени средњовековни текстови као могући извор за проучавање историјског развоја српског језика нису и раније привлачили пажњу Александра Младеновића. Уз то је сасвим природно ишло и занимање за развој српске писмености у целини, па и жеља да се проникне у закономерности развоја ћирилице код Срба. О тим рано испољеним интересовањима речито говори његов извештај о научноистраживачком раду који је објављен у осмој књизи Годишњака Филозофског факултета у Новом Саду (за год ). Из тог извештаја се види да је током летњих месеци године Младеновић радио на Цетињу, у Котору, Дубровнику и Сплиту. Том приликом посебну пажњу је обратио на босанчицу, у жељи да допринесе бољем познавању једног облика ћирилице, која се користила на западу наше територије, а која је била повод за настанак сасвим опречних мишљења о њеном карактеру 1 Библиографија радова академика Александра Младеновића објављена је у Годишњаку САНУ CIV (1997), а допуна библиографији у Годишњаку САНУ CX (2003).

175 Хроника и библиографија 175 и пореклу. Интересовао га је и канцеларијски брзопис као посебан тип ћирилице који се користио код Срба током више векова и који је, самим тим, доживљавао различите трансформације. Затим су уследили радови посвећени средњовековним споменицима наше писмености у којима је саопштио резултате својих свеобухватних истраживања. Тако је године објавио рад Графијске, правописне и језичке одлике повеље краља Радослава писане у Дубровнику 1234, а већ следеће године уследио је рад посвећен језику повеља краља Владислава. Неколико година касније (1980) објављен је рад под насловом Језик у повељама кнеза Лазара упућеним Дубровнику. Као најстарији правни акт писан народним језиком и ћирилицом и повеља бана Кулина је у два наврата била предмет његових истраживања пажњу је посветио неким њеним фонетским и морфолошким одликама. Ово повремено бављење језиком којим су писане средњовековне српске повеље и упознавање са богатим материјалом који је у њима садржан, временом је подстакло академика Младеновића да се у већој мери посвети њиховом истраживању. Он је одабрао да обради два сразмерно позна комплекса повеља и других правних аката (писма о привилегијама), те су се тако појавиле две збирке објављених докумената прво Повеље кнеза Лазара (2003), а затим и Повеље и писма деспота Стефана Лазаревића (2007). Документа обухваћена овим двема књигама настајала су током последње четвртине XIV и првих тридесетак година XV века. Деспотова канцеларија је продужетак канцеларије његовог оца, те се тако захваљујући овим двема књигама може пратити развој једног специфичног вида писмености, пословне писмености да је тако назовемо, у прилично дугом периоду. Књиге су плод вишегодишњих истраживачких напора да се боље упозна прошлост нашег језика. Обе збирке докумената приређене су по истим принципима: дати су текст у оригиналној графији, транслитериран и транскрибован текст, осавремењена језичка верзија, филолошки коментари и снимци сваког објављеног документа. Захваљујући таквом приступу, чак и читаоцу који нема одговарајуће образовање ови текстови постају доступни и у довољној мери разумљиви. Обим сваке књиге условљен је обимом и карактером сачуване грађе. Повеље кнеза Лазара су мањег обима просто зато што је и сама сачувана грађа мањег обима (свега 15 јединица). Стицајем околности, продукција деспотове канцеларије сачувана је у много већем обиму, па је зато грађа приликом припреме издања разврстана у неколико независних целина (преписка са дубровачком Општином, манастир Хиландар, манастир Велика Лавра и тд.). Удубљујући се све више у истраживање језичких споменика средњовековне Србије, професор Младеновић је издвојио записе у рукописима као посебно интересантан извор за изучавање различитих појава у српскословенском језику, као и утицај народног језика у овој врсти

176 176 Татјана Суботин Голубовић писаних извора. Објавио је читав низ записа из различитих рукописа од XIV до XVIII века, а та издања су пропраћена палеографским и филолошким коментарима. Тако се у два наврата Младеновић бавио записима које је дијак Симон, познати и плодни преписивач друге половине XVI века, оставио у рукописима које је преписивао у околини Пећи, у области Србице и у горњем Полимљу. Младеновић је том приликом, на основу записа, утврдио да је Симон припадао нашим ијекавским говорима. Језички материјал садржан у записима посебно је интересантан управо зато што пружа могућност да се трага за дијалекатским одликама српског језика у прошлости. Стога се академик Младеновић у још неколико наврата враћао сличном материјалу (да поменем само његову лингвистичку анализу фрагмената са записима из грачаничких рукописа који су настајали у дугом распону од XIV до XVIII века, а који се чувају у софијској Народној библиотеци. Рећи ћу још неколико речи о академику Младеновићу као управнику Археографског одељења. Убрзо по своме доласку на то место, он је успео да покрене часопис који је почео да излази године. То су Археографски прилози и они, ево, излазе све до данас. Идеја о покретању једног специјализованог часописа у коме би се објављивали радови посвећени разнородним проблемима средњовековне књиге и језика којим је она писана зачела се још раније, али је тек са његовим доласком она и спроведена у дело. За сваки број Археографских прилога професор Младеновић је давао макар по један рад, а некад је ту бивало и више његових прилога (приказа и краћих белешки о разним објављеним публикацијама археографског карактера). На тај начин он је својим колегама и сарадницима у Одељењу давао пример и подстицао их да објављују резултате својих истраживања, истовремено будно пратећи њихов истраживачки рад и остварене резултате. И ми који смо као читаоци и корисници археографског фонда проводили време у Одељењу, имали смо увек отворен позив на сарадњу и могућност да ту објавимо своје радове. Једном недељно професор Младеновић је у Одељењу држао своја знаменита кратка предавања, у којима је својим сарадницима тумачио неке појаве, најчешће из домена фонетике, карактеристичне за српскословенски језик. Негде на почетку овог свог обраћања поменула сам пројект којим је од свог доласка у Одељење руководио професор Младеновић Опис ћирилских рукописа у Југославији и српских у иностранству. Први велики задатак у оквиру пројекта била је израда каталога рукописа матичне куће, Народне библиотеке Србије. На каталогу је радило скоро цело Одељење и он је публикован године. Приликом једног свог боравка у Мађарској, Младеновић је запазио богатство и значај рукописног фонда који се чува у библиотеци Српске православне епархије будимске у Сент Андреји, па је то био први велики подухват предузет

177 Хроника и библиографија 177 у иностранству. Захваљујући успостављеној сарадњи између Сечењи библиотеке у Будимпешти, Народне библиотеке Србије у Београду и Библиотеке Матице српске из Новог Сада, у оквиру поменутог пројекта рад на описивању ове збирке је успешно окончан, а сам Опис штампан је године. Затим је, као што је познато, наступио тежак период, па је овај успешно започети низ некако замро током 90-тих година прошлог века. Посао на евидентирању и бар пописивању српских рукописа који се чувају у иностранству, настављен је у последњих неколико година, а тим послом се бави већ нова, подмлађена екипа археографа, стасала под будним оком академика Александра Младеновића. (Текст излагања прочитаног на комеморацији академику Александру Младеновићу, одржаној 23. IX године у САНУ.) Татјана Суботин Голубовић Биљана Цинцар Костић УДК :929 Radovanović J. Јанко Радовановић ( ) Месеца јуна године преставио се Господу Јанко Радовановић, прегалац у истраживању црквене историје, књижевности и уметности. У црквеним круговима познат као тихи, али истрајни трагалац у разоткривању непознатих и слабо уочљивих, необичних места у српском црквеном сликарству. Рођен је у Коцељеви 21. октобра од оца Илије и мајке Лепосаве. Основну школу од четири разреда похађао је у родном месту, а пет разреда тадашње гимназије у Шапцу. Београдску Богословију Светог Саве завршио је године, а потом је школовање наставио у Београду на Православном богословском факултету, чију је диплому стекао године. Радни век почео је као професор у Српској православној богословији у Призрену, где остаје до године. Исте године долази у београдску Патријаршију

"Заробљени ум" Чеслава Милоша у српској публицистици

Заробљени ум Чеслава Милоша у српској публицистици Page 1 of 8 Пројекат Растко : Пољска Љубица Росић (Београд - Приштина) "Заробљени ум" Чеслава Милоша у српској публицистици Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа,

Bardziej szczegółowo

НЕКИ ПРИМЕРИ СЛОВЕНСКИХ ОСНОВА С НЕСЛОВЕНСКИМ СУФИКСИМА У ИМЕНИМА ПОМЕНИКА МАНАСТИРА КРУШЕДОЛА 1 (XVI/XVII ВЕК)

НЕКИ ПРИМЕРИ СЛОВЕНСКИХ ОСНОВА С НЕСЛОВЕНСКИМ СУФИКСИМА У ИМЕНИМА ПОМЕНИКА МАНАСТИРА КРУШЕДОЛА 1 (XVI/XVII ВЕК) ISSN 0350-185x, LXVI (2010), p. (349 356) УДК 811.163.1 373 ; 091=163.1(497.113) 15/16 ID 178135820 Драгана Новаков Народна библиотека Србије Археографско одељење НЕКИ ПРИМЕРИ СЛОВЕНСКИХ ОСНОВА С НЕСЛОВЕНСКИМ

Bardziej szczegółowo

П Р И Л О З И ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР књига LXXX, 2014.

П Р И Л О З И ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР књига LXXX, 2014. П Р И Л О З И ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР књига LXXX, 2014. ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ DOI: 10.2298/PKJIF1480003J УДК 821.162.1.09 ЗАБОРАВЉЕНИ ПРИЈАТЕЉ ИЛИ РЕЧ О АЛЕКСАНДРУ ЈАБЛОНОВСКОМ Александер

Bardziej szczegółowo

ЗНАЦИ ПИТАЊА. ПРОЗА МИЛОРАДА ПАВИЋА У СВЕТЛУ ЊЕНЕ ПОСТМОДЕРНИСТИЧКЕ РЕЦЕПЦИЈЕ

ЗНАЦИ ПИТАЊА. ПРОЗА МИЛОРАДА ПАВИЋА У СВЕТЛУ ЊЕНЕ ПОСТМОДЕРНИСТИЧКЕ РЕЦЕПЦИЈЕ СИЛВИЈА НОВАК-БАЈЦАР, Јагелонски универзитет ЗНАЦИ ПИТАЊА. ПРОЗА МИЛОРАДА ПАВИЋА У СВЕТЛУ ЊЕНЕ ПОСТМОДЕРНИСТИЧКЕ РЕЦЕПЦИЈЕ Претечом се може сматрати учени Византинац Милорад Павић. Ветром узнемирене косе,

Bardziej szczegółowo

,,Велес" Садржај. Редакција. Интернет магазин посвећен Словенима

,,Велес Садржај. Редакција. Интернет магазин посвећен Словенима Садржај Предговор Пре свега...3 Археологија Археолошка и лингвистичка потврда етногенезе и ширења Словена...4 Празници Купала/Ивањдан...8 Масленица...11 Уметност Алфонс Муха - Словенска епопеја...13 Одјеци

Bardziej szczegółowo

УДК /13

УДК /13 УДК 821.16.09 97 10/13 Мотив искушeња У пустињи у словенској ЖИТИЈНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ књижевности Рад приказује један од најважнијих мотива житијне књижевности искушење y пустињи, који ce надовезиваo на јеванђељску,

Bardziej szczegółowo

MATICA SRPSKA JOURNAL OF STAGE ARTS AND MUSIC

MATICA SRPSKA JOURNAL OF STAGE ARTS AND MUSIC ISSN 0352-9738 MATICA SRPSKA JOURNAL OF STAGE ARTS AND MUSIC 53 Editorial board Zoran T. Jovanović, PhD, Editor-in-Chief (Museum of Theatrical Arts of Serbia, Belgrade) Mirjana Veselinović Hofman, PhD

Bardziej szczegółowo

Др Andrzej Konrad Piasecki ЛОКАЛНА ДИРЕКТНА ДЕМОКРАТИЈА У ЕВРОПСКИМ ДРЖАВАМА - СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ

Др Andrzej Konrad Piasecki ЛОКАЛНА ДИРЕКТНА ДЕМОКРАТИЈА У ЕВРОПСКИМ ДРЖАВАМА - СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ Др Andrzej Konrad Piasecki Uniwersytet Pedagogiczny, Краков, Пољска УДК: 321.7(4-672ЕУ); 352.07(4-672ЕУ) Примљено: 19.01.2011. Прегледни научни чланак ЛОКАЛНА ДИРЕКТНА ДЕМОКРАТИЈА У ЕВРОПСКИМ ДРЖАВАМА

Bardziej szczegółowo

КЊИЖЕВНИ ЦЕНТРИ СЛОВЕНСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ

КЊИЖЕВНИ ЦЕНТРИ СЛОВЕНСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ КУЛТУРА ПОЛИСА УДК 316.7:323.28 ОНР Академија умјетности Бања Лука КЊИЖЕВНИ ЦЕНТРИ СЛОВЕНСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ Сажетак: Словенска емиграција представља једну од најбројнијих, али и најважнијих књижевних, културолошких

Bardziej szczegółowo

Мирослав Топић Петар Буњак ОД РИТМА КА СМИСЛУ

Мирослав Топић Петар Буњак ОД РИТМА КА СМИСЛУ Мирослав Топић Петар Буњак ОД РИТМА КА СМИСЛУ Мирослав Топич Петр Буняк ОТ РИТМА К СМЫСЛУ Метрические проблемы перевода сербских народных песен косовского цикла на польский язык Славистическое общество

Bardziej szczegółowo

МИЦКЈЕВИЧЕВА РОМАНСА МАРИЛИН ГРОБ И ЊЕН ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ПРЕВОД

МИЦКЈЕВИЧЕВА РОМАНСА МАРИЛИН ГРОБ И ЊЕН ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ПРЕВОД Заборављене књиге српски превод расправе Dei delitti e delle pene 125 УДК 821.162.1.09 144 Mickjevič A. 821.162.1 255.2 = 163.41 МИЦКЈЕВИЧЕВА РОМАНСА МАРИЛИН ГРОБ И ЊЕН ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ПРЕВОД I 1. Почетке

Bardziej szczegółowo

БИБЛИД ; 35 (2003) c

БИБЛИД ; 35 (2003) c Мирчета ДАНИЛОВИЋ УДК 371.333:681:3 Институт за педагошка истраживања Прегледни чланак Београд БИБЛИД 0597-6431; 35 (2003) c.180-192 МОГУЋНОСТИ И ЗНАЧАЈ ПРИМЕНЕ КОМПЈУТЕРСКИХ ИГАРА И СИМУЛАЦИЈЕ У ОБРАЗОВНОМ

Bardziej szczegółowo

Траже своје предузеће, а нуде им се уговори

Траже своје предузеће, а нуде им се уговори САДРЖАЈ ДОГАЂАЈИ МЕЂУНАРОДНО САВЕТОВАЊЕ ЕНЕРГЕТИКА 2009 НА ЗЛАТИБОРУ Развојем из кризе ОКРУГЛИ СТО БАЛКАНМАГАЗИНА НА ТЕМУ: СРБИЈА ЕЛЕКТРОЕНЕРГЕТСКИ ЛИДЕР У РЕГИОНУ Прилагођавање закона великим пројектима

Bardziej szczegółowo

САРАДЊА ШКОЛЕ И ПОРОДИЦЕ Приредиле: Нада Половина и Бланка Богуновић Београд: Институт за педагошка истраживања, 24 cm, стр. 304

САРАДЊА ШКОЛЕ И ПОРОДИЦЕ Приредиле: Нада Половина и Бланка Богуновић Београд: Институт за педагошка истраживања, 24 cm, стр. 304 Зборник Института за педагошка истраживања Година 39 Број 2 Децембар 2007 429-433 ISSN 0579-6431 Приказ књига САРАДЊА ШКОЛЕ И ПОРОДИЦЕ Приредиле: Нада Половина и Бланка Богуновић Београд: Институт за педагошка

Bardziej szczegółowo

З А Х Т Ј Е В ЗА ДАВАЊЕ САГЛАСНОСТИ НА ПРИЈЕДЛОГ ТЕМЕ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

З А Х Т Ј Е В ЗА ДАВАЊЕ САГЛАСНОСТИ НА ПРИЈЕДЛОГ ТЕМЕ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ ЗАХТЈЕВ ЗА ДАВАЊЕ САГЛАСНОСТИ НА ПРИЈЕДЛОГ ТЕМЕ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ Шифра за идентификацију дисертације: 526/16 Шифра УДК (бројчано): 821.163.41:930.85 (497.16) Wеb адреса на којој се налази извјештај

Bardziej szczegółowo

СИГНАЛИЗАМ И ЕЛЕКТРОНСКИ МЕДИЈИ

СИГНАЛИЗАМ И ЕЛЕКТРОНСКИ МЕДИЈИ Јелена Крунић (Универзитет у Новом Саду) СИГНАЛИЗАМ И ЕЛЕКТРОНСКИ МЕДИЈИ Сажетак: У раду се бавимо односом сигнализма и нових медија, односно утицајем нових, електронских медија на сигналистичке ствараоце.

Bardziej szczegółowo

УЏБЕНИЦИ ЗА 1. РАЗРЕД

УЏБЕНИЦИ ЗА 1. РАЗРЕД УЏБЕНИЦИ ЗА 1. РАЗРЕД Предмет Издавач Назив а Аутори Цена Поручујем 2 Математика Клет "Игра Зоран Б. Гаврић, словима" -Буквар Мирјана Ковачевић "Игра Жежељ речи"-читанка Релић "Српски Жежељ језик" -наставни

Bardziej szczegółowo

Примена агломеративних метода кластер анализе на клима уређаје

Примена агломеративних метода кластер анализе на клима уређаје Примена агломеративних метода кластер анализе на клима уређаје Ања Давидовић Факултет техничких наука, Чачак Техника и информатика, 2014/2015 anja_91_@live.com Ментор рада: проф. др Момчило Вујичић Апстракт

Bardziej szczegółowo

САЧУВАЈМО БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ

САЧУВАЈМО БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ САЧУВАЈМО БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ 1.ПОДАЦИ О ЧАСУ Дефинисање часа Наставни предмет: Природа и друштво Наставна област: Сусрет са природом;моја домовина део света Наставна јединица:флора и фауна наше земље,национални

Bardziej szczegółowo

Интерферирајуће лексеме у пољскосрпским језичким контактима

Интерферирајуће лексеме у пољскосрпским језичким контактима УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ МИРЈАНА Д. КОСТИЋ ГОЛУБИЧИЋ Интерферирајуће лексеме у пољскосрпским језичким контактима Докторска дисертација Београд, 2016 UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOLOGY

Bardziej szczegółowo

- 2 - ученике-чланове биолошке и еколошке секције.

- 2 - ученике-чланове биолошке и еколошке секције. БРОЈ 6-2010. ГОДИНА Све учионице опремљене су рачунаром, као и потребним дидактичким материјалом и украшене дечијим радовима и цвећем, у циљу постизања што пријатније и опуштеније атмосфере за рад. Сваки

Bardziej szczegółowo

Chronologia życia Stefana Nemanji Próba uporządkowania

Chronologia życia Stefana Nemanji Próba uporządkowania ROCZNIKI HISTORYCZNE Rocznik LXXX 2014 BŁAŻEJ SZEFLIŃSKI (Łódź) Chronologia życia Stefana Nemanji Próba uporządkowania Chronologia życia wielkiego żupana Serbii Stefana Nemanji jest jednym z trudniejszych

Bardziej szczegółowo

WELTSCHMERZ PO SERBSKU

WELTSCHMERZ PO SERBSKU Weltschmerz po serbsku 45 DOI: 10.2298/PKIJF0975045J УДК 821.163.41.09 WELTSCHMERZ PO SERBSKU Pod koniec XIX wieku wybitny nowelista serbski Laza Lazarević ośmieszył postawę werterowską w opowiadaniu Verter.

Bardziej szczegółowo

Стр 4. - А к т у е л н о Интервју Жељко Каталина, Предсједник Филателистичког друштва Бањалука

Стр 4. - А к т у е л н о Интервју Жељко Каталина, Предсједник Филателистичког друштва Бањалука Гласило Предузећа за поштански саобраћај РС а.д. Бања Лука Број 69 Година XI Бања Лука Мај 2009. Стр 4. - А к т у е л н о Интервју Жељко Каталина, Предсједник Филателистичког друштва Бањалука Стр 12. -

Bardziej szczegółowo

ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ САРАДНИКА УНИВЕРЗИТЕТА И ПРЕДЛОГ

ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ САРАДНИКА УНИВЕРЗИТЕТА И ПРЕДЛОГ УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ САРАДНИКА УНИВЕРЗИТЕТА И ПРЕДЛОГ 1. ПОДАЦИ О КОНКУРСУ, КОМИСИЈИ И КАНДИДАТИМА 1. Одлука о расписивању

Bardziej szczegółowo

Вацлав Ролич-Лидер први гласник пољског модернизма и одјеци његове поезије код нас

Вацлав Ролич-Лидер први гласник пољског модернизма и одјеци његове поезије код нас Page 1 of 26 Пројекат Растко : Пољска : Уметност Мирослав Топић Вацлав Ролич-Лидер први гласник пољског модернизма и одјеци његове поезије код нас Miroslav Topić Résumé WACŁAW ROLICZ-LIEDER PREMIER MESSAGER

Bardziej szczegółowo

Magiczna podróż podmiotów serbskiego tradycyjnego obrzędu narodzin

Magiczna podróż podmiotów serbskiego tradycyjnego obrzędu narodzin Poznań SENSUS HISTORIAE ISSN 2082 0860 Vol. II (2011/1) s. 155-169 Magiczna podróż podmiotów serbskiego tradycyjnego obrzędu narodzin Założenia teoretyczne obrzędowo-obyczajowym kompleksie serbskich tradycyjnych

Bardziej szczegółowo

1961 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ. ПРЕДМЕТ МИЛОЈЕВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ. (Представке бр /07, 43524/07 и 45247/07) ПРЕСУДА СТРАЗБУР

1961 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ. ПРЕДМЕТ МИЛОЈЕВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ. (Представке бр /07, 43524/07 и 45247/07) ПРЕСУДА СТРАЗБУР 1961 ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ ПРЕДМЕТ МИЛОЈЕВИЋ И ДРУГИ против СРБИЈЕ (Представке бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) ПРЕСУДА СТРАЗБУР 12. јануар 2016. године Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним

Bardziej szczegółowo

МИТ И МЕТАФОРА У ДРАМСКОМ СТВАРАЛАШТВУ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА. Снежана Кутрички

МИТ И МЕТАФОРА У ДРАМСКОМ СТВАРАЛАШТВУ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА. Снежана Кутрички УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ - 10 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ МИТ И МЕТАФОРА У ДРАМСКОМ СТВАРАЛАШТВУ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

Bardziej szczegółowo

Злочини у име народа

Злочини у име народа Недељне новине Крагујевачке у сарадњи са Издавачком кућом Вулкан издаваштво награђују 2x1 КЊИГА НА ПОКЛОН стр. 22 ISSN 1821-1550 Година VI, Број 285 Излазе четвртком Цена 70 дин. www.kragujevacke.rs 20.

Bardziej szczegółowo

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 НАЗИВ ФАКУЛТЕТА

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 НАЗИВ ФАКУЛТЕТА УПУТСТВО УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 НАЗИВ ФАКУЛТЕТА I ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ НАСТАВНИКА УНИВЕРЗИТЕТА (Свака рубрика мора бити попуњена.) ПОДАЦИ О КОНКУРСУ,

Bardziej szczegółowo

CYRYL I METODY W JĘZYKU I KULTURZE SŁOWIAN

CYRYL I METODY W JĘZYKU I KULTURZE SŁOWIAN CYRYL I METODY W JĘZYKU I KULTURZE SŁOWIAN Biała Podlaska 2011 Materiały V i VI Konferencji Cyrylometodiańskiej w Białej Podlaskiej (XXXIX I XLII KONFERENCJE PODLASKIE) Redakcja Petar Sotirov, Mariola

Bardziej szczegółowo

Општи подаци о Пољској Преведено са сајта Polska.ru

Општи подаци о Пољској Преведено са сајта Polska.ru Општи подаци о Пољској Преведено са сајта Polska.ru По уставу химна Пољске Републике je мазурка Домбровског. Ова песма je настала пре двеста година, у време које је било тешко за Пољску. Земља је изгубила

Bardziej szczegółowo

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ. ПРЕДМЕТ ПЕТРОВИЋ против СРБИЈЕ. (Представка број 40485/08) ПРЕСУДА СТРАЗБУР. 15. јул године

ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ. ПРЕДМЕТ ПЕТРОВИЋ против СРБИЈЕ. (Представка број 40485/08) ПРЕСУДА СТРАЗБУР. 15. јул године ТРЕЋЕ ОДЕЉЕЊЕ ПРЕДМЕТ ПЕТРОВИЋ против СРБИЈЕ (Представка број 40485/08) ПРЕСУДА СТРАЗБУР 15. јул 2014. године Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44. став 2. Конвенције. Она

Bardziej szczegółowo

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 НАЗИВ ФАКУЛТЕТА ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ НАСТАВНИКА УНИВЕРЗИТЕТА

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 НАЗИВ ФАКУЛТЕТА ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ НАСТАВНИКА УНИВЕРЗИТЕТА УПУТСТВО УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 НАЗИВ ФАКУЛТЕТА ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ НАСТАВНИКА УНИВЕРЗИТЕТА I ПОДАЦИ О КОНКУРСУ, КОМИСИЈИ И КАНДИДАТИМА Орган који

Bardziej szczegółowo

ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ Тема: Винаверово схватање традиције Кандидат: мр Милица Мирковић I ПОДАЦИ

Bardziej szczegółowo

Sen w strategii literackiej i ideologicznej (na wybranych przykładach z serbskiej hagiografii)

Sen w strategii literackiej i ideologicznej (na wybranych przykładach z serbskiej hagiografii) WIELKIE TEMATY KULTURY W LITERATURACH SŁOWIAŃSKICH Slavica Wratislaviensia CLV Wrocław 2012 AUWr No 3436 IZABELA LIS-WIELGOSZ Uniwersytet im. Adama Mickiewicza w Poznaniu, Polska liswielg@amu.edu.pl Sen

Bardziej szczegółowo

Како се боримо? Водич за учествовање у промени града

Како се боримо? Водич за учествовање у промени града Како се боримо? Водич за учествовање у промени града 1 2 Садржај Шта је иницијатива Не да(ви)мо Београд? Шта желимо да постане? Како се финансирамо? Ко нас подржава и са киме сарађујемо? Вредности које

Bardziej szczegółowo

Kwantyfikacyjne i egzystencjalne wykładniki afirmacji na przykładzie języka serbskiego

Kwantyfikacyjne i egzystencjalne wykładniki afirmacji na przykładzie języka serbskiego Slavia Meridionalis 10 SOW, Warszawa 2010 Uniwersytet Rzeszowski Rzeszów Kwantyfikacyjne i egzystencjalne wykładniki afirmacji na przykładzie języka serbskiego Podobnie jak negacja, również zjawisko afirmacji

Bardziej szczegółowo

ESL5201LO. PL Zmywarka Instrukcja obsługi 2 SR Машина за прање посуђа Упутство за употребу 22 SV Diskmaskin Bruksanvisning 42

ESL5201LO. PL Zmywarka Instrukcja obsługi 2 SR Машина за прање посуђа Упутство за употребу 22 SV Diskmaskin Bruksanvisning 42 ESL5201LO PL Zmywarka Instrukcja obsługi 2 SR Машина за прање посуђа Упутство за употребу 22 SV Diskmaskin Bruksanvisning 42 2 www.electrolux.com SPIS TREŚCI 1. INFORMACJE DOTYCZĄCE BEZPIECZEŃSTWA... 3

Bardziej szczegółowo

КОЛУБАРА. На крају године. Тема броја:

КОЛУБАРА. На крају године. Тема броја: ЈП ЕПС - ЛИСТ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА ЗА ПРОИЗВОДЊУ, ПРЕРАДУ И ТРАНСПОРТ УГЉА РУДАРСКОГ БАСЕНА КОЛУБАРА Д.О.О. ЛАЗАРЕВАЦ КОЛУБАРА 8 8 8 8 8 8 8 8 8 8 8 8 Број: 1090 8 30. јануар 2012 8 Година LII 8Излази месечно

Bardziej szczegółowo

Република Србија УСТАВНИ СУД Број: Уж / године Б е о г р а д

Република Србија УСТАВНИ СУД Број: Уж / године Б е о г р а д Република Србија УСТАВНИ СУД Број: Уж - 3238/2011 2012. године Б е о г р а д Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић,

Bardziej szczegółowo

ESL5201LO PL ZMYWARKA INSTRUKCJA OBSŁUGI 2 SR МАШИНА ЗА ПРАЊЕ ПОСУЂА УПУТСТВО ЗА УПОТРЕБУ 22 SV DISKMASKIN BRUKSANVISNING 41

ESL5201LO PL ZMYWARKA INSTRUKCJA OBSŁUGI 2 SR МАШИНА ЗА ПРАЊЕ ПОСУЂА УПУТСТВО ЗА УПОТРЕБУ 22 SV DISKMASKIN BRUKSANVISNING 41 ESL5201LO PL ZMYWARKA INSTRUKCJA OBSŁUGI 2 SR МАШИНА ЗА ПРАЊЕ ПОСУЂА УПУТСТВО ЗА УПОТРЕБУ 22 SV DISKMASKIN BRUKSANVISNING 41 2 www.electrolux.com SPIS TREŚCI 1. INFORMACJE DOTYCZĄCE BEZPIECZEŃSTWA... 3

Bardziej szczegółowo

Sa RTB-om zajedno do napretka dveju

Sa RTB-om zajedno do napretka dveju www.rtb.rs www.kolektiv.co.rs KOLEKTIV ONLINE Рударство ће бити основа развоја Финске и Србије Sa RTB-om zajedno do napretka dveju dr@ava Геолошки заводи Србије и Финске потписаће 3. априла протокол о

Bardziej szczegółowo

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УПУТСТВО УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 1 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ I ИЗВЕШТАЈ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА НА КОНКУРС ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ НАСТАВНИКА УНИВЕРЗИТЕТА (Свака рубрика мора бити попуњена.) ПОДАЦИ О КОНКУРСУ,

Bardziej szczegółowo

Stargard Szczecinski i okolice (Polish Edition)

Stargard Szczecinski i okolice (Polish Edition) Stargard Szczecinski i okolice (Polish Edition) Janusz Leszek Jurkiewicz Click here if your download doesn"t start automatically Stargard Szczecinski i okolice (Polish Edition) Janusz Leszek Jurkiewicz

Bardziej szczegółowo

Удружење кардиоваскуларних хирурга

Удружење кардиоваскуларних хирурга 411 Глава 10 УДРУЖЕЊЕ КАРДИОВАСКУЛАРНИХ ХИРУРГА СРБИЈЕ Душан Велимировић Увод Удружење кардиоваскуларних хирурга Србије (УКВХС) основано је 14. децембра 2001. године. Оснивачка скупштина одржана је у амфитеатру

Bardziej szczegółowo

Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition)

Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition) Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition) Robert Respondowski Click here if your download doesn"t start automatically Wojewodztwo Koszalinskie:

Bardziej szczegółowo

DOI: / /32/37

DOI: / /32/37 . 2015. 4 (32) 1:18 DOI: 10.17223/1998863 /32/37 -,,. - -. :,,,,., -, -.,.-.,.,.,. -., -,.,,., -, 70 80. (.,.,. ),, -,.,, -,, (1886 1980).,.,, (.,.,..), -, -,,,, ; -, - 346, -,.. :, -, -,,,,,.,,, -,,,

Bardziej szczegółowo

Przestrzenie, których już nie ma. Pamięć w południowej i zachodniej Słowiańszczyźnie

Przestrzenie, których już nie ma. Pamięć w południowej i zachodniej Słowiańszczyźnie Przestrzenie, których już nie ma Pamięć w południowej i zachodniej Słowiańszczyźnie Простори који више не постоје Сећање код јужних и западних Словена Prostori koji više ne postoje Sec anje kod južnih

Bardziej szczegółowo

Коначно на свом терену» страна 31 У ПАНЧЕВУ, У ПЕТАК, 10. МАРТА 2017.

Коначно на свом терену» страна 31 У ПАНЧЕВУ, У ПЕТАК, 10. МАРТА 2017. Почиње израда Стратегије комуникације» страна 5 Коначно на свом терену» страна 31 Број 4703, година CXLVIII У ПАНЧЕВУ, У ПЕТАК, 10. МАРТА 2017. цена 40 динара ФОТО ВЛАДИМИР ЂУРЂЕВИЋ ДУЕЛ Политика Улазим

Bardziej szczegółowo

3.6. Професионална позоришта

3.6. Професионална позоришта 3.. Професионална позоришта Позоришни живот у Србији има дугу традицију. Прва записана позоришна представа у Србији изведена је јула 1833. године у селу Накучанима код Шапца, мада постоје подаци који говоре

Bardziej szczegółowo

ГЛАС ЦЕНТАРА ТЕМА БРОЈА: ДOБИТНИЦИ НAГРAДE ЧOВEК ГOДИНE ВРЕМЕ ЈЕ ДА НАСТУПАМО ЗАЈЕДНО! ИНФОРМАТИВНИ БИЛТЕН АСОЦИЈАЦИЈЕ ЦЕНТАРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД СРБИЈЕ

ГЛАС ЦЕНТАРА ТЕМА БРОЈА: ДOБИТНИЦИ НAГРAДE ЧOВEК ГOДИНE ВРЕМЕ ЈЕ ДА НАСТУПАМО ЗАЈЕДНО! ИНФОРМАТИВНИ БИЛТЕН АСОЦИЈАЦИЈЕ ЦЕНТАРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД СРБИЈЕ ГЛАС ЦЕНТАРА ИНФОРМАТИВНИ БИЛТЕН АСОЦИЈАЦИЈЕ ЦЕНТАРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД СРБИЈЕ Број 49 - година XIII - 2015-2016. - Врњачка Бања ISSN 1820-404X ТЕМА БРОЈА: ДOБИТНИЦИ НAГРAДE ЧOВEК ГOДИНE ВРЕМЕ ЈЕ ДА НАСТУПАМО

Bardziej szczegółowo

ОШ Дринка Павловић, Београд ЛЕТОПИС. школске 2014/2015. године. Славица Хорват, библиотекар

ОШ Дринка Павловић, Београд ЛЕТОПИС. школске 2014/2015. године. Славица Хорват, библиотекар ОШ Дринка Павловић, Београд ЛЕТОПИС школске 2014/2015. године Славица Хорват, библиотекар 1 Запослени у школској 2014/15. години: Директор: Урош Момчиловић Секретар: Александра Митић Педагог: Божидар Остојић

Bardziej szczegółowo

Patients price acceptance SELECTED FINDINGS

Patients price acceptance SELECTED FINDINGS Patients price acceptance SELECTED FINDINGS October 2015 Summary With growing economy and Poles benefiting from this growth, perception of prices changes - this is also true for pharmaceuticals It may

Bardziej szczegółowo

ИЗВЕШТАЈ О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

ИЗВЕШТАЈ О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ Датум: 12.5.2015 ИЗВЕШТАЈ О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ 1. Датум и орган који је именовао комисију

Bardziej szczegółowo

Karpacz, plan miasta 1:10 000: Panorama Karkonoszy, mapa szlakow turystycznych (Polish Edition)

Karpacz, plan miasta 1:10 000: Panorama Karkonoszy, mapa szlakow turystycznych (Polish Edition) Karpacz, plan miasta 1:10 000: Panorama Karkonoszy, mapa szlakow turystycznych (Polish Edition) J Krupski Click here if your download doesn"t start automatically Karpacz, plan miasta 1:10 000: Panorama

Bardziej szczegółowo

А а Б б В в Г г Д д Е е Ё ё Ж ж З з И и Й й К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Щ щ ъ ы ь Э э Ю ю Я я

А а Б б В в Г г Д д Е е Ё ё Ж ж З з И и Й й К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Щ щ ъ ы ь Э э Ю ю Я я К 3 Как тебя зову т? А а Б б В в Г г Д д Е е Ё ё Ж ж З з И и Й й К к Л л М м Н н О о п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Щ щ ъ ы ь Э э Ю ю Я я У овој лекцији ћете учити: да се представите и да питате

Bardziej szczegółowo

УПУТСТВО ЗА ПРИМЕНУ ЗАКОНА О ПОРЕЗУ НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ

УПУТСТВО ЗА ПРИМЕНУ ЗАКОНА О ПОРЕЗУ НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ МИНИСТАРСТВО ФИНАНСИЈА ПОРЕСКА УПРАВА ТРЕЋЕ ИЗМЕЊЕНО И ДОПУЊЕНО УПУТСТВО ЗА ПРИМЕНУ ЗАКОНА О ПОРЕЗУ НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ БЕОГРАД Децембар 2005. године 2 П Р Е Д Г О В О Р Почетком децембра месеца 2004. године,

Bardziej szczegółowo

Małgorzata Filipek DOI: /PKJIF F УДК (908)

Małgorzata Filipek DOI: /PKJIF F УДК (908) Małgorzata Filipek DOI: 10.2298/PKJIF1076031F УДК 821.163.49.09(908) Hiszpania w powieściach Gordany Kuić Gordana Kuić należy do grona tych pisarzy, którym literatura serbska zawdzięcza obraz Hiszpanii

Bardziej szczegółowo

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ ЖАБАЉ С Т Р А Т Е Г И Ј А ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ОПШТИНЕ ЖАБАЉ ГОДИНЕ

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ ЖАБАЉ С Т Р А Т Е Г И Ј А ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ОПШТИНЕ ЖАБАЉ ГОДИНЕ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ ЖАБАЉ (додатак уз број 24/14 од 18.12.2014. године) С Т Р А Т Е Г И Ј А ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ОПШТИНЕ ЖАБАЉ 2014-2020. ГОДИНЕ Жабаљ, 18.12.2014. године 2 На основу члана 32. тачка 4. Закона

Bardziej szczegółowo

НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ Установа културе од националног значаја Београд Скерлићева бр.1

НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ Установа културе од националног значаја Београд Скерлићева бр.1 НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ Установа културе од националног значаја 11000 Београд Скерлићева бр.1 ЈНВВ БР. 23/2015 Број из плана јавних набавки 1.1.10. ИЗМЕЊЕНА КОНКУРСНА ДОКУМЕНТАЦИЈА ОТВОРЕНИ ПОСТУПАК

Bardziej szczegółowo

Discovering the enemy. About the attitude towards Poland in certain Russian and Belarusian movies and TV series concerning World War II

Discovering the enemy. About the attitude towards Poland in certain Russian and Belarusian movies and TV series concerning World War II 1 3PRZEGL 0 6D WSCHODNIOEUROPEJSKI VI/2 2015: 225 C259 0 2 0 8 0 4 0 2 0 9 0 8 0 0. O 0 2 0 6 0 6 0 8 0 4 0 1 0 9 0 6 0 9 0 8 0 2 0 2 0 4 0 1 0 0 0 7 0 6 0 5 0 9 0 1 0 3 0 1 0 1 0 6 0 3 0 2 0 9 0 9 0 2

Bardziej szczegółowo

:001.4

:001.4 1 3 0 3 0 4 0 2 0 9 0 9 0 3 0 0 0 6 0 6 0 3 0 2 0 4 0 5 0 4 0 9 0 5 0 6 0 3 0 4 0 8 0 6 0 7 0 4 0 6 0 6 0 8 0 9 0 5 0 6 0 3 0 4 0 8 0 6 0 7 0 4 0 1 0 2 0 4 0 8 0 4 0 6 0 6 0 6 0 8 0 6 0 7 0 2 0 8 821.162.1.09:001.4

Bardziej szczegółowo

Extraclass. Football Men. Season 2009/10 - Autumn round

Extraclass. Football Men. Season 2009/10 - Autumn round Extraclass Football Men Season 2009/10 - Autumn round Invitation Dear All, On the date of 29th July starts the new season of Polish Extraclass. There will be live coverage form all the matches on Canal+

Bardziej szczegółowo

Komentarz do Bibliografii przekładów literatury polskiej w Serbii w 2014 roku Comments to the Polish Serbian bibliography in 2014

Komentarz do Bibliografii przekładów literatury polskiej w Serbii w 2014 roku Comments to the Polish Serbian bibliography in 2014 Przekłady Literatur Słowiańskich. T. 6, cz. 2 ISSN 1899-9417 (wersja drukowana) ISSN 2353-9763 (wersja elektroniczna) Komentarz do Bibliografii przekładów literatury polskiej w Serbii w 2014 roku Comments

Bardziej szczegółowo

DODATKOWE ĆWICZENIA EGZAMINACYJNE

DODATKOWE ĆWICZENIA EGZAMINACYJNE I.1. X Have a nice day! Y a) Good idea b) See you soon c) The same to you I.2. X: This is my new computer. Y: Wow! Can I have a look at the Internet? X: a) Thank you b) Go ahead c) Let me try I.3. X: What

Bardziej szczegółowo

ERASMUS + : Trail of extinct and active volcanoes, earthquakes through Europe. SURVEY TO STUDENTS.

ERASMUS + : Trail of extinct and active volcanoes, earthquakes through Europe. SURVEY TO STUDENTS. ERASMUS + : Trail of extinct and active volcanoes, earthquakes through Europe. SURVEY TO STUDENTS. Strona 1 1. Please give one answer. I am: Students involved in project 69% 18 Student not involved in

Bardziej szczegółowo

с Ь аё ффсе о оýои р а п

с Ь аё ффсе о оýои р а п гат т ТО Л Ш Л ПЮ ОВ О С тем к лк е еп е р пу Н ОЬ оппу оь отчо пущ п л е по у е о оппу К Т ццв Ф щцшчьц ц Ро ф вф ц уш Н е о е ф ч лп е ю Н З е оёе ю п ч р по п еш ш Ф р НчЬе ро о у о ш ц оь оё рц ц цр

Bardziej szczegółowo

Zakopane, plan miasta: Skala ok. 1: = City map (Polish Edition)

Zakopane, plan miasta: Skala ok. 1: = City map (Polish Edition) Zakopane, plan miasta: Skala ok. 1:15 000 = City map (Polish Edition) Click here if your download doesn"t start automatically Zakopane, plan miasta: Skala ok. 1:15 000 = City map (Polish Edition) Zakopane,

Bardziej szczegółowo

DOSITEJ OBRADOVIĆ. List do Haralampiusza 1

DOSITEJ OBRADOVIĆ. List do Haralampiusza 1 DOSITEJ OBRADOVIĆ List do Haralampiusza 1 Drogi Haralampiuszu, Witam! Chrystus Zmartwychwstał! w tłumaczeniu II roku filologii serbskiej 2 Nie będę czekać aż miną dwa lata, aby odpowiedzieć drogiemu człowiekowi

Bardziej szczegółowo

Mirjana Kostić-Golubicić HOM ONIM IA M IĘDZYJĘZYKOW A JAKO PROBLEM GLOTTODYDAKTYCZNY W NAUCZANIU JĘZYKA POLSKIEGO NA UNIW ERSYTECIE W BELGRADZIE

Mirjana Kostić-Golubicić HOM ONIM IA M IĘDZYJĘZYKOW A JAKO PROBLEM GLOTTODYDAKTYCZNY W NAUCZANIU JĘZYKA POLSKIEGO NA UNIW ERSYTECIE W BELGRADZIE Mirjana Kostić-Golubicić HOM ONIM IA M IĘDZYJĘZYKOW A JAKO PROBLEM GLOTTODYDAKTYCZNY W NAUCZANIU JĘZYKA POLSKIEGO NA UNIW ERSYTECIE W BELGRADZIE Czteroletnie studia polonistyczne (język, literatura i kultura

Bardziej szczegółowo

NIKOLA PAŠIĆ ( ) SERBSKI RADYKALNY KONSERWATYSTA 1

NIKOLA PAŠIĆ ( ) SERBSKI RADYKALNY KONSERWATYSTA 1 POLSKA AKADEMIA UMIEJĘTNOŚCI TOM XXIV STUDIA ŚRODKOWOEUROPEJSKIE I BAŁKANISTYCZNE 2016 DOI 10.4467/2543733XSSB.16.004.6246 MIROSŁAW DYMARSKI Uniwersytet Wrocławski NIKOLA PAŠIĆ (1845 1926) SERBSKI RADYKALNY

Bardziej szczegółowo

ALBAŃSKA GOLGOTA EXODUS SERBÓW NA KORFU W CZASIE I WOJNY ŚWIATOWEJ W DYSKURSIE PUBLICZNYM MIĘDZYWOJENNEJ JUGOSŁAWII

ALBAŃSKA GOLGOTA EXODUS SERBÓW NA KORFU W CZASIE I WOJNY ŚWIATOWEJ W DYSKURSIE PUBLICZNYM MIĘDZYWOJENNEJ JUGOSŁAWII BALCANICA POSNANIENSIA xxiii Poznań 2016 ALBAŃSKA GOLGOTA EXODUS SERBÓW NA KORFU W CZASIE I WOJNY ŚWIATOWEJ W DYSKURSIE PUBLICZNYM MIĘDZYWOJENNEJ JUGOSŁAWII Paweł Michalak ABSTRACT. Albanian Golgotha the

Bardziej szczegółowo

Egzamin maturalny z języka angielskiego na poziomie dwujęzycznym Rozmowa wstępna (wyłącznie dla egzaminującego)

Egzamin maturalny z języka angielskiego na poziomie dwujęzycznym Rozmowa wstępna (wyłącznie dla egzaminującego) 112 Informator o egzaminie maturalnym z języka angielskiego od roku szkolnego 2014/2015 2.6.4. Część ustna. Przykładowe zestawy zadań Przykładowe pytania do rozmowy wstępnej Rozmowa wstępna (wyłącznie

Bardziej szczegółowo

ARKUSZ ZAWIERA INFORMACJE PRAWNIE CHRONIONE DO MOMENTU ROZPOCZĘCIA EGZAMINU! UZUPEŁNIA ZESPÓŁ NADZORUJĄCY DATA URODZENIA UCZNIA

ARKUSZ ZAWIERA INFORMACJE PRAWNIE CHRONIONE DO MOMENTU ROZPOCZĘCIA EGZAMINU! UZUPEŁNIA ZESPÓŁ NADZORUJĄCY DATA URODZENIA UCZNIA ARKUSZ ZAWIERA INFORMACJE PRAWNIE CHRONIONE DO MOMENTU ROZPOCZĘCIA EGZAMINU! Projekt współfinansowany przez Unię Europejską w ramach Europejskiego Funduszu Społecznego UZUPEŁNIA ZESPÓŁ NADZORUJĄCY KOD

Bardziej szczegółowo

Прикази књига Book Reviews

Прикази књига Book Reviews Прикази књига Book Reviews Wojciech Chlebda, Albina Gołubiewa, Jan Wawrzyńczyk, Tomasz Wielg, Idiomy polsko-rosyjskie. Польско-русские идиомы. Wydawnictwo Naukowe P W N, Warszawa, 272 s. 379 W ciągu ostatnich

Bardziej szczegółowo

Miloš Crnjanski w kręgu polskich odbiorców literatury Powieść o Londynie, czyli obcość oryginału a obcość przekładu

Miloš Crnjanski w kręgu polskich odbiorców literatury Powieść o Londynie, czyli obcość oryginału a obcość przekładu Miloš Crnjanski w kręgu polskich odbiorców literatury Powieść o Londynie, czyli obcość oryginału a obcość przekładu Wydanie przekładu Powieści o Londynie 1 (Роман о Лондону, 1971), jednej z,,najwybitniejszych

Bardziej szczegółowo

Odczytując sens oryginału (na podstawie przekładu na język serbski i angielski Poematu dla dorosłych Adama Ważyka)

Odczytując sens oryginału (na podstawie przekładu na język serbski i angielski Poematu dla dorosłych Adama Ważyka) Iwona Haneczok Odczytując sens oryginału (na podstawie przekładu na język serbski i angielski Poematu dla dorosłych Adama Ważyka) Mówi się, że przekład jest jak kobieta albo wierny, albo piękny. Już Stanisław

Bardziej szczegółowo

Baptist Church Records

Baptist Church Records Baptist Church Records The Baptist religion was a religious minority in Poland, making it more difficult to know when and where records of this religion might be available. In an article from Rodziny,

Bardziej szczegółowo

ИЗВЈЕШТАЈ КОМИСИЈЕ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ

ИЗВЈЕШТАЈ КОМИСИЈЕ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ ИЗВЈЕШТАЈ КОМИСИЈЕ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ I ПОДАЦИ О КОНКУРСУ Конкурс објављен: У дневном листу Глас Српске 18.01.2017. Ужа научна/умјетничка област: Умјетност (стваралаштво сви облици

Bardziej szczegółowo

Wymagania dydaktyczne. Uczeń: stosuje właściwy akcent i intonację zdaniową;

Wymagania dydaktyczne. Uczeń: stosuje właściwy akcent i intonację zdaniową; Wskazywanie osób i przedmiotów. Określanie miejsca znajdowania się osób. 1. Кто это? Что это? 2. Кто где? podstawowe nazywa osoby i przedmioty, rozróżnia pisane i drukowane litery: а, э, о, к, т, н, ч,

Bardziej szczegółowo

ЗЛОЧИН И КАЗНА По роману Ф. М. Достојевског

ЗЛОЧИН И КАЗНА По роману Ф. М. Достојевског ПРЕДСТАВА У ЧАСТ НАГРАЂЕНИХ Стеријино позорје - Нови Сад - 26/05-03/06-2014 УТОРАК - 3. ЈУН 2014. СНП - Сцена Јован Ђорђевић 20:00 ЗЛОЧИН И КАЗНА По роману Ф. М. Достојевског Градско драмско казалиште

Bardziej szczegółowo

Bardzo formalny, odbiorca posiada specjalny tytuł, który jest używany zamiast nazwiska

Bardzo formalny, odbiorca posiada specjalny tytuł, który jest używany zamiast nazwiska - Wstęp Dear Mr. President, Dear Mr. President, Bardzo formalny, odbiorca posiada specjalny tytuł, który jest używany zamiast nazwiska Dear Sir, Dear Sir, Formalny, odbiorcą jest mężczyzna, którego nazwiska

Bardziej szczegółowo

Has the heat wave frequency or intensity changed in Poland since 1950?

Has the heat wave frequency or intensity changed in Poland since 1950? Has the heat wave frequency or intensity changed in Poland since 1950? Joanna Wibig Department of Meteorology and Climatology, University of Lodz, Poland OUTLINE: Motivation Data Heat wave frequency measures

Bardziej szczegółowo

ПЛАН ДЕТАЉНЕ РЕГУЛАЦИЈЕ ''СТАЗА ЗДРАВЉА'' У К.О. ВРДНИК

ПЛАН ДЕТАЉНЕ РЕГУЛАЦИЈЕ ''СТАЗА ЗДРАВЉА'' У К.О. ВРДНИК РЕПУБЛИКА СРБИЈА АУТОНОМНА ПОКРАЈИНА ВОЈВОДИНА ОПШТИНА ИРИГ Председник Скупштине Општине: Мирослав Ивановић Број: 01-011-34/2014 Дана: 23. децембар 2014. ПЛАН ДЕТАЉНЕ РЕГУЛАЦИЈЕ ''СТАЗА ЗДРАВЉА'' У К.О.

Bardziej szczegółowo

OpenPoland.net API Documentation

OpenPoland.net API Documentation OpenPoland.net API Documentation Release 1.0 Michał Gryczka July 11, 2014 Contents 1 REST API tokens: 3 1.1 How to get a token............................................ 3 2 REST API : search for assets

Bardziej szczegółowo

Библиографија: др Добрила Братић ( )

Библиографија: др Добрила Братић ( ) DOI: 10.2298/GEI1302211M УДК: 012 Братић Д. 39:929 Братић Д. Прихваћено за штампу на седници Редакције 11. 9. 2013. Биљана Миленковић-Вуковић Етнографски институт САНУ, Београд biljana.vukovic@ei.sanu.ac.rs

Bardziej szczegółowo

Pierwsza wojna światowa w historiografii serbskiej i bułgarskiej

Pierwsza wojna światowa w historiografii serbskiej i bułgarskiej DZIEJE NAJNOWSZE, ROCZNIK XLVI 2014, 3 PL ISSN 0419 8824 Mirosław Dymarski Wrocław Pierwsza wojna światowa w historiografii serbskiej i bułgarskiej Problem roku 1914 i lat następnych w historiografii serbskiej

Bardziej szczegółowo

No matter how much you have, it matters how much you need

No matter how much you have, it matters how much you need CSR STRATEGY KANCELARIA FINANSOWA TRITUM GROUP SP. Z O.O. No matter how much you have, it matters how much you need Kancelaria Finansowa Tritum Group Sp. z o.o. was established in 2007 we build trust among

Bardziej szczegółowo

Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition)

Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition) Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition) Robert Respondowski Click here if your download doesn"t start automatically Wojewodztwo Koszalinskie:

Bardziej szczegółowo

KARTA PRZEDMIOTU. 1. NAZWA PRZEDMIOTU: Lektorat języka rosyjskiego. 2. KIERUNEK: Politologia. 3. POZIOM STUDIÓW: I stopnia

KARTA PRZEDMIOTU. 1. NAZWA PRZEDMIOTU: Lektorat języka rosyjskiego. 2. KIERUNEK: Politologia. 3. POZIOM STUDIÓW: I stopnia KARTA PRZEDMIOTU 1. NAZWA PRZEDMIOTU: Lektorat języka rosyjskiego 2. KIERUNEK: Politologia 3. POZIOM STUDIÓW: I stopnia 4. ROK/ SEMESTR STUDIÓW: I+II/1+2+3+4 5. LICZBA PUNKTÓW ECTS: 9 6. LICZBA GODZIN:

Bardziej szczegółowo

Proposal of thesis topic for mgr in. (MSE) programme in Telecommunications and Computer Science

Proposal of thesis topic for mgr in. (MSE) programme in Telecommunications and Computer Science Proposal of thesis topic for mgr in (MSE) programme 1 Topic: Monte Carlo Method used for a prognosis of a selected technological process 2 Supervisor: Dr in Małgorzata Langer 3 Auxiliary supervisor: 4

Bardziej szczegółowo

EGZAMIN MATURALNY Z JĘZYKA ROSYJSKIEGO MAJ 2010 POZIOM ROZSZERZONY CZĘŚĆ I. Czas pracy: 120 minut. Liczba punktów do uzyskania: 23 WPISUJE ZDAJĄCY

EGZAMIN MATURALNY Z JĘZYKA ROSYJSKIEGO MAJ 2010 POZIOM ROZSZERZONY CZĘŚĆ I. Czas pracy: 120 minut. Liczba punktów do uzyskania: 23 WPISUJE ZDAJĄCY Centralna Komisja Egzaminacyjna Arkusz zawiera informacje prawnie chronione do momentu rozpoczęcia egzaminu. Układ graficzny CKE 2010 KOD WPISUJE ZDAJĄCY PESEL Miejsce na naklejkę z kodem dysleksja EGZAMIN

Bardziej szczegółowo

EXAMPLES OF CABRI GEOMETRE II APPLICATION IN GEOMETRIC SCIENTIFIC RESEARCH

EXAMPLES OF CABRI GEOMETRE II APPLICATION IN GEOMETRIC SCIENTIFIC RESEARCH Anna BŁACH Centre of Geometry and Engineering Graphics Silesian University of Technology in Gliwice EXAMPLES OF CABRI GEOMETRE II APPLICATION IN GEOMETRIC SCIENTIFIC RESEARCH Introduction Computer techniques

Bardziej szczegółowo

Szczegółowy rozkład materiału z PRAKTYCZNEJ NAUKI JĘZYKA ROSYJSKIEGO

Szczegółowy rozkład materiału z PRAKTYCZNEJ NAUKI JĘZYKA ROSYJSKIEGO KATEDRA FILOLOGII ROSYJSKIEJ UNIWERSYTET RZESZOWSKI 35-959 Rzeszów, Al. Rejtana 16 B, bud. A3,tel. (17) 872-12-20; tel./fax: (17) 872-12-89 e-mail: infilros@univ.rzeszow.pl http://www.univ.rzeszow.pl/wfil/ifr/

Bardziej szczegółowo

Zarządzanie sieciami telekomunikacyjnymi

Zarządzanie sieciami telekomunikacyjnymi SNMP Protocol The Simple Network Management Protocol (SNMP) is an application layer protocol that facilitates the exchange of management information between network devices. It is part of the Transmission

Bardziej szczegółowo

Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition)

Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition) Wojewodztwo Koszalinskie: Obiekty i walory krajoznawcze (Inwentaryzacja krajoznawcza Polski) (Polish Edition) Robert Respondowski Click here if your download doesn"t start automatically Wojewodztwo Koszalinskie:

Bardziej szczegółowo

Jak zasada Pareto może pomóc Ci w nauce języków obcych?

Jak zasada Pareto może pomóc Ci w nauce języków obcych? Jak zasada Pareto może pomóc Ci w nauce języków obcych? Artykuł pobrano ze strony eioba.pl Pokazuje, jak zastosowanie zasady Pareto może usprawnić Twoją naukę angielskiego. Słynna zasada Pareto mówi o

Bardziej szczegółowo

Tychy, plan miasta: Skala 1: (Polish Edition)

Tychy, plan miasta: Skala 1: (Polish Edition) Tychy, plan miasta: Skala 1:20 000 (Polish Edition) Poland) Przedsiebiorstwo Geodezyjno-Kartograficzne (Katowice Click here if your download doesn"t start automatically Tychy, plan miasta: Skala 1:20 000

Bardziej szczegółowo