,,Велес" Садржај. Редакција. Интернет магазин посвећен Словенима

Transkrypt

1

2 Садржај Предговор Пре свега...3 Археологија Археолошка и лингвистичка потврда етногенезе и ширења Словена...4 Празници Купала/Ивањдан...8 Масленица...11 Уметност Алфонс Муха - Словенска епопеја...13 Одјеци времена на примеру Дедова Адама Мицкиевича...15 Живот Љубавни живот наших предака (1)...18 Свете биљке Бадњак...21 Приче инспирисане духом предака Вођени Књигом Велеса - предање прво..22 Поглед на стару веру Словена Дивинизација...24 Историја Свјатослав Велики...26,,Велес" Интернет магазин посвећен Словенима Редакција Уредник: Никола Милошевић Лектор: Бранислава Текстови: Бранислава, Рамона Главаш, Трзезбор Пиекутовски, Милован Павловић, Иван Вељковић ака Кумори Мју-Ђишан, Никола Милошевић, Леонид Зувић, Филип Стојановић Лого: Ненад Беленцан Позивамо вас да се придружите редакцији. Попуните следећи пријавни формулар. Након неколико дана ћемо вас контактирати. Сви текстови у часопису су ауторски и не предстваљају званичан став читаве редакције. Интернет адреса: Контакт: info@starisloveni.com Страна 2

3 Предговор Пре свега... Поштовани читаоци, Пред вама је први број часописа Велес. Овај часопис је настао, након дугог рада везаног за сајт ( као и након завршетка рада на документарној емисији о старим Словенима (Стари Словени - историја и традиција, Стари Словени веровања и обичаји). Идеја о реализацији часописа који ће за тему имати Словене настао је на форуму у оквиру сајта где је покренута расправа и где се створило језгро редакције овог часописа. На следећим страницама ћемо говорити о историји, традицији, митологији, култури и другим аспектима живота словенских народа. Дакле, фокус је на Словенима, како кроз историју, тако и данас, као и хипотезама шта би се могло догодити у будућности. Међутим, како је највећи део редакције пореклом са Балкана, вероватно је и да ће се добар део текстова односити управо на Јужне Словене, али трудићемо се да, у складу са нашим могућностима, пишемо и о Западним и Источним Словенима. Часопис постоји само у електронској форми, а разлог томе је што не постоје средства да се овакво издање штампа. Сав рад око интернет странице ( као и око документарних филмова и овог часописа, рађен је без икаквих финансија, само жељом и добром вољом људи који су уложили труд да се све успешно заврши, и на тај начин допринесе обавештености и едукацији заинтересованих за теме за које је тешко наћи адекватне материјале, а које су многима интересантне. Мотив покретања овакве, за сад интернет публикације, је пропагирање вредности које су временом избледеле, али које су биле основа делања свих словенских народа. Такође, ту је и неизбежна митологија, која нам говори ко смо и шта смо. Митологија говори о ономе шта је специфично наше, и какав смо ми систем вредности гајили пре примања Хришћанства, а који се, упркос христијанизацији, великим делом одржао до данас. Многи људи данас практикују обичаје за које не знају шта значе, и управо митологија објашњава ове обичаје и открива симболику сваке радње. Многа веровања се нису до данас одржала, међутим, и даље постоји огроман број обичаја и веровања који се практикују, било као изворни обичаји или преобучени у хришћанско рухо. Митологијом Словена били су мотивисани и многи уметници који су на њеним темељима стварали дела која су даље обликовали како културу својих народа, и свих словенских народа, али многа од тих дела су обликовала светску културу попут Игора Стравинског, Алфонса Мухе, Десанке Максимовић, као и многих других. Затим, историја нам говори о нашем пореклу и поступцима наших предака кроз векове, што нам задаје одговорност да не погазимо оно што су они створили, да поштујемо оно што су нам они омогућили, као и да се поносимо њиховим херојским борбама за правду и животни простор. Словени данас представљају највећу етничку групу у Европи. Они заузимају више од половине територије Европе, али и огроман простор у Азији. Како на просторном, тако су Словени заузели и значајно место на културном и научном плану. Многа дела, управо словенских научника и уметника, променила су ток историје. Управо ова дела инспиришу наредне генерације словенских народа да постигну још више и да допринесу својим радом у одређеној области. Најискреније се надамо да ћете уживати у читању наредних страница и да ћете наћи многе занимљиве и инспиративне теме. А уколико желите да се придружите редакцији часописа, било радећи на новим текстовима, прелому, илустрацијама, или неком другом аспекту можете се пријавити попуњавањем следећег формулара. Никола Милошевић Страна 3

4 Археологија Археолошка и лингвистичка потврда етногенезе и ширења Словена Вековима горућем питању о словенским почецима одувек се с највећим успехом прилазило са становишта археологије и лингвистике. Акценат на коришћење писаних историјских извора углавном може да се стави само на питања која се баве нешто каснијом историјом Словена, а не формирањем етника. Међутим, ове две научне дисциплине сусрећу се с извесним потешкоћама: како је лингвисту без интердисциплинарне помоћи немогуће датирати језичке елементе којима се бави, тако се археолог сусреће с проблемом да културне групе готово никад нису изједначене с етником. Премда је у време када је археологија још била у повојима таква поставка била темељна, данас сасвим поуздано можемо да говоримо о различитим видовима и различитом интензитету асимилирања старијег, несловенског становништва од стране Словена на новоосвојеним подручјима, што понекад може да значи много веће језичко него етничко словенско подручје. Из тог је разлога праћење топонимије, нарочито хидронимије - назива вода, које представља главно оруђе у рукама лингвиста који изучавају Словене, често на климавим ногама. Етник који је у археолошком смислу препознатљив као словенски, јавља се отприлике након 500. године нове ере, на подручју које данас заузимају делови Белорусије, Украјине и Пољске. Прије тога времена, за овако велику скупину народа, о чијом величини су неретко са страхом извјешћивали антички аутори, на карти Европе испуњеној превирањима узрокованим сеобом народа, буквално нема места. Оно што је сасвим познато јесте да већ формирани словенски свет почиње на реци Одри и простире се до средњег Дњепра - наиме, тај простор наводе сви аутори чије записе о Словенима познајемо, али их готово сваки смешта у различите делове наведеног простора. Први спомен Словена налазимо код Херодота, који у четвртој књизи знамените "Историје" описује војни поход персијског краља Дарија I против Скита, номадског народа добро познатог старим писцима. Међутим, наводећи различита племена тога народа, Херодот помиње и "Ските ратаре", који дуго изазивају полемике међу научницима. Посве је нелогично да овај изразито номадски народ, којему је такав начин живота у крви од његова формирања, одједном постаје ратарски, и то баш у подручју Подњепрја, па су се многи запитали није ли реч о једним од најранијих протословена. Сви каснији, антички извори, различитим начином записивања помињу народ Венеда или Венета. У првом реду, овде можемо да убројимо Плинија Старијег и Тацита, који у својој "Германији" говори да Венеди живе између Германа и Скита, напомињући да су напружањем и изгледом ближи Германима него Скитима. Из свих античких извора са сигурношћу може да се закључи да Словени заузимају подучје источно од реке Висле, што средином VI века потврђује Јорданес. Он први спомиње име Sclavus, прилагођени облик имена којиме се они сами називају. Венеди је, по њему, надређен појам за словенска племена, од којих су главни Склавени и Анти. "Уместо у градовима, живе у мочварама и шумама, а потекли су сви из једног племена", пише овај научник, а индикативно је да се овај назив сачувао до данас: Финци су га преузели од Германа, па и данас Русију називају Венеја. Словенска жигосана керамика Страна 4

5 Археологија Оно што је напросто фасцинирајуће, јесте да је, иначе изванредно добро обавештеним античким ауторима, вековима "промицао" народ који описују као огроман. Како је то могуће; да ли се можда ради о издвајању од неке већ познате скупине, питања су на која још није дан потпун одговор. Када говоримо о лингвистичким истраживањима, на темељу велике сличности међу словенским језицима које видимо и данас, чини се да се изворна, недиференцирана словенска заједница налазила на прилично малом и затвореном простору. Треба напоменути да су ове сличности биле још веће до половине XIX. века, када услед препородних покрета долази до стандардизација националних језика, али и данас се Словени међу собом много боље разумеју него говорници романских и германских језика. Једна од првих уочених сличности јесте она с балтијским језицима (који по својој структури стоје међу словенским и германским), што је изродило и неколико хипотеза о изворној балтословенској језичкој заједници/друштву. Извесно је да су Словени приликом ширења на запад знатно смањили дотад балтијско подручје, потиснувши овај, од себе нешто старији слој становништва, на саме балтичке обале. Процес распадања изворног друштва и језика одвијао се између II и IV века, јер и византијски и арапски писци за време читавог раног средњег века говоре о јединственом словенском језику - Sclavinica или lingua sclavinia. Тек у VI веку разликују Склавене и Анте и њихове језике, док се национализовани језици помињу много касније (примерице, lingua polonica документирана је тек у XIII веку). Да су се неки "Прасловени" од веће целине (можда балтославенске) оделили већ у бронзано или гвоздено доба, како су то хтели да виде неки лингвисти, али и археолози, њихов самостални развој од хиљаду година пре времена миграција морао би значити много већу диференцијацију. етногенезу Словена одређује лингвистика), у прва три века нове ере налазимо три археолошки пепознaтљиве културне групе. То су przeworska на западу, деломице старија зарубињечка на истоку и северу, те деломице млађа черњаховска на југу тога подручја. међутим, доказано вандалска, przeworska култура, много превазилази подручје које антички извори приписују Венетима, док зарубињечка и черњаховска завршавају много пре првог непобитног помена Словена. Извесно је да су све три културе биле етнички мешане, с (хипотетским) мањим или већим утицајем на формирање словенског етника, али ниједна од њих није "протословенска". На питање ко су били Протословени, археологија је понудила неколико одговора. На подручју између Одре и средњег Дњепра (које за Налази из Микулчица, словенског великоморавског налазишта Страна 5

6 Археологија Но, зато с апсолутном сигурношћу можемо да говоримо о најранијој култури коју препознајемо као чисто словенску, јасно повезану с већ формираним етником. То је прашко-корчаковска култура, проширена од данашње Чешке до Украјине. Обележена је грубо израђеним посудама које се отприлике у VI веку појављују на подручју које су пре Словена држали Лангобарди, око којих су се настањивали Алемани, Саси и многи други. То су ручно израђене (лончарско коло у Европу су донели тек Келти!), изузетно грубе посуде од непрочишћене глине с кратким, изравнатим вратом на благо избоченом рамену. Једна варијанта овог типа јесте и тип Penkowka, проширен на доњем току Дњестра и Дњепра, чије су посуде израђене с наглашенијим S-профилом и избоченијим рубом обода. Овакве посуде биле су намењене свакодневној упораби; у њима су се држале намирнице и течности, да би потом исте те посдуе послужиле као урне за паљевинске укопе. Прашкокорчаковска култура донела нам је и прва словенска насеља, у којима налазимо у земљу полуукопане или укопане настамбе с огњиштем у куту. Овакве грубе посуде везаћемо за Словене вековима, премда ће касније бити израђиване и на спором лончарском колу, али још увек препознатљиве. Крајем 8. века, посуде ће добити нарочите жигове, као ознаку из које су радионице потекле. Монотоност грубог, "дњепарски тип" свакодневног посуђа које се антропоморфне фибуле, који појављује у свим раздобљима представља последњи стадиј не може да омогући датирање, развоја овог предмета. Наиме, али оно је могуће помоћу такве фибуле никада нису фибула, које се појављују као пронађене изван Украјине, сем најпрепознатљивији прилог у једног јединог, изненађујућег гробовима Словена. Њих и у литератури још налазимо најпре у урнама, а необјављеног налаза с представљају преузети готски мађарског локалитета изум из времена сеоби. Цсакберенy. Међутим, Готи су након покрштавања у мисији Још један препознатљиви бискупа Улфиле у IV веку, словенски предмет који фибулу одбацили, док их налазимо у женским Словени задржавају и гробовима, јесу развијају, па се сличне фибуле слепоочничарке, кугластог појављују од Балтика до или гроздастог облика. Солуна у сличном контексту. Представљају типичан накит Код Словена, фибуле се веома налик минђушама, редовито појављују не само у међутим, минђуше никада урнама с паљевинским нису биле део женске моде, укопима, већ и након већ су их понекад носили покрштавања у гробовима с мушкарци. С друге стране, костурним укопима. Наиме, слепоочничарке је носила фибула није представљала жена, уредно окачене на траку накит, да би могла да се која се носила око главе. користи као гробни прилог, чије је полагање било пагански обичај и стога забрањено од стране Цркве. Она је део женске ношње, те је као таква омогућила састављање хронологије словенске културе. Ране фибуле састоје се од два дела, игле и украсне плочице, док су оне касније леване у једном комаду и стога много чвршће. Важно је да фибула код словенских жена има другачију намену од готске, такозване лучне фибуле, која је придржавала одећу на раменима, па их у костурним гробовима често налазимо положене на подручју карлице. Увек изразито украшене, имају Реконструкција словенске женске траке за главу, Вирбенц, Немачка зооморфну или антропоморфну главицу, а ова два типа никада нису нађени у пару. Посебно привлачи пажњу један нарочити, Страна 6

7 Археологија Већ поменуто паљевинско и костурно покапање кључно је за праћење развоја Словена, а костурни укоп блиско је повезан не само с покрштавањем, већ и с моћним Аварским каганатом, јер су његови носиоци, проваљујући у Карпатску котлину из степских подручја, потиснули велик број Словена на запад. Бурни векови који ће да уследе обележени су промењивим односом Авара и Словена, тако да ће већ за време I аварског каганата, најраније аварске државе, доћи до устанка Словена на подручју Чешке и Аустрије, што ће довести до стварања познате Самове државе, унутар које се помињу и западни Словени под именом Сораби - врло вероватно, Срби. Нови вал Словена у наше ће крајеве пристићи негде између 630. и 641, када на позив цара Хераклија на византијско подручје стижу племена Хрвата и Срба, како нас упућује дело "De administrando imperio" цара Константина VI Порфирогенета. По њему, уследило је војевање с Аварима, услед чега је дио потчињен, да би се већ у касноаварско доба могле препознати неке хрватске склавиније и српске кнежевине. Тек када Авари пропадају у IX веку, можемо да уочимо веће разлике међу Словенима, али чак и тада налазимо неке скупине, примерице у Карантанији, које су дуго времена археолошки посве непрепознатљиве као словенске. Велики аварски утицај може да се види у укопима Словена на аварски начин. Наиме, традиција степских народа другачије је од оне у Словена и Германа. У њиховом друштву, сваки положај може да се заслужи, без обзира на етничку и други припадност. Тако налазимо на укопе Словена на аварски начин, које препознајемо по нарочитом аварском појасу. Он је, дакле, политички, а не етнички симбол, јер показатељ етника код Авара јесте укоп с коњем (таоаном, изумрлим степским коњем). У оваквом словенском укопу такође може да се нађе агроф, аварска копча која држи плашт. Након пропасти Аварског каганата, снаге у Европи битно ће се изменити: велики део заузимат ће Франци, а формираће се и велике, јаке словенске државе, попут Великоморавске кнежевине која је одиграла велику улогу у примању хришћанства и тако одредила правац будућег развоја словенске културе. Крајем VIII века, већина Словена прешла је на хришћанско, костурно покапање, па налазимо и гробља која показују такво напуштање изворне традиције спаљивања покојника. Међутим, неки изузетни локалитети указују на мањкаву христијанизацију захваљујући којој је паганска традиција још остала у свести људи, што је у неким случајевима чак довело до враћања паганском ритусу покапања. Тако на мађарском налазишту Алшорајк - Хатари табла налазимо прелаз с костурног на паљевински укоп. Под утицајем размештаја политичких снага у Европи, Словени ће се све више разликовати, па се сем племена Сораба, Ободрита, Љутића и других, помињу и Чеси. Један од кључних удараца словенском свету задала је сеоба Мађара средином IX века, чиме је подручје данашње Чешке и Словачке одвојено од јужнословенскога света којему је до тада припадало, након чега се на панонском простору формира словенско-мађарска белобрдска култура са својом специфичном материјалном културом, да би у наредним вековима стара словенска култура у потпуности пала у окове хришћанства. Рамона Главаш Аладорф-гроб са слепоочничаркама Страна 7

8 Празници Купала и Ивањдан Купала је празник летњег солстиција који се још увек обележава и међу родноверним Словенима1 и међу Хришћанима. Разлика је само у датумима, будући да се хришћански празник обележава по новом календару - 7. јула, а родноверни по старом јуна, тојест с 23. на 24. јун, иако празник званично пада око 21. јуна. Код православних Руса тај празник се зове Иван Купала, а код православних Срба, Ивањдан. Родноверни празник Нормално, у својим настојањима да што боље реконструишу стару веру, они су се поделили на Родновере и Језичнике. Родновери сматрају да веру треба реконструисати, и наставити тамо где су наши преци стали пре христијанизације, али никако се не сме изгубити из вида да ми данас живимо у 21. веку, и да је начин живота потпуно измењен, те да се вера мора ускладити са данашњим начином живота. Језичници, с друге стране, сматрају да треба у потпуности повратити стари начин упражњавања своје вере, што је веома тешко и скоро немогуће, будући да о вери наших предака није остало готово ништа записано. Ту су се, опет, појавили и разни опортунисти којима у суштини и није стало ни до чега посебно, до да зараде на чистим душама људи који би да се врате у стару веру и очувају традицију предака, те су тако почели да шире раздор. Имајући у виду бројност Руса, који чине скоро половину словенског етноса, сасвим је разумљиво да код њих постоји више родноверних општина и најбоља организација прослава старих претхришћанских празника, па се информација о прослави овог празника састоји углавном из руских извора. Дакле, учесници празника који се разумеју у правила обреда бирају особу која ће бити задужена за припрему и спровођење празника. Различите обредне функције током празника обављају свештеници, задужена особа или старешина. Већ од јутра девојке беру цвеће и траву од којих праве венце за све Када су у питању родноверни Словени, празник Купала се слави на стари, претхришћански начин, на основу реконструкција које су проистекле као резултат анализе хришћанског начина слављења и старих записа првих хришћанских монаха који су описивали како грешници прослављају своје празнике. учеснике празника. За то време младићи секу дрво (брезу, врбу, јавор) висине око 2,5 метра и постављају га на место где ће се одвијати прослава. То је, обично, чисто равно поље, брдашце, обала реке или језера. Потом, девојке украшавају дрво цвећем и осталим украсима. Под дрвце се ставља лутка која представља лик Јарила, не већа од пола метра, која се прави од сламе, гранчица, а некад и од глине. Лутку облаче у одећу, украшавају венцем, цвећем и тракама. Уз лутку иде и симбол мушког достојанства, фалус, обично импресивне величине, украшен црвеном бојом. Испред Јарила, на послужавнику или на тањиру поставља се храна. Младићи спремају дрва и пале у близини дрвета две ломаче. Једну већу, од 6-8 метара висине, и у средини другу око 7 метара висине, и на врх се ставља точак обложен смолом или свежањ сламе или сувих грана. Ту око те ватре ће се одвијати прослава. Такође, спрема се и друга ломача, не тако велика, и то је погребна ломача за Јарила. Венци, коприве и магичне траве слажу се испред храма, ако постоји храм, или под брезом, и освештавају се водом и ватром од стране присутних свештеника или оних који их могу заменити. 1 Родновери је назив за грађане словенских земаља - Словене који су се вратили претхришћанској вери, а пошто наши преци нису имали назив за своју религију, овај назив је општеприхваћен од стране свих Словена, будући да име асоцира на родну, стару, претхришћанску веру наших предака. Страна 8

9 Празници Празник почиње око 16 часова. Освештане траве и венци деле се свим учесницима, и они се окупљају око брезе. Учесницима се редом дели посуда са хмељним напитком, после чега се читају текстови и песме у славу Јарила, а око дрвета сви учесници праве коло. После читања, неко од оних који играју у колу руши лутку Јарила и она пада, а коло се зауставља. Мушкарци подижу Јарила покушавајући као да га пробуде, а затим га носе до погребне ломаче на коју га стављају. Док лутка гори људи пију напитак од меда у његову част, једу, причају о његовом рођењу које ће уследити на пролеће, итд. По другом правилу «Јарила» не пале, већ глинену лутку разбијају и бацају у реку или сламнату лутку кидају и закопавају у поље. Храна која је стајала испред лутке једе се у част Јарила. Иначе, храна која се припрема за празнике, по правилу, не зове се жртва, већ треба. И то не само код Руса, већ и код Срба. После јела, сви се окупљају у полукруг око храма или у круг око брезе, а Плетење венаца на Ивањдан свештеник диже руке ка небу и почиње да пева. Затим, пошто узме највећу погачу, иде с њом од првог до последњег учесника. Свако мора да дотакне хлеб десном руком и да пожели жељу. После обављеног ритуала треба се ставља у ватру, након чега се на посебном тањиру освештава за дељење на прослави. Потом девојке почињу да играју коло око брезе и да певају, а момци покушавају да ухвате брезу. Онај коме то успе бежи према реци где чека остале. Свештеници кидају брезу на комадиће и деле свим учесницима, пошто се ти комадићи сматрају плодоносним. После тога се дрвце баца у воду, а за њим и цвеће, освештане траве, итд. Затим, скинувши са себе одећу, учесници одлазе да се купају. Када се накупају, негде око сумрака, окупљају се око главне ватре коју, по правилу, пали нека девојка. Тада почиње весеље, игра се коло, пева се гласно и свира. Затим на сцену ступају млади. Обичај је да девојка лупне неког младића по леђима и почне да бежи, а он трчи за њом да је стигне. Кад је ухвати, води је ка ватри кроз коју скачу. Ако се од топлоте не раздвоје, постали су пар. Ако се раздвоје, свако мора наћи себи другог пара. Када се склопе сви парови старешина пита: «Да ли сте сви опростили?». Ако још увек има неко ко је увређен и није некоме нешто опростио, суди се јавно. У близини ватре прави се фешта, а од хране су обавезни каша, јаја, сало, палачинке и пиво. Сваком се у руке ставља парче освештане хране донесене из храма, и потом се код ватре певају песме, причају приче, легенде итд. Током ноћи, запали се дрвени точак и котрља до воде. На реци се размењују венци, после чега свако ставља свој венац на постоље направљено од гранчица и сламе и пушта низ воду, а за то време девојке певају. На обали се пале ватре, парови се скидају и купају голи у реци, а после купања воде љубав. Они који немају партнера окупљају се око главне ватре, неко иде на спавање, а некога одреде да до јутра чува стражу како би заштитио празник. Од ноћи до јутра свештеници скупљају лековиту купаљску росу и беру лековите траве. Празник се завршава у свитање. Купала је, иначе, празник посвећен Дажбогу, зрелом сунцу и мушкарцу чија владавина долази после владавине Јарила, младог сунца, младог мушкарца. Зато се Јарило сахрањује, а родиће се поново крајем марта на Страна 9

10 Празници пролећну равнодневницу када се сахрани Морана (Марена), богиња зиме, хладноће и смрти. Ивањдан Када је у питању прослава Ивањдана, у Србији и Црној Гори обичај је био да девојке плету венце од ивањског цвећа, које после стављају на домове, па чак и бацају на кров, и они ту остају током целе године. Обичај је да девојке гледају јутарње сунце кроз венце како би биле здраве и лепе. Венце, такође, односе и на гробове својих предака. Обичај прављења венаца од давнина означава прослављање природе и природних лепота. Понекад се у те венце стављао и бели лук јер се сматрало да се тако кућа чува од грома. На Ивањдан су људи прали стоку како би спречили појаву куге, а такође су се прале и иконе светаца, па се претпоставља да је обичај наших предака на Купалу био да перу фигуре својих божанстава. Наиме, прослава крсне славе и светаца наслеђена је од наших предака који су славили своја божанства, али једно посебно, у зависности од тога чиме су се бавили у животу и чија помоћ им је била најпотребнија, будући да је свако божанство имало своје значење. би, потом, почеле да певају и играју коло око ватре. Песме су биле углавном провокативне и изазивачке, будући да су их до брда пратили младићи са родитељима. Младићи би узвраћали девојкама својим, такође провокативним песмама. О томе колико се задржао стари купаљски обичај говори и чињеница да би девојке убрале прутиће од клена или врбе и њима лупкале младиће желећи им да порасту, буду јаки и здрави, и изражавале многе лепе жеље које девојке могу пожелети младићима. Потом би ишли да се купају у реку. За овај празник прескакале су се ватре и носиле упаљене брезове коре, такозване лиле, јер се задржало веровање да ватра чисти и одбија зле силе. Увече би се организовале сеоске прославе где би се народ веселио, а младићи и девојке наставили да се међусобно провоцирају песмама. Као што знамо из традиције наших предака, после тих забава склопили би се многи парови и неки не би могли да издрже навалу страсти, те би прослава често завршавала као и код наших предака... Украинска поштанска маркица са мотивима слављења Купале Војтех Герсон - Купала (1897) Бранислава У неким деловима Србије и Црне Горе девојке би се окупиле на неком брдашцу и најстарија од њих је имала част да упали ватру. Девојке Страна 10

11 Празници Масленица - Масница - Комоједица Масленица је старословенски празник којим се обележава завршетак зиме и почетак пролећа. Тај дан истовремено представља опраштање од зиме и Богиње смрти, Марене (Моране), и добродошлицу и слављење Бога Јаровита (Геровит, Јарило), који се сматрао код Старих Словена Богом младог сунца. Празник Масленица слави се на дан пролећне равнодневнице, углавном 20. или 21. марта, а обележавају га и припадници старословенске вере и Хришћани. Познато је да је Словене било веома тешко превести у Хришћанство, јер то је подразумевало потпуну промену начина живота и поимање света око себе, а не само религије и веровања. Јако је тешко људе који више миленијума негују своје обичаје, традицију и културу убедити да се тога одрекну и прихвате другачије веровање. Посебно је било тешко потпуно преобратити православне Словене, који су међу последњима примили Хришћанство. Будући да нису желели да одбаце своје богове, празнике и обичаје, без обзира на насиље и забране које је над њима спроводила њихова власт, црква је пронашла компромис и већину старословенских, традиционалних празника, преобукла у хришћанско рухо. Тако је и Масленица наставила да се прославља као «Сирна седмица» у православном Хришћанству, као претходница великог поста, а у Русији се још увек одржао назив Масленица. Људи су од памтивека доживљавали долазак пролећа као почетак новог живота и указивали поштовање сунцу које даје снагу и живот свему живом. У част сунца, наши преци су у почетку пекли округле колаче, а касније када су научили, почели су да спремају и палачинке. Прва палачинка која би се испекла на овај дан била би посвећена Богу Велесу који се тада, како се веровало, будио из зимског сна. На палачинке се углавном мазао мед или маслац. Прослава Масленице састојала се од низа ритуала којима се указивала част Богу Сунца, Јаровиту, и испраћала Богиња зиме и смрти, Марена, такође уз одређене почасти. Обичај је био да се организује ритуална борба између Јаровита и Марене, и Јаровит би увек победио. Такође, људи би направили од сламе лутку Марене коју би потом запалили и играли око ватре славећи Марену и приређујући јој испраћај до следеће зиме. Стари Словени су увек палили ватру приликом својих ритуала јер је она код њих представљала успостављање везе са боговима. У случају испраћаја Марене, током ритуала који је представљао њен погреб, учесници би играли два кола од којих би једно ишло у смеру казаљке на сату за развитак и рођење новог, а друго би ишло супротно од смера казаљке на сату за испраћај и умирање старог. Такође су имали обичај да са брда откотрљају у реку запаљен точак. Масленица је код старих Словена била и празник када су се људи клањали душама својих предака, и тај обичај се данас код Срба зове «Задушнице». Изношење лутке Моране у Пољској Страна 11

12 Празници И данас се, још увек, у неким словенским земљама спроводи обред испраћања зиме и Марене, и уз певање одговарајућих ритуалних песама пали лутка која симболизује Богињу Марену, која се потом баца у реку. Увођењем Хришћанства изменио се обред и начин празновања код православних Хришћана, те се недеља пре Великог поста назива «Сирна седмица», док је у Русији празник задржао свој стари назив Масленица. На тај дан су учесници обреда лутку од сламе, симбол Марене, облачили у женску одећу, носили је кроз село, понекад и на колима, и закопавали у земљу или палили или, просто, кидали на комаде, а остатак сламе би расипали по пољу. Дани Масленице код Хришћана су променљивог карактера, у зависности од тога када почиње Велики пост. У Русији, на пример, сваки дан има своје име. Последњи дан, недеља, назива се Недеља великог поста, када се спроводи обред опраштања, и почиње пост. На тај дан се у православним храмовима верници обраћају једни другима тражећи опроштај ако су се случајно замерали једни другима у току протеклих годину дана, а за узврат добијају одговор «Бог опрашта». Након тога, ритуално би палили лутку Марене коју су звали «Страшило Масленице». Од недавно се више не практикује паљење Марене приликом прославе хришћанске Масленице, јер хришћански свештеници то сматрају испољавањем насиља. Код Јужних Словена се на овај дан обележавао долазак пролећа и слављење Богиње Весне, која је код њих била Богиња пролећа. О ритуалима који су приређивани не зна се готово ништа, или сасвим мало, јер је Хришћанство у потпуности учврстило свој утицај и избрисало све трагове старословенске религије и обичаја, а православно је посебно оснажило након ослобођења од Отоманске империје, под утицајем Руске православне цркве. Све што је остало су датуми разних хришћанских празника, усклађени са датумима обележавања старословенских светковина. Лутка Моране на Масленици Бранислава Борис Микхаилович Кустодиев - Масленица Страна 12

13 Култура Алфонс Муха - Словенска епопеја Алфонс Муха је рођен 24. јула године у селу Иванчице у јужној Моравској (Чешка). Завршио је Словенску гимназију у Брну, где је зарађивао за живот као певач у црквеном хору. Након што није био примљен на Прашку Академију, кратко је радио као писар у суду у Иванчицама. У овом периоду је спремао позоришта ентузијаста, дизајнирао је плакате и позивнице године одлази у Беч да ради као сликар позоришних декорација. Затим одлази у Микулов (Морава) где слика портрете становника године одлази на академију у Минхен, а две године касније на академију Јулиан у Паризу. Постао је славан готово преко ноћи, када је насликао по поруџбини париске глумице, Саре Бернхарт, плакат за представу Гисмонд ( ). Најславнији Мухин период био је на прелому 19. и 20. века. У Америци су га дочекали као највећег декоративног уметника. Међутим, упркос свему, Муха је желео да се врати у Чешку. Након стварања прве Чехословачке републике (1918. године), Муха дизајнира прве чехословачке поштанске маркице и новчанице. Радио је и дизајн накита, интеријера, омота за чоколаде, наполитанки, цигарета, флаша, календара, ресторанских менија, прозора (катедрала св. Вита у Прагу године)... Међутим, Муха је цео живот сањао о стварању дела које ће касније постати познато као Словенска епопеја. Муха је у циклусу 20 великих платана хтео да ухвати најбитније моменте историје Словена. Договорио се са Чарлсом Креном у Америци да ће он сносити трошкове за овај циклус, а да ће слике бити дате Прагу. Муха је почео да ради на Словенској епопеји године у замку Збирох, а становници села су му често служили као модели. Циклус је завршио године, и тада је написао следећи текст:,,већ године сам у Паризу хтео да другу половину свог живота посветим раду који би помогао да изградимо и ојачамо код нас осећање народне свести. Сигуран сам да развој сваког народа може успешно да се настави само тада, уколико израста органски и непрекидно из сопствених корена народа, и да је за очување овог континуитета неопходно познавање његове историјске прошлости. У литератури имамо прекрасна дела која народу људима стављају пред душевни поглед ток наше историје - како славне - тако и жалосне. И у музици симфоније и циклуси, везујући се за нашу историју, буде љубав према домовини путем уметности. Хтео сам да проговорим на свој начин кроз душу народа, телесним видом, који најбрже утиске преноси у свест. Слика делује, рекао бих, агресивно: без обзира улази кроз отворено око у душу. Ствар је посматрача да с њом наложи по својој вољи. Може да је прође не пропуштајући је у свест, или сведен спољашношћу рада може да Алфонс Муха - Славље Световида на Аркони Страна 13

14 Култура се заустави пред њим и можда да тражи његов садржај, смисао и на крају у њему нађе мало једро, или лепоте или истине, због ког је настао. Рад овај, сада завршен, сматрао сам својом обавезом. Остварење тако великог дела без обимних средстава било је немогуће. Мој пријатељ, господин Чарлс Р. Крен, иако Американац, има велику љубав према Словенству, схватио је моје жеље и помогао је да се мој сан реализује године у Чикагу смо се договорили да ће он помоћи у сношењу трошкова везаних са мојим делом, које ће бити даровано граду Прагу. Циљао сам на својим сликама све што би могло да подсећа на велике спорове и проливену крв. Смислом мог дела никад није било рушити, већ увек градити, постављати мостове, јер нас све мора да храни нада да ће се цело човечанство зближити, и то тим јаче уколико се добро спозна међусобно. Срећан ћу бити буде ли мој скроман допринос допринео скромном снагом ка овом познању - бар за сад код нас, у нашој словенској породици. Праг Алфонс Муха" Алфонс Муха је умро 14. јула године од упале плућа, након саслушања Гестапа. Сахрањен је на гробљу на Вишехраду у Прагу. Плакат за изложбу Словенске епопеје Никола Милошевић Страна 14

15 Култура Одјеци древних времена на примеру Дедова Адама Мицкиевича Адам Мицкиевич рођен је године у селу Заосје (данашња Белорусија). Сматран је народним пророком и највећим пољским песником романтизма. До 57. године свог живота створио је позамашан песнички опус. Његово деловање, не само песничко, било је одлучујуће за формирање пољске колективне свести. Једно од његових најпознатијих остварења су Дедови, драма у којој приказује обичај словенских и балтичких племена који је, иако у врло редукованој и измењеној форми, очуван до данашњих дана. То је данас Дан мртвих или Душни дан. Обред Дедова који описује Мицкиевич сеже својим корењем дубоко у претхришћанско доба, но у времену у којем је живео песник та светковина још увек се славила у многим деловима Литваније. Људи су га славили потајно јер је био забрањиван и строго кажњаван од Цркве. Аутор спомиње у предговору Дедова: У садашњим временима, због светлог свештенства и властелина који настоје искоренити овај обичај везан уз празноверне праксе и расипност, често претерану, грађанство слави Дедове потајно у капелицама или напуштеним кућама близу гробља. Шта се то збива у овој драми, а шта се догађало у збиљи, у селима из песниковог краја? У првој сцени Дедова, Девица, будућа љубавница, упушта се у маштарије. Говори се о томе како у природи владају полна правила, схватана као љубав и хармонија. Тако је и међу људима, уколико су две особе предодређене једна за другу, према свеопштем природном праву морају се наћи. У другој сцени на обред Дедова иде поворка људи. Група стараца (на челу с Гусларом), збор младића и жене. Гуслар, понављајући: Тамно свуда, глуво свуда, шта ће то бити, шта ће то бити и Дедови иду! предводи групу. Збор то понавља. Неки жале за својим блиским, а удовици која жали за мужем младићи одговарају: За њега мису дај млада удовице, а за нас живе дај лепу реч. Старцу саветују: Узми мало среће од нас срећних, тражи мртве међу нама живима. Гуслар стално позива: Ко је жалостан, кога сећања муче и ко жели нека из света мудраца дође на Дедове.» На путу према напуштеној капелици поред гробља јављају се разне приказе лутајућих душа: дете, које не памти мајку умрлу при његовом рођењу, моли Старца да га врати кући. Овај, с горчином у срцу, поздравља свога унука, благослови га и иде на Дедове. Младић Заклети прича неку чудну причу о витезу који се добровољно дао зачарати у камен. Још су ту: Духови Стрелац и Густав који траже љубав. Црни Ловац (зли дух) који се руга Густаву. Збор младића подсећа на законе владајуће светом. За њих су изгубљени сви они који су у своје младе дане били неактивни, лењи, изоловани од околине, који се нису знали веселити младости. Поворка се затвара у напуштеној цркви, затварају се врата, прекривају прозори, не сме ући ни трачак светлости. Гуслар је особа која предводи Дедове, одрађује ритуалне активности: пали шаку кудеље, котао пун вотке или венац посвећеног биља, сваки пут дозивајући одговарајућу групу духова. Изговара: Позивамо, заклињемо, Остави нас на миру! А куш! А куш! Адам Мицкиевич, портрет Страна 15

16 Култура ЕЛЕМЕНТИ ЛУДИЧНИ И САКРАЛНИ Пагански обред Дедова преживео је у народној традицији, но био је обогаћен ипак новим елементима. На давне паганске традиције наталожила се хришћанска култура, састав хришћанских пракса, веровања и симболи, као што је рекао Мицкиевич: Наши Дедови имају ту посебност, што су пагански обреди промешани с представама хришћанске религије, поготово јер Душни дан пада у време тог славља. Народ разуме да храном, пићем и песмама доприноси олакшању душама из чистилишта. У Дедовима су испреплетени елементи обредни, ритуални, магијске фразе, изрази, симболи. Елемент лудични Дедова веже се с традицијом паганског обреда. Лудичност означава забаву, разоноду, театрално умеће. У множини то су игре, светковине повезане с глумом, представом. Дедови су театрални обред представа. С овим слављем се веже цели низ ритуалних активности, позивања, заклетви, клетви. Све се оне одвијају у посебном окружењу: на гробљу, у затвореној капелици где не допире трачак светлости, поред леса. Драматургија целог обреда је необична, стварају је заједно сликарски елементи и музичка дела. Духови: мали Анђелчићи, одурна Приказа Злог Властелина, пуна љупкости Пастирица и бледа Приказа која ћути, носе са собом јаке контрасте. Такве опречности стварају такође тама и светло свећа. С музичке стране, то су стално понављајући рефрени збора, посебно онај који највише подиже напетост: Овде се види спајање древне традиције ( «А куш, а куш!») и хришћанске терминологије («У име Оца и Сина,Господњи крст»). Тамно свуда, глуво свуда, Шта ће то бити, шта ће то бити? Цела сфера паганских народних пракси преклапа се са сфером повезаном с хришћанским религијским култом. У претходно цитираном одломку Гуслара Мицкиевич обраћа пажњу на време овога славља исто оно када и хришћани славе Душни дан. Улога оба славља је слична, треба помоћи душама које још морају испаштати за своје грехе пре него што приступе вечном миру. Прости народ запажајући те подударности не напушта своју праксу већ их спаја с хришћанским веровањима. А управо је ово и био циљ Цркве, да се кроз сличности постепено наметне хришћанска догматика и с временом аутоматизам послушности црквеној институцији. Колико је тај циљ до данашњих дана успешно остварен, о томе би се могло расправљати. Морало је доћи до многих компромиса, због укорењених навика припростог народа. Елита владара ради својих интереса прихватала је ту послушност без отпора. Адам Мицкиевич уз светло свештенство у уводу спомиње и властелине којима нису одговарале народне растрошне свечаности, јер су сељаци трошили оно што би се могло од њих запленити. Као место вечне среће наводи се небо, а проклето место је пакао. Највиша инстанца којој се обраћа Гуслар је Бог. Говори се о Божјој заповести, уредби Божјој цели свет је устројен од Бога. С развојем акције јављају се и други ликови везани уз сакралну сферу. Када се приказује Пастирица Гуслар пита: А јел то слика Богородице? Ил је то анђеоски облик? Облик анђелчића попримају и духови деце, говори се и о злим духовима, о падању под њихову моћ. Осим Бога, Светог Тројства јављају се такође предмети везани уз хришћанску религију: крст, шкропило узето с олтара, велика свећа. Хришћански сакрум улази и у ритуална призивања, те заклетве гуслара. Он отправља дечје душе, позивајући се на Свето Тројство и Крст Господњи : Сада идите с Богом А ко молбу не услиши, У име Оца, Сина, Духа. Видите ли Господњи крст? Не желите јела, пића. Пустите нас на миру! А куш, а куш! ЗАТИРАЊЕ СВЕСТИ Страна 16

17 Култура Ипак, такав тврдоглави сељак још се дуго скривао и трпео због спонтане навике чувања традиције. Колико се Црква удаљила од свог првобитног наука због те политике, друго је питање, но аутоматизам послушности постао је нешто што се данас подразумева, а сељакова ћуд остала је непромењена (само што данас с таквим истим жаром брани ово у чему се више не може достојно препознати његово исконско). Кроз столећа, саставним, помно испланираним деловањем, одузета му је душа, оно што је било заиста његово, и усађен је имплант који га је претворио у несвесног роба, а ћуд му је остала иста. Колико је снажан овај обичај, колико је дубоко укорењен не само у словенско већ уопште у индоевропско биће, говори чињеница да упркос силним настојањима и репресијама Цркве, покушајима да га замени даном Свих светих, све до данас, поред оног црквеног, народ слави и Душни дан. Анте Тенор («Записи с отока Цреса крајем XIX и почетком XX стољећа») почетком XX стољећа записао је «Мертво пјевање», песму која се пева на Душни дан, рано ујутро пред мисом, и коју «зна свако у Цресу»:»Прија нег ја почмем овдје вапијати, Свих сусед около проштење питати Ја знам да нас хоте сви суседи судити Мертво говорење, кда буду чути, Мертво говорење и свети елементи Пак ћеш помиловат душе твојих мертвих...ке питају помоћ на њихов мертви дан Дуси ке су в муках, помилуј госпоје!... Гроб му се отвара поред твога двора закрај њега расте стабло од јагора историјском вихору. Да некоме од њих кажемо зашто пале ватре, зашто једу на гробљу, зашто певају, испричамо о Адаму Мицкиевичу, вероватно би нас бледо гледао. Они то више не знају, но одјеци древних времена и даље живе у њиховим срцима. Трзезбор Пиекутовски... Свицу, али дуплир вев ној друге руке, да буде посвећено за не мертве душе...а мени ки кантам колач како брату а Тону твојему облију, кот погачу...сад ме наговара моја кумпанија да буду приправне смоква и ракија«на острву Цресу, близу места Валун, налази се осамљено гробље с малом црквицом св. Марка. Једном приликом кад сам био у Валуну мој познаник, рођени Цресанин и његов пријатељ, стари Валуњанац, рекли су ми да се сваког 2. новембра увече ту окупљају мештани Валуна и околних села. Свако доноси нешто за јело, нешто за пити, стављају то све на стари камени сто на гробљу и вечерају заједно, причају, запевају до касних ноћних сати. Они и као «горљиви католици» још даље славе свој Дан (Ноћ) мртвих вечеру с прецима, упркос временско- Страна 17

18 Живот Љубавни живот наших предака (1) Недавно ми је до руку дошла једна статистика из осамдесетих година прошлог века која се односила на сразмеру склопљених и разведених бракова у Београду у току једне године. Током те године у Београду је склопљено бракова, а разведено Довољно је сетити се свих оних разведених људи које познајемо, ванбрачне деце, насиља у породици, и томе сличних друштвених деформитета каквих у савременом друштву има много. Прво што ми је пало на памет јесте да корене таквог поремећаја у друштвеним односима потражим у прошлости, у једном тренутку у прошлости када је нешто што је до тада нормално функционисало, од тада постало поремећено. Какве су нам то записе у ДНК оставили наши преци који нас онемогућавају да стабилно водимо своје емотивне животе, у складу са општеприхваћеним нормама? И тако, упорно истражујући, дођох до рада проф. др Ђузепе Мајела, италијанског политиколога, професора на Универзитету у Напуљу, који је одлучио да свој живот посвети истраживању историје Словена и Источне Европе. У припреми овог текста, између осталог, доста су ми помогла и сазнања до којих је он дошао истражујући старину наших предака. Однос између мушкараца и жена у старословенским породицама У старословенском друштву жена је уживала изузетно поштовање, највероватније због своје способности да на свет донесе потомство, а потомство је нешто што је одувек Словенима било најважније. Претпоставља се да је ово поштовање жене наслеђено још из неолита. Вероватно је то поштовање управо и разлог зашто су жене увек биле те које су иницирале љубавни чин. Оно што је било карактеристично у породичном животу наших предака јесте да је човек могао имати жена колико је то могао себи материјално да приушти, док су његове жене, с друге стране, могле да воде љубав с ким су хтеле. Ово је од стране неких путописаца окарактерисано као широка словенска демократија, док су свештена лица и римске и цариградске цркве то сматрала анархијом. Уколико је човек имао више жена, главна би била она која је рађала. Ако су све рађале, онда је била главна она која је родила више деце. Интересантно је и то да су наши преци знали за coitus interuptus, и због тога су најрадије водили љубав под ведрим небом, уз филозофију да када мушкарац проспе своје семе на земљу, мајка земља зна како то да употреби. Нормално, било је и периода у току године када се то практиковало у затвореном, и тада је постојала могућност да дође до неочекиваног потомства. Али ништа за то, жена која је рађала ванбрачну децу уопште није била објекат мржње, подсмеха и томе слично. Напротив, та деца су одгајана потпуно исто као и остала, и о њима су сви водили бригу у породици. Једино што је било пожељно да се за дете нађе отац. Значи да се ни у оно време није рађало више непланиране деце него што је то данас случај, без обзира на сва савремена средства заштите од нежељене трудноће. Много је доказа да брак за Словене никада није представљао препреку ка упражњавању слободног секса. Ствари стоје другачије него што се обично мисли о словенским народима. У старим временима није се знало за љубомору, вероватно зато што код Словена није био развијан осећај власништва над људским бићима, као што је то постао случај увођењем Хришћанства. Они су чак и своје ратне заробљенике пуштали после неког времена, и често се догађало да они остану међу њима Један од првих података о брачним обичајима у старих Словена изнео је чувени арапски мислилац и етнограф, Масуди. Страна 18

19 Живот Он каже да, уколико би младожења открио да је млада пре брака била девица, он би је отерао речима: Да си ишта вредела, до сада би већ била вољена и нашла би некога ко би те ослободио девичанства. Због тога се дешавало да девојке, како би избегле подсмех од стране момака и осталих девојака, одлазе код сеоских врачева да их ослобађају девичанства, и то се догађало чак и у хришћанско време. Тај обичај је, када се сазнало за то, црква строго забранила. кућном окружењу. Такође је неопходно истаћи важност жена у источнословенским земљама где су жене биле спремне на тежак рад каквим су се, иначе, бавили углавном мушкарци. Занимљиво је и да су жене биле те које су доносиле одлуке о томе за кога ће се њихово дете удати или с ким ће се оженити. Интересантно колико је то и даље опстало у данашњим временима, и углавном ћемо чути мајке како гунђају на избор брачних партнера своје деце. Жене су увек практиковале слободне односе с другим мушкарцима уколико су им мужеви били у рату. Без мушке руке домаћинство би пропало, а посебно би представљало проблем уколико нису имали наследника. Удовице су имале сва права, а у Славонији су младићи с њима највише општили. У одређеним моментима и ситуацијама толерисало се, како многоженство тако и многомуштво. Као пример многоженства можемо навести пример руског кнеза Владимира који је имао 5 жена и љубавница у сваком већем руском граду, и пример Самоа који је имао 12 жена. Разним декретима московских патријарха, од 16. века нису се сматрали неверством сексуални односи између ожењених мушкараца и слободних девојака. Као пример многомуштва може се навести пример снохачества. Овај обичај се упражњавао уколико је син малолетан, или уколико из било којих разлога није у могућности да испуни своју брачну дужност. У том случају га је, у циљу продужења лозе, одмењивао његов отац или старији брат. Оно што је интересантно у односима између мужева и жена јесте да је већ у 19. веку улога жене знатно ојачана у властелинским и богатијим домаћинствима. Осим мушкарца, као главе породице, и његова жена је била глава куће. Ово се посебно односи на Србију где је жена, глава куће, позната као "домаћица", у Бугарској је то била "домакина", а у Русији "хозјајка". У неким случајевима, посебно у Србији, домаћице су биле главне у породици, и нису биле под ауторитетом домаћина. Њена реч је била главна када се радило о кући и Црква је толерисала снохачество и за то се знало, иако нико о томе није јавно говорио. Тај обичај се практиковао у 18. и 19. веку у Русији, на југоистоку Србије (Торлак), северозападу Бугарске (Шопска област) и у неким областима Македоније. Интересантно како је територија на којој се то највише упражњавало на Балкану хомогена, и представља тромеђу Србије, Македоније и Бугарске. Било је случајева у Србији када су синови убијали очеве пошто би им супруге рекле шта се десило. Даље, може се цитирати и чувени арапски етнолог и путописац, ИбнФадлан, који је говорио о обичају међу словенским женама да када им умре муж прво посете све мушкарце у заједници, а после спавају са шест његових најближих рођака. Развод је у наших предака био толерисан без проблема. На пример, жена се могла развести ако је муж био импотентан, хомосексуалац или на било који начин онеспособљен. Муж је могао да се разведе уколико му је жена била неплодна, стара или болесна. Уколико је неким случајем муж малтретирао жену, она је имала право да се, уз сагласност своје породице, разведе од њега. У случају када је хтела да побегне од њега, морала је имати подршку своје породице. Обично би се, као што је случај и данас, помирила с њим и вратила. Ретко кад је то био коначан развод. У Русији су жене биле у потпуности независне, тако да су бракови углавном били крхки. У српским династијским породицама средњег века, у Србији и Босни, домаћица је била плаћена и активно је Страна 19

20 Живот учествовала у породичним пословима. Имајући у виду некадашњи привилегован положај жена у друштву, није ни чудо да је данас толико истакнута потреба за феминизмом у словенским земљама, ништа мање него у западним. Углед жене у друштву је изузетно опао, и сасвим је нормално да су феминистичких покрети у сталном порасту, посебно они који промовишу стари култ Велике мајке. На пример, у Црној Гори се подређеност жене мужу највише огледа у чињеници да муж натовари на жену терет од око килограма који она вуче идући пешке, а он иде поред ње како би му руке биле слободне "за случај изненадне опасности". У данашњем словенском друштву жена се само теоретски изједначава са мужем, а малтретирање које пијани руски мужеви са својим пијаним пријатељима спроводе над својим женама је само доказ о упропаштености психологије словенског човека. Живот младих Да би се боље разумело зашто невера, која се с времена на време одвијала у шумама и на пољима, није угрожавала везе међу супружницима и није била осуђивана у заједници, потребно је осврнути се на предбрачне сексуалне традиције словенске младежи, посебно адолесцената. У жена, границу преласка у зрелост представљају два главна момента, пубертет и трудноћа. Карактеристичан је био начин одевања девојака у зависности од тога да ли су зреле или нису. На југу Русије незрела девојка није носила на себи хаљину, већ неушивену сукњу закачену око струка. Мале девојчице су носиле на себи само кошуље или ништа уопште. По речима Вука Караџића, мале девојчице у Шибенику су до 15. године ишле потпуно голе. Још и у 19. веку у Црној Гори није било ништа чудно видети младе слободне девојке како седе са голим прсима, или у кошуљи која се зове "оплече", која је остављала груди потпуно обнажене. Чим би девојка обукла на себе хаљину, то је значило да је сазрела. У Србији, када је девојка ишла да игра у колу, тада се знало да је већ зрела и спремна за брак. Било је и осталих симбола који су означавали да ли је девојка слободна или није, као што је, на пример, да ли јој је глава покривена или није. Незреле девојке су носиле кратку косу и шишале се, а оног тренутка кад би почеле да пуштају косу и играју коло, знало се да су зреле. Сматрало се да коса није само украс главе, већ и да има разне магичне моћи. У свим словенским земљама и данас је познат трик да ако девојка хоће да се свиди неком младићу, треба да стави једну влас своје косе негде код њега у гардеробу или слично. Девојке су саме себи правиле одећу, а када су могле, често су се окупљале. Не само што су радиле заједно, већ је то често било далеко од куће где су спавале ван домова у заједничким просторијама, посебно током празника "Слава предака". У те своје спаваће просторије примале су младиће током паузе. Чињеница је да су се посете младића девојкама одвијале углавном пред религиозне празнике. У неким случајевима, у Украјини, они младићи и девојке који су учествовали у прослављању псовали су оне који нису учествовали. Родитељи се нису бунили због ових сусрета, посебно зато што је обичај сматран старомодним, а пошто је успостављен од стране предака, мора се поштовати. Посебна карактеристика живота словенске младежи је да се младићи нису никада окупљали, већ су својим присуством давали допринос девојачким окупљањима. По извештајима етнографа из 19. века који су се бавили обичајем "Слава предака", приликом посета младића упражњавао се секс са слободним девојкама. Било је ситуација када је међу некима преовладала чедност, а међу другима сексуални нагон. Такве контрадикције су биле дуго присутне у словенским друштвима, на пример при крштењима или свадбеним обичајима када би млади били обнажени пред осталима, а притом још жена није имала ни покривену главу. [Наставиће се...] Бранислава Страна 20

21 Свете биљке Бадњак Бавећи се углавном пољопривредом и сточарством, стари Словени су били у нераскидивој вези са природом. Тако је настао мит који и дан данас живи. Култ биљака и дрвећа био је веома битан у старословенској вери, а посебно место у том култу заузимао је храст бадњак. У предхришћанско време Словени су испод храста приносили жртве боговима и верује се да је тада храст имао улогу храма. За време Турака у Србији се, у недостатку цркава, народ окупљао испод освештаног храста где су се обављале молитве и многи други верски ритуали. Такав храст се у народу зове "запис" и на његовом стаблу се урезује крст - симбол Хришћанства. Поред верских обреда, код тих храстова - записа одржавају се сабори и народна весеља на којима се верници друже, спремају традиционалну гозбу, и уз коју чашицу шљивовице, склапају нова пријатељства. У данашње време у неким деловима Србије многа села имају бар по једно такво дрво које се поштује и ни у ком случају не сме бити посечено. Храст је код старих Словена био посвећен богу Перуну и до данашњих дана се поштује и игра значајну улогу, посебно у православној вери. Бадњи дан и Божић Код Срба на Бадњи дан, дан уочи Божића, најрадоснијег хришћанског празника, рано ујутру домаћин или мушки чланови породице одлазе у шуму да секу бадњак. У неким местима секу се два или три бадњака, док у другим у зависности од броја мушких чланова у породици. Када сече бадњак домаћин стане испред њега окренут истоку, а онда поспе бадњак житом и поздрави га речима: "Добро јутро и честит ти Бадњи дан". Затим се прекрсти, помоли богу и пољуби дрво. Када се осече, бадњак треба да падне на источну страну, при чему се пази да се не заустави на неком оближњем дрвету. Домаћин га онда односи кући и прислања уз њу поред улазних врата. Увече се бадњак уноси у кућу и налаже на ватру, тај чин нам говори о блиској повезаности култа дрвета и ватре у које се веровало код старих Словена. Ватра се обично одржава током целе ноћи све до јутра када у кућу долази "положајник" или "радован" први посетилац који на Божић сврати у тај дом. Обично је то млада мушка особа, и тај ритуал има велику важност за овај празник. "Положајник" улазећи у кућу поздравља укућане са: "Христос се роди" на шта они одговарају: "Ваистину се роди". Он затим одлази до ватре и жарачем је распаљује говорећи: домаћинском џепу новаца. Колико варница, толико у тору оваца. Колико варница, толико прасади и јагањаца. Колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља. Из свега овога можемо да закључимо да је култ биљака и ватре, кроз овај обичај, и даље веома присутан. То нам доказује да храст, без обзира на све што се кроз историју дешавало, одолева времену доказујући да је и даље свето словенско дрво. Милован Павловић Бадњак Колико варница, толико среће у овој кући. Колико варница, толико у Страна 21

22 Приче инспирисане духом предака Вођени Књигом Велеса Предање Прво Подне се спушта полако, окупирајући небо над Бачком Паланком. Зграде неизмењене још од шездесетих година прошлог века самим својим изгледом наносе очај пролазницима који нису ништа веселији. Кретање на путевима је споро и тешко, монотоно, без икаквих узбуђења, игде. У једној од тих зграда ради Давор, рачуновођа у својим позним двадесетим, обореног погледа и меланхоличан. Дубоко је заузет куцањем неког пројекта, иако се чини да то ради немарно и аматерски. - Побратиме, ош на неко пићенце вечераске? пита га једно од ведријих лица у великој али загушљивој просторији. - Не могу, мрзи ме... једва процеди Давор кроз зубе. - Добро-де, твој избор, додаде овај. Радно време се коначно приближило крају, те сви радници у просторији, њих шест, устадоше и пођоше ка излазу. Само Давор се осврнуо, мислећи да је заборавио нешто. Онда је уследила рутина изласка низ степенице, дуг ходник, опет степенице, па излазна врата с полумртвим портиром Време напољу се доласком вечери само погоршало. Тесан ваздух и мртав плочник су употпунили улогу окова пролазницима. Лет птица је деловао као пад. Ход животиња као топот лешева. Лишће је откинуто падало неизмерно дуго и напето и ништа бољи осећај није био када би дотакло тло. Ни Давору није било боље. Пробао је да не размишља о притиску који спољни свет има на њега, али је одбијао да се врати у себе, где га је морила анима до тачке када би најрадије завриштао и сам себи откинуо крајнике. Ходао је споро. Односно, убеђивао је себе да му је ход спор. Почео је да се гуши, те је олабавио кравату. Пар корака након ове радње је застао. Испред њега је стајао човек у капуту и шеширу с повезом преко вилице. - Еј, друг, треба ли ти омањи уздизај? упита га фигура у капуту, смех се назирао иза мараме. - Појасни мало боље... додаде Давор, помало срећан што ће барем на две секунде у његовом спором животу нешто да се деси да га избаци из колотечине. - Нудим ти...овај...суво грожђе, - рече фигура, држећи у руци свежањ нечега што је стварно и личило на суво грожђе. Ова сорта се пали и пуши. Заинтересован? - Врло, - рече Давор и извади паре. Чим завршише с разменом, Давор настави својим путем, и у свом ходу припали једну туру купљене робе. Осећај је био невероватан. Мучнина, бол, грцање, гушење и све то за мање од три секунде. Повратио је пар пута, ухватио се за стомак и фљуснуо доле на тротоар. Вриштао је од болова, али му се на лицу оцртавао осмех. Коначно, мислио је. Коначно нешто узбудљиво, другачије. Тог тренутка је упао у хипнотички транс. Знао је да је заспао, а опет и да није поспан. Тог јутра Давор је осетио да му неко прстом боцка лице. Било му је непријатно. - Буди се, идоте! чуо се глас, женски и благ. Буди се, устај! - А...ко...? Давор је мрмљао док је покушавао да отвори очи. Лежао је на трави усред неког шумарка. До њега је седела девојка златноплаве косе, зелених очију и спуштених обрва. Добро, љута је, помислио је Давор, и питао се због чега, и што баш на њега. - Колико је сати...? једва састави питање Давор. - То није битно сада, - додаде оштро девојка. - Битно ти је да поразмислиш о твом положају мало. - Каквом положају? упита Давор, сад већ мало разбуђен. - Трудна сам, - одговори му девојка. - А...ко, шта, МОЛИМ?! зграну се Давор и поскочи од непријатног изненађења. - Лепо си ме чуо. Трудна сам. - Али како? Па ми нисмо-- И те како јесмо, барабо, и то трипут. Ниси могао да се зауставиш. Страна 22

23 Приче инспирисане духом предака - Чееееекај мало! - прекиде је Давор. Под један, не сећам се да сам те игде ИКАДА упознао, јуче или икад уопште, а под два, нико не може тако рано да зна да је у другом стању. Биолошки је немогуће. - Стварно? додаде заједљво девојка. Под један, сећаш ли се ти ичега од јуче? Давор бледо погледа у траву под ногама. - Управо. А под два, ја ни нисам подређена нормалним биолошким процесима. - А јел? додаде Давор љутито. А како то? Да ниси Марсовац? - Не. Ја сам богиња. На ово Давор прасну у смех. - Клибери се колико хоћеш, ја ти говорим истину. - Ијаој, мајко, Срби, зар је Пчелица до те мере пуна и без места?! за себе рече срдито Давор, гледајући у нешто зеленије крошње дрвећа. - Не верујеш ми, Даворе? упита га девојка. - Уф, знаш ми име, то ДЕФИНИТИВНО доказује да си богиња саркастично прозуби Давор. - Видиш, знам много више, Даворе Митровићу, од мајке Марије и оца Свјатослава, рођен у Омску, растао у Припијату, запослио се у Србији и водио љубав само шест пута досад. Давор поскочи и зацрвене се од беса. - Шпијунираш ме, а?! Уходиш? Склони се од мене, или, кумим те Богом, зовем полицију. - Док ти је мајка умирала, размишљао си о салашу који ти је обећала док си имао три године, - најзад додаде девојка. Давор заћута. Никоме ово није никада поменуо. Штавише, и сам је то заборавио. Сручио се натраг на траву и погледао у златокосу девојку благим и невиним, скоро дечјим погледом. - И која си ти богиња, јелте? упита је. - Жива, - одговори му девојка, благо се смешећи. - Аха...и стварно смо...? - Јесмо, јуначе, јесмо. - Аха...И трудна си, кажеш? - Да. - Мхм...И због тога се љутиш на мене? - Ма не! одсечно рече девојка. Љутим се што си ме оставио да те оволико дуго чекам да се пробудиш. Скроз сам била усамљена. Давор је остао без речи. - Али сада морам да те заплашим за минут, - нешто озбиљније рече девојка. Видиш, дете које се роди из оваквог зачећа, мене као богиње и тебе као човека, ће бити посебно, те ће Морана вероватно да потегне армију и по да га се реши. - А то значи...шта? упита Давор, видно нервозан. - То значи да у наредних девет месеци морамо да га штитимо свиме чим можемо, рече девојка. Што значи да мораш да увежбаш уметност и занат бојевања не би ли ме бранио. - Аргх...! мрзовољно додаде Давор. - Погине ли дете, гинем и ја, одсечно рече девојка и устаде. Давор је погледа уплашено. - А погинем ли ја, цео Горњи Дом се распада и ниједна нова душа неће да се роди, нити ће усеви да успеју. У том тренутку га ухвати за руку и погледа га са сузама у очима. - Молим те, брани ме! процеди она молећиво и пискавим гласом. Давор је истог трена осетио нешто што до тада није могао, нешто за шта је мислио да је у њему одавно умрло. Осетио је саосећање, љубав, страх. - Помоћи ћу ти, Живо, - на крају рече Давор, грлећи је обема рукама. Кунем ти се свиме, помоћи ћу ти. Лице јој се озарило, и девојка узајамно стисну Давора у њен крхки, али чврст загрљај. Стајали су у истом положају читав минут, што се и њему и њој чинило као читава вечност. Она пријатна, не она стварна. Пар је онда пешака излазио из шумарка. Лакат под лакат, Давор и девојка су гледали право испред себе, не усуђујући се да гледају једно у друго из страха да ће тај поглед бити мањи по важности од онога што једно према другом осећају. Давор је био срећан. Знао је да га чека мукотрпан задатак, неизлечиве ране и могући крвав пораз и болна смрт, али је био срећан. Добио је, коначно, нешто што му је фалило-- не, оно што је свима у граду, у држави, на целој планети фалило читав живот. Добио је сврху. [наставиће се] Кумори Мју-Ђишан Страна 23

24 Поглед на стару веру Словена Дивинизација Да ли су богови Старих Словена, у ствари, били људи који су се у словенском Пантеону обрели захваљујући својим, можда и наднаравним особинама? Ову претпоставку изнео је још Спасоје Васиљев, један од најбољих познавалаца религије Старих Словена из старе српске етнолошке школе. У делу Словенска митологија Васиљев наводи податак о забележеним изворима у појединим крајевима који кажу да се, на пример, Перун звао неки човек, те да није сасвим искључено да су Стари Словени дивинизирали и на престо богова доводили тек обичне људе. А дивинизација је термин који означава, према Милану Вујаклији, обожење, обоготворење, стављање некога у ред богова, обожавање. Могућност дивинизације и производње у божанства сасвим обичних (?) људи отвара нам нова питања у погледу карактера културе у којој је дивинизација, чак и хипотетички, могла да буде изведена. Питања би била једноставна: каква је култура која спроводи поступак дивинизације? Из које културне матрице је дивинизација изведена, односно из које карактеристике културе проистиче? која је сврха и циљ дивинизације - шта се њоме у једној култури постиже? Наравно, ово би била само нека од питања. Компаративном методом, завиривањем у историје народа, цивилизација или култура које су, можда, познавале неки облик дивинизације, и нама би били пружени, ако не и прави одговори засновани на аналогији, оно бар поуздани путокази у културу и Старих Словена, наравно, приликом испитивања хипотезе и о њиховој дивинизацији. Чини ми се да би поређење могло да почне освртом на културу старих Инка. У некада веома популарној књизи Кон Тики, норвешки биолог и авантуриста, Тур Хајердал, обавештава нас да је Сунце Тики био назив бога Инка, а који је био представљен лицем белог, брадатог човека. Шта више, Хајердал је тада изнео и хипотезу ду су Кон Тики и његов народ беле расе, бежавши од ратова, путовали на сплавовима из Перуа преко Тихог Океана и населили острва веома удаљене Полинезије, као и нешто ближе Ускршње острво. Боравивши на Уксршњем острву са својом експедицијом, Хајердал је тамо пронашао кипове истесаних људских глава које је непознати народ беле расе саградио при свом доласку са океана. Кипови пронађени на Ускршњем острву много су личили на оне пронађене у Перуу, постојбини Инка, те је и одатле Хајердал извео хипотезу да су и на Ускршњим острвима тамошње кипове градиле, исто тако, Инке. Огромне истесане главе на киповима представљале су лица и ликове припадника беле расе брадатих људи, односно њихове поглавице или богове. Чини ми се очигледним да је код старих Инка управо била реч о спровођењу поступка дивинизације. Да сада размотримо, пошто смо утврдили да су Инке дивинизирале (не)обичне припаднике својих народа, односно себе саме, да ли постоји сличност у неким другим карактеристикама културе између Инка и Старих Словена, које би дозволиле и нашим прецима примену поступка дивинизације. Једна од тих карактеристика је познавање или непознавање писма. За Старе Словене официјелна наука тврди да су били неписмени до појаве Ћирила и Методија. За Старе Инке да су познавали облик претписма, такозвани систем кипуа, ужади са чворовима који су означавали неке предмете, бића или појаве. Међутим, чини се управо да на примеру кипуа постоји нека сличност и врста аналогије између Инка и Старих Словена. Из старих текстова је позната и код Словена, што је касније остало и код Срба,нека врста комуникацијског медија попут кипуе - то су оне чувене черте и зарези, које помиње средњовековни писац Црноризац Храбар. Страна 24

25 Поглед на стару веру Словена Црте и зарези урезивани у штап били су у функцији контроле плаћања у трговини (вероватно је још од тих времена у нашем народу остало да данас пијем или узимам - на црту!). Дало би се претпоставити да су и кипуе Инка, осим представљања језичких творевина, могле да служе и у исту сврху - бележења, рачунања, вођења рачуноводства приликом размене роба и добара. Као и обрнуто, да су штапови Старих Словена са својим цртама и резама, могли да саопштавају и неке језичке творевине, да буду нека врста претписма. Отуда су кипуе и штапови са чертама и резама веома сличне карактеристике у две, временски не толико, али просторно веома удаљене културе. Друго, на Ускршњим острвима пронађене су и дашчице са симболима за које се сматра да су симболи писма (непознато ми је да ли су сачуване и одгонетнуте), и да су их донеле Инке, тај бели, брадати народ непознате расе. Нама је, пак, данас позната Велесова књига, састављена од одређеног броја исписаних брезових дашчица, која говори о писмености Словена и пре доласка Солунске браће, а чијој реконструкцији је Украјинска академија наука последње две деценије 20. века посветила велику пажњу. То је друга сличност у културним детаљима култура Старих Инка и Старих Словена. Прва су кипуа и штап, друга је сачувано писмо на дашчицама. Сада лако можемо да закључујемо: ако је једна од две културе које поседују две сличне, а веома значајне културне црте или детаље, непобитно спроводила поступак дивинизације, да ли би било грешка тврдити да је дивинизирала и друга култура, нарочито ако је један од најбољих њених познавалаца (Васиљев) и сам изнео ту претпоставку? Даљи напор био би усредсређен на проучавање обличја старословенских идола (уколико их има сачуваних) и видети да ли су и они, слично киповима Инка, представљали људске ликове, ликове својих (не)обичних сународника (па чак и да ли су имали браде!) који су, тако, произведени у богове Леонид Зувић Страна 25

26 Историја Свјатослав Велики Иако се и даље воде полемике око тачне године његовог рођења, већина модерних историчара се слаже да је то 942. година. Међутим, као што ћемо видети, цео његов живот је прожет опречним тумачењима оскудних историјских извора и општепознате чињенице да историју пишу победници. Син је наводних сакандинаваца Игора Рјуриковича и Олге од Кијева. Модерна историја констатује да је име Свајтослав прво аутентично словенско име те владарске лозе. Међутим, не успевају да објасне зашто би једна викиншка (варјашка) владарска лоза учинила такав уступак. Гледајући германску освајачку културу то представља невероватан преседан. О Свјатославовом одрастању се практично ништа не зна. Оно што је сигурно је да му је отац Игор убијен од стране Древљана када је имао свега неколико година. До његове пунолетности, земљом је владала мајка Олга. Сем ње, улогу у васпитавању младог кнеза имали су и очеви бољари, Свенељд и Асмуд. У периоду до Свјатославове пунолетности и преузимања престола, док је била на челу Кијева, кнегиња Олга се покрстила у Цариграду. Као крштено име узела је име Јелена. Иако покрштена у православље на двору тадашњег цара Константина Порфирогенита, познато је да је кокетирала и са римокатоличком црквом на двору Отона I. Упркос убеђивањима мајке, Свајтослав је остао одан родној вери све до смрти. По преузимању престола прогнао је римокатоличког бискупа и његову свиту, иако је према оним ретким сународницима хришћанима био толерантан. По извештајима ондашњих историчара и летописаца, Свјатослав је био плавоок и светлокос, средњег раста али снажан, ратничког духа и витешког држања. Међу војском је био изузетно омиљен јер је са њима делио војнички живот. Са њима је спавао на отвореном са седлом уместо јастука, делио њихове оскудне оброке, а у биткама је увек био у првом реду. Често је носио чисту белу одећу, али је вероватно најпрепознатљивији по дугачким брковима и обријаном главом са перчином. Изглед који ће касније усвојити Козаци који ће поред тога делити и његов жар за битком и словенством. Брзо после преузимања власти 963. године, Свјатослав се упутио у свој први војнички поход. Хазарско царство је бројало своје последње дане иако је у том тренутку било изузетно снажна, пространа и стабилна држава у којој је Јудаизам био главна религија више од 150 година. Тадашњи Хазарски каганат је узимао данак од околних словенских племена и контролисао велике трговачке путеве на штету Византије. Било због наметања данка словенским племенима, било због потенцијалне претње тадашњој Кијевској Русији, било због могућег наговора увек моћи жељне Византије, млади Свјатослав креће на јеврејску Хазарију. Између 965. и 968. године освојио је и опљачкао све веће хазарске градове и тврђаве између Крима, Дагестана, долинe Страна 26

27 Историја Волге и Азовског мора. Међу освојеним местима је била важна хазарска тврђава Саркел која је под Свјатославом названа Бела Тврђава (што је дослован превод Саркела) и главни град каганата Итил (Атил), на ушћу Волге. У том походу је сем Хазара победио и турска племена волшких Бугара, Јаса (Алана) и Касога (Чечена). Иако Хазарски каганат није у потпуности освојен, више се никада није опоравио од Свјатославовог похода. Освајањем Хазарије, Свјатослав је учинио услугу Византији сломивши великог противника на њихов рачун, али је у исто време и сам постао могућа претња. Да би младог кнеза одвратили од граница Византије, али и да би уништио још једног противника за њих, цар Нићифор II Фока Свјатославу шаље гласника са предлогом да изфинансирају поход на Бугаре на Дунаву са којима су тада били у сукобу. Кнез прихвата понуду и око 968. године са војском од , људи међу којима је било и неколико хиљада турских плаћеника Печенега, Дунавом улеће у северну Бугарску освојивши 80 градова дуж реке и потпуно поразивши бугарског цара Бориса II и његову војску. Византија тада схвата да је учинила грешку јер је уместо ослабљене Бугарске добила велику Руску империју која је продирала све дубље на Балкан. Тада Грци потплаћују турско племе Печенега да нападну сам Кијев. У одсуству кнеза и главнине војске, 969. Печенези окупирају главни град у коме су се у том тренутку налазила Свјатославова три сина и мајка Олга. Чувши за невоље кући, кнез одлаже даље напредовање и враћа се са делом војске. Уклонивши претњу Печенега, Свјатослав по повратку у Кијев обзнањује да главни град пребацује из Кијева, за који никада није много марио, у Перејаславц (данас село Преслав у Румунији) на Дунаву и поред свађе са бољарима и мајком Олгом која умире брзо после тога. По мајчиној смрти, Свјатослав остаје доследан у својој намери да пребаци главни град на Дунав, а Кијевску Русију дели на три управне јединице између синова Јарополка, Олега и Владимира, и у лето 969. креће у нов поход на Бугарску. У силовитом налету, појачан турским најамничким племенима, Печенезима и Мађарима, Свјатослав поново поражава Бориса II који му постаје вазал и коме у заточеништво узима породицу. Од тог тренутка Свајтослав је увећао војску Словенима који су у великом броју насељавали Тракију и који су једнако мрзели Византију. Кнез такође издаје наређење да се не харају градови који му се мирно предају. Почетком 970. године Руска армија осваја град Филипољ (данашњи Пловдив). У паници захваћеном Цариграду, у пучу, на престо долази Јован Цимијскије. Пошто су преговори новог цара са Свјатославом пропали, руски кнез напада Адријанопољ (данашњи Лулебургаз у Турској) и поново престрашује становништво Цариграда. Али, на жалост, то је био и његов последњи војни успех. И поред побуне у Малој Азији, цар Јован успева да се прегрупише и потисне Свјатослава дуж Дунава, освајајући гарнизон по гарнизон, укључујући и Перејаславц, где су ослободили бугарску царску породицу. Кнез се са већином војске повукао на сам исток Бугарске у град Доростол (данашњу Силистру). После тромесечног одолевања византијској војсци, Свјатослав је 971. склопио примирје са царом Јованом Цимискријем. У повратку кући, на реци Дњепру, Свајтослава и остатак његових људи је ухватила велика зима и јака глад. Десеткованог, почетком 972. године, Свјатослава нападају и у борби убијају Печенези. По легенди, вођа Печенега Курја је од кнежеве лобање направио пехар за пиће. Страна 27

28 Историја Иако је Свјатослав био уистину велики ратник који је уништио два царства и постао реална опасност и Византији лично, није се могао носити са политиком. За собом није оставио уређену државу са достојним наследницима, што је довело до потпуног губитка свих територија дуж Дунава до Балкана. У самој Русији убрзо је дошло до борбе између његових синова око трона из које је Владимир изашао као победник. Као и долазак Владимира на власт кијевске Русије, али пре свега због неслућених могућности до којих је могло да дође потпуним сједињавањем са Словенима на Балкану. Нема сумње да би карта и данашње Европе била потпуно другачија. Као једна од последица његових похода по Дунаву је уздизање Самуиловог царства и словенске Македоније на тим територијама. Царства Русији. Наиме, вајар Вјачеслав Кликов је извајао скулптуру Свјатослава на коњу који гази хазарског војника који на штиту, како је првобитно замишљено, има Давидову звезду. Наравно, уследиле су оштре реакције Јевреја и силна извињења градских и регионалних политичара, тако да коначна верзија нема Ционске симболе. Филип Стојановић Статуа Свјатослава у Белгороду већина великих људи, имао је несрећу да му деца буду супротност. Иако је Владимир био далеко од било каквог слабића, једнако далеко је био и од Јарког Сунца, епитета који су му наденули хришћански поглавари. Био је човек који је ударио један од последњих ексера на ковчегу ионако измученог словенства насилним покрштавањем комплетне Русије 988. године. За Свајтославом остаје жал због преране смрти из много разлога. Један је већ поменути које је пружило велики отпор Византији, али и које је крвљу и сузама платило тај отпор. И поред свега, Свјатослав је био и остао велики херој у очима, пре свих, источних Словена. Био је инспирација песницима, сликарима, писцима и државницима Русије, Украјине, Белорусије као и Козацима. Неколико његових бисти је подигнуто широм ових земаља, али је највеће контраверзе извала последња, подигнута године у граду Белгороду у Страна 28

29 Радан, Доњи Статовац