BANKAOSIGURANJE NA TRŽIŠTU EU I SPECIFIČNOSTI POLJSKOG PRAVA

Transkrypt

1 Anna TARASIUK-FLODROWSKA BANKAOSIGURANJE NA TRŽIŠTU EU I SPECIFIČNOSTI POLJSKOG PRAVA Abstrakt Povećanje interesa za bankaosiguranje kao načina distribucije proizvoda osiguranja u Poljskoj pruža brojne izazove za tržište. Direktiva EU o posredovanju u osiguranju, poljski propisi i samoregulisanje učesnika poljskog tržišta postali su interesantna tema za pravnu diskusiju o tome kako bankaosiguranje treba da bude organizovano u Poljskoj i da li je potrebno doneti neke dodatne propise. Ovaj članak razmatra određene propise koji važe na poljskom tržištu u vezi sa propisima EU. Ključne reči: bankaosiguranje, posrednici, ugovor o kolektivnom osiguranju, meki propisi. 1. BANKAOSIGURANJE DEFINICIJA U POLJSKOM PRAVU Poljsko pravo ne daje definiciju posla bankaosiguranja. Praktična ili tržišna definicija može se opisati kao različite vrste saradnje između banaka i osiguravača. Različite forme takve saradnje razvijale su tokom brojnih godina kao forme namenjene ispunjenju potreba klijenata, kao kanali distribucije proizvoda osiguranja, i opšte sredstvo za razmenu informacija i prekograničnu prodaju. U Poljskoj i u drugim državama, bankaosiguranje između osiguravača i banaka, se smatra odličnom mogućnošću da se iskoristi bančina mreža filijala, zadrži direktan kontak sa klijentima kao način prodaje proizvoda osiguranja, način razvoja proizvoda i povećanje zadovoljstva klijenata. Iz pravnog ugla, iako bankaosiguranje može na brojne načine da bude definisano i organizovano, dve najčešće susretane se mogu opisati kao organizacija posredovanja i kao organizacija kolektivnog osiguranja. Prva ima u vidu saradnju između osiguravača i banke koja istupa kao posrednik, odnosno distributivni kanal za proizvode osiguranja. U vezi sa takvom definicijom, odredbe Direktive 2002/92/EC o posredovanju u osiguranju 1 (dalje u tekstu: DOPO) primenjuje se na osiguravača i agenta. Odredbe DOPO sprovedene su u poljsko pravo putem Zakona o posredovanju u osiguranju od 22. maja (dalje u tekstu: ZOPO) koji reguliše sve aspekte posredovanja u osiguranju u Poljskoj. Nema sumnje da namera zakonodavca koji je radio na odredbama ZOPO godine nije bila samo prenošenje u nacionalne propise DOPO kojima se vrši usklađivanje sa pravnim zahtevima EU, već takođe i dalekosežna zaštita potrošača. Zaštita položaja potrošača na tržištima Poljske i EU pojačana je nakon primene DOPO. 3 Ugovor o kolektivnom osiguranju zasniva se na konceptu kolektivnog osiguranja, organizovanog putem osiguranja u korist trećih lica (za račun trećeg lica). Glavna karakteristika ovog koncepta je da banka, iako i dalje ostaje jedan od oblika distributivnih kanala proizvoda osiguranja (osiguravajuće pokriće), ne stiče svojstvo posrednika, već samo ugovarača koji osiguraniku (obično svojim klijentima) omogućava dobijanje osiguravajućeg pokrića od Hogan Lovells, anna.tarasiuk@hoganlovells.com, anna.tarasiuk@oirp.waw.pl. 1 Direktiva 2002/92/EC Skupštine Evrope i Saveta o posredovanju u osiguranju, usvojena 9. decembar 2002, objavljena 15. marcta u Službenom listu EU L 009, 15/01/2003, str Zakon o posredovanju u osiguranju od 22. maja (Službeni list propisa, br. 124, deo 1154, izmenjeno). 3 Przybytniowski, W. Jarosław. Analiza porównawcza funkcjonowania pośrednictwa ubezpieczeniowego w Polsce i w Niemczech po implementacji insurance mediation directive z 2002 roku (Legal and economic aspects of the functioning of the insurance market in Poland and Germany after implementing the Insurance Mediation Directive of 2002), Wiadomości Ubezpieczeniowe, 3/2009.

2 osiguravača. Iako preambula br. 9 DOPO navodi da razne vrste lica ili institucija, uključujući i operatore bankaosiguranja, mogu da vrše distribuciju proizvoda osiguranja, radnje koje banka treba da preduzima teže da budu isključiva aktivnost ugovarača osiguranja, ali ne i posrednika. Kao posledica toga, banku ne treba kvalifikovati kao operatora bankaosiguranja. Tako se odredbe DOPO ili ZOPO ne primenjuju na organizaciju kolektivnog osiguranja. Treba imati u vidu da DOPO 4 takođe navodi da ona treba da se primenjuje na lica čija aktivnost se sastoji u pružanju usluga posredovanja u osiguranju trećim licima za nadoknadu, koja može da bude finansijska ili da bude u nekom drugom obliku ugovorene ekonomske koristi vezane za izvršenje usluge, istovremeno propisujući i određene izuzetke. 5 Takvi izuzeci takođe su predviđeni i u poljskom pravu 6 i, na uopšten način oni predstavljaju ponavljanje formulacija iz DOPO. Kako navedeni izuzeci, prema DOPO i ZOPO, treba da budu primenjeni zajedno, oni se obično ne primenjuju u slučaju banaka i u Poljskoj ne igraju važnu ulogu za tržište bankaosiguranja. Tako, u smislu bankaosiguranja, banka obično istupa u svojstvu posrednika u osiguranju ili se na nju ne primenjuju pravila DOPO i ZOPO, tj. kao ugovarača prilikom zaključivanja kolektivnog osiguranja. 2. BANKA KAO POSREDNIK U BANKAOSIGURANJU U razmatranom konceptu, ugovor o osiguranju između osiguravača i klijenta se zaključuje preko posrednika, odnosno banke. Poljsko pravo poznaje različite posrednike u osiguranju, te dozvoljava dve opšte forme posredovanja u osiguranju: zastupanje i delatnost brokera. 7 Zastupanje se može obavljati u dva poslovna oblika: agenta koji istupa u ime jednog društva za osiguranje i višestrukog agenta koji zastupa više od jednog društva za osiguranje u oblasti iste vrste osiguranja, pri čemu oba mogu da se bave samo poslovima zastupanja. Glavna razlika između agenta i brokera je da agent osiguranja istupa u ime i za račun društva za osiguranje, dok broker osiguranja istupa u ime i za račun lica koje traži osiguravajuće pokriće. Drugim rečima, agenti osiguranja i višestruki agenti zastupaju osiguravače u njihovim ugovorima sa potencijalnim klijentima. Brokeri osiguranja su nezavisni posrednici savetnici koji zastupaju interese ugovarača osiguranja prema osiguravačima. 8 Nije potrebno posebno naglašavati da su banke te koje teže da istupaju kao agenti osiguranja, a ne brokeri, pri čemu drugi oblik nije priznat na tržištu. U skladu sa pravilima DOPO, ZOPO propisuje da se posredovanje u osiguranju sastoji od izvršavanja, za nagradu, faktičkih ili pravnih radnji koje se odnose na zaključivanje i izvršavanje ugovora o osiguranju. Delatnost zastupanja sastoji se od kontaktiranja klijenata, obavljanja poslova kao što su pripreme pre zaključenja ugovora o osiguranju, zaključenje ugovora o osiguranju, pružanje pomoći u administriranju i izvršavanju ugovora o osiguranju u slučaju nastanka odštetnog zahteva, kao i organizacija i nadzor nad radnjama zastupnika. 9 Da bi postupale po sistemu organizacije posrednika, banke moraju da budu registrovane od strane nadležnog organa pre nego što otpočnu delatnost zastupanja. Banka u svojstvu agenta treba da ispuni određene uslove, uključujući i obuku koja, prema DOPO ostaje jedna od najvažnijih osobina ove profesije. Opšta pravila u vezi sa kvalifikacijama lica koja posreduju u prodaji ugovora o osiguranju predviđena su u DOPO kao obaveza posedovanja odgovarajućeg znanja i veštine koju odredi domicilna država članica. Ovo pravilo je veoma opšte prirode i njegov cilj je bio da ukaže na 4 DOPO, preambula br DOPO, preambula br. 13 i čl. 1, tačka 2. 6 DOPO, čl. 3, tačka 2. 7 DOPO, čl. 2, tačka 2. Radi razlikovanja posrednika u osiguranju u DOPO pogledati Tied Insurance Inermediaries, kod Chrissanthis, Christos. Insurance Intermediaries. Distribution of Insurance Products, AIDA Working Party MAY A comparative Study edited by Prof. Dr. Ioannis Rokas. 8 Biernat, Tomasz, Pośrednik ubezpieczeniowy w świetle prawa europejskiego, Prawo Unii Europejskiej, Nr 1/ DOPO, čl. 2, tačka 1 i čl. 4, podtačka 1, koja ponavlja opštu definiciju posredovanja u osiguranju navedenu u čl. 2, tački 3 DOPO.

3 smer u kojem su države članice usvojile pojedina rešenja. 10 Poljsko pravo propisuje veoma detaljna pravila o sticanju relevantnih kvalifikacija i ispunjavanju određenih kriterijuma, kao i stalno obučavanje. Kada se završi obučavanje, polaganjem ispita koje se takođe zahteva, neophodno je da se ono periodično ponavlja. Iako se prava i obaveze banke kao agenta osiguranja značajnije ne razlikuju od drugih posrednika, banke uživaju određeni broj pogodnosti od kojih je najvažnije ograničena obaveza sprovođenja obuke, što je glavna prepreka u vezi sa registracijom preduzetnika kao agenta. Iako opšta pravila ukazuju da obuka agenta treba da traje najmanje 152 sata, lice koje je zaposleno kao agent osiguranja na osnovu ugovora o radu, koje će obavljati poslove zastupanja jedino u domenu ugovora o osiguranju koje zaključi banka, štedna ili kreditna zadruga u sklopu bankarskih poslova koje obavljaju te organizacije, ili u slučaju kada banka, štedna ili kreditna zadruga služi kao posrednik u izvršavanju tih sporazuma, moraju da prođu kurs obuke sa kraćim trajanjem koje mora da iznosi najmanje 36 sati. Ova razlika, koja je u skladu sa pravilima DOPO, redovno se objašnjava kao opravdana, jer banke već podležu pravilima svoje delatnosti koji zahtevaju izvestan stepen kvalifikovanosti i finansijskog znanja. 11 Agenti imaju brojne obaveze prema svojim klijentima (osiguranicima), ali i prema bankama. Oba propisa, DOPO i ZOPO, detaljno regulišu informacije o podacima i ispravama koje agent treba da dostavi klijentu. Cilj je bio da se obaveza informisanja klijenta izvršava potpuno i na razumljiv način. 12 Pored brojnih obaveza agenata osiguranja, obuka je jedna od najvažnijih, kako iz ugla trajanja, tako i po troškovima za osiguravača. Ona igra ključnu ulogu u donošenju odluke da li će se izabrati koncept organizacije posredovanja u saradnji ili kolektivno osiguranje. 3. KONCEPT UGOVORA O KOLEKTIVNOM OSIGURANJU Kao i u drugim evropskim državama, poljsko tržište je tokom dugog niza godina razvilo određeni broj alternativnih kanala distribucije. 13 Jedan od njih je ugovor o kolektivnom osiguranju koje se zasniva na konceptu ugovora u korist trećeg lica (za račun trećeg lica) i veoma često se koristi kao način pružanja osiguravajućeg pokrića. Koncept ugovora o osiguranju u krist trećeg lica može da se primeni kako na pojedinačna osiguranja tako i na kolektivna osiguranja. Međutim, njegova organizacija, u smislu bankaosiguranja, mnogo je bliskije povezana sa ugovorima o kolektivnom osiguranju, kao što je ugovor koje banka uobičajeno zaključuje u korist svojih klijenata. Na osnovu ugovora o kolektivnom osiguranju, osiguravač ulazi u ugovorni odnos sa bankom kao ugovaračem osiguranja. Po pravilu, većina prava i obaveza između ugovornih strana osiguravača i banke su regulisane i nastaju iz ovog ugovora. Banka je ta koja prihvata da plaća premiju (prema poljskom pravu, to je jedino lice od kojeg se može zahtevati premija prim. aut.) i takođe da nudi mogućnost klijentima da se uključe u osiguravajuće pokriće. Osiguravajuće pokriće se redovno vezuje za proizvode koje nude banke, kao što su osiguranje zaštite od obaveze plaćanja. Iako banka uvek može da istupa u svojstvu ugovarača osiguranja, bez obzira na to da li se ugovor o osiguranju zaključuje u korist njenih zaposlenih ili klijenata, banke treba da pažljivo 10 Biernat, T. Isto. 11 Marano, Pierpaolo. Pravni okvir EU o bankaosiguranju: Radovi u toku, ali na čemu?, Revija za pravo osiguranja, br. 2/2011, str Trenutno se sprovode pripremni radovi na određenom broju izmena DOPO, uključujući i način davanja informacija klijentima, što može da ima veliki uticaj na pravne uslove saradnje u oblasti bankaosiguranja u Poljskoj. Detaljnije pogledati: Marano, Pierpaolo. Isto. 13 Detaljnije o alternativnim kanalima distribucije proizvoda osiguranja, pogledati Demirakou, Maria. Uporedna studija o posredovanju u osiguranju zasnovana na odgovorima nacionalnih sekcija AIDA, izveštajima i diskusijama učesnika tokom sastanaka Radne grupe AIDA za distribuciju proizvoda osiguranja, Posrednici u osiguranju. Radna grupa AIDA o distribuciji proizvoda osiguranja, maj 2007 maj 2010, urednik prof. dr Ioannis Rokas, Revija za pravo osiguranja, Beograd, br. 2/2010, str

4 koncipiraju svoje obaveze u sklopu ugovora o kolektivnom osiguranju, kao i osnove na kojima se ugovor o osiguranju zaključuje. Koncept kolektivnog osiguranja, iako apsolutno dozvoljen po poljskom pravu, zavisi od obima radnji koje su banke ovlašćene da obavljaju i osnova na kom banka zaključuje ugovor o osiguranju i može se povezivati sa rizikom tretiranja banke kao posrednika osiguranja. Jedan od faktora koji mogu navesti banku da istupa kao posrednik ili ugovarač u ugovoru o kolektivnom osiguranju jeste stepen fleksibilnosti u prodaji proizvoda osiguranja. Prema poljskoj pravnoj teoriji, da bi banka istupala u svojstvu ugovarača kod kolektivnog osiguranja, banka treba da dokaže da poseduje tzv. osigurljiv interes, tj. zakonski (ne ekonomski) interes za zaključivanjem osiguravajućeg pokrića za svoje klijente. Nepostojanje osigurljivog interesa može da bude povezano sa priznanjem da banka istupa de facto kao posrednik u osiguranju, iako se ugovor o kolektivnom osiguranju zaključuje samo radi izbegavanja primene pravila ZOPO. Praksa tržišta pokazuje da većina ugovora o kolektivnom osiguranju se redovno zaključuje u formi proizvoda kojim se pruža zaštita u slučaju davanja zajmova ili kredita, te su zato takvi ugovori vezani za delatnost banke. Međutim, konkurencija na tržištu i razvoj novih proizvoda osiguranja ukazuje na snažnu tendenciju ka formiranju samostalnih proizvoda osiguranja koji nisu povezani sa delatnošću banke. U procesu odobrenja osiguravajućeg pokrića, klijenti banke se informišu o mogućnosti njihovog uključenja u osiguravajuće pokriće. To se redovno dešava u procesu odobrenja zajmova, kredita ili u sklopu nekih drugih bankarskih poslova. Iako se o toj praksi diskutovalo na poljskom tržištu, nije došlo do situacije slične onoj na britanskom tržištu gde je Komisija za zaštitu konkurencije Velike Britanije pripremila izveštaj u vezi sa predloženim promenama u prodaji proizvoda osiguranja o potrebi uvođenja obezbeđenja potrošačkih zajmova i kredita 14, da bi dve godine kasnije u tom smislu usvojila konačnu naredbu. 15 U Poljskoj, ako klijent banke želi da se priključi kolektivnom osiguranju u trenutku zaključenja ugovora o zajmu ili nekom drugom proizvodu banke, on / ona to mogu da učine na mestu odobrenja kredita ili zajma u banci. On / ona to mogu da učine davanjem saglasnosti na izvesne uslove pokrića i potpisivanjem relevantnih dokumenata, kao što je prijava u osiguranje. Karakteristika ugovora o kolektivnom osiguranju je da nema direktne ugovorne veze između osiguravača i klijenata banke. Banka istupa kao ugovarač, dok su njeni klijenti osiguranici. 16 Kako je prethodno navedeno, isključivo banka koja istupa kao ugovarač, ima obavezu da osiguravaču plaća premiju osiguranja. U praksi, finansijski teret premije može se prebaciti na klijenta koji plaća odgovarajuće naknade. Međutim, i dalje je banka ta koja ostaje jedino lice koje je dužno da plaća premiju osiguranja. Da bi se ova organizacija učinila još komplikovanijom, ugovor o kolektivnom osiguranju takođe može da se zaključuje preko posrednika čija je uloga da upozna banku sa osiguravačem i banci ponudi proizvod kolektivnog osiguranja. Nema sumnje da su ugovori u korist trećih lica, bilo pojedinaca ili određene grupe lica, uključujući i bankaosiguranje, dozvoljeni po poljskom pravu. Ali kod redovnih ugovora o osiguranju osiguravač i ugovarač osiguranja imaju veoma jasne obaveze: pružanje osiguravajućeg pokrića, plaćanje nadoknade iz osiguranja i plaćanje premije osiguranja. Iako u ugovoru o kolektivnom osiguranju gore navedena organizacija ostaje ista, osiguranik nije ugovorna strana kod takvog ugovora o osiguranju, pa njegove obaveze treba takođe uzeti u obzir. Takođe se moramo podsetiti da pošto je osiguranik redovno potrošač, primenjuju se i drugi propisi o zaštiti potrošača koji u ovom radu nisu pomenuti. 14 Komisija za zaštitu konkurenciju Velike Britanije, na zahtev Kancelarije za korektnu trgovinu Istraživanje tržišta u vezi sa osiguranjem zaštite od plaćanja, pripremila je izveštaj o pitanju predloženih promena u prodaji ovog proizvoda, 29. januara Pravna sredstva navedena u ovom izveštaju trebala su da se usvoje i odnosila su se, pored ostalog, i na zabranu prodaje ovih proizvoda na mestima gde se odobravaju krediti. 15 News Release 13/11, Competition Commission, 24 March 2011 PPI CC Publishes Final Order. Prema konačnoj naredbi, zabrana mesta prodaje stupiće na snagu 6. aprila Prema poljskom pravu, potencijalni osiguranik mora da da svoju saglasnost za zaključenje osiguranja života, dok u osiguranjima neživota ne postoji takva obaveza. Gore navedeno proizlazi iz čl. 829, st. 2 poljskog Građanskog zakonika od 23. aprila 1964 (Službeni list propisa, br 16, deo 93, izmenjeno).

5 Iako osiguranik nema obavezu da plaća premiju osiguravaču, jer nema ugovornu obavezu, banka kao ugovarač uobičajeno zahteva da klijent plaća nadoknadu za trošak osiguranja bilo u celosti ili delimično. Poljsko pravo ne propisuje obavezu da se premija plaća iz finansijskih sredstava ugovarača, tj. banke, čemu se priklanja i praksa. Plaćanje premije i odobravanje osiguravajućeg pokrića predstavlja samo deo redovnih ugovornih odnosa između osiguravača i banke. Banke, koje nisu posrednici u osiguranju, obično obavljaju izvesne poslovne ili administrativne radnje za osiguravače, bilo zbog nekih organizacionih ili tehničkih zahteva (broj osiguranika, podaci za kontakt, itd.) ili zbog finansijskih sporazuma (iznos premije koja može da zavisi od podrške osiguravača u pojedinim kampanjama). Obavljanje takvih radnji se obično plaća, a način obračuna i plaćanje naknade zavisi od sporazuma između ugovornih strana. Da bi ovo moglo da spada u poslove posredovanja, banke teže da pažljivo ograniče obim poslovnih aktivnosti koje obavljaju za ugovor o kolektivnom osiguranju i definišu uslove naknada. Bez obzira na ostvarivanje naknade, zbog manjeg obima poslova koje banka obavlja, administracija ili ove poslovne aktivnosti banaka ne treba tretirati i one se ne tretiraju kao delatnost zastupanja. Pored toga, ovo se u praksi od strane nadzornog organa nikada nije postavljalo kao pitanje, pa su karakteristike ugovora o kolektivnom osiguranju uspostavljene kao praksa tržišta pre mnogo godina. Zbog toga što banke nemaju status agenata osiguranja prema DOPO kada zaključuju ugovore o kolektivnom osiguranju, ni ZOPO se ne primenjuje na ugovore o kolektivnom osiguranju. Ova neprimena odnosi se na najvažnija pitanja, kao što su obuka i obaveza informisanja. Jedini osnov za obavezu davanja relevantnih informacija osiguraniku je primena drugih zakonskih odredbi. Kada se radi o bankaosiguranju, to su poljski Zakon o delatnosti osiguranja 17 i Građanski zakonik. 18 Na osnovu njih osiguranik može da zahteva od ugovarača osiguranja da mu pruži informacije u vezi sa pravima i obavezama koje on ima po ugovoru o osiguranju. 19 Usled ograničenosti propisa u vezi sa davanjem gore navedenih informacija osiguraniku, banke i osiguravači suočeni su sa brojnim pitanjima od strane nadležnih organa: Ombudsmana osiguranja i nadzornog organa za finansije. Zbog broja pritužbi potrošača osiguranika i zabrinutosti Ombudsmana osiguranja za potencijalno postojanje loše prakse u prodaji proizvoda osiguranja ili odobravanja osiguravajućeg pokrića od strane banaka na poljskom tržištu, analizirane su određene aktivne strukture zaključenih ugovora o kolektivnom osiguranju. 4. INTERVENCIJE OMBUDSMANA U OSIGURANJU I REAKCIJA POLJSKOG TRŽIŠTA OSIGURANJA DA LI JE TO DOVOLJNO? 17 Zakon o delatnosti osiguranja od 22. maja 2003 (Službeni list propisa 2010, br. 11, deo 66, izmenjeno). 18 Građanski zakonik od 23. aprila 1964 (Službeni list propisa, br. 16, deo 93, izmenjeno). 19 Prema čl. 808, st. 4 Građanskog zakonika, osiguranik može od osiguravača da zahteva da mu pruži informacije o odredbama zaključenog ugovora i opštim limitima i uslovima osiguranja u sklopu predmetnih prva i obaveza. Pored toga, prema čl. 13, st. 3c Zakona o delatnosti osiguranja, kada se radi o ugovorima o kolektivnom osiguranju života, društvo za osiguranje ima obavezu da na zahtev osiguranika dostavi informacije pomenute u tom zakonu, na primer, pre nego što ugovorne strane izraze svoju saglasnost na promene limita i uslova ugovora ili promenu merodavnog prava za ugovor o osiguranju. Društvo za osiguranje je dužno da traženu informaciju u tom smislu dostavi osiguraniku u pismenoj formi, uključujući i objašnjenje uticaja te promene na vrednost nadoknada na koje će on / ona imati pravo iz zaključenog ugovora. Osiguravač ima obavezu da dostavlja informacije, najmanje jednom godišnje, o iznosima na koje to lice ima pravo po zaključenom ugovoru, a posebno o otkupnoj vrednosti ugovora, ako se iznos sume promenio tokom trajanja ugova o osiguranju. Ako lice, na osnovu ugovora o osiguranju, ima pravo na naknade koje su utvrđene na osnovu osigurane sume izražene u fiksnom iznosu, društvo za osiguranje ima obavezu da ga u pismenoj formi, najmanje jednom godišnje obavesti o svakoj promeni osigurane sume, i o iznosu bonusa, ako ugovor o osiguranju predviđa udeo u dobiti iz investiranja tehničkih rezervi.

6 Ombudsman osiguranja je godine objavio izveštaj o pitanjima u vezi sa bankaosiguranjem 20 koji je rezultat analize tržišne prakse koju sprovode banke u saradnji sa osiguravačima i analize pitanja vezanih za potencijalno kršenje interesa potrošača. Pored ostalih pitanja kojima se bavi taj izveštaj, Ombudsman osiguranja je izrazio zabrinutost u vezi sa strukturom ugovora o osiguranju, položajem osiguranika i obavezom informisanja osiguranika. Na osnovu pitanja koje je pokrenuo Ombudsman osiguranja u vezi sa klijentima banke osiguranicima i sprovedenom analizom tržišta, tržište je izdalo određeni broj mekih propisa namenjenih transparentnosti prava i obaveza osiguranika kojima se unapređuje zaštita klijenata. Ovi meki propisi doneti su u formi Preporuke o bankaosiguranju 21 koja se primenjuje na one banke koje su ugovarači osiguranja kod ugovora o kolektivnom osiguranju. Preporuku je pripremio Komitet za potrošačke zajmove koji je radio zajedno sa Udruženjem banaka, predstavnicima pojedinih banaka i osiguravača, Komorom osiguranja i Arbitražom u oblasti bankarstva. Cilj usvajanja Preporuke je bio da se ustanove principi prodaje osiguranja vezanim za bankarske proizvode, a u vezi sa onim pitanjima koji nisu regulisani opštim pozitivnim propisima. Preporuka sadrži spisak dobre prakse na tržištu bankaosiguranja sastavljenom prema prigovorima na izvesne postupke banaka i ona uvodi standarde prakse za odnose između banaka i njenih klijenata namenjenim zaštiti interesa osiguranika koji ima osiguravajuće pokriće putem proizvoda osiguranja direktno povezanih sa bankarskim proizvodima. Preporuka sadrži detaljne smernice u vezi sa informacijama koje treba navesti u dokumentima koji se daju klijentima a tiču se odobravanja osiguravajućeg pokrića, ne samo u vezi sa sadržajem, već i formom informacija koje se dostavljaju potrošačima. Ona propisuje da se dokumenti moraju dostaviti u formatu koji omogućava da se klijent upozna se njihovim sadržajem, moraju da budu pisana lako razumljivim jezikom kao i da sadrže određene informacije, uključujući i izjavu klijenta o tome da li želi da se uključi u osiguravajuće pokriće, ili posle prijema informacije da on već ima takvo osiguravajuće pokriće. Za slučaj kada se naplaćuju bilo kakve naknade od klijenta, neophodno je pribaviti dokument koji sadrži izjavu klijenta da želi da ima osiguravajuće pokriće. Dokumentacija treba da takođe sadrži ime osiguravača, kao i naziv uslova osiguranja koji su osnova osiguravajućeg pokrića klijenta i njegovog obima, informaciju o sumi osiguranja, troškovima pokrića koje snosi klijent (radi se o informaciji da li se ovi troškovi snose jednokratno ili periodično, kao i o rokovima za njihovo plaćanje prim. aut.), zajedno sa informacijom o načinu pokrića ovih troškova od strane klijenta i drugo. Prema Preporuci, banke treba da postupaju sa najvećim stepenom pažnje tako da limiti i uslovi pokrića navedeni u ugovoru o osiguranju budu povoljni za klijente, a da osiguravajuće pokriće uzima u obzir prirodu i ključne osobine bankarskog proizvoda i potrebe klijenta koje nastaju iz potencijalnih obaveza prema banci. Oni takođe imaju obavezu da obezbede pristup klijentovoj dokumentaciji osiguranja do zastarelosti, da bi klijentu omogućili da se upozna sa informacijama. Dokumentacija treba da bude data na uvid na način koji omogućava klijnetu da se upozna sa limitima i uslovima osiguravajućeg pokrića pre nego što on odluči i da izjavu o nameri da bude pokriven osiguranjem i treba da sadrži informaciju o tome da li banka zahteva osiguravajuće pokriće, kao i troškove koje on treba da snosi. Ova tendencija služi stvaranju sličnog nivoa transparentnosti i obaveze informisanja, kao kada bi banka istupala u svojstvu agenta. To, s druge strane, ne menja pravni položaj banke koja i dalje ostaje ugovarač. Banke su takođe obavezne da učine sve što je u njihovoj moći da, pre pružanja osiguravajućeg pokrića, provere da li klijent ispunjava uslove da bude osiguran, posebno u vezi sa njegovim godinama života, kako je predviđeno uslovima osiguranja. Ova provera informacija čini se na osnovu dokumentacije kojom raspolaže banka. Oni klijenti koji ne ispunjavaju uslove neophodne za odobravanje osiguravajućeg pokrića treba da budu obavešteni o tome. U takvom slučaju, prema Preporuci i ako je to moguće, banka treba da klijentu ponudi drugi bankarski proizvod, sa različitim obimom pokrića ili bez osiguravajućeg pokrića 20 Basic Problems of bancassurance in Poland Insurance Ombudsman s Report, 13 December Recommendation in respect of good practices on the Polish bancassurance market relating to insurance linked to bank products adopted on 3 April 2009, by the Management Board of the Polish Bank Association.

7 Iz ugla obuke koja je obavezna u sektoru posredovanja u osiguranju, ali se ne primenjuje na bankaosiguranje, banke takođe imaju obavezu da obezbede da njihovi zaposleni, tj. ona lica koja se bave prodajom i postprodajnim uslugama bančinih proizvoda i obavljaju poslove u sklopu kojih se pružaju informacije u vezi sa osiguravjućim pokrićem, imaju znanja neophodna za ispunjavanje obaveza navedenih u Preporuci, uključujući i neophodnu obuku o uslovima osiguranja. Drugim rečima, klijentima banke koji se osiguravaju, treba obezbediti sličan obim informacija i pažnje kao da je banka njihov zastupnik. Nema nikakve sumnje da Preporuka, kao propis mekog prava, nije izvor opšteobavezujućeg prava, već samo propis koji su dobrovoljno doneli predstavnici tržišta bankaosiguranja. Jedan od ciljeva donošenja propisa ove vrste bila je pretpostavka da ako su nezavisni predstavnici tržišta sami trebali da utvrde i usvoje određeni broj principa najbolje poslovne prakse, šanse za poštovanje ovih principa bile bi veće nego da ih je nametnuo neko van branše. Ako ti meki propisi, koje su utvrdili sami zainteresovani preduzetnici u formi Preporuke, ne budu uticali na poboljšanje situacije na tržištu bankaosiguranja, mogućnost njihovog donošenja biće razmatrana u formi zakonskih, relevantnih i opšteobavezujućih pravila. Posebna pravila i tržišna praksa o kolektivnom osiguranju u sektoru bankaosiguranja, uprkos nepostojanju direktne i detaljne zakonske regulative, čini se da prihvataju rešenja koja su predvideli propisi mekog prava, prema stavu većine učesnika sa tržišta, nema potrebe da se dodatno donose bilo kakva pravila, posebno ne u formi zakona. Pravila koje je usvojilo poljsko tržište pruža podršku konceptu ugovora o kolektivnom osiguranju u bankaosiguranja, te ih zato trenutno treba smatrati dovoljnim iz ugla učesnika na tržištu i osiguranika. 5. ZAKLJUČAK Metod prodaje proizvoda osiguranja u Poljskoj na tržištu bankaosiguranja čini se zadovoljavajućim za sve njegove učesnike: osiguravače, banke i potencijalne osiguranike klijente banaka koji posebno kod ugovora o kolektivnom osiguranju mogu da uživaju prednosti grupe, kao što je beneficirana cena osiguranja, lako pristupanje osiguranju i veliki izbor raznih proizvoda. Uprkos postojanju koncepta kolektivnog osiguranja koji bankama omogućava da istupaju u svojstvu ugovarača osiguranja, poljski propisi su primenili odredbe Direktive o posredovanju u osiguranju i bitnije se ne razlikuju od propisa koji su na snazi u drugim državama članicama EU. Koncept ugovora o kolektivnom osiguranju, na koji se ne primenjuje Direktiva o posredovanju u osiguranju, razvijan je dugi niz godina i dozvoljava distribuciju osiguravajućeg pokrića klijentima banaka. Koncipiranje ugovornog odnosa i uzajamne obaveze ugovornih strana iz ugovora o osiguranju, u određenoj formi poslova, zahteva od strana da posebnu pažnju posvećuju zahtevima zaštite potrošača, posebno u vezi sa podacima i dokumentima koji se osiguraniku moraju dati na uvid. Nepostojanje pravila u EU i veoma ograničen broj zakonskih odredbi u tom smislu u Poljskoj, naveli su učesnike na tržištu osiguranja i bankarskih usluga da donesu pravila mekog prava čiji je cilj zadovoljavanje potreba klijenata i ustanovljenje obaveze za banake da na uvid daju što više informacija koje se razumno zatraže. Iako formalno neobavezujuća, za Preporuku postoji volja da se ona poštuje na poljskom tržištu i čini se da će se nastaviti ovaj trend koji je ona pokrenula. Posle donošenja Preporuke, predložena je i, od strane učesnika sa tržišta prihvaćena, Druga preporuka 22 u vezi sa finansijskim osiguranjem. Trenutno se obavljaju pripremni radovi za donošenje i Treće preporuke u sektoru bankaosiguranja u vezi sa proizvodima vezanim za investicionu jedinicu. Čini se da je tržište u Poljskoj spremno da učestvuje u donošenju i poštovanju svojih sopstvenih, sektorskih preporuka, pre nego da zahteva donošenje obavezujućih propisa od strane nacionalnog zakonodavca ili EU. 22 Preporuka o dobroj praksi u vezi sa finanskijskim osiguranjem vezanim za bankarske proizvode obezbeđene hipotekom.