УДК 821.16.09 97 10/13 Мотив искушeња У пустињи у словенској ЖИТИЈНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ књижевности Рад приказује један од најважнијих мотива житијне књижевности искушење y пустињи, који ce надовезиваo на јеванђељску, архетипску слику Христовог искушења и преко ранохришћанске и византијске житијне књижевности ушао je у словенска житија простора Slaviae Orthodoxae. Главни лик пустињачких житија aскета морао je да постане идеал монашког животa који се ослањаo углавном на духовну борбу. Зато је искушење било суштински елемент житијне аргументације, која је морала показати светост главног јунака. На примеру старосрпског Житија Петра Коришког, старобугарског (народног) Житија Јована Рилског, староруског Житија Теодосија Печерског, Патерика Кијево-Печерског и житијних одломака Повести времених лет рад указује на важну теолошку и уметничку улогу коју je лик сотонe имао y средњовековној житијној књижевности. Распрострањеност овог мотива y словенским житијима доказ je животне снаге и непрекидности ранохришћанског искуства пустиње на хришћанском Истоку. После тријумфа хришћанства y IV веку, поред лика мученика, појавио се нови јунак житијне књижевности пустињак, који се удаљаваo од световног живота да би подражавао Христа y Његовом земаљскoм животу. Овај модел светости, са ослањањем на подвојену идеју imitatio Christi, уобличила су два главна лика светих, касније допуњeна другим моделима, као што су свети владар, свети архиепископ, итд. Живот пустињака-аскета ослања ce, yглавном, на духовну борбу, којa се мора завршити победом. На тај начин аскета постаје идеал пустињачког живота, земаљским анђелом небеским човеком. Духовна борба, o којој је говорио свети Павлe (Еф 6: 11 12), почела је да постаје борбa ca сотоном, демонима и ca властитим телом y житијној књижевности и апофтегматима, где ce налази сведочење првих отаца пустиње. Према Евагрију Понтијском, искушeње човека je нужни елеменaт његoвoг спаcења 1. Евагријев аскетизам био је један од најважнијих факторa који je формирао монашки мистицизам, не само у Источној, него и у Западној цркви. Ипак, пре свега на Истоку, био 1 Księga Starców (Gerontikon), przeł. M. Borkowska, Kraków, 2004, 342.
32 Paweł Dziadul je настављен облик анахоретског живота, који je био карактеристичaн за првe оцe пустиње. Духовност првих хришћанских анахорета била је прожета интелектуалним xеленизмом и новоплатонизмом, на основу којих је извор зла y материји, на исти начин као што је и сотона по пореклу од греха, неистине и незнања 2. Својеврстан симбол егзистенције аскета била je библијска лествица Јаковљева, која је надахнула Јованa Лествичника. На темељy тога он je описao тридесет корака пута ка монашком савршенству као алузија на тридeceт година Христовог живота. Искушeње у пустињачким житијима и борба анахорета ca coтоном и демонима биле су суштински елеменaт житијнe аргументацијe (argumetatio hagiographica), која је морала доказати светост главног лика житија. Лик сотоне функционисаo je каo посебан антијунак y житијима, што је било y опозицији према лику светаца. Ранохришћанскa пустињачка житија и карактеристичан житијни locus communis искушeњe, непосредно су се темељилии на архетипскoj библијској слици Христовог искушeња, али je проширену слику борбе анахорета сa сотоном и демонима дало Житије светог Антонија Великог, које је написао Атанасије Александријски. У овом делy налазила ce главнa схемa сусрета пустињака са ђаволом, која је била даље прихваћена y византијскoj и словенскоj житијноj књижевноcти. Распрострањеност овог мотива доказ je животнe снагe и непрекидности ранохришћанског искуства пустиње, које y пустињачким житијима добија дуалне особинe, јер je место како сусрета ca Богом, тако и ca coтоном, компилацијa старозаветне слике виђења Бога y пустињи и новозаветног искушeња Христа. У ранохришћанским пустињачким житијима јавља ce овa коегзистенцијa дуалног разумевања пустиње, као идиличног места, издвојеног од цивилизацијe, а с друге стране, као опасно место, седиште демона. Повукавши ce y пустињу, аскeтаа je улазио y есхатолошкy димензију, где је чекao Парусију. Житијe светог Антонија подробно открива искушeње анахорета, где су демони били персонификацијa мисли пустињака. Антонијa cy мучиле мисли o остављеној сестри и богатству. Сотона је посећивао Антонија, стављајући разне зооморфне и људске маске, жене или црног дечака. Персонификацију злих мисли y облику демона налазимо код Евагрија Понтијског, који је набројао осам злих људских мана, које cy биле у вези ca злим духовима. Евагријева подела утицала je на формирање седам главних грехова y Западној цркви захваљујући Јовану Касијану и папи Григорију Двојеслову (SALIGIA: superbia, avaritia, luxuria, invidia, gula, ira, acedia) 4. 2 R. Przybylski, Pustelnicy i demony, Kraków, 1994, 25. P. Evdokimov, Prawosławie, przeł. J. Klinger, Warszawa, 1986, 126. 4 Евагријев монашки систем дао je на Истоку осам смртних грехова, a на Западу седам. Григогије Двојеслов сматрао je охолост као vitiorum regina, наводећи седам смртних грехова. У XII веку схоластика je утврдила последњи систем смртних грехова на Западу.
Мотив искушења у пустињи у словенској житијној књижевности 33 Код Срба y средњем веку пустињачка житија нису билa тако честа као на пример код Бугара, а, где ce житијна књижевност посвећена домаћим пустињацима развијала изузетно динамично, заједно ca процватом бугарског еремитизма, који je започео свети Јован Рилски, надовезијући се непосредно на ранохришћанскy традицију египатских и сиријских отаца. Настављачи cловенскe традицијe еремитизма y Бугарској били су Јованови ученици: Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Изворни изузетак y староj српскоj књижевности jeсте Теодосијевo Житије Петра Коришког, које се разликује од типичног модела сpпcке житијне књижевности, обележене владарском идеологијом ом Немањића из које је проистекао житијни тип светог владара-монаха владара монаха или владара-му владара мученика: можда je ваљало показати да српска црква не слави само онога свoга светитеља који je био владар ( ) него да слави и светитеља који је био пустињак и малога порекла 5. Теодосијева прича o Петру, који је живео y околини Призрена y XIII веку, заснована је на локалнoj традицији и сведочењуењу његових ученика 6. Житије Петра Коришког разликује ce од типичних сpпских владарскиx житија не само по типу главног лика, него и по структури тури и стилу: Психолошка посматрања, развијене више него y другим списима, исказана cy овде y фигурама и симболима, одевена y драматични сиже и саопштена полемика дијалогом или y монологу молитве 7. Поред тога, y овом житију особиту улогу одиграла је природа и Петрова средина, које учествују y онтолошкoj промени и духовној борби анахорета. По мишљењу М. Кашанина ово Житије на изузетан начин веже супротне категорије, одређујући двa хоризонтa дела: Ни y једном нашем старом животопису не меша ce тако срећно фантастичност и реалност, световни и монашки момент, свакидашње и узвишене мисли и осећања 8. Теодосијево дело смaтрано je за пустињачко житије, али не слаже ce потпуно ca композициономоном схемом ових житија, за коју су карактеристичне биле: необично рођење еремита, детињство са склоношћу ка јеванђељском животу, подвижништво и пустињачење (углавном борба ca демонима), веза са господаром земље, веза са славним манастиром, смрт и чуда 9. Теодосијево житије слаже ce само c трима првим елемен 5 М. Кашанин, Житија Теодосија Хиландарца, [y:] Српска књижевност у књижевној критици. Стара књижевност, прир. Ђ. Трифуновић, Београд, 1972, 392. 6 Према легенду, свети Петар Коришки био je из породице Немањића: Култ светог Петра Коришког, за кога легенда каже да je из рода Немањића, почео je да живи y српском народу одмах после Свечевог престављења, C. Милеуснић, Свети Срби, Крагуjевац, 1998, 56. 7 Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд, 1991, 173. 8 М. Кашанин, нд, 394. 9 Ђ. Трифyновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд, 1990, 69.
34 Paweł Dziadul тима ове схеме, е, животописац не спомиње Петрова чуда и не вежe га ни са каквим манастиром, нити ca владаром, за разлику од Житија светог Антонија, које спомиње писмо Константина Великог пустињаку 10 или најстарије (нaрoдно) Житије Јована Рилског, у којем је описан састанак еремита ca царем Петром 11. У пустињачким житијима налази ce обично двојеетапнa етапнa схема борбе ca coтоном и демонима. Прва етапа духовне борбе аскета има карактер искушeња, где ђаво покушава уз помоћ различитих метода да наговoри еремиту да остави пустињачење. Друга етапа јесте физичка борба анахорета ca сотоном и демонима. У Житију Петра Коришког налази ce низ необичних описа борбе анахорета ca демонима и властитим телом, које је y ранохришћанскoj житијној књижевности пустињака било виђе но као део злe материје : Овако живећи, некако немилостив, незгодан и непоштедан едан непријатељ бејаше својемy телу 12. Првe етапe духовне борбе Петра животописац упоређује са искушeњем првих родитеља y рају: Но беси лукави, који по природи својој мрзе људски род, као год што у почетку на првог човека Адама завишћу нападоше те га змијиним саветом преластише да ће бог постати, и због преступљења заповести и кушања дрвета учинише да и од раја и од Бога буде одагнан, тако и на преподобнога завист подигоше 13. Поред тога, Петар y демонскoм сну види сестру, која га моли да остави аскезу. Сличан мотив налазимо y Житију светог Антонија и у народном Житију Јована Рилског. Атанасиje Александријски спомиње да cy Антонија мучиле мисли о сестри, којa је остала без бриге 14. У Житију Јована Рилског ђаво доводи пред испосницу аскета његовог брата, уз чију помоћ сотона покушава да наговори Јована да се врати 15. Како y Житију Петра Коришког, тако и y Житију Јована Рилског појављује се лик анђела Божјег, који подупире анахорету у духовној борби. Анђеo брани светог Јована и доноси му залогај с неба 16. Зато у Теодосијевом делу Бог шаље Петру арханђела Михаила четрдесетoг дана Петрoвог пустињачења, који се појављује ca мачем и побеђује змију, која је узнемиравала Петра, али то није последњи триjумф еремита, коме арханђео предсказује следећу етапу борбе са демонима: Пази на себе и јачај y Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од 10 Żywot świętego Antoniego, [у:] Święty Antoni. Żywot. Pisma ascetyczne, przeł. E. Dąbrowska, A. Ziółkowski, M. Borkowska i inni, Kraków, 2005, 141 142. 11 Żywot świętego Iwana Rylskiego, [у:] Ziemscy aniołowie niebiańscy ludzie. Anachoreci w bułgarskiej literaturze i kulturze, wyb. G. Minczew, Białystok, 2002, 25 27. 12 Теодосије, Житије светога Петра Коришког, [y:] Житија, прир. Д. Богдановић, ССК y 24 књиге, књ. 5, Београд, 1988, 272. 13 Исто, 272. 14 Żywot świętego Antoniego, 81. 15 Żywot świętego Iwana Rylskiego, 22 23. 16 Исто, 22.
Мотив искушења у пустињи у словенској житијној књижевности 35 бесова који ти овде завиде 17. Друга етапа y Петровом пустињачењу има карактер физичке борбе, где се демони појављују y различитим, зооморфним облицима ( облак гавранова, свакаквеве звери ) покушавајући да утопе светога: И до потока довукавши га, како нису имали власти да га y њ вргну, бијаху га много и говораху: иди од нас, бедничe! 18. Пред испосницомом еремита појављује се легија демoна, испуњавајући целу долину. Теодосије је насликао ову сценy са необичним драматизмом, на поетичан и експресиван начин. Етапа физичке борбе пустињака има изразито христолошки карактер у Житију Јована Рилског, где беси збацују светога с висoке стене (Мт 4: 8). Моменат последње победе над сотоном y пустињачким житијима има најчешће иерофанијски карактер. Мотив светлосне победе налази се како y Житију светог Антонија 19, тако и у Теодосијевом делу. Зато се пред Јованом Рилским појављује анђео који слави његове победе над злом. Еремиту долази, такође, и Јован јеванђелиста, који наређује светоме да иде на место где је започео аскезу 20. У оригиналне и необично имагинарне представе искушeња уводи и староруска житијна књижевност, у којој су, поред типичних, самосталних житија, били популарни и зборници са житијним им причама, описујући живот монашкe заједнице једног манастира патерици, превођене и оригиналне (на пример, Патерик Синајски, Патерик Египaтски, Патерик Киjево-Печерски, Патерик Волокламски). Различите варијанте мотива искушeња у пустињи представља Патерик Киjево-Печерски, где између осталих, налазимо слику сотоне који се појављује пред монахом са својом легијом у сјајном, анђеоском облику: Сатана можетъ преобразоваться въ ангела света, а слуги его принимать на себя видъ слугъ добра. Это представление особенно было художественно развито въ восточныхъ патерикахъ и житияхъ 21. Овy слику ђавола доносе, на пример, и Житије светог Антонија или апокрифно Слово o Адаму и Еви, али идеја анђеоског лика сотоне надовезује се на његoву анђеоску генезу (Ис 14: 11 16) и на слова светог Павла (2 Kop 11: 14 15), који упозорава на преварантски лик ђавола. Сотона се y анђеоским лику појављује пред младим монахом Никитом, y једној од прича Патерика Киjево-Печерског. Монах за време певања y цркви, молећи се, чује глас и осећа диван мирис. Монах даље види лажног, лепог анђела и бива обманут. Сотона дарује монаху способност видовитости и наређује му да чита књиге. Ипак, остали монаси, увидевши да је Никита преварен, 17 Теодосије, наведено дело, 275. 18 Исто, 277. 19 Żywot świętego Antoniego, 87. 20 Żywot świętego Iwana Rylskiego, 25. 21 Ф. А. Рязановский, Демонология въ древне-русской литературе, Москва, 1915, 47.
36 Paweł Dziadul истерају злог духа 22. У другој причи Патерика, ђаво прима лик монаха, што се налази и y Житију светог Антонија и y византијској житијној књижевности: Въ византийской агиографической литературие дьяволъ вообще представляется близкимъ къ монахамъ, но иногда онъ принимаетъ на себя и образъ монаха 23. У Патериковом слову o Василију и Фјодору мотив лажног монаха преплетен je ca мотивом чежње за имовином. Фјодор, слично као свети Антоније или свети Петар Коришки, дели сиромашним и посвећује се аскези, али га ђаво подсећа на изгубљенy имовину и поприма лик монаха Василија, коjи обећава Фјодору злато 24. Лик ђавола у староруском делу насликан је на необично призоран начин и овде има различиту улогу. Т. Ф. Волкова издвојила je y структури Патерика Киjево-Печерског два типа функције, контраста и адсорпције, које бес има y делу. Функција контраста јавља се када лик сотоне стоји y опозицији према лику свеца: Функция контраста проявляется в тех рассказах Патерика, где образ беса вводится в повествование с тем, чтобы создать препятствия на пути героя. Бес выступаeт в данном случае как универсальный носитель зла, в борьбе с которым герой обретает венец мученика 25. Међутим, функција адсорпсије заснива се на премештању зла с главног лика на његовог противника ђавола: Функция адсорбции состоит в перенесении на антагониста того зла, которое реально присутствует в герое и от которого он должен быть очищен 26. Духовну борбу монаха Печерског манастира откривају, такође, и Несторово Житије Теодосија Печерског или житијни фрагменти славног староруског лeтописа Повест времених лет, на пример у причи о монаху Исаку, пред којим се појављујy два сјајна анђела, наговештавајући самог Христа, у које се отелотворио сам ђаво. Обманут монах клања се лажном Христу. У житијним им причама о печерским монаcима, за разлику од Житија Петра Коришког или Житија Јована Рилског, налази се мало другaчија схема борбе са ђаволом. Монаси побеђују злог духа, али раније су били под утицајем демонске силе. Следећу слику искушeња даје Нестор y Житију Теодосија Печерског с краја XI века, сликајући духовне борбе Теодосија и других монаха. У Житију читамо да се Теодосије за време месопуста ста затварао у пећини, где cy га мучили духови, појављујући се у виђењима. У пећини Теодосијa Печерскoг поjављују ce невидљиви духови, покушавајући да прогнају светога галамом: Сy дъшю же ему, 22 Pateryk Kijowsko-Pieczerski, czyli opowieść o świętych ojcach w pieczarach kijowskich położonych, przeł. L. Nodzyńska, Wrocław, 1993, 198 199. 23 Ф. A. Рязановский, наведено дело, 52. 24 Pateryk Kijowsko-Pieczerski, 236-237. 25 Т. Ф. Волкова, Художественная структура u функции образа беса в Киево-Печерском naтерике, Труды Отдела древнepyccкoй литературы, т. XXXIII, Ленинград, 1979, 234. 26 Исто.
Мотив искушења у пустињи у словенској житијној књижевности 37 якоже речеся, и ce слушаше гласъ хлопота въ пещерy отъ множьства бyсовъ, якоже се имъ на колесницахъ yдущемъ, другыимъ же въ бубъны биющемъ, и инyмъ же въ сопy ли сопущемъ, ти тако всy мъ кличющемъ, якоже трястися пещерy отъ множьества плища зълыихъ духовъ 27. Захваљујући овом искушењу Теодосије постаје господар духовне борбе и може помоћи другим монасима. Многи млади монаси долазили су Теодосију и препричавали му своја искуства са духовима. Један од монаха испричао је о појављивању црног пса у његовoj ћелији за време певања псалама, други монах Иларион, описује своју муку од демона који долазе у његову ћелију ноћу: Егда бо ему легъшю на ложи своемь, и ce множьство бy совъ пришьдъше и за власы имъше, и тако пьхающе, влачахути, и друзии же, стy ну подъимъше, глаголааху: Сy мо да влеченъ будеть, яко стy ною подавленъ 28. Можда можемо рећи да су јужнословенски животописци били више верни византијским узорима него руски у грађењу лика злог духа. Библијске архетипске слике појављивале су ce y староруској књижевности захваљујући византијским узорима, допуњене паганским елементима, који су били омиљени још много година после крштења 988. године 29. Лик сотоне или злог духа у житијној књижевности имао је важну теолошку и уметничку улогу и функционисао као неопходан елеменат живота светаца. Ђаво је постао својствена препрека на путу ка достизању спасења и био je интегрални део житијног мотива искушeња y пустињи, градећи фикцију житија. Овај мотив, надовезујући се на јеванђељску слику Христовог искушeња, преко ранохришћанске и византијске житијне књи жевности, ушао je у словенскa житија простора Slaviae Orthodoxae и осим своје неприлагодљивости и схематичности, добијао је локални карактер, јер уопште, средњовековни животописац је писао под утицајем схемата, конвенција, као и у иконографији. Главни задатак житијне књижевности био je слављење Божје лепоте и идеализација ликова светих, оригиналност није била повезана са естетиком и свака област културе и уметности била je зависна од теологије. Средњовековна естетика oслањала се на изразите опозиције, што је одређивало основне естетске категорије. Божанственој хармонији и симетрији биле су супротстављене ружно и дисхармонија повезана са тамом и сотоном. Ове опозиције видљиве су у житијима, где су земаљске ствари одраз небеских, према Псеудо-Дионисију Ареопагиту 30. Видљиви свет био je, према средњовековном мишљењу, поље вечите борбе добрих и злих сила. У житијној књижевности ова борба манифе 27 Житие Феодосия Печерского, [у:] Памятники литературы Древней Руси, XI начало XII века, под ред. Л. Дмитревa, Д. Лихачевa, Москва, 1978, 336. 28 Исто, 348. 29 Ф. А. Рязановский, нд, 125 126. 30 Pseudo-Dionizy Areopagita, Imiona boskie, [у:] Pisma teologiczne, przeł. M. Dzielska, Kraków, 2005, 221.
38 Paweł Dziadul стовала ce y животу главног лика. Житије je спaјало опозиције свето-профано, дух-материја, земља-небо итд.: Житије je грађено на противтежи историјског и апстрактног, материјалног и нематеријалног, одређеног и неодређеног 31. Зато је locus communis искушeња y пустињи y житијима остајао непроменљив, што je подвлачило универзалност хришћанског искуства пустиње, која постаје митскo местo пробе и тежња идеалу монашног живота. Захваљујући паралели са јеванђељскoм сликом Христовог искушeња, средњовековни читалац уведен је y искуство вечности и идеја imitatio Christi могла је да постане актуелном. Paweł Dziadul Кључне речи: средњовековна словенска књижевност, пустињачка житија, еремитизам, духовна борба, лик сотоне. Paweł Dziadul motyw kuszenia na pustyni w słowiańskiej literaturze Hagiograficznej Jednym z najistotniejszych, wykazujących dużą żywotność i siłę oddziaływania, motywów piśmiennictwa hagiograficznego był motyw kuszenia na pustyni, który bezpośrednio nawiązywał do archetypowego, ewangelicznego obrazu kuszenia Chrystusa. Oryginalne obrazy walki duchowej pozostawili pierwsi Ojcowie Pustyni. Najbardziej rozbudowany schemat walki anachorety z szatanem i demonami nakreślił Atanazjusz Aleksandryjski w Żywocie Antoniego Wielkiego. Walka duchowa ascety stawała się niezbędnym elementem argumentacji hagiograficznej, której głównym zadaniem było udowodnienie świętości głównego bohatera żywota.. Schemat duchowych zmagań ascetów poprzez hagiografię wczesnochrześcijańską i bizantyńską trafił do słowiańskich żywotów. Artykuł prezentuje adaptacje motywu kuszenia na wybranych przykładach: Żywota Petara z Koriszy, najstarszego Żywota Iwana Rylskiego, Żywota Teodozjusza Pieczerskiego, opowieści Pateryku Kijowsko-Pieczerskiego, czy hagiograficznych fragmentów Powieści minionych lat. Sama postać szatana w literaturze hagiograficznej pełniła istotną funkcję artystyczną i teologiczną, występując jako swoisty antybohater kontrastujący z postacią świętego. Asceta w drodze zmagań z własnym ciałem i z upersonifikowanymi myślami miał przede wszystkim stać się ideałem życia monastycznego, między innymi poprzez naśladowanie Chrystusa i wczesnochrześcijańskich mistrzów życia duchowego. 31 Ђ. Трифуновић, Нацрт за поетику старе српске књижевности, [у:] Српска књижевност, 64.