ЗЛОЧИН И КАЗНА По роману Ф. М. Достојевског

ПРЕДСТАВА У ЧАСТ НАГРАЂЕНИХ Стеријино позорје - Нови Сад - 26/05-03/06-2014 УТОРАК - 3. ЈУН 2014. СНП - Сцена Јован Ђорђевић 20:00 ЗЛОЧИН И КАЗНА По роману Ф. М. Достојевског Градско драмско казалиште Гавела - Загреб (Хрватска) www.gavella.hr Режија и драматизацијски сценарио: ЗЛАТКО СВИБЕН Композитор: Дарко Хајсек Сценографија: Ана Мартина Бакић, Ивана Кнез Костимографкиња: Марита Ћопо Дизајн светла: Здравко Столник Сарадник за сценски покрет: Ален Ћелић Лекторка: Ђурђа Шкавић Премијера: 19. септембар 2013. Представа траје два сата и четрдесет пет минута и има паузу ИГРАЈУ Раскољников, Родион Романович, студент и човек подземан и необичан; убица ФРАЊО ДИЈАК Свидригајлов, Аркадиј Иванович, алтер му его, распусни сладострасник и сен; самоубица ДАРКО МИЛАС Софија Семјоновна Мармеладов(ова), од жуте цедуље и крстића му; искупитељица Соња НЕЛА КОЧИШ Аљона Ивановна, зломисао му и гњида; лихварица гнусна ИНГЕБОРГ АПЕЛТ Лизавета Ивановна, полусестра Аљонина и друга Соњина; жртва случајна ПЕРИЦА МАРТИНОВИЋ Авдотја Романовна Раскољников(ова), обожава га; сестра Дуња ИВАНА БОЛАНЧА Пулхерија Александровна Раскољников(ова), стрепи за њега; љубљена матер ЈЕЛЕНА МИХОЉЕВИЋ Настасја Петровна, двори га и кори; дворкиња газдаричина ПЕРИЦА МАРТИНОВИЋ Разумихин, Дмитриј Прокофич, штити га; пријатељ заљубљив ЖИВКО АНОЧИЋ Порфириј Петрович, пристав га полицијски ислеђује; словенофил ОЗРЕН ГРАБАРИЋ Николај Дементјев, личилац и признавалац Миколка; староверац НЕНАД ЦВЕТКО Дмитриј Митка, од моднога журнала; појац СИНИША РУЖИЋ

Мармеладов, Семјон Захарович, отпуштени титуларни саветник; алкохоличар ЗОРАН ГОГИЋ Катерина Ивановна Мармеладов(ова), с похвалницом и сушицом; дама АЊА ШОВАГОВИЋ Полина Михајловна Мармеладов(ова), с верглом и без францускога; малолетно девојче ИВОНА КУНДЕРТ / АМАНДА ПРЕНКАЈ Амалија Фјодоровна Липевезел, станодавка Људвиговна тј. Ивановна; Швабица ИНГЕБОРГ АПЕЛТ Студент, убоги "руски дечак"; социјалиста ЖИВКО АНОЧИЋ Лужин, Пјотр Петрович, богати вереник Дуњин; бедник СИНИША РУЖИЋ Иља Петрович Порох, "поручник Барут"; полицијот СИНИША РУЖИЋ Кочијаш, од коња плахих; несрећник СИНИША РУЖИЋ Замјотов, Александар Григорјевич, перовођа полицијски; појава Свидригајлова ДАРКО МИЛАС Појаве Свидригајловљеве остале (часник, послужитељ) ДАРКО МИЛАС Гласови и појаве (с таљига, с несреће, с опела) ансамбл ПРЕДСТАВА : СЕДАМ НАГРАДА НА ФЕСТИВАЛУ У УЖИЦУ У јакој међународној конкуренцији казалишних продукција из цијеле регије, а у одабиру изборника Бојана Муњина, представа Злочин и казна Ф. М. Достојевског, у режији Златка Свибена и продукцији загребачког Драмског казалишта "Гавела" освојила је на 18. југословенском позоришном "Фестивалу без превода" у Ужицама чак седам награда "Ардалион". Поред главне награде, оне за најбољу представу, "Ардалиона" за најбољу режију освојио је Златко Свибен, за најбољу женску улогу награђена је Ања Шоваговић Деспот, за најбољу мушку улогу Фрањо Дијак. Награду за најбољу епизодну улогу освојио је Озрен Грабарић, награду за најбољу костимографију Марита Ћопо, а награду за сценографију Ана Мартина Бакић и Ивана Кнез. Просудбено повјеренство у саставу Светозар Рапајић (предсједник), Небојша Ромчевић, Томислав Курелец, Зоран Љутков и Дарко Недељковић, оцијенио је да представа Злочин и казна представља "један од звјезданих тренутака у повијести фестивала". Њихов суд овјенчан наградама потврдила је и публика која је ову представу оцијенила ласкавом оцјеном од 4,86. У образложењу жирија пише: "Изузетно сложен пројект, промишљен је и реализиран до најситнијих детаља који, опет, граде хомогену умјетничку цјелину велике умјетничке вриједности." За режију тог комада истиче се да је Златко Свибен "водећи глумачки ансамбл и креативни тим, прочитао роман Ф. М. Достојевског у новом филозофском, али и стилско-жанровском кључу и том представом поставио нове стандарде режије на овим просторима". Вечерњи лист, 18.11.2013. РЕДИТЕЉ Златко Свибен - Рођен је 1954. у Загребу, где 1977. дипломира на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу компаративну књижевност и филозофију. Као студент активан је у Студентском сатиричном глумишту, где покреће алтернативни театар Кугла глумиште. Године 1981. завршава студије позоришне режије и радиофоније у Београду, у класи проф. Д. Ђурковића. На београдском Факултету

драмских уметности похађа и постдипломске студије из подручја драматургије. Од 1986. до 2004, с мањим прекидима, у сталном је ангажману у ријечком ХНК Ивана пл. Зајца, где је већ од 1986, а потом и у више наврата био управник Хрватске драме, њен уметнички директор те кућни редитељ. Режира у многим позориштима, посебно оним националним и градским (Скопље, Битола, Ниш, Лесковац, Београд, Вршац, Нови Сад, Суботица, Зеница, Тузла, Сарајево, Дубровник, Сплит, Задар, Ријека, Осијек, Загреб). Његове представе гостују на иностраним позорницама (Италија, Пољска, Србија, Црна Гора, Русија, Мађарска, Чешка), учествују, а и награђиване су, на низу позоришних фестивала. Режирао је драмска дела Еурипида, Шекспира, Калдерона, Moлијера, Стриндберга, Чехова, Ростана, Булгакова, Хорвата, Пирандела, Горког, Елиота, Брехта, Милера, Бекета, Стопарда, Креца, Лија Кобурна, Петрушевскаје, Фоса као и Држића, Грума, Нушића, Крлеже, те савременике - Поповића, Ковачевића, Димитријевића, Миловановићеву, Росија, Брешана, Хаџића, Шнајдера, потом и драматизације романа - Сервантеса, Ћирилова, Аралице, Шојат-Кучијеве, на оперској позорници Крстићевића, а на оној дечјој или луткарској - Брлић-Мажуранићеву, Радовића/Беловића, Митровићеву/Баума; Раоса/Барија, Стахуљакову, Розмана/Линдгрен, Кушана и Р. Дала. Добитник је стручних награда у Србији и Македонији, те Награде Жар птица, а уз пет номинација у три наврата је и добио, у хрватском позоришту свакако и најпрестижнију - Награду хрватског глумишта (2002. за режију Вачерас се импровизира, ХНК Загреб, а 2005. и 2012. за Сирана и Унтерштат, ХНК Осијек. С Унтерштатом је добио републичку Награду "Владимир Назор" (2012) и дубровачку Награду Орландо (2013). Режирао и телевизијске драме за београдску, новосадску и сарајевску телевизију, а у новинама и часописима објављује написе о театру те театролошке есеје и осврте. Написао је и неколико драматизација и адаптација прозних текстова за властите режије, а првом Наградом за драмско дјело "Марин Држић" за годину 2010. награђен и објављен је дебитантски драмски рад Одсјев магле. Активан и у позоришној педагогији (Нови Сад, Тузла), а најпре када програмски иницира и обликује студиј Глуме и луткарства при утемељењу нове Умјетничке академије Свеучилишта Ј. Ј. Штросмајера у Осијеку, да би на истој обављао дужности водитеља студија и водитеља Одсјека казалишне умјетности (2004-2007). Виш пута био је селектор позоришних смотри и фестивала, а током више година и уредник и селектор драмског и других програма Осјечкога љета културе. РЕЧ РЕДИТЕЉА : ДРАМАТИЗАЦИЈСКА ВРЕЛА (И АРГУМЕНТ) Темељ је свега Достоевскијев роман Преступление и наказание (1866). Он се (према Црнковићеву, али и Великановићеву пријеводу) фабуларно насљедује готово у потпуности. Секундарно је сижејно врело, с којега прича извире нешто мањим дијелом, а којим се гдјегдје преграђује драмски распоред, јест - Procès ivre (1971) Bernarda-Marie Koltèsa. За разлику од ауторске драматизацијске монтаже Zbrodnia i kara (1983) Andrzeja Wajde, а која у времену познога социјализма настоји спрам казалишта савјести па се темоидејно фокусира на исљеднички и покајнички процес, онај првоспоменути Koltèsov, напосе пратећи двије обитељи (Раскољникове и Мармеладове) процес је, посвема - пијани. Овима двама предлошцима који већма погодују коморнијој игри, с 30-так се лица придружује и спектакуларнији трећи [ 18 слика удешених за сцену по роману Ф. М. Достојевског ] тј. Crime et Châtiment (1933) Гастона Батија. Тај нам давни драматизацијски рад, проистекао из грађанскога поимања театра, указује и на чињеницу да су ономад велике ансамбл представе биле и - сваковечерњом појавом. Ријечју: рускога се романописца у овој изведбеној прилици ишчитавало баш и с трију разликовних драматизацијских мотришта (ансамблграђански, социјалморални, постдрамсколирски). Ту је и такозвани Дневник Раскольникова (1865), сложен из ауторових радних биљежницā које су му служиле процесу рада, а који потврђује да се Достојевски дуго није одрицао првотне концепције да причу исприча у ich-formi, или пак да је изложи као злочинчев исповиједни flashback, овом се драматизацијском покушају понудио и

као аргумент могућега идејно-изведбенога тлоцрта, а који би да упризорује, како ону тзв. објективну, тако и ону нутарњу иначицу догађања. Субјективна Koltèsova пијанопроцесна драмска визура служи управо оному од чега је Достојевски на концу ипак одустао. У потрази за жанром читања Раскољникова ова је драматизација кушала наћи и могућу дворијеч жанровскога поднасловљавањā. Тако: :истрага исповједна, :дневник грижње, :нерв(оза) (зло)мисли, :епилепсија (свјето)назора, :пасија самосвијести, :куража учина, :чинидба слома, :одслик пријеступа, :одзвук савјести... Златко СВИБЕН, из Програма представе ПИСАЦ Фјодор Михајлович Достојевски - Хронологија 1821, 30. октобра - У Москви рођен Фјодор Михајлович Достојевски 1831 - Са братом Михаилом проводи лето на очевом (Михаил Андрејевич Достојевски, лекар) имању у Тулској губернији. У неизбрисивом сећању остају му упечатљиве слике сељака, њиховог сиромаштва и богатства њихове душе. Гледа Мочалова у Шилеровим Разбојницима. Снажан утисак 1834 - Фјодор и Михаил одлазе у Москву, у пансион Леонтија Чермака. Чита Пушкина. Одушевљење 1837 - Умире Пушкин. Након месец дана умире му мајка. Браћа прелазе у Петроград. У Русији кулминирају прогони и други видови рестрикције слободе мишљења и говора 1838 - Фјодор Михајлович се, иако без праве наклоности за ту врсту науке, уписује у инжењерску школу. Пише брату о тешким душевним кризама и чита Хофмана, Балзака, Гетеа, Игоа 1839 - Оца Михаила убијају његови сељаци 1843 - Завршава војну инжењерску школу као инжењер потпоручник. Запошљава се у инжењеријском департману у Петрограду, нема времена за писање, задужује се, преводи Балзакову Евгенију Гранде 1844 - Напушта службу. Почиње да пише Бедне људе 1845 - Епилептични напади. Бјелински одушевљен Бедним људима. Почиње да пише Двојника 1846, 15. јануара - Излазе Бедни људи у "Петроградском зборнику. Завршава Двојника, почиње да пише Њеточку Њезванову 1849 - Посећује кружок Петрашевског и тамо чита чувено писмо Бјелинског Гогољу. У рано јутро, 22. априла, хапсе га. Осуђен на смрт стрељањем. Везаних руку и очију, слуша пресуду пред стрељачким водом, на губилишту, 22. децембра. Само тренутак касније - објава да је казна замењена прогонством у Сибир 1850-1854 - Робија у Сибиру 1857 - Венчава се с Маријом Димитријевном Исајевом. Све интензивнији епилептички напади 1858 - Почиње да пише Ујкин сан и Село Степанчиково 1859 - Објављен Ујкин сан, у "Руској речи. Прелази у Твер и почиње да пише Записе из мртвог дома. Крајем године враћа се у Петроград 1860 - У часопису "Време излазе прве главе Записа из мртвог дома. Цар плаче над књигом 1861 - Тургењев у Паризу чита Записе... и пише Достојевском да су слике у роману "дантеовски снажне 1862 - Познанство са Чернишевским, одлазак у иностранство: Француска, Енглеска, Немачка, Швајцарска, Италија. Познанство с Херценом и Бакуњином. Препушта се коцкарској страсти 1864 - У мају, умире Марија Димитријевна, у јулу и брат Михаил. Фјодор Михајлович наслеђује само дугове и обавезе према братовљевој породици 1865 - Почиње да пише Злочин и казну. Излазе му сабрана дела у два тома 1866 - у "Руском веснику почиње објављивање романа Злочин и казна. Достојевски диктира Коцкара стенодактилографкињи Ани Григоријевној Сниткиној 1867 - Венчава се с Аном, одлази у иностранство где ће боравити више од четири године. У Женеви присуствује конгресу Лиге за мир и слободу, на коме су и Гарибалди и Бакуњин.

Почиње да размишља о Идиоту 1868 - Идиот почиње да излази у "Руским вестима. Добија кћерку Соњу. У Русији излази Рат и мир Толстоја 1869 - Путовања по европским градовима, немаштина, беда... Рађа се кћерка Љубов. Почиње да пише роман Зли дуси 1871 - У писму Страхову сведочи врло неповољно о Париској комуни. Зли дуси излазе у "Руском веснику 1874 - Пише Младића 1878 - Саставља детаљан план романа Браћа Карамазови 1880 - У јуну, у Москви, држи чувени говор на откривању споменика Пушкину. Судбина му је, коначно, наклоњена. Добија почасти, уважавања... Завршава Браћу Карамазове 1881, 28. јануара - Умире Фјодор Михајлович Достојевски, на четвртом спрату зграде у бедној, радничкој четврти Москве. За ковчегом, 1. фебруара, иде неколико стотина хиљада људи Даље, сећам се, ја развијам у своме чланку мисао да су сви... ето, на пример законодавци и управљачи човечанства (...) - да су сви без изузетка били злочинци - већ због тога што су, дајући нови закон, самим тим газили стари, који је друштво од предака наследило и поштовало као светињу, и нису се, наравно, заустављали ни пред крвљу, ако им је само крв (понекад сасвим невина и јуначки проливена за стари закон) могла помоћи. Значајно је, чак, да су већином ти добротвори и господари човечанства били страшни крволоци. Једном речју, ја долазим до закључка да сви, не само велики људи него и такви који макар и мало прерастају општи ниво, то јест они који су ипак у стању да кажу нешто ново, да сви они морају, по својој природи, неминовно, бити злочинци - наравно, ко више ко мање. Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Злочин и казна Ако је слобода идентична са самовољом и произвољношћу, ако је "ја хоћу" исто што и "хтео бих" - могу ли ја још хтети после тога? Могу да радим што год ми се свиди, а хоће ли ми се свиђати да било шта још урадим? Пошто прегазим све препреке, хоћу ли моћи још да корачам, да се крећем, радим, угађам себи? Ако је свет моја воља, онда је он неизбежно само једна, моја представа; ако је моја воља врховни закон, онда је цео свет само плод моје уобразиље, а зар самим тим нисам свео и себе самога на степен моје властите представе о себи? Постојим ли ја сам после тога? Ја сам "цар" и "живим сам", а мој "слободни ум" ме више никуда неће вући. Апсолутно "слободан пут" је потпуно беспуће. Арон ШТАЈНБЕРГ (Систем слободе Ф. М. Достојевског, Логос, Београд 1996) КРИТИКА Златко Свибен потврдио статус казалишног чаробњака Златко Свибен својим је виђењем романа Фјодора Михајловича Достојевског Злочин и казна изведеног у "Гавели" потврдио статус мудрог чаробњака хрватског театра. У дугој ансамбл-представи која је прецизно испланирана Свибен је иновативно здружио три познате драматизације Достојевског (ону Колтеса, Вајде и Батија) креиравши нови сценариј који има филмски ритам, али и базично казалишно утемељење. Ничега у овој представи нема превише. Тијек радње је отмјен и одмјерен, ни пребрз ни прелаган. Нема ту хистеричног шпринта на прву лопту, али ни бескрвног филозофирања и гушења публике злогуким реченицама које немају краја. Захваљујући врсном складатељу Дарку Хајсеку, Гавелин Достојевски добива и рухо глазбене драме. У захтјевним сонговима прилику за потресне вокалне наступе добива цијели ансамбл, али и посебно изнимно надахнута Ања Шоваговић Деспот. Љековити Свибен заслужан је што у Злочину и казни нема глумачког викања који је честа манира када су руске трагедије у питању. Фрањо Дијак као Раскољников први је међу једнакима, убојица добра срца, али и пријетећих очију, особа коју разумијете, али је не бисте хтјели срести у уској уличици. Ни у једном трену Дијак не губи концентрацију

плетући своју језовиту креацију гласом пуним пригушеног експлозива. При томе му помаже и цијели ансамбл, од Дарка Миласа као Свидригајлова чија је дикција благдан за уши и Озрена Грабарића као продорног истражитеља Порфирија Петровича, па до супериорне Инге Апелт која наступа у двије улогу, и то као лихварица, али и ништа мање похлепна станодавка. Зашто та глумица више није присутна на сцени, остаје вјечно питање хрватске казалишне мочваре. Импресионира и Синиша Ружић, запослен у неколико улога од којих је најзамјетнија она искарикираног богатог заручника, изврстан је Зоран Гогић као алкохоличар (...) Костимографкиња Марита Ћопо, сценографкиње Ана Мартина Бакић и Ивана Кнез те обликоватељ свјетла Здравко Столник максимално су ускладили своје креације с њежном режијом дјела које је написано још средином 19. стољећа а да уопће није изгубило на животности, актуалности и релевантности. Злочин и казна је представа која не брани злочин, али га искупљује. Денис ДЕРК, Вечерњи лист, 22.09.2013. Дуга потрага за прихваћањем одговорности Од изговарања прве мисли о злочину, преко стратегија његова извршења до завршне реченице преузимања на себе пуне одговорности за учињено, најновија "Гавелина" премијера захтијева и од глумаца и од гледатеља велику позорност на оно што би алтернативна психологија назвала "неуролингвистичко програмирање". Успјела сценографија раствореног рукописа Ф. М. Достојевског чије се "странице" тијеком тросатне представе размичу и поновно састављају (ауторице сценског простора су Ана Мартина Бакић и Ивана Кнез) оставља могућност и редатељу Златку Свибену да протумачи Злочин и казну као неку врсту комплексне језичне игре у којој је важна свака реченица. И она написана и она изговорена, баш као и она тихо процесуирана, али јавно прешућена. Микрофон на лицу глумаца кориштен је као канал унутарњег монолога карактера, према крају представе кошмарно поништавајући разлику између интимног и заједничког простора. Коло око злочина - Јер Свибен стално потцртава дубоку везу језичне формулације коју рабимо и врсте свијета који тим језиком стварамо. Пажљиво оркестрирано кориштење Црнковићева и Великановићева пријевода, поновно у специфичној редакцији Златка Свибена, као и повремена бројања на руском изворнику те инзистирање да се поједини термини оставе у руској творби (примјерице: разпакостио сам се), још су један аргумент у прилог тезе да је "Гавелина" премијера првенствено опсједнута моћима и немоћима људског језика. Фрањо Дијак у насловној улози Раскољникова потресно и с пребогатим глумачким нијансирањем игра низ унутарњих гласова главног лика романа, беспријекорно усредоточено и увјерљиво грозничаво изговарајући своје густе монологе на сипкој граници бунила и повишене присебности. Изнимно тежак задатак прихваћања на себе комплексности Достојевског Дијак игра с толико преданости и беспоштедности, дословце гинући за казалишну стварност, да уистину можемо рећи како је направио улогу каријере. Сувереност на сцени остварује и Инге Апелт у неколико улога "гадних шкртица", постављених између трагике и гротеске: убијене Алене Ивановне и станодавке Липевезел. Глумачки је снажан Дарко Милас у роли мало успореног, али зато вишеструко опорог и горког Свидригајлова, затим Живко Аночић као добродушни Разумихин те у првом дијелу представе Јелена Михољевић као с једне стране духовито дословна "читатељица" исписаних редака писма упућених сценском сину Раскољникову (са застајањима на крају сваког отиснутог ретка, а не на смисленим цјелинама). (...) Признање властитог злочина као финална реченица којом комад завршава савршено је у складу с матрицом трагичности какву успоставља још Краљ Едип, враћајући нас класичном моделу драме као захтијевања одговорности за сваки поједини пријеступ. Стотридесет година након што је Ниче сковао свој "театар натчовјека", казалиште враћа улазницу и бори се, заједно с Достојевским, за елементарно достојанство скромног човјека, ништа мање и за достојанство животиње те изнад свега за

достојанство дјеце. Првенствено захваљујући глуми Фрање Дијака, најновији Злочин и казна у тој накани и успијева. Наташа ГОВЕДИЋ, Нови лист, 23.09.2013.