ПРИМЕРИ ОСНОВНИХ ФИЛОЗОФСКИХ МЕТОДА

ПРИМЕРИ ОСНОВНИХ ФИЛОЗОФСКИХ МЕТОДА

АНАЛИТИЧКО-ЕМПИРИЈСКА ФИЛОЗОФСКА МЕТОДА Једини прави задатак филозофије је логичка анализа 1. Основно питање на које овде треба одговорити јесте : Шта је логичка анализа? Наша досадашња разматрања припадају логичкој анализи: покушали смо да одредимо карактер физичких хипотеза, метафизичких 2 ставова (или пре, псеудо-ставова), и психолошких ставова. Логичку анализу треба сада применити на њу саму; треба да одредимо карактер ставова логике, оних ставова који су резултат логичке анализе. Већ је Хјум изражио гледиште да су метафизички ставови бесмислени јер се не односе ни на какве чињенице. У последњем поглављу својих Истраживања о људском разуму, Хјум каже: Чини ми се да су једини предмети апстрактних наука или доказивања квантитет и број...сва друга истраживања људи односе се само на чињенице и на постојање; а ови очигледно не подлежу доказу...када разгледамо библиотеке, држећи се ових принципа, шта би требало да уништимо? Узмемо ли у руку ма коју књигу, из теологије, на пример, или схоластичке метафизике, упитајмо: садржи ли апстрактно расуђивање о чињеницама и постојању? Не. Бацимо је у ватру: јер не може садржати ништа до софизма и заблуде. Ми се слажемо са Хјумовим гледиштем које, када се преведе у нашу терминологију, каже да једино ставови математике и емпиријских наука поседују смисао, а да су остали бесмислени. На овом месту би се можда могло приметити: А шта је са вашим сопственим ставовима? Према вашем гледишту, ваши сопствени списи, укључујући ту и ову књигу, били би бесмислени, јер нису ни математички, ни емпиријски, тј. проверљиви искуством. Како одговорити на овај приговор? Какав је карактер мојих ставова и уопште ставова логичке анализе? Ово питање је одлучујуће за конзистентност гледишта које је овде изложено. Један одговор даје Витгенштајн у свом делу: Tractatus Logico-Philosophicus. Витгенштајн је најрадикалније развио гледиште да логичка анализа показује бесмисленост метафизичких ставова. Витгенштајн усваја приговор да су у том случају и његови сопствени ставови бесмислени. Он пише: Резултат филозофије нису филозофски ставови него разјашњавање ставова (4.112)... Моји ставови расветљавају тиме што их онај ко ме разуме на крају признаје као бесмислене када 1 (Функција логичке анализе је анализирање свег сазнања, свих тврђења науке и свакодневног живота, како би се разјаснио смисао сваког тврђења и њихове међусобне везе. Један од начелних задатака логичке анализе задатог става јесте проналажење методе проверавања за тај став. Питање гласи: какви се разлози могу дати за тврђење тог става, или: како можемо постати сигурни у његову истинитост или лажност?) 2 (Назваћу метафизичким све оне ставове којима се полаже право на знање нечега што је изнад или изван сваког искуства; на пример, о реалној Суштини ствари, о Стварима по себи, Апсолуту, и томе слично.)

се кроз њих, по њима, преко њих, попео напоље. (Он мора такорећи одбацити лестве пошто се по њима попео). Он мора ове ставове превладати; тада ће исправно видети свет. О чему се не може говорити о томе се мора ћутати.(6.54-7) Попут мојих пријатеља из Бечког круга и ја много дугујем Витгенштајну, посебно у погледу анализе метафизике. Али не могу с њим да се сложим у малопре поменутој тачки. Пре свега, чини ми се да Витгенштајн није доследан. Он каже да је немогуће изрицати филозофске ставове и да тамо где се не може говорити, треба ћутати; а потом, уместо да ћути, пише целу филозофску књигу. Затим, не слажем се с његовим становиштем да су сви његови ставови исто толико бесмислени колико и метафизички ставови. По мом мишљењу, велики број његових ставова (на срећу не сви) у ствари имају смисла, а то се исто може рећи за све ставове логичке анализе. Рудолф Карнап (Rudolf Carnap, 1891-1970) Филозофија и логичкa синтаксa Философи су у последње време поклонили доста пажње природи, циљевима и методи свог сопственог истраживања. Ово је интересовање делимично било последица извесне професионалне хипохондрије, јер је упадљиви напредак који су оствариле друге науке међу философе унео извесну нервозу у погледу размера њиховог сопственог успеха. Делимично је оно било и последица примене модерне логичке теорије на процесе математичких и индуктивних наука, а то је аутоматски водило њиховој примени и у философији. Излагање логичких основа различитих врста научних закључака изнело је на јарку, ако не и болну светлост слична питања о основама философских учења. Намера ми је да прикажем логичку структуру типа аргумената својствених философском мишљењу, без обзира да ли су ови аргументи употребљени полемички, у контроверзама између философа, или мирољубиво, у приватној философској рефлексији. Јер аргументи делују као оружје само ако су логички засновани, и ако су такви, они откривају везе, а то што је ово откривање подесно и за довођење противника у неприлику, не чини га ништа мање неопходним за откривање истине. Љубав према истини није у супротности са страшћу за исправљањем грешака. Философски аргументи нису индукције. Закључци и премисе индукција могу се доводити у сумњу или порицати без апсурда. Чињенице констатоване на основу посматрања и вероватне хипотезе у философији немају већу илустративну моћ од фикција или нагађања. При решавању философских проблема ни чињенице ни маштарије немају неку моћ доказа. Моћ доказа чињеница састоји се само у томе што се повећава или умањује вероватноћа општих или посебних хипотеза: бесмислено је философске исказе описивати као сразмерно вероватне или невероватне. С друге стране, философски аргументи нису ни докази еуклидовског типа, наиме дедукције теорема из аксиома или постулата: философија нема аксиома и њој је

онемогућено да полази од постулата. У супротном би постојале алтернативне философске доктрине као што постоје и алтернативне геометрије. Модел аргумената који је својствен философији јесте reductio ad absurdum. Овај аргумент се одвија тако што се издвајају противречности или логички парадокси из саме грађе философије. Циљ ове моје расправе је да покаже како је то могуће и зашто је то нужно. Може нам користити ако одмах направимо разлику између јаког reductio ad absurdum и слабог reductio. Овај други облик употребљава се у неким од Еуклидових доказа. Истинитост теореме он доказује дедукцијом из њој противречне теореме последица које су у супротности са аксиомима њеног система или са последицама изведеним из њих. Требало би напоменути да овај аргумент доказује само да је тражена теорема истинита ако су аксиоми истинити, или да су и један и други лажни, то јест, да оно што је противречно траженој теореми није у сагласности са аксиомима. Јака редукција се састоји у дедуковању из исказа, или из неког комплекса исказа, или из неког комплекса исказа, последица које су међусобно противречне или су противречне првобитном исказу. То показује (изразимо то на начин који ће касније бити усавршен) да је исказ неоснован јер има логички апсурдне последице. Тако је показано да је исказ који се испитује не само лажан већ и бесмислен. Да би се доказало да аргументи овог типа припадају философији довољно је поменути да би философ који има другачије мишљење, требало да покуша да ову или ону философску тврдњу обори тако што ће показати противречност која се у њој скрива. Не покушавам, наравно, да докажем да ниједан други тип аргумента не припада философији. На први поглед изгледаће да аргументи типа reductio ad absurdum могу имати само разорно дејство. Они могу да дејствују при обарању неразумних неразумних теорија и тако, поред захвалног својства да поражавају противнике, поседују и корисно својство да рашчишћавају терен за потоњу конструктивну теорију. Али, учиниће нам се да никакво рушење не може довести до подизања неког новог здања. Надам се да ћу обеснажити сваки такав приговор тако што ћу (да употребим другу метафору) показати да аргументи типа reductio ad absurdum нису ни мање ни више нихилистички него што је то операција вршидбе. Или, да поново променим упоређење, заступаћу став по којем философски аргументи овога типа имају нешто заједничко са тестовима деструкције помоћу којих инжињери испитују отпорност материјала. Наравно, инжињери затежу, окрећу, сабијају и ударају комаде метала све док их не сломе, али управо овим тестовима они утврђују које ће напоре метал издржати. Донекле на исти начин философски аргументи показују логичку моћ идеја које се испитују тако што утврђују тачне облике логички неправилних поступака при којима ове идеје не успевају да врше своју функцију. Гилберт Рајл (Gilbert Ryle, 1900-1976) Философски аргументи

У старој Хелади, у храму на острву Делу, налазио се златан олтар који је имао облик сасвим правилне коцке. Једном, када се на острву појавила куга, Дељани су упитали пророчиште како да се спасу болештине и добили су одговор да ће им бог помоћи ако удвоструче запремину златног олтара, али тако да он поново добије облик сасвим правилне коцке. Свештеници су запитали математичаре како да израчунају дужину ивице коцке чија би запремина била двапут већа од дате коцке; но математичари нису били кадри да за овај проблем нађу тачно решење. Увек сам био мишљења да би се бог можда задовољио коцком приближно удвостручене запремине, коју би хеленски кујунџија свакао мога да начини. Али хеленски математичари не би прихватили такво привремено решење; хтели су истину и само истину. Две хиљаде година било је потребно да би се изнашао тачан одговор; тај одговор је негативан немогућно је да се се геометријским методима у обичном смислу речи запремина коцке тачно удвостручи. Да ли би хеленски математичари одбацили овај одговор због тога што је негативан? Негативна истина не сме разочарати оног који истину жели. Боље је знати негативну истину него тражити недостижно. Не може се стећи сазнање света које поседује извесност математичке истине; не могу се утврдити морална упутства која поседују неодољиву објективност математичке па чак можда и емпиријске истине. То је једна од истина које је обелоданила научна филозофија. За проблем апсолутне извесности, као и за проблем грађења етике по аналогији са сазнањем, нађено је негативно решење то је модерни одговор на вековно трагање. Ако неко тврди да је разочаран научном филозофијом зато што она не пружа извесност или зато што не даје морална упутства, испричајте му причу о коцки са Дела. Ханс Рајхенбах (Hans Reichenbach, 1891-1953) Рађање научне филозофије О чему се не може говорити, о томе се мора ћутати. Лудвиг Витгенштајн (Ludwig Wittgenstein, 1889-1951) Tractatus logicophilosophicus

ХЕРМЕНЕУТИЧКА МЕТОДА У томе сада лежи неизмерни значај литературе за наше разумевање духовног живота и историје; унутрашњи живот човека једино у језику налази свој потпуни, исцрпни и објективно разумљив израз. Због тога тумачење или интерпретација у писму садржаних остатака људског бивства представља средиште вештине разумевања. Интерпретација, и с њом неодвојиво повезана критичка обрада ових остатак, је стога представљала полазиште филологије. У својој сржи је она лична вештина и виртуозност при таквој обради оног писмено сачуваног, и само у склопу ове вештине и њених резултата може да успева свака друга интерпретација споменика и историјским предањем пренесених делања. Можемо грешити у погледу мотива делатних личности у историји, саме делатне личности могу око себе да шире делатно светло. Али дело неког великог песника или проналазача, религиозног генија или истинског филозофа, може увек да буде само истински израз његовог душевног живота; у овом људском друштву пуном лажи је овакво једно дело увек истинито, и за разлику од сваког другог испољавања у фиксираним знацима, оно омогућава само за себе потпуну и објективну интерпретацију, оно управо тек баца светло на друге уметничке споменике једног времена и на историјска делања савременика. Тако се вештина интерпретације сасвим постепено, правилно и полако развијала, као нпр. испитивање природе у експерименту. Она је настала и одржава се у личној генијалној виртуозности филолога. Тако се у складу са својом природом преноси на друге путем личног дотицаја с великим виртуозом тумачења или његовим делом. Међутим, свака вештина поступа истовремено према правилима. Она нас уче да превазилазимо тешкоће. Она преносе плод личне вештине. Због тога се рано из вештине тумачења изградило излагање њених правила. Из сукоба ових правила, из борбе различитих праваца око тумачења животно важних дела, и из тако условљене потребе да се образложе правила, настала је херменеутичка наука. Она је учење о вештини тумачења писаних споменика. Тиме што она из анализе разумевања одређује могућност општеважећег тумачења, допире коначно до решења сасвим општег проблема, којим је ова расправа започела; поред анализе унутрашњег искуства се појављује анализа разумевања, и обе заједно пружају духовним наукама доказ о могућности и границама општеважећег сазнања у њима, уколико су оне условљене начином на који су нам психичке чињенице изворно дате. Вилхелм Дилтај (Wilhelm Dilthey 1833-1911) Заснивање духовних наука

Погледајмо сада још укратко по чему се духовне науке разликују од природних, а шта опет имају заједничко. Видели смо већ да се склопу физичких чињеница у људској организацији придружује и склоп духовних чињеница које су предмет сазнавања духовних наука. Систем духовних чињеница има, по Дилтају, као свој први услов и подлогу систем физичких чињеница јер тела, на којима се појављују односи духовних чињеница, одређује пре свега систем физичких особености. На тај начин духовност и психички живот се у потпуности преплићу са физичким. Клима, исхрана, географска средина, све то условљава физички и духовни развој човека, народа, људског друштва. Природни ток условљава и круг наших запажања и осећања, од чега зависе сви наши појмови. Духовни живот је у потпуној зависности од физичког. Дилтај из овог изводи закључак да су, историјски и систематски гледано, природне науке претпоставка и основа духовних наука. И више. Све појединачне духовне науке имају свој психофизички склоп не само као основу, него га и укључују у себе и као сопствени део. Искључиво духовним наукама својствена, и за њих основна јесте метода преношења самога себе на нешто спољашње и с тим у вези преобликовање тога себе или субјекта током разумевања. То је херменеутичка и критичка метода без које ни једна духовна наука није могућна. Онај ко у духовним наукама нешто сазнаје, сазнаје увек целине и повезаности тих чињеница, и то на основу унутрашњег искуства и разумевања као преношења или транспозиције богатства сопственог доживљавања на спољашње чињенице. За Дилтаја, одлучујуће је управо то што у унутрашњем искуству увек наступа повезаност и међузависност појединачних чланова са целином, појединични доживљаји су разумљиви само из неке повезаности која је као таква доживљена. Насупрот томе, сматра Дилтај, природне науке морају увек да додају или предпоставе повезаност свих појава природе, и то уз помоћ апстрактних појмова, зато што повезаност природе није непосредно у доживљају дата. У духовним наукама, међутим, међузависност и повезаност елемената живота јесте доживљена, искуствено дата, увек поново схваћена. Укратко: Дилтај тврди да је повезаност и међузависност целине живота од које добијају значења и постају разумљиви појединачни доживљаји и моменти духовног света, у духовним наукама увек непосредно и кроз искуство дата, доживљена, док се у природним наукама повезаност природе конституише на онову апстрактних појмова. Гледано из овог угла, суштинска разлика између природних и духовних наука јесте та што природне науке конституишу међузависност природних појава уз помоћ апстрактних појмова, што значи да ове међузависноти никада нису дате у живом искуству, док су у духовним наукама међузависности духовних појава увек дате у живом искуству, као такве доживљене и у тако живом доживљавању увек нове творевине духа: духовне појаве из прошлости оживљавају тако што им живи живот даје своју животност, упијајући их у себе, то јест доживљавајући их поновно.

Без обзира на овде изнету суштинску разлику између природних и духовних наука, оно што оба низа наука међусобно повезује јесте, по Дилтају, логика и њене многоструке операције. Иван Урбанчић (1930) Разлике између природних и духовних наука ФЕНОМЕНОЛОШКА МЕТОДА Феноменологија: то означава једну науку, једну везу научних дисциплина; али феноменологија истовремено и пре свега означава метод и мисаони став: специфични ф и л о з о ф с к и м и с а о н и с т а в, специфични ф и л о з о ф с к и м е т о д. У савременој филозофији, уколико она поставља захтев да буде озбиљна наука, постао је скоро отрцан израз да може да постоји само један сазнајни метод заједнички за све науке, па тиме и за филозофију. Ово уверење потпуно одговара великим традицијама филозофије XVII века, која је такође мислила да сво добро филозофије зависи од тога да она за методски узор узме егзактне науке, пре свега, дакле, математику и математску природну науку. С методским је повезано и стварно изједначавање филозофије са другим наукама, и данас се као још преовладавајуће мора означити мишљење да би филозофија и, поближе, врхунско учење о бићу и науци, могла не само да се односи на све остале науке, него да би и могла бити заснована на њиховим резултатима: на исти начин на који се науке иначе заснивају једна на другој, као што резултати једне могу да фунгирају као премисе за другу. Подсећам на омиљена образложења теорије сазнања путем психологије сазнања и биологије. Данас се гомилају реакције против ових кобних предрасуда. У ствари, то и јесу предрасуде. У природној сфери истраживања, нека наука може без даљњег да даље гради на некој другој науци и може једна наука да служи другој као методски узор, мада и то само у одређеним и ограниченим размерама утврђеним природом подручја истраживања које се тренутно обрађује. А л и ф и л о з о ф и ј а ј е у ј е д н о ј п о т п у н о н о в о ј д и м е н з и ј и. Њој су потребне п о т п у н о н о в е п о л а з н е т а ч к е и један потпуно нови метод, који њу принципијелно разликује од сваке природне науке. Ствар је у томе што логички начини поступања који дају јединство природним наукама, са свим специјалним методама који се мењају од науке до науке, имају један јединствени принципијелни карактер, којем се методски начини поступања филозофије супротстављају као у принципу ново јединство. И опет, ствар је у томе да ч и с т а филозофија унутар целокупне критике сазнања и критичких дисциплина уопште мора да одврати поглед од целог мисаоног рада обављеног у природним наукама и у научно неорганизованој природној мудрости и науци и да га никако не сме употребити. Едмунд Хусерл (Edmund Husserl, 1859-1938) Идеја феноменологије

Тежња да се филозофске теорије ослободе својега индивидуалног значења, да постану научније, да дођу до нивоа строге и егзактне науке, није нова у историји филозофије. Такав један нови покушај учинио је Спиноза са својом Етиком израђеном и изложеном по геометријској методи (ethica ordine geometrico demonstrata). Сама та идеја и жеља провлачи се више или мање кроз целу историју филозофије. Сам Кантов критицизам, у својем позитивном значењу, јесте покушај да се строгом критиком наше моћи сазнања и одређивањем његових граница створи боља могућност за филозофска проучавања и филозофија не запада више у оне противречности које могу сметати њеном угледу. Хусерл, као оснивач феноменологије бави се исцрпно тим питањем, јер феноменологија треба да буде пут ка једној новој научној филозофији, треба да буде њена прва основа. Он се чуди у уводу својих Идеја, што је филозофија досада стекла тако мало ставова, који би представљали сталну и неоспорну научну вредност. Хусерл мисли да је то зато што филозофија није познавала методу која би је начинила науком нити свој прави домен истраживања. И друге науке нису одмах од својег постанка долазиле до нивоа строге науке као што су геометрија или астрономија. Многе су лутале дуго у облику полу-науке (на пр. Хемија као алхемија, астрономија као астрологија) док нису нашле праву методу која их је уздигла до нивоа праве, строге науке. Природне науке су тек применом математике стекле своју строгост и егзактност. (...) Тако је филозофија лутала дуго немајући своје специјалне методе и подражавајући методе, нарочито математике која је увек служила за пример осталим наукама. Наивно је било мишљење да извесна наука може стећи строгост и егзактност геометрије само ако се послужи њеном методом. (...) Историјски је донекле јасно да се науке почињу доцкан бавити питањем принципа својих метода. То је случај и са филозофијом. Па ипак је чудно што наука која је еминентно критична почиње тако доцкан са својом сопственом критиком, са питањем своје методе. Почевши од Декарта, новија филозофија бави се углавном питањем методе и критиком нашег сазнања, специјално филозофског. Отада почиње опсежно бављење принципијелним проблемима сазнања, не само чисто формалним, као што је то до сада био случај. Новија филозофија створила је теорију сазнања, ту фундаменталну филозофску дисциплину. То не значи да ти проблеми нису раније увиђани и обрађивани. (код Платона и Аристотела имамо их углавном), али не тако опсежно и систематски, нити им се придавала централна важност као у новије доба. Хусерл мисли да се сама феноменологија и њена метода могла тек у наше доба јавити, због своје неприступачности и удаљености од природног начина мишљења. Она је тешка, у њу се споро улази, јер тражи апсолутну концентрацију и дугу вежбу, али зато треба да нам пружи дуготрајније и неоспорније резултате, него што је то досада иједна филозофија. Феноменологија треба да буде основна наука филозофије, прва филозофија, метода ка једној строгој научној филозофији. Хусерл је уверен да филозофија може и треба да постане наука у строгом смислу те речи и да ће она то и постићи преко

феноменологије и њене методе. До сада је филозофија грешила подражавајући методама других наука и не познавајући принцип да права метода мора произићи из природе самога предмета који проучавамо, не из наших предрасуда, нити других примера. Истраживање не треба да пође од разних филозофија, већ од предмета и проблема (Хусерл). Загорка Мићић (1903-1982) Феноменологија Едмунда Хусерла КРИТИЧКА ДИЈАЛЕКТИЧКА МЕТОДА Филозофија је целовита, рационална и критичка свест човекова о свету у којем живи и основним циљевима своје делатности. Филозофија тежи да превазиђе све границе које је човек сам себи поставио границе струке, специјалности, професије. Њу интересује све што је људско, без обзира на специфичности епохе, нације, класе. Она тежи да објасни и осмисли збивања у читавом оном делу света до којег је човек већ допро својим чулима и мишљу, који је већ ушао у људску историју. У том смислу је филозофија целовита. Она је рационална, јер људске жеље, визије, снове усклађује с целовитом свешћу о ономе што јесте. Она је теоријска делатност и обраћа се духу. Њен предмет може бити и оно што је ирационално, емотивно, нагонско али се она и таквим предметом бави на рационалан, појмован начин, примењујући методе дискурзивног мишљења и захтевајући известан минимум образложености, логичке кохерентности и искуствене примењивости. Она се може обраћати и срцу и носити у себи моменат поетског, али ће се и најпоетскија филозофија разликовати од филозофске поезије утолико што неће бити пре свега израз личне субјективне визије, који вреди онолико колико нас узбуђује, већ пре свега исказ о човеку и свету као нечем објективном, исказ који вреди онолико колико је истинит. Овим својим трагањем за истином филозофија се конституише и као знање. За разлику од парцијалних знања која утврђује наука, филозофија тежи да буде синтеза знања. Додуше, време појединачних енциклопедиста је прошло; филозофија је данас синтеза знања само уколико се схвати као колективни производ који укључује у себе већ постигнуте резултате посебно научних истраживања. Али филозофија није само целовито знање о ономе што јесте и ономе што би могло бити, она је и пројекат оног што човек жели да створи, оног што би по његовом уверењу требало да буде. Човек се од свих осталих живих бића разликује не толико по томе што дела и што својом делатношћу мења околину, већ по томе што себи поставља циљеве, што сам себи одређује смер делатности. Човек је једино биће које може имати идеал. Идеали могу бити лични или само групни; они могу бити парцијални као што су политички, економски, научни, уметнички, и тако

даље. Филозофија је теоријски израз целовитог људског људског идеала једне историјске епохе. Свест о идеалу даје најдубљи смисао сваком појединачном догађају и поступку филозофија је према томе, напор за осмишљавањем целокупног људског живота. С друге стране, свест о идеалу је у исти мах свест о ограничености садашњег живота. Човек не може трајно подносити релативну скученост, ограниченост, несавршеност ма којег одређеног облика свог бивствовања. Стога он тежи да промени сваки постојећи објект, да у њему укине оно што је оценио као границу, као негативност. Али он не може знати шта је граница, шта је позитивно а шта негативно у садашњем ако нема никаквих идеала, никакве свести о ономе што треба да буде у будућности. И обратно: сама свест о будућем усмерава ка критици садашњег. У том смислу је филозофија била и увек ће бити критичка свест у односу на ма коју постојећу људску ситуацију. Михаило Марковић (1923-2010) Хуманизам и дијалектика Нема дефиниције филозофије. Њена дефиниција је истоветна с експлицитном вредношћу онога што има да каже. Међутим, неке примедбе и о дефиницијама и о филозофији могу да осветле улогу коју би ова могла одиграти. Оне ће такође пружити прилику да осим тога објаснимо нашу употребу тако апстрактних термина као што су природа и дух, субјект и објект. Дефиниције добијају своја пуна значења током историјског процеса. Оне се не могу употребити интелигентно уколико понизно не признамо да се у њихове полусенке не продире лако путем лингвистичких пречица. Ако се, из страха од могућих неспоразума, сложимо да одстранимо повесне елементе и да понудимо тобожње атемпоралне реченице као дефиниције, поричемо себи интелектуално наслеђе, завештано филозофији од почетка мисли и искуства. Немогућност таквог потпуног порицања очита је у поступку антиисторијске физичарске филозофије нашег доба, логичког емпиризма. Чак и његови протагонисти у свој речник строго формализоване науке уносе неке називе из свакодневне употребе који се не могу дефинисати, и тако одају признање историјској нарави језика. Филозофија мора постати осетљивија према занемелим сведочанствима језика и испитати дубину слојева искуства које је у њему садржано. Сваки језик носи један смисао који утеловљује облике мисли и обрасце веровања укорењене у еволуцији народа који њиме говори. Он је спремиште шароликих перспектива краљевића и сиромаха, песника и сељака. Његови облици и садржај обогаћују се или осиромашују у наивној употреби сваког човека. Па ипак, било би погрешно претпоставити да можемо да откријемо битни смисао једне речи једноставно тако да питамо људе који је употребљавају. Гласови јавног мнења од мале су користи у таквом истраживању. У добу формализованог ума чак и масе потпомажу искривљавање појмова и идеја. Човек на улици или, како га данас покаткад називају, човек у пољима и фабрикама привикава се да употребљава речи исто тако схемтски и неисторијски као и стручњаци. Филозоф мора избећи његов пример. Он не може да говори о човеку, животињи, друштву, свету, духу, мисли као што природњак говори о хемијској твари: филозоф нема формуле.

Не постоји никакава формула. Примерен опис, који развија значење сваког од тих појмова, са свим његовим нијансама и међувезамаса другим појмовима, још увек је главни задатак. Ту је водеће начело реч с њеним напола заборављеним слојевима смисла и асоцијације. Те импилкације као да треба поново искусити и сачувати у просветљенијим и универзалнијим идејама. Данас је људе исувише лако навести да избегну комплексност подавајући се илузији да ће се основне идеје објаснити напредовањем физике и технологије. Индустријализам врши притисак чак на филозофе да схвате рад у смислу процеса производње стандардизоване ножарске робе. Чини се да неки од њих осећају како би требало дса и појмови и категорије излазе из њихових радионица глатко подсечени и да изгледају нови-новцати. Макс Хоркхајмер (Max Horkheimer, 1895-1973) Помрачење ума Покушајмо сада да проширимо напред изнесено запажање о многоструким додирним тачкама које људско мишљење повезују са осталим областима културе, и то не с циљем да по хиљадити пут формулишемо какву дефиницију предмета филозофије, већ пре ради тога да бисмо јасно уочили претерану арбитрарност таквих дефиниција. У извесном погледу, који ми сматрамо важним филозофија показује сродност са уметношћу и то с обзиром на специфичан начин старења њених производа. Производи технике застаревају у том смислу што они ефикаснији замењују мање ефикасне, изазивајући тиме не само то да се овим последњим престајемо служити већ и то да и само знање о њима постаје излишноу производњи нових средстава и успешном испуњавању задатака с њихове стране; у том смислу авион замењује дилижанс, а конструктор авиона не мора знати начин произвођења дилижанса да би овај посао добро обављао; техничар не мора знати историју технике ради успешног обављања свог посла (премда је то пожељно из многих разлога). У области производње и рецепције уметничког рада то изгледа друкчије: гледање Пикасових дела не може ни у којој мери заменити гледање Рембрантових дела, нити је читање Џојсових дела у стању да замени читање Дантеових. Раније вредности не бивају интегрисане у нове вредности (као што је скромна брзина дилижанса једноставно многоструко повећана савременим саобраћајним средствима). И уметничка дела застаревају у том смислу што се не може замислити да савремени стваралац слика техником Рембранта или пише као Данте, али не застаревају у смислу замењивања: она чувају своју индивидуалну вредност. Такозвана егзактна знања много више у том погледу подсећају на технику: математичар који чита Хилберта не мора студирати Еуклида (мада ваља тако резоновати да је човеку потребно да проучава Еуклида ако жели да буде Хилберт; вероватно на нивоу виших синтетичких подухвата, где суделују тешко уочљиви хуманистички елементи, ту је потребно историјско знање). Са тог становишта филозофија је много ближа и сличнија уметности него техници: тешко је замислити да би се неко данас могао бавити филозофијом на исти начин као Платон или Конфучије, али никакво познавање савремене филозофије не може заменити Конфучија и Платона; отуд филозофска култура има par excellence историјски

карактер. Сродност филозофије с уметничким радом јасно се види и у огромној улози коју у њој има снага експресије, реторски и вансадржински елеменат. Признавање те сродности никако не значи да је филозофија подложна искључиво уметничким ригорима, а не логичким (...) Јер, постоје додирне тачке у којим филозофија показује своје сродности с научним мишљењем. И заиста, стална амбиција филозофије је да буде сазнајни напор који не претпоставља друга оруђа сазнања осим природних; резултати тог напора могу се оцењивати бар помоћу извесних критеријума који се обично примењују у научном мишљењу (на пример, доказна моћ навођених разлога или унутрашња кохеренција). (...) Међутим, то не говори и у прилог сцијентистичког схватања: релативно је доста распрострањено уверење да филозофско мишљење и поставља и одговара на многа таква питања на која не постоје одговори који би у свему испуњавали научне критеријуме, па чак не постоје ни озбиљни изгледи за такве одговоре; па ипак су то питања која се не могу замислити друкчије него да се стално понављају у интелектуалном животу; на крају увек неко узима на себе мучни терет њиховог изношења. Јер и то је трећа додирна тачка филозофија такође показује у извесном смислу сродност са религијом; наиме, битни импулс филозофског мишљења је потреба за целовитом сликом света, у којој има места питању о смислу стварности, а то значи питању на које је заиста немогуће одговорити помоћу било какавог контролисаног метода и које због тога не може настати на темељу идејне научне теорије, него је једноставно скривен облик израза за извесну практичну потребу; начин на који се формулише осећање ситуације која изискује практичну одлуку, ситуације која се може решити извесним начином оцењивања света. Према томе, када говоримо о додирним тачкама међу филозофијом и религијом, имамо на уму заједничку природу ситуација које инспиришу њихово настојање у култури, а не сродност одговора на те ситуације. Јер, та сродност остаје и онда кад долазимо до уверења да свет нема никаквог смисла који је независан од људских одлука, да сам у себи не садржи ни добро ни зло, није радостан ни тужан, да је равнодушан према свим вредностима и равнодушан према нама, да, према томе, све вредности и сваки могући смисао света могу бити само наш сопствени производ; таква визија ствара такође известан облик интелектуалне коегзистенције са стварношћу и води афирмацији посебности људског постојања у односу на све остале ствари и чињенице. Али ни та сродност филозофије с религиозним мишљењем у погледу инспирације не значи и да се филозофија потхрањује идејама које су лишене контакта са свакодневним животом људских колектива. Следећа гранична област с којом се додирује филозофска мисао то су п о л и т и ч к е д о к т р и н е и и д е о л о г и ј е. Филозофија показује своју сродност с њима утолико што изражава извесне ставове према свету који такође имају и политички смисао: конзервативни или критички; став препоручивања да се ствари посматрају пре као функције целина у којима учествују или пре понаособ; став веровања у пластичност света или такав који га сматра за трајно непокоран и дефинитивно формиран, а то значи став мењања или пак акцептирања затеченог поретка. И мада те корелације често бивају

вишезначне и замршене, ипак историја филозофије говори у прилог претпоставке да постоји битна повезаност међу филозофским ставовима и политичким мњењима не у том смислу, разуме се, да једни логично проистичу из других, већ да су психолошки зависни или пак да извиру из заједничког извора. Лешек Колаковски (Leszek Kolakowski, 1927-2009) Домен и функција филозофије Филозофи су свет само различито тумачили, а ради се о томе да се он измени. Карл Маркс ( Karl Marx, 1818-1883) Једанаеста теза о Фојербаху