П Р И Л О З И ЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР књига LXXX, 2014. ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ DOI: 10.2298/PKJIF1480003J УДК 821.162.1.09 ЗАБОРАВЉЕНИ ПРИЈАТЕЉ ИЛИ РЕЧ О АЛЕКСАНДРУ ЈАБЛОНОВСКОМ Александер Јаблоновски (1829-1913) истакнути пољски историчар и етнолог путовао је кроз Балкан неколико пута о чему је касније писао у варшавским часописима. Посета Београду 1860. доноси не само интересантну слику града и његових становника већ и извештај о сусрету са Вуком Караџићем а такође неколико интересантних примедби о српским народним јуначким песмама. Током прегледа пољских путописа из 19. века везаних за Јужне Словене, захваљујући узорно припремљеним библиографијама Polacy w Bośni. Polacy o Bośni 1, Polska i Czarnogóra 2 и Polska i Macedonia 3 под уредништвом Кшиштофа Вроцлавског, међу многим мање или више познатим именима аутора, пажњу привлачи личност историчара и етногола Александра Валерјана Јаблоновског (Aleksander Walerian Jabłonowski 1829-1913), познатог истраживача историје старе Руcије (Historia Rusi Południowej do upadku Rzeczpospolitej 1912 4 ), зачетника историјске картографије (м.др. Atlas historyczny Rzeczpospolitej Polskiej, 1904), издавача многих древних историијских докумената под заједничким насловом Źródła dziejowe, једнoг од оснивача часописа 1 Polacy w Bośni. Polacy o Bośni. Przewodnik bibliograficzny z komentarzami. Oprac. Krzysztof Wrocławski redakcja naukowa, Magdalena Bogusławska, Norbert Różycki. Warszawa 2003. 2 Polska i Czarnogóra. Bibliografia. Komentarze. Krzysztof Wrocławski, Magdalena Bogusławska, Małgorzata Kryska, Norbert Różycki. Warszawa 2007. 3 K.Wrocławski, M.Bogusławska, Ewa Wróblewska-Trochimium, Polska i Macedonia. Bibliografia. Komentarze. Studia. Warszawa 2009. 4 Види: Jabłonowski Aleksander (1829-1912) Bibliografia literatury polskiej. Nowy Korbut. Romantyzm. T.7, 468-471.
4 Милица Јакубјец-Семковова Przegląd Historyczny који излази до данас, почасног доктора лавовског универзитета. Јаблоновски није до тадa привукао већу пажњу слависта, иако одмах после његове смрти у опширном приказу штампаном у часопису Świat Słowiański анонимни аутор са великим признањем пише о његовим путописима по Балкану који су поред живог приповедања били полазна тачка за дубља, научна разматрања 6. Најстарија пољска библиографија славистике из 1911. године помиње презиме Јаблоновског неколико пута 7. Аутори савремене библиографије Polacy w Bośni. Polacy o Bośni 8 бележe широке хоризонте интересовања Јаблоновског и романтичарско очарање Ориjентом, а у тому Polska i Czarnogóra називају га истакнутом личношћу пољске славистике 9. У последње време Јаблоновски се помиње као путописац у прегледу пољских описа странствовања по земљама словенског југа. Ауторка овог прегледа, Еугенија Прокоп-Јањец 10 бави се класификацијом разних типова путописа: писма Јаблоновског су пример успешног коришћења дијалога. На другом месту овог синтетичког чланка има говора о овом аутору у вези са доста честим, међу пољским путописцима, упоређивањем разних ситуација и догађаја са пољским пределима, историјом, фолклором. Е. Прокоп-Јањец цитира пример о Дубровнику у којем поред великих разлика Јаблоновски види моралну и спољашњу сличност 11. Интересантно поређење нарави Срба и Бугара дато у опису путовања преко Бугарске региструје Лила Мороз-Гжелак 12. Међутим, ни у пољским ни у српским студијама није дата пуна слика погледа, мишљења и примедаба Јаблоновског о Србији, о фолклору, о Београду, о људима са којима се упознао, упркос томе што је писао у својој аутобиографији да је постао непокољебљив јужњак који поседује несавладиву наклоност према јужнословенском свету 13. Види: W. Bieńkowski, Aleksander Walerian Jakubo wski y: Polski Słownik Biograficzny, T.IX, Wrocław-Warszawa-Kraków 1962-2, 216-218. 6 U ski, Spuścizna po Alexandrze Jabłonowskim. Świat Słowiański 1914, R.X, t.1, 262-278. 7 E.Kołodziejczyk, Bibliografia slowianoznawstwa polskiego. Kraków 1911, 106 (бр.2125), 107 (бр.2181) 8 Polacy w Bośni... 73. 9 Polska i Czarnogóra... 74-75. 10 E.Prokop-Janiec, Polskie podróże po Słowiańszczyźnie [y:] Południowa Słowiańszczyzna w literaturze polskiej XIX i XX wieku. Уред.: K. Stępnik, M. Gabryś. Lublin 2010, 11-24. 11 Ибид, 16. 12 L.Moroz-Grzelak, Bułgarzy i Serbowie w publicystyce polskiej przełomu XIX i XX wieku, [y:] Południowa Słowiańszczyzna w literaturze polskiej XIX i XX wieku. Уред.: K. Stępnik, M. Gabryś. Lublin 2010, 157-159. 13 A.Jabłonowski, Autobiografia Aleksandra Јabłonowskiego. Wydał Franciszek Bujak. Lwów 1939, 11.
Заборављени пријатељ или реч о александру јаблоновском Већ поменута аутобиографија, писана у трећем лицу под крај живота и чланак анонимног аутора штампан у мају 1914. године могу се допунити савременим информацијама (Polski Słownik Biograficzny и Nowy Korbut), што омогућава да утврдимо основне податке везане за овај део биографије који се тиче контаката са Јужним Словенима. Александер Валерјан Јаблоновски се родио 1829. године у племићкој породици у источним пољским земљама које су биле тада део руске империје. 1847. је ступио на Кијевски универзитет, где је студирао славистику и где се упознао и спријатељио са младим Србима и Бугарима са којима је још дуге године остао у преписци. Године 1849-1852. је провео у Дорпату: поред славистике је студирао германистику и класичну филологију. После повратка почео је да ради као учитељ у пољским племићким домовима у Украјини; од тада је почело његово интересовање за историју древне Русије. 1859. је кренуо на запад ради продубљивања знања. Пут га је водио преко Познања и Берлина где је посећивао библиотеке и научне установе студирајући општу историју, ка Лондону, где га је заинтересовала етногенеза Словена. У Бриселу је успоставио високо цењен контакт са Јоахимом Лелевелом, великим пољским емиграционим историчаром, а свратио је, такође, на Сорбону. Следећа етапа путовања је био Праг (раније још у Украјини је сам научио чешки), где је опет срео младе људе из јужнословенских земаља. Крајем 1859. године је стигао у Беч и одмах је пошао на универзитет, на предавања Фрање Миклошића. Тада је упознао Вука Караџића, био је у његовом бечком стану. Од велике користи су били, такође, контакти са младим Хрватима. Пролеће 1860. је провео у Загребу откуд је ишао у Ђаково код Јосипа Штросмајера; његове идеје југословенства је прихватио са одушевљењем 14. Даљи пут га је водио на југ и исток. Из Ријеке је бродом отишао прво у Италију, а после у Грчку; из Атине до Цариграда, где је срео своје бугарске пријатеље. Паробродом је преко Црног мора доспео до Варне а после је на коњу кренуо према Дунаву и овим воденим путем је почетком септембра 1860. године први пут дошао у Београд. Следеће године је већ био у Украјини, бавећи се још мало учитељским, али пре свега научним и конспирационим пословима. Због политичке активности против царске власти био је приморан да напусти Украјину и годину дана да проведе у далеком источном крају међу Мордвинима. У Варшаву му 14 Поводом прославе Штросмајерове годишњице Јаблоновски је штампао у часопису Tygodnik Ilustrowany свечан текст о преузвишеному свечару који завршава речју Живио. A.Jabłonowski, Ksiądz Biskup Strossmayer [y:] Pisma Aleksandra Jabłonowskiego. T.V. Słowiańszczyzna południowa oraz Wołosza i Albania. Warszawa 1911, c.1-12. Сусрет Јаблоновског са Штросмајером помиње Пјотр Журек наводећи цитат о разговору на пољском језику, који је ђаковски епископ познавао. Види: Piotr Żurek, Strossmayer i Poljaci [y:] Josip Juraj Strossmayer. Hrvatska. Ekumenizam. Europa. Ured.: M.Dąbrowska-Partyka, M.Czerwiński. Kraków 2007, 309-310.
6 Милица Јакубјец-Семковова је било дозвољено да дође 1868. Одмах се тамо укључио у научни живот. У варшавским часописима Bluszcz, Gazeta Polska, Biblioteka Warszawska почео је да штампа прво своје путописе са Блиског Истока (где је био крајем 60-их година), а после и са многих путовања по Балкану. Први боравак у Београду (1860) је описан тек 1875. у часопису Gazeta Polska. Нема сумње да се аутор служио неким ранијим белешкама које су настале током путовања, јер је необична количина ситних опсервација града и људи. Приповедање тече слободно, аутор често мења хронологију догађаја, служи се анегдотом користећи дијалоге, понекад употребљава српске речи или изреке. Путопис добија књижевни облик иако су у текст уплетена научна историјска, етнолошка разматрања. Из перспективе 70-их година Јаблоновски понекад даје савремени коментар. Међутим, у овим веродостојним описима честе су грешке у личним именима, због чега се може замерити уредницима или коректури варшавских часописа, али не у сваком случају; 15 аутор се слободно служио српским језиком. Чланак штампан у часопису Gazeta Polska има поднаслов Успомена и почиње од сагледавања великих промена које су настале током петнаест година. Раније каже аутор читава хришћанска Европа је сматрала Београд као предња врата Истока. Први поглед на град од реке садржи: висок брег, беле џамије и зелене османлијске заставе на тврђави. Треба додати да је Јаблоновски дошао са истока бродом, пловидба је трајала од 1. до 15. септембра и била је прилика за ближе контакте међу путницима. Данас, каже Јаблоновски, над тврђавом влада крст који је својим раменима хранио све што је свето. Аутор није заинтересован за источњачки амбијент града јер је раније посетио Цариград и прешао преко целе Бугарске, али примећује да се овај оријентални карактер преплиће са малограђанским, домаћим, словенским. За Јаблоновског Београд је типична мешавина страног и домаћег. Општа слика града обухвата пре свега ушће Саве у Дунав и широк видокруг према војвођанској равници. Ближе примећује аутор беле зидине аустријског Земуна и насмејана градска насеља Војне Крајине. Сам Београд се јавља као арена борбе два света: Истока и Запада, хришћанства и ислама, Словена и спахија, делија, јаничара. Српски Београд је одељен од турског великим тргом Кали Мејданом 16, поред њега се налази најотменији део града који хоће да изгледа као европски: неколико калдрмисаних улица, неколико уреднијих зграда, а поред њих саборна црква, лицеј, хотел итд. Мало ниже, поред најзначајније улице Теразија скроман конак књажев двор, војна школа, 15 Типичне грешке у штампи ћемо исправљати без коментара (нпр. Врачан уместо Врачар, Землин уместо Земун, Мазуранич) 16 Аутор тумачи овај погрешно записан назив као красна полана.
Заборављени пријатељ или реч о александру јаблоновском 7 касарна 17. Током шетње преко quasi европског дела града потврћује се утисак мешавине европских и азијских елемената. Поред новограђених зидина које потврђују нове потребе и живље наде, простиру се [...] скоро разбацано редови дрвених малих дворова, кућица и страћара. Пристојнија радња, европски уређена, губи се у лавиринту тезги и дућана који се скоро не разликују од турских 18. Ову слику следи рефлексија: свуда поред бурне енергије живота осећа се нека несигурност, неповерљивост и бојажљивост. Узроке овог стања објашњава кијевски познаник: не може бити другачије све док је у београдској тврђави смештена турска војска јер су Турци међу собом прогласили српску престоницу Дар-ел-џихад кућа свете борбе; сваког тренутка овај рат може да букне. Са горчином говори о хришћанским комшијама аустријским Немцима који су у Београду ослобођени сваког пореза, а немачки конзул пази да ни добровољно не уплаћују ништа за градске, заједничке потребе. Ми смо сиромаси закључује кијевски пријатељ а Јаблоновски чак употребљава ову српску реч. Као противтежа ове тужне констатације служи детаљни опис парадне ношње у којој аутор примећује азијске елементе. Карактеризујући етничку различитост београдске улице Јаблоновски примећује браћу Словене међу турским војницима и стражарима. Чуди се оскудној униформи младог Помака са којим слободно разговара и идентификује његов македонски говор који је раније чуо током пешачења преко бугарских планина. Чиста словенска крв а ислам проблематичан 19. Разговор са младим војником који сам себе именује као Турчина (али не Османлију!) доводи до закључка да име Турчин и у Босни и међу Помацима означава вероисповест и турско држављанство, али не народност. Јаблоновски је свестан да су Помаци локални словенски род 20, који је сахранио најстарије јуначке народне песме и традиције пре исламског доба. Са друге стране, ипак, млади војник је веран султану, са поносом прича о турским победама у Кримском рату. Читав фрагмент о Турцима у Београду завршава Јаблоновски закључком писаним са дистанце дуже од десетак година. На Калемегдану није остао ни траг турске стопе, џамије су празне, а минарети срушени. Строга тврђава се мења у зелену башту пуну цвећа. Почетак ових промена каже аутор могао се осетити још 17 część miasta najdystyngowańsza, usiłująca przybrać pozór europejski, parę ulic brukowanych, kilka porządniejszych kamienic, a wśród tego cerkiew katedralna, liceum, hotel itd. poniżej przy najznaczniejszej ulicy <Terazia> zwanej, skromny <konak> dwór książęcy, szkoła wojenna, koszary. Jabłonowski, Belgrad (Wspomnienie) y: Pisma 169. 18 Obok nowowzniesionych murów, świadczących o nowych tu potrzebach, o żywszych madziejach, ciągnęły się z sielską niewymyślnością, bezładnie prawie, rzędy drewnianych dworków, domów i nawet lepianek. Przyzwoitszy magazym, z europejska urzadzony, ginął wśród labiryntu sklepików i kramików niewiele się różniących od tureckich A. Jabłonowski, оп. цит. 176. 19 A. Jabłonowski, оп. цит. 170. 20 słowiański ród miejscowy ибид.
8 Милица Јакубјец-Семковова раније: Београд се спремао да постане главни центар новог живота на простору Јужних Словена. Јужнословенски препород у првој половини 19. века је следећа тема чланка чији почетак садржи опис сусрета (ручка) са Људевитом Гајем у београдском хотелу Под царском круном. Јаблоновски црта спољашни портрет свог познаника који изгледа као човек створен за жестоку борбу. Почетком 1860. године, када је пољски слависта гостовао у Загребу, Гај га је примио у својој кући и већ је тада представио главне идеје свог живота: љубав према домовини и илирским идејама, мржња према Немцима и непревладљива бојазан према Мађарима. Током сусрета у Београду Гај одаје слику човека оптерећеног дуговима, напуштеног од својих присталица и ђака, заборављеног, исцеђеног као лимун међутим верног својим илирским идејама. У разговору са Јаблоновском Гај скреће пажњу на опасност мађаризације која угрожава словенску културу у Хрватској. Ипак, најважнији београдски сусрет је посета Вуку Караџићу којега је Јаблоновски упознао почетком 1860. у Бечу поводом познанства са професором књижевности Алексом Вукомановићем, супругом Мине Караџић са којим је студирао још у Кијеву. Познанство са Вукомановићем (1826-1859) је највероватније служило само као 21 изговор јер почетком 1860. године, када је Јаблоновски боравио у Бечу, Вукомановића већ није било међу живима; преминуо је у Београду крајем 1859. Већ прве реченице о Вуку сведоче о великом поштовању. Словенство је гласило његову славу збирка његових српских песама је била позната у читавој Европи, а његов рад на писмености је представљао епоху у историји духовног развоја Србије 22. Бистар поглед Јаблоновског бележи Вуков лик као идеалан тип Србина упркос ниског раста и телесног недостатка. Лице строго, мушко, али чело благо иако смежурано, поглед упркос годинама, проницљив и бистар, а општи израз лица пун сељачке простоте и слободе 23. Слику допуњују дугачки, дебели и седи бркови и велики грчки фес. Сви ови елементи чине портрет ветерана, искусног учесника крвавих битки, а не тихог и скромног просветног радника. Тек после неког времена може се спазити прамен поезије и испитивачки ум. Посета Вуку је имала циљ: причу о путовању по балканском свету, што је Јаблоновски још у Бечу обећао, а сусрету се радовао јер је Вук 21 Мина Караџић-Вукомановић је у то време била такође у Београду и највероватније тамо, а не у Бечу, могао се Јаблоновски дивити њеној лепоти. Са малим сином се крајем септембра 1860.године вратила у Беч. 22 Słowiańszczyzna brzmiała jego sławą zbiór jego pieśni serbskich znany był w Europie, a prace jego pismiennicze stanowiły epokę w historii umysłowego rozwoju Serbów. A. Jabłonowski, Оп.цит. 177. 23 Oblicze surowe męskie, a łagodne choć poorane czoło, wzrok, mimo wieku, przenikliwy i bystry, a wyraz twarzy pełen jakiejś wieśniaczej prostoty i swobody. A. Jabłonowski, Оп. цит. 177-178.
Заборављени пријатељ или реч о александру јаблоновском 9 био заинтересован такође за пољске ствари. Међутим, све је испало другачије и Јаблоновски је још једном постао сведок и учесник свађе међу балканским Словенима. Мотив озлојеђености међу муслиманским и хришћанским светом на Балкану преплиће се током целог путописа. Први сусрет, на броду, са младим Босанцем, Омер-бегом, наводи Јаблоновског-историчара на мисао да је он представник старог српског племства (аутор чак наводи имена: włastelów, welikaszów, plemstwa ) 24 које се после Косовске битке покорило султану и заборавило своје право име. Није ни чудно да је за време српских устанака постало циљ политичке, верске и друштвене освете. Код Вука Караџића Јаблоновски затиче двојицу Херцеговаца који су дошли с њим у Београд истим бродом и видели су како је разговарао са младим Босанцем. Ево га пријатеља Турчин поздравили су га са бесом. Вук је схватио да је дошло до неспоразума и смирио је своје госте речима: Па немој говорити брате остави га с миром то је наш човек 25 ; ове реченице цитира Јаблоновски у оригиналу. У даљем разговору стари Вук је нас потпуно помирио, а ја сам му још испричао о свежем духовном покрету међу Бугарима 26. Читав догађај у београдском стану служи као допуна Вукове карактеристике. Пољски слависта добро познаје све његове заслуге за српски језик и културу, неколико пута помиње народне епске песме са којима се Европа могла упознати захваљујући његовим збиркама, али током посете 17. септембра 1860. године Вук се показује пре свега као стари мудрац, доступан свима који су код њега тражили савете и помоћ. Овај у Европи познат знаменит човек је радо испуњавао чак најобичније, простачке наредбе; најрадије кад су биле озбиљније 27. На крају ове сцене пољски путописац информише да се Вук четири године касније заувек опростио са својом Србијом; преминуо је у Бечу 8. фебруара 1864. године. Вечита му част! додаје. Обимни део путописа Јаблоновског је посвећен београдском Лицеју. Аутор почиње од узвишене констатације да је овај храм науке усамљен редут цивилизације подигнут против азијског варварства. Као доказ служи опис најближе околине: испред зграде се налази празан трг (где је раније било муслиманско гробље), ниже лавиринт прљавих турских улица и сокака, а поред ње дрвени сиромашни дућани и још сиромашније кућице. Из перспективе 70-их година, када је овај чланак био штампан, Јаблоновски наводи разлике. Кад су Турци напустили београдску 24 A. Jabłonowski, оп.цит. 166. 25 A. Jabłonowski, оп.цит. 181. 26 W dalszej rozmowie stary Wuk zupełnie nas pogodził; a jam mu jeszcze opowiedział o świeżym ruchu umysłów między Bułgarami. A. Jabłonowski, оп.цит. 185. 27 Znany w Europie mąż spełniał chętnie nieraz nawet najpowsedniejsze prostacze, sielskie zlecenia; tem chętniej za, im potrzeby proszących były poważniejsze. A. Jabłonowski, оп.цит. 180.
10 Милица Јакубјец-Семковова тврђаву, варварство се морало повући 28. Пристојне европске зграде су се појавиле на месту турских страћара, сам Лицеј опкољавају солидне куће са богатим радњама, а трг се претворио у парк. Аутор детаљно описује зграду намењену Лицеју која 1860. још није била довршена, помиње име фондатора Мише Анастасијевића 29 записано златним словима изнад портика, али дуже се задржава у библиотеци, где сусреће Јанка Шафарика (1814-1876) 30, брата од стрица (уистину братанцa) Павла Јосипа Шафарика, заслуженог за словенски препород. Поред обављања, библиотекарских и музејских послова Ј. Шафарик је до 1861. био професор историје и физике београдског Лицеја. Његов рад на сакупљању књига и рукописа као и на уређивању библиотеке сматра Јаблоновски као узоран. Са великим признањем пише о Народном музеју који привлачи пажњу не само српским инкунабулама и старим штампаним књигама већ и римским споменицима: нумизматима, украсима и накитом а поред тога збирком карата/мапа, цртежа и уметничких слика. Данас петнаест година касније, пише аутор на крају ових успомена београдски Лицеј је постао универзитет 31, престао да буде наоружан редут и, поред загребачког универзитета је добио значај храма народне просвете за све балканске Словене. Посебни, последњи део чланка Београд чини текст под насловом Српске јуначке песме (Pieśni junackie Serbów). Слично као у првом делу аутор на основу успомена повезује своја научна разматрања о изворима оригиналности српских јуначких песама. Све почиње од сусрета са гусларом који у част госта издалека, који се слободно служи језиком, пева импровизовану песму са закључком слога! свим Словенима. Јаблоновски је одушевљен. Способност за импровизацију сматра аутор као природну особину читаве нације која је у колективном памћењу задржала током векова низ песама (Јаблоновски каже рапсода ) са готовим сликама догађаја, јунака, природе, боја и симбола. Из ове богате ризнице црпе народни певачи, а особитост српске епике потиче из давнине и везана је за неуништиву оригиналност српске нарави вечито свеже, вечито младе, <јуначке>, спонтане 32. У карактеризацији јуначких песама, које се може сматрати као једна велика целина, непрекидни 28 A. Jabłonowski, оп.цит. 186. 29 у тексту је погрешно Атанасјевић, погрешни су такође датуми изградње, која је започета 1857. и трајала до 1863. Види: Божић И., постанак и развој универзитета у Београду у: 150 година универзитета у Београду. Београд 1989, 23. 30 Јаблоновски употребљава пољску форму: Szafarzyk. Види: Божић, Оп.цит. 22. 31 Уистину, то није био универзитет већ само Велика школа, која је добила име универзитета тек 1905.године. Види: Божић, оп.цит 29-33. Може се претпоставити да је Јаблоновски исправљао текст за штампу још једном, спремајући издање сабраних писама 1912. године. 32 niespożyta oryginalność natury serbskiej wiecznie świeżej, wiecznie młodej <junackiej>, samorzutnej, A. Jabłonowski, Оп.цит. 194.
Заборављени пријатељ или реч о александру јаблоновском 11 ланац једног великог епа 33 (с.193), аутор истиче пластичност и озбиљну једноставност 34, својеврстан реализам, достојанство и дубоки трагизам. Патријархална једноставност, својеврсни хомеризам, формирали су се током трагичних историјских догађаја, непрестане борбе. Јаблоновски обраћа такође пажњу на мелодичност српских јуначких песама, којe још чекају своје научне истраживаче-музикологе; свестан је балканског, несловенског контекста а такође разлика између српске и руске/украјинске народне епике. Лира и гусле, певач уз лиру и гуслар припадају разним световима, иако се понекад сусрећу 35. Завршетак овог текста, писан вероватно одмах пред штампање, чини похвала ( Живио! каже аутор на српском језику) упућена младом певачу који је дао подстрек за научна размишљања. Аутор додаје на крају да треба памтити да нема само у Гундулићевој Османиди пољских тема 36 и зато свим гусларима упућује још једном Живили!. Успомене Јаблоновског из Београда овде презентоване, штампане први пут 1875. биле су прештампане 1912. године у петом тому сабраних дела који има наслов Słowiańszczyzna Południowa oraz Wołosza i Albania. Обимна књига (364 стр.) садржи преко 20 текстова расправа и успомена са разних путовања по Балкану у 60-им и 70-им годинама 19. столећа. На Валшку и Албанију аутор обраћа пажњу у 6 чланака, Бугарима се бави у 2 текста, један текст је посвећен Словенији. Остали текстови се тичу разних аспеката карактеристике југословенских земаља: поред описа природе (долина Неретве, Црна Гора), градова (Београд, Дубровник и Мостар), важних, знаменитих личности (Штросмајер и Вук Врчевић су у насловима чланака, многе друге личности се појављују у текстовима) аутор је заинтересован за историју, политику, а пре свега за живот и обичаје народа. Појединостима описује народне ношње, предмете свакодневне употребе. Као највеће благо сматра усмене умотворине песме, пре свега јуначке. У чланку Херцеговина, штампаном први пут на француском у Nouvelle Géographie universelle 1875. и прештампаном у шест бројева варшавског часописа Bluszcz 1876. цитира у оригиналу две лирске песме са својим пољским преводом 37. Ширина погледа и интересовања, живо приповедање обојено понекад типично романтичарским заносом и непостојање вредновања чине текстове Јаблоновског још и данас 33 A. Jabłonowski, оп.цит. 193. 34 Додаје још скоро непреводљиву реч: jednoistność, A. Jabłonowski, оп.цит. 192. 35 Lira i gęśla, lirnik i gęślarz, należą do dwóch różnych światów, choć się nierzadko stykają. A. Jabłonowski, оп.цит. 195. 36 Овом темом се Јаблоновски бавио засебно у чланку штампаом 1880. [види:] А.Jabłonowski, Polska i Polacy w poezji ludowej Słowian zadunajskich. Ateneum 1880, t. 1. 37 А. Jabłonowski, Hercegowina. Kraj i ludzie. [y:] Pisma 45-92. Преведене песме су: У струку је танка и висока... и Девојка је у кавезу расла... 75-76.
12 Милица Јакубјец-Семковова занимљивим за читаоца који може упоредити своје утиске са путовања по Балкану са сликовитом причом Јаблоновског, а за слависте и балканологе садрже многе актуелне и живе постулате, као нпр. разматрање разних појава јужнословенске културе, пре свега музике, у широм, несловенском контексту. Милица Јакубјец-Семковова Кључне речи: путопис, Београд, Лицеј, Вук Караџић, Људевит Гај, јуначке песме Milica Jakóbiec-Semkowowa ZAPPOMNIANY PRZYJACIEL CZYLI RZECZ O ALEKSANDRZE JABŁONOWSKIM Aleksander Jabłonowski (1829-1913) wybitny polski historyk i etnolog, był w Belgradzie we wrześniu 1860 roku, a relację z pobytu drukował dopiero w 1875 opatrując ją współczesnym komentarzem. Autor opisuje miasto i jego mieszkańców, szczególną uwagę poświęca odwiedzinom u Vuka Karadžicia, którego darzy wielkim szacunkiem. Obszerna część wspomnień dotyczy ludowych pieśni epickich. Cały tekst odznacza się żywą narracją wzbogaconą o dialogi, często konkretne obserwacje bądź wydarzenia są punktem wyjścia do refleksji naukowej.