Општи подаци о Пољској Преведено са сајта Polska.ru

Општи подаци о Пољској Преведено са сајта Polska.ru По уставу химна Пољске Републике je мазурка Домбровског. Ова песма je настала пре двеста година, у време које је било тешко за Пољску. Земља је изгубила независност: поделиле су је Пруска, Аустрија и Русија. Устанак под вођством Тадеуша Кошћушка био је угушен и патриоте су везивале наду за ослобођење за револуционарну Француску. Један од инспиратора био је Јузеф Вибицки, један од аутора устава од 3. маја 1791. године, који се заједно с Кошћушком борио за независност своје земље. У ово време Наполеон је започео пободоносни италијански поход чистећи полуострво од Аустријанаца. На ослобођеним територијама Ломбардијске Републике пољски генерал Хенрик Домбровски основао је пољске легионе. Легионари нису имали намеру да се мире с поделом своје домовине и маштали су о брзом повратку. У лето 1797. г. Вибицки је отпутовао у Италију. Легионаре је затекао у недоумици: Наполеон је потписао примирје с Аустријом под повољним условима и нада у ослобођење Пољске је почела да се топи. И тада је Вибицки написао речи песме која је требало да да легионарима нову снагу, да их мобилише за наставак борбе. «Још Пољска није пропала док смо ми живи» (Jeszcze Polska nie zginela, kiedy my zyjemy) тако је почињала ова песма. Први пут ју је извео војни оркестар 20. јула у ритму мазурке на пољску народну мелодију. «Напред, напред, Домбровски, с италијанске земље у Пољску, прећи ћемо Вислу, прећи ћемо Варту, бићемо Пољаци, Бонапарта нам је дао пример како да побеђујемо,» певали су легионари и песма је настављала да живи. 1806. године песма је у Познању дочекала генерала Домбровског и његове легионаре, који су се вратили у домовину заједно с француском војском. Певала се у Литванији, где су се Пољаци заједно с наполеоновском војском спремали за рат против Русије. Касније су песму певали на тајним састанцима људи који су маштали о томе да поврате независност Пољске. 1831. године она постаје химна устаника. Забрањивана је као песма која је позивала на бунт, али је мазурка летела преко граница. 1926. године мазурка Домбровског је постала званична химна Пољске. Затим се песма још много пута чула на местима где су се борили Пољаци. Историја их је разбацала по свету, али их је ова песма увек уједињавала и пратила. Пољску патриотску песму написао је Јузеф Вибицки (Jozef Wybicki) 1797. године у Италији као песму пољских легиона. Првобитни текст звучао је "Jeszcze Polska nie umarіa" («Још Пољска није умрла»). За химну се користила мелодија у ритму мазурке. Од 1831. године ово дело се сматра националном химном, а 1926. године проглашено је за државну химну. Jeszcze Polska nie zginęła, Kiedy my żyjemy, Co nam obca przemoc wzięła, Szablą odbierzemy. Marsz, marsz Dąbrowski, Z ziemi włoskiej do Polski, Za Twoim przewodem Złączym się z narodem.

Пољска (Република Пољска) Polska (Polska Rzeczpospolita) Држава у источној Европи. Przejdziem Wisłę, przejdziem Wartę, Będziem Polakami, Dał nam przykład Bonaparte, Jak zwyciężać mamy. Marsz, marsz Dąbrowski, Z ziemi włoskiej do Polski, Za Twoim przewodem Złączym się z narodem. Jak Czarniecki do Poznania Po szwedzkim zaborze, Dla Ojczyzny ratowania Wrócim się przez morze. Marsz, marsz Dąbrowski, Z ziemi włoskiej do Polski, Za Twoim przewodem Złączym się z narodem. Mówił ojciec do swej Basi, Cały zapłakany: "Słuchaj jeno, pono nasi Biją w tarabany." Marsz, marsz Dąbrowski, Z ziemi włoskiej do Polski, Za Twoim przewodem Złączym się z narodem. Државни грб После Другог светског рата и до 90-их година Пољска Народна Република (Polska Rzeczpospolita Ludowa).

Престоница Варшава (до 16. века Краков). Државни језик пољски. Државна химна: "Jeszcze Polska nie zginela" Државна застава Државно уређење Пољска је парламентарна република (демократска држава). У земљи је на снази устав, који је сеим Пољске Народне Републике донео 22. јула 1952. године. У децембру 1989. године сеим је унео у њега низ битних измена: утврђен је нови званични назив државе Република Пољска, анулиране су одредбе које су проглашавале социјалистички карактер друштвено-политичког и економског система Пољске. У току је израда новог нацрта устава. Председник је 1992. године потписао Мали устав. На челу државе је председник, који се бира на 5 година путем општих и директних избора на тајном гласању. Законодавну власт реализује парламент (Народна скупштина) који се састоји од два дома, који се састоји од сеима и сената. Посланици и сенатори се бирају на 4 године на основу свеопштег, равноправног и директног бирачког права на тајном гласању. Национална валута је злот (złoty) Мања монета је грош (grosz) 1 zl = 100 gr. Последња новчана реформа извршена је 1995. године. Од 1. јануара 1995. године у земљи су уведене новчанице новог типа. Однос за размену је био следећи: 10.000 старих злота = 1 нови злот. И данас становници Пољске у разговору понекад цене говоре у старим злотама. Зато, на пример, ако човек чује да неко прима плату 20 милиона треба да има у виду да су то само 2 хиљаде. Планира се да се евро у Пољској уведе од 2007. године (могуће је од 2008. године). 1. јануара 1999. године уводена је нова административна подела по којој се земља дели на 16 војводина и 308 повјата (такође 65 градова има статус повјата). Време је средњоевропско. У летњем периоду се врши прелазак на летње време. (Број телефона за тачно време - 92-26). Становништво Пољске броји 38.678.000 људи (51,3% су жене). Од њих је: - до узраста способног за рад (0-17 година) 27,5%, - радно способног узраста (жене 18-59 година, мушкарци 18-64 године) 58,7% - после узраста способног за рад 13,8% Густина насељености 124 чов./м2 (подаци за трећи квартал 1998.г., 1986. број становника је био 37.401.000 људи). Наталитет је 10,61 на хиљаду људи. Смртност је 9,72 на хиљаду људи. (1999. године)

Ниво миграције је минус 0,4 на хиљаду људи. Просечне године живота 73 године. Мушкарци 69 година, жене 77 година. По прогнозама до 2010. достићи ће 39,39 милиона људи. Власт Законодавна: сеим ПР и менат ПР. Извршна: председник ПР и Савет министара ПР. Судска: независни судови. Народности Пољаци чине 97% становништва. У земљи такође живе Немци 0,8% (углавном у рејонима Поможа и Шлезије), Украјинци 0,65%, Белоруси 0,53%. Све остале народности броје мање од 1% - то су Роми 0,06%, Литванци 0,05%, Словаци 0,05% и Јевреји 0,04%. Највећи градови: Варшава (Warszawa) 1.621 хиљада људи, Лођ (Lodz) 815 хиљада људи, Краков (Kraków) 747 хиљада људи, Вроцлав (Wrocław) 640,5 хиљада људи, Познањ (Poznań) 580 хиљада људи, Гдањск (Gdańsk) 462 хиљаде људи, Шћећин (Szczecin) 418,7 хиљаде људи, Лублин (Lublin) 356,1 хиљаде људи и Катовице (Katowice) 350,3 хиљаде људи. Пољопривреда Укупна површина територије: 31.268,5 хиљада хектара, од тога је обрадива површина 18.622,2 хиљаде хектара (59,6%). Процентуални однос: обрадиво земљиште 76,7%, баште 1,6%, ливаде 13,0%, земља за пашу 8,7%. Празници: Нова година 1. јануар Васкрс недеље и понедељак (обично 1-2 недеље пре православног) Дан рада 1. мај Дан устава 3. мај (Устав из 1791. године) Празник Тела Господњег четвртак (датум зависи од Васкрса) Празник Успења Мајке Божије 15. август Дан свих светих и Задушнице 30. октобар-1. новембар Дан независности 11. новембар (обнављање државне независности Пољске 1918. године) Божић 25-26. децембар. Географски положај највећих градова

Географија Географски положај Нај-нај Најдуже реке у Пољској Назив (пољски) Ушће Површина у хиљадама км2 Од тога у Пољској Укупна дужина, км Од тога у Пољској Ток, м3/сек Висла (Wisła) Балтик 194,4 168,7 1 047 1 047 1 080 Одра (Odra) Балтик 118,9 106,1 854 742 158 Варта (Warta) Одра 54,5 54,5 808 808 220 Буг (Bug) Нарев 39,4 19,3 772 587 158 Нарев (Narew) Висла 75,2 53,9 484 448 324 Сан (San) Висла 16,9 14,4 443 443 127 Ниса Лужицка (Nysa Luzycka) Варта 17,3 17,3 388 388 80 Пилица (Pilica) Висла 9,3 9,3 319 319 48 Бубр (Bóbr) Одра 5,9 5,8 272 270 45 Највећа језера Назив (пољски) Површина, км2 Највећа дубина, м Шњардви (śniardwy) 113,8 23,4

Марми (Marmy) 104,9 43,8 Лепско (Łebsko) 71,4 6,3 Домбе (Dąbie) 56,0 4,2 Медве (Miedwie) 35,3 43,8 Језјорак (Jeziorak) 34,6 12,0 Његоцин (Niegocyn) 26,0 39,7 Најважнији канали Назив (пољски) Ељблонски (Elbla,ski) Вепш-Кжна (Wieprz- Krzna) (мелиоративни) Гурнонотецки (Go rnonotecki) Јежорни шлаки мазурски Jeziorny szlaki mazurski Августовски (Augustowski) Дужина, км 62,5 (цео систем 151,7 км) 140,0 25,0 (цео систем 114,6 км) 16,1 (цео систем 189,8 км) 36,1 (цео систем 80,0 км) Гливицки (Gliwicki) 40,6 Шћешћински (S lesin ski) 32,0 Бигдоски (Bydgoski) 24,7 Жерњски (Z ern ski) 17,6 Највиши врх: Риси (Rysy) 2.499 м, на пољским Татрама, на југу земље. Најнижа тачка Рачки Елбласкје (Raczki Elblaskie) 2 метра надморске висине. Рељеф Рељеф Пољске је разноврстан. На северу, дуж обале и у централном делу земље преовладава низија. За приобални део Балтичког мора карактеристичне су лепе, пешчане и широке плаже. На северу и на западу, на Поморском, Великопољском и Мазурском појезерју, међу живописним брдима и шумама, налази се на хиљаде језера од којих је највеће Сњардви с површином око 113 км2. На југу Пољске заступљене су висоравни и планински масиви: Судети с највишом тачком Снешка (1.603 м надморске висине) и Карпати, чији централни део представљају Татре планине алпског карактера са највишим врхом у Пољској Риси (2.499 м). Пољска природа такође обилује многобројним шумским масивима, веома је

развијена речна мрежа с две највеће реке Вислом и Одром, животињски и биљни свет је богат. Клима Океанске ваздушне масе чине да клима буде блага. Преовладавају западни ветрови који доносе освежење и кишу лети и снежне падавине зими. Источни ветрови доносе врелину лети и мраз зими. Просечна температура у јулу је плус 17,9, у јануару минус 4,5. Број падавина зависи од надморске висине. Њихова најмања количина (до 500 мм) припада Гдањском заливу, Малопољској низији и долини Висле од Модлина до Шћвећа. А највише отпада на планинске регије југа земље, јер у планинским деловима Татри количина падавина достиже 1.800 мм. У особености пољске климе спадају мајски мразеви, рано пролеће и касна јесен. На територији Пољске може се издвојити 6 климатских зона: 1. Карпати и Судети планинска клима с великом количином снега и изузетно сунчаном зимом. 2. Шљонска низија и Поткарпатска долина за коју су типични топло лето и дуги период вегетације. Зиме у Поткарпатској долини су са мразевима, а у Шљонској низији благе. 3. Висије Малопољска, Лубелска и Розоточе карактеришу се хладнијом зимом и топлим летом. 4. Особеност Велкопољске и Мазовјецке низије представљају веома благе зиме које према западу постају још блаже и краће. 5. Клима у областима с језерима је хладнија него у осталом делу земље. 6. На балтичком приобаљу клима је блажа, прилично су хладна пролећа и топле јесени. Просечна температура ваздуха, С (по дугогодишњим посматрањима 1931-1960. година) Град/месец 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 Просечна t ( С) Гдиња -1,3-0,9 1,5 6,1 11,0 15,3 17,9 17,6 14,0 9,1 4,3 1,1 7,9 Закопане -5,8-4,5-1,0 4,4 9,8 13,0 14,9 13,8 10,4 5,4 0,8-2,7 4,9 Краков -2,9-1,4 2,6 8,6 14,1 17,5 19,3 18,4 14,4 8,8 3,8-0,2 6,2 Сувалки -5,6-4,8-1,6 5,7 12,2 15,8 17,7 16,8 12,3 6,5 1,5-2,4 6,2 Хидрографија Највеће реке у Пољској су: Висла (Wisla) и Одра (Odra). Висла и Одра заједно са својим притокама имају највеће басене (54,0% и 33,9% површине Пољске). 99,7% заузима басен Балтика (реке јужно-балтичког и источно-балтичког приобаља). Преосталих 0,3% отпада на реке црноморског басена (Стрвјонш и Орава (Strwiąz, Orawa)) -0,2% и беломорског басена (Ижера и Орлица (Izera, Orlica)) 0,1%. Висла и Одра и њихове највеће планинске притоке извиру у Карпатима и Судетима. Реке се такође напајају атмосферским падавинама, а у пролеће од отопљеног снега. 1997. и 2001. године обилне кише биле су узрок поплава у јуну-јулу.

У Пољској има преко 90 вештачких језера. У највећа спадају: Влоцлавски на Висли (Wloclawsi na Wisle) 70,4 км2, Јежјорско на Варти (Jeziorska na Warcie) 42,3 км2, Дембе на Нарви (Dębe na Narwi) 33,0 км2 и Гочалковицки на Висли (Goczalkowicki na Wisle) - 32,0 км2. По резервама воде највећа су: Солина на Сани (Solina na Sanie) 472 хм3 (хектометара), Влоцавски (Wloclawski) 408 хм3, Јежјорско (Jeziorsko) 202 хм3 и Рожнув на Дунајцу (Roznow na Dunajcu) 169 хм3, као и вештачко језеро Чортињски (Czorsztynski) 232 хм3, уведено у експлоатацију 1997. године. Укупна запремина вештачких језера у Пољској износи 2,7 км3. Вештачка језера користе се за производњу електричне енергије, у туристичке сврхе и за спречавање поплава. Конфигурација терена На северу и западу Пољске налазе се низије које заузимају преко ¾ површине земље. На југу и југоистоку смењују се Шлеско-Малопољском висијом с ниским (до 600 м) Свентокшиским планинама и углавном равном Лублинском висијом. Још јужније налазе се венци Судета и Карпата преко којих пролази јужна граница Пољске. Територију Пољске у меридијанском смеру пресецају највеће реке у земљи Висла с притокама Сан, Вепш и Буг (Западни Буг), као и Одра (Oder) с притокама Вартом, Нисом-Лужицком и Бубром. Веома мала територија у јужној Пољској налази се у сливу Дунава и Дњестра, а на североистоку Њемена. Балтичко море образује у приобаљу Пољске Шћећински, Гдањски и Вислински залив, тамо се налазе главне луке земље Гдањск, Гдиња и Шћећин. Физичко-географски рејони Планинска јужна граница дели се на два дела: Судете на југозападу и Карпате на југу. Између њих се налази пролаз - Моравска Капија низија која је од давнина служила као трговачка веза између Северне и Јужне Европе. Судети, који се налазе дуж границе Пољске и Чешке представљају низ ниских планина (до 1.520 м). У близини градова Валбжих и Клодзко на овим планинама налази се Нижњешлески басен каменог угља. Источно од Моравске Капије налазе се Карпати. Ове планине су у целини више од Судета; у регији Високих Татри њихова максимална висина је 2.499. Само Високе Татре у Пољској имају оштре планинске врхове, дубоке кланце и облике у виду избразданих глечера. Нижи ланци Карпата, који се називају Бескиде имају округле облике и у знатном делу су покривени шумом. Северно у односу на планинске ланце издвајају се Шлезија и Мала Пољска. Оба рејона имају брдовити рељеф и добро дренирано бусенито-пепељасто и угљенито тле. На плодном тлу гаји се шећерна репа, на мање плодном раж и кромпир. У Горњој Шлезији налази се један од највећих басена каменог угља у Европи. Већи део централне Пољске заузимају претежно ливадске Великопољско- Кујавска и Мазовјецко-Подласка низија (назив земље потиче од словенске речи «поље»). На северу Велике Пољске и Мазовије протеже се Поморско и Мазурско појезерје. Као и за целу југоисточну Прибалтику за север Пољске је карактеристичан рељеф који се формирао у току леденог доба. Огромни глечерски слојеви прешли су на ову равницу из Скандинавије. Кад су се истопили остао је дебео слој глине, песка и шљунка који се простирао од балтичке обале далеко на југ и у потпуности уништио трагове пејзажа пре леденог доба. На крају леденог доба реке које су настале од воде услед снега који се топио потекле су према Балтичком мору преко територије

Централне Пољске по широким мочварним долинама. Оне се добро уочавају у равницама. Једном од таквих глацијалних долина сада протичу реке Буг и Висла, а у другој Варта и Одра. Северно од глацијалних долина створени су брдовити низови који се широко простиру - морени. Најпознатији крајње моренски појас Балтичког низа који се протеже северно од Берлина, Познања и Варшаве. Овај моренски низ издиже се до висине 300 м надморске висине. У моренској зони има много језера. Велика језера Сњардви и Мамри у Мазурском појезерју су омиљено место љубитеља једриличарског спорта и риболова. Реки Одра и Висла извиру на планинама на југу, на граници између Пољске и Чешке и Словачке. Одра тече у северо-западном смеру преко Шлезије и затим на север према Балтичком мору. Њен меридијански део у низији формира државну границу између Пољске и Немачке. На ушћу Одре на обали залива Балтичког мора налази се лука Шћећин. Висла је главна река Пољске, на њој се налазе стара престоница пољске државе Краков и савремена Варшава. На ушћу реке на обали Балтичког мора налази се велика река Гдањск. Буг, најмноговоднија притока Висле извире у Украјини и својим великим делом формира границу између Пољске с Украјином и Белорусијом. Већина пољских река има успорен ток и велики проценат муља; водени саобраћај се одржава само захваљујући честом извођењу радова на чишћењу корита. Кроз прадолине широког смера у централној Пољској пловне реке земље су међусобно повезане као и с речним системима Западне Европе и с Дњепром. Клима За Пољску су карактеристични западно-источно преношење ваздушних маса и нестабилно време. Влажни и облачни периоди често се смењују сувим и јасним. Просечне температуре у јулу колебају се од 16 С на северу Пољске до 21 С на југоистоку. Зиме су нестабилне, али су релативно хладне, с просечним температурама у јануару од -7 на југоистоку до -1 на северозападу. Снег пада до три месеца годишње. Реке се у току хладних зима замрзавају се на 2-4 месеца. Просечан годишњи износ падавина мења се од 530 мм на равницама североистока до 1270 мм у Судетима и 2030 мм на Високим Татрама. У северном делу земље највлажније годшње доба је лето; највише кише пада у јулу. На југу Пољске основни део падавина припада зимским месецима. Тле Тле у Пољској је претежно неплодно, али је изузетно разноврсно. На северу земље је по правилу песковито, пепељасто (у њему су излужени драгоцени минерали) и за коришћење у пољопривреди неопходно је ђубриво. У долинама река и прадолинама постоје велике територије с тресетом с великим садржајем хумуса. Тле најбогатије хумусом, укључујући црницу налазе се на југу, на наслагама кречњачког муља у Шлезији. Тле на планинама обично има танак слој хумуса и неплодно је. Флора Природне шуме средње траке састоје се углавном од врста белогорице, нарочито храста, букве, брезе и клена. Јасен, топола и врба преовладавају дуж влажних

речних долина, а бреза на подзолном и мочварном земљишту. Обнављање шуме углавном се врши четинарским врстама. Мешовите и четинарске шуме стварају велике масиве, нарочито на сиромашнијем пешчаном земљишту у северним и источним регионима земље. На крајњем северо-истоку, недалеко од Бјалистока, налази се Беловешки национални парк, у којем су се сачувале примарне четинарске шуме и шуме с широким лишћем. Фауна Територија Пољске је веома изорана и култивисан, зато се овде сачувао само незнатни део дивље фауне. У шумама се срећу јелени и вукови, поред река даброви, у Карпатским планинама медведи, у Беловешкој шуми су се сачували бизони. Од птица су распрострањени глувани, тетреби, патке. У приобалским водама Балтичког мора од индустријског значаја су бакалар и слеђ. Административна подела Административна подела Пољске је следећа: земља се дели на војводине (wojewodztwo), војводине на повјате (powiat), повјати на гмине (gmina). 1999. године уведена је нова административна подела. Данас у Пољској има 16 војводина ~300 повјата и 2.489 гмина. Види административну карту. (Претходна административна реформа била је спроведена 1. јуна 1975. године, тада је земља била подељена на војводине (49) и гмине.) Војводина Престоница (српски назив) Dolnoslaskie Wroclaw Дољношљонска - Вроцлав Kujawsko-Pomorskie Bydgosz Кујавско-Поморска Бигдош Lubelskie Lublin Лубелска Лублин Lubuskie Gorzow Wlkp. Љубуска Гожув Велскопољски Lodzkie Lodz Лођка Лођ Malopolskie Krakow Малопољска Краков Mazoweckie Warszawa Мазовјецка Варшава Oploskie Opole Опољска Ополе Podkarpackie Rzeszow Поткарпатска Ржешув Podlaskie Bialystok Подласка Бјелосток Pomorskie Gdansk Поморска Гдањск Sliaskie Katowice Шљонска Катовице Swietokrzyskie Kielce Шветокшишска Кељце Wielkopolskie Poznan Велкопољска Познањ Warminsko-Mazurskie Olsztyn Варминско-Мазурска Ољштин Zachodniopomorskie Szczecin Западнопоморска - Шћећин

Административна подела Гмина То је основна и најважнија јединица административне власти. У надлежност гмине улазе, између осталог: основне школе, предшколске установе, библиотеке, домови културе, рени-бунари итд. У сеоским гминама председник се назива (wójt), у малим градовима бурмистр (burmistrz), а у великим председник (prezydent). Гмина одговара за поредак и безбедност на својој територији, у њеном надлештву се налазе путеви локалног значаја, организација комуналне инфраструктуре, локални саобраћај итд. Након последње реформе сада у компетенцију гмине улазе и финансијска средства. Повјат У сферу обавеза повјата укључена су сва локална питања, која излазе ван граница гмине. Између осталог, чување јавног поретка и општа безбедност, противпожарна безбедност и заштита од поплава, спречавање природних непогода и отклањање њихових последица, издржавање јавних болница, борба с незапосленошћу, изградња и одржавање путева међу гминама. Повјати могу да делегирају права војводина у питањима која могу да се решавају на лицу места. Гмина и повјат решавају сва административна питања својих становника. Тако не мроају да путују у центар војводине ради решавања административних проблема. Повјат има посебан буџет, а његови приходи не зависе од прихода гмина. Повјат не врши надзор над делатношћу гмина, не може да им одузима права и меша се у њихову финансијску управу. Финансијски аутономни појват може да спроводи сопствену буџетску политику. Савет повјата бира се на принципима самоуправе. Повјати су тако мали како би сва њихова делатност могла да се налази под контролом бирача. Начелник савета управе је старешина.

Војводина Војводска самоуправа одређује политику региона, односно бави се питањима која се не могу решити на нивоу повјата. То су пре свега: равномеран развој економије (привреде), коришћење новитета на регионалним тржиштима, рационална образовна политика до нивоа универзитета, стварање привлачних услова за инвеститоре (нарочито имајући у виду ступање у перспективи у Европски Савез). Главни показатељ делатности војводина је ефикасност управљања и најефикасније коришћење регионалног потенцијала. Нове војводине треба да буду што је могуће веће (минимум је неколико милиона становника), да поседују велики економски и организациони потенцијал, као и научни потенцијал, нарочито у питањима иновација (више школе и научно-примењени факултети), да поседују културни и стваралачки потенцијал). Прво је планирано да се земља подели на 12 војводина, али је касније за основу прихваћен план из 1975. године (17 војводина). Услед реформе из 1999. године од 49 војводина у Пољској је остало 16; многи велики градови изгубили су статус војводских престоница. На челу војводског сеима који се бира на самоуправним изборима налази се маршал. Представник државне власти у војводини је војвода који брани државне интересе. Историја 1946. године дошло је до прве послератне административне поделе, настало је 14 војводина (wojewodstwo) и 2 велика града (као самосталне јединице): Варшава престоница државе и Лођ. Војводине су се делиле на 299 повјата (powiat), укључујући 29 градских. Повјати су се делили на гмине (gmina), којих је било преко 3.000. Највећа је Познањска (poznanskie) војводина 39,2 хиљада км2, а најмања је Гдањска (gdanskie) 10,7 хиљада км2. Највише становника бројала је Шљонска (slaskie) 2.823 мил. људи, а најмање Ољштинска (olsztynskie) 352 хиљаде људи. 1950. године настале су 3 нове војводине с центрима у Кошалину (Koszalin), Зјелоној Гури (Zielona Gora) и Ополу (Opole). Ова административна подела сачувала се практично без измена до 31. маја 1975. године. Од 1. јуна ликвидирани су повјати и административна структура је од тростепене подељена на двостепену. Створено је 49 војводина укључујући 3 у агломерацијама: у Варшави, Лођу и Кракову. Минималне административне јединце постале су 2.345 гмине и 814 градова и чак поједини рејони неких великих градова. Од 1. јануара 1999. године ступила је на снагу нова тростепена административно-територијална подела, која се поново ослања на војводине, повјате и гмине. Пред крај децембра 1999. године у Пољској је живело око 38.654.000 хиљаде људи. Просечна густина становништва износи 124 човека на 1 м2. Демографска ситуација Највећи природни пораст броја становника у Пољској је остварен 1953-55. године и износио је 1,95%. 1999. године први пут је био забележен негативан прираст (умирало је више људи него што се рађало): између осталог у Лођкој војводини минус 0,3%, у Мазовјецкој минус 0,13%, у Варшави минус 0,4%, у Лођу минус 0,7%.

Биланс становништва у Пољској 2000. године Рођено је (живих) 4.085 људи Умрло је 2.482 људи Природни пораст 603 човека Емиграција 198 људи Имиграција 66 људи Салдо миграције 132 људи Однос између броја мушкараца и жена је следећи: у градовима међу децом (до 16 година) преовладавају дечаци, број мушкараца и жена се изједначује отприлике до 25 година, а у старијем узрасту жена има више од мушкараца. На селу се уочава стално већи број мушкараца у односу на жене, при чему је највећа разлика у узрасту од 30-45 година, а затим преовладавају жене. Без обзира на то што на 100 мушкараца долази 105 жена теза «на 10 девојчица по статистици има 9 дечака» није тачна, јер управо у раном узрасту дечака има више. 59% становништва Пољске налази се у радно способним годинама (то је један од највиших показатеља у Европи), 27% су деца и тинејџери, 13% су људи пензионог доба. Структура поделе радника по секторима у процентима Сектор 1990 1998 1999 Пољопривредна производња и шумарство 27 27 27,5 Индустрија и грађевинарство 36 30 28 Услуге 37 43 44,5 Поређења ради у западној Европи број пољопривредника износи: у Немачкој 3,3%, у Француској 6,7%, у Великој Британији 2% (рачунају се само они који професионално раде у овој сфери без сезонских радника који у остало време раде у другим областима). Само 7% Пољака има високо образовање. Око 26% има средњу стручну спрему после лицеја (в. Систем образовања). Професионалне школе завршило је око 25%, основну 36%. Чак ни основну школу није завршило преко 6%. Број студената на 10 хиљада становника у Пољској износи 30 људи, у Великој Британији 55, у Белгији 52, у Холандији 48, у Немачкој 40, у Шведској 44. Незапосленост Први званично регистровани незапослени појавили су се 1990. године, пре тога у социјалистичкој Пољској незапосленост није постојала. До 1994. године ниво незапослености се стално повећавао и достигао је ниво од готово 17%. Затим се ситуација стабилизовала и до 1998. године ниво је пао чак на 10%. Међутим, данас се ниво незапослености поново повећава. 2001. година се одликовала новом економском кризом. Испод спољашљег благостања крије се затварање великих предузећа, смањење производње. По подацима BAEL (Истраживања економске активности становништва) на крају 1995. године ниво незапослености износио је око 14,5%, 1998. око 10,4%, а 1999. 13%. Развој градова

Основна мрежа насеља створена је већ у 13-14. веку. Међутим, градови су се најбрже развијали на преласку из 19. у 20. век. Повећање броја градског становништва 1870 1900 1921 1931 Број градских становника (мил.људи) 2,78 4,48 6,59 8,80 Проценат градских становника 16,4 17,8 24,1 27,4 После другог светског рата систематско повећање броја градског становништва било је повезано с развојем индустрије. 1946 1950 1960 1970 1985 1990 1998 1999 Број градских становника (мил. људи) 7,5 9,6 14,2 17,1 22,5 23,6 23,9 23,9 Проценат градских становника 31,8 39,0 48,3 52,3 60,2 61,8 61,9 61,8 После Другог светског рата највећи пораст градског становништва одвијао се у периоду 1951-1960. и 70-их година. Резултат урбанизације постало је повећање броја градова. Број градова у Пољској Година 1980 1985 1990 1998 1999 Градови 804 812 830 864 874 Кратка историја Пољске Први владари Први поуздани подаци о Пољској потичу из друге половине 10. века. Пољска је већ у то време била релативно велика држава, коју је основала династија Пјаста уједињавањем неколико племенских кнежевина. Први историјски тачно познат владар Пољске Мешко I (владао је 960-992) из династије Пјаста, чија се територија Велика Пољска налазила између река Одре и Висле. За време владавине Мешка I, који се борио против немачке експанзије на исток Пољаци су 966. године били крштени у хришћанство латинског обреда. 988. године Мешко је својој кнежевини припојио Шлезију и Поморје, а 990. године Моравску. Његов старији син Болеслав I Храбри (владао је 992-1025.) постао је један од најистакнутијих владара Пољске. Он је учврстио своју власт на територији од Одре и Нисе до Дњепра и од Балтичког мора до Карпата. Учрврстивши самосталност Пољске у ратовима против Светог Римског царства Болеслав је примио титулу краља (1025.). После смрти Болеслава оснажено феудално племство наступило је против централистичке власти, што је довело до одвајања Мазовије и Поморја од Пољске. Феудална расцепканост

Болеслав III (владао 1102-1138.) вратио је Поморје, али су након његове смрти територију Пољске поделили његови синови. Најстарији Владислав II добио је власт над престоницом Краковом, Великом Пољском и Поморјем. У другој половини 12. века Пољска се, као и њени суседи, Немачка и Кијевска Русија, распала. Распад је довео до политичког хаоса, вазали су убрзо одбили да признају власт краља и уз помоћ Цркве у великој мери су ограничили његову власти. Тевтонски витезови Средином 13. века татарско-монголска најезда с истока опустошила је већи део Пољске. Подједнако опасни за земљу били су стални напади пагана-литванаца и Пруса са севера. Како би заштитио територију којом је владао кнез Мазовије Конрад је 1226. године у земљу позвао тевтонске витезове из војно-верског ордена крсташа. За кратко време тевтонски витезови су освојили део прибалтичких земаља, који је касније почео да се назива Источна Пруска. Ову земљу населили су немачки колонисти. 1308. године држава коју су створили тевтонски витезови пресекла је излаз Пољске на Балтичко море. Пад централне власти Услед раздробљености Пољске почела је да расте зависност државе од највише аристократије и ситносопственичког племства, чија подршка му је била потребна због заштите од спољашњих непријатеља. Истребљивање становништва од стране Татара и Монгола и литванских племена довело је до плиме немачких досељеника на пољску територију, који су или сами оснивали градове којима се управљало по законима Магдебуршког права, или су добијали земљу као слободни сељаци. За разлику од њихпољски сељаци, као сељаци у готово целој Европи овог времена почели су постепено да падају у феудалну зависност. Већи део Пољске поново је ујединио Владислав Локеток (Ладислав Кратки) из Кујавије кнежевине у северно-централном делу државе. 1320. године крунисан је као Владислав I. Међутим, национални препород је у већој мери повезан с успешном владавином његовог сина Казимира III Великог (владао 1333-1370.). Казимир је учврстио краљевску власт, реформисао је управу, правни и новчани систем по узору на запад, објавио је свод закона, који су добили назив «Вислицки статути» (1347.) олакшао је положај сељака и дозволио је Јеврејима жртвама верских прогона у Западној Европи да се настане у Пољској. Није му пошло за руком да врати излаз на Балтијско море; такође је изгубио Шлезију (која је припала Чешкој), али је на истоку освојио Галицију, Волињ и Подоље. 1364. Казимир је у Кракову основао први пољски универзитет један од најстаријих у Европи. За време Лудовика I Великог (Лудовик Мађарски), у то доба једног од најутицајнијих монарха у Европи. За време Лудовика (владао 1370-1382.) пољски племићи (шљахта) добили су такозвани Кошицки привилеј (1374.) по којем су се ослобађали од готово свих данака, добивши право да не плаћају порезе изнад одређеног износа. У замену за то племићи су обећали да ће препустити престо једној од кћери краља Лудовика. Династија Јагелона После смрти Лудвига Пољаци су се обратили његовој млађој кћери Јадвиги с молбом да постане њихова краљица. Јадвига се удала за Јагела (Јогајла или Јагајла), великог кнеза литванског, који је владао у Пољској под именом Владислава II (године владавине 1386-1434.) Владислав II је примио хришћанство сам и обратио у њега литвански народ основавши једну од најмоћнијих династија у Европи. Велике територије Пољске и Литваније били су уједињену у моћан државни савез. Литванија је била последњи пагански народ у Европи, који је примио хришћанство, зато је боравак тевтонског ордена крсташа овде губио свој смисао. Међутим, крсташи нису намеравали да оду. 1410. године Пољаци и Литванци су нанели пораз тевтонском

оредену у бици на Гринвалду. 1413. године они су учврстили пољско-литванску унију у Городлу, и у Литванији су се појавиле друштвене институције по узору на пољске. Казимир IV (године владавине 1447-1492.) покушавао је да ограничи власт племића и цркве, али је био принуђен да потврди њихове привилегије и права на сеиму у који су улазили највиши клир, аристократија и ситнопоседничко племство. 1454. године даровао је племићима Нешавске уставе, сличне енглеској Повељи слободе. Тринаестогодишњи рат с тевтонским орденом (1454-1466.) завршио се победом Пољске и по договору из Торуна 19. октобра 1466. Пољској су враћени Поморје и Гдањск. Орден је постао вазал Пољске. Златни век Пољске 16. век је био златни век пољске историје. У ово време Пољска је била једна од највећих земаља у Европи, имала је власт у источној Европи, а њена култура је достигла процват. Међутим, настанак централизоване руске државе, која је претендовала на земље бивше кијевске Русије, уједињење и јачање Бранденбурга и Пруске на западу и северу и претња ратничког Османског царства на југу представљали су велику опасност по земљу. 1505. у Радому краљ Александар (године владавине 1501-1506.) био је принуђен да прими устав «ништа ново» (лат. nihil novi) по којем је парламент добио једнако право гласа као монарх приликом доношења државних одлука и право да стави вето на сва питања која се тичу племства. Парламент се по овом уставу састојао од два дома сеима, у који је улазило ситно племство, и сената, који је представљао највишу аристократију и највиши клир. Дугач ке и отворене границе Пољске, као и чести ратови приморавали су је да има моћну обучену војску како би обезбедила безбедност краљевине. Монарси су осећали недостатак средстава неопходних за издржавање овакве војске. Аристократија (можновладство) и ситносопственичко племство (шљахта) захтевали су привилегије за своју лојалност. Због тога је у Пољској формирано устројство «ситносопственичке демократије» с постепеним ширењем утицаја најбогатијих и најмоћнијих магната. Реч Посполита 1525. Албрехт Бранденбуршки, велики магистар тевтонских витезова примио је лутерантво и пољски краљ Сигизмунд I (године владавине 1506-1548.) омогућио му је да претвори поседе Тевтонског ордена у наследну војводину Пруске под пољским суверенитетом. У току владавине Сигизмунда II Августа (1548-1572.), последњег краља из динасије Јагелона, Пољска је достигла највећу моћ. Краков је постао један од највећих европских центара хуманитарних наука, архитектуре и уметности препорода, пољске поезије и прозе, а у току низа година центар реформације. 1561. Пољска је припојила Литванију, а 1. јула 1569.г. на врхунцу литванског рата с Русијом лична краљевска пољско-литванска унија била је замењена Лублинском унијом. Јединствена пољско-литванска држава почела је да се назива Реч Посполита (пољск. «заједничка ствар»). Од тада је истог краља морала да бира аристократија у Литванији и Пољској; били су на снази један парламент (сеим) и заједнички закони; у употребу је увођен заједнички новац; у оба дела земље постала је прихваћена верска толеранција. Последње питање је било од посебног значаја, јер су велике територије које су раније освојили литвански кнезови биле насељене православним хришћанима. Изборни краљеви: пад пољске државе. Анријеви чланови. После смрти Сигизмунда II који није имао деце централна власт у огромној пољско-литванској држави је почела да слаби. На бурној седници сеима био је изабран нови краљ Анри Валуа (године владавине 1573-1574., касније је постао Анри III Француски). Притом је био приморан да прихвати принцип «слободне елекције» (избор краља од стране племства), као и «пакт споразума», којим је морао да се закуне сваки нови монарх. Право краља да бира свог наследника предавало се

сеиму. Краљу се такође забрањивало да објављује рат или повећава порезе без сагласности парламента. Он је морао да буде неутралан у верским питањима, морао је да се ожени по препоруци сената. Савет који се састојао од 16 сенатора које је именовао сеим, стално му је давао упутства. Уколико краљ није испуњавао било који од чланова народ је могао да одбије да му се повинује. Тако су Анријеви чланови изменили статус државе од ограничене монархије Пољска је постала аристократска парламентарна република, председник извршне власти, који је биран до краја живота није поседовао довољно овлашћења за управљање државом. Стефан Батори (године владавине 1575-1568.). Ово је период слабљења врховне власти у Пољској, која је имала дугачке и слабо заштићене границе и агресивне суседе, чија се власт базирала на централизацији и војној сили, што је у многоме одредило будући крах пољске државе. Анри Валуа је владао само 13 месеци, а затим је отпутовао у Француску где је добио трон који је постао упражњен после смрти његовог брата Карла IX. Сенат и сеим нису могли да се договоре у вези с кандидатуром следећег краља и племство је на крају изабрало за краља кнеза Трансилваније Стефана Баторија (године владавине 1575-1586.) давши му за жену принцезу из династије Јагелона. Батори је учврстио пољску власт над Гдањском, потиснуо је Ивана Грозног из Прибалтике и вратио Литванију. У земљи је стекао лојалност и помоћ у борби против Османског царства од стране козака одбеглих кметова који су организовали војну републику на великим равницама Украјине својеврсну «крајину» која се протезала од југоистока Пољске према Црном мору дуж Дњепра. Батори је дао привилегије Јеврејима којима је било дозвољено да имају сопствени парламент. Он је реформисао судски систем, а 1579. основао је универзитет у Виљнусу, који је постао предстража католицизма и европске културе на истоку. Сигизмунд III Ваза. Ревносни католик, Сигизмунд III Ваза (године владавине 1587-1632.), син Јохана III Шведског и Катарине, кћери Сигизмунда I, одлучио је да створи ради борбе против Русије пољско-шведску коалицију и врати Шведску под окриље католицизма. 1592. године ступио је на шведски престо. Ради ширења католицизма међу православним становништвом на сабору у Бресту је 1596. године основана Унијатска црква која је признавала папу римског за врховног поглавара, али је и даље користила православни обред. Могућност да се освоји московски престо након прекида династије Рјуриковича увукла Реч Посполиту у рат с Русијом. 1610. пољска војска је окупирала Москву. Слободни царски трон московски бојари су понудили сину Сигизмунда, Владиславу. Међутим, Московљани су се побунили и уз помоћ народне војске под руководством Мињина и Пожарског Пољаци су били истерани из Москве. Покушаји Сигизмунда да уведе апсолутизам у Пољској који је у то време већ владао у осталој Европи, довели су до побуне псемства и губитка популарности краља. После смрти 1618. Албрехта II Пруског владар Пруске војводине постао је курфирст Бранденбуршки. Од тада су се територије на којима је Пољска имала власт на обали Балтичког мора претвориле у коридор између две провинције исте ове немачке државе. Пад За време владавине сина Сигизмунда Владислава IV (1632-1648.) украјински козаци су подигли устанак против Пољске, ратови с Русијом и Турском су ослабили земљу, а племство је добило нове привилегије у виду политичких права и ослобођења од пореза на приход. За време владавине брата Владислава Јана Казимира (1648-1668.) козачка насеобина одбеглих кметова почела је да се понаша још борбеније, Швеђани су окупирали већи део Пољске, укључујући престоницу Варшаву, а краљ, којег су његови поданици оставили, био је принуђен да се спасава бекством у Шлеску. 1657.

Пољска се одрекла суверних права на источну Пруску. Због неуспелих ратова с Русијом Пољска је по Андрусовском примирју (1667.) изгубила Кијев и све регије источно од Дњепра. У земљи је започео процес дезинтеграције. Магнати су стварајући савезе са суседним државама имали су у виду сопствене циљеве; побуна кнеза Јежија Љубомирског пољуљала је основе монархије; племство се и даље бавило самоубиственом по државу заштитом сопствених «слобода». Од 1652. почела је да злоупотребљава праксу «liberum veto» која је дозвољавала сваком посланику да блокира одлуку која му се није свиђала, да захтева распуштање сеима и даје било које предлоге које је морао да разматра његов већ следећи састав. Користећи ово суседне државе су путем поткупљивања и других средстава више пута минирале спровођење одлука сеима које су за њих биле неповољне. Краљ Јан Казимир је био сломљен и одрекао се пољског трона 1668., на самом врхунцу анархије и раздора. Спољашња интервенција: прелудијум за поделу Испоставило се да је Михаил Вишњевецки (године владавине 1669-1673.) непринципијелан и неактиван монарх, који се играо Хабзбургом и уступио Подоље Турцима. Његов наследник Јан III Собески (године владавине 1674-1696.) водио је успешне ратове с Османским царством, спасио је Беч од Турака (1683.), али је био принуђен да уступи нека земље Русији по споразуму о «Вечном миру» у замену за обећања за помоћ у борби против кримских Татара и Турака. После смрти Собеског на пољском трону у новој престоници земље, Варшави, у току 70 година били су странци: курфирст Саксоније Август II (године владавине 1697-1704., 1709-1733.) и његов син Август III (1734-1763.). Август II је фактички поткупио бираче. Ујединивши се у савез с Петром I вратио је Подоље и Волињ и прекинуо исцрпљујуће пољско-турске ратове, закључивши с Османским царством Карловачки мир 1699. године. Пољски краљ је безуспешно покушавао да ослободи балтичку обалу од краља Шведске Карла XII који је 1701. године упао у Пољску, а 1703. је освојио Варшаву и Краков. Август II је био принуђен да уступи трон 1704-1709. године Станиславу Лешчинском, којег је подржавала Шведска, али се поново вратио на престо кад је Петар I потукао Карла XII у бици на Полтави (1709.). 1733. Пољаци које су подржали Французи изабрали су Станислава за краља по други пут, али га је руска војска поново скинула са власти. Станислав II - последњи пољски краљ. Август III није био ништа друго више него марионета Русије; патриотски настројени Пољаци су свим снагама покушавали да спасу државу. Једна од фракција сеима, којом је руководио кнез Чароторишки, покушала је да укине погубно «liberum veto», док се друга на чијем челу је био моћни род Потоцких противила сваком ограничењу «слобода». Изгубивши наду партија Чарторишког је почела да сарађује с Русима и 1764. године Катарина II, царица Русије успела је постигне да њен фаворит Станислав Август Поњатовски постане краљ Пољске (1764-1795.). Поњатовски је био последњи краљ Пољске. Руска контрола је постала нарочито очигледна за време кнеза Н.В.Репнина, који је док је био амбасадор у Пољској 1767. приморао сеим Пољске да прихвати његове захтеве о равноправности конфесија и чувању «либерум вето». Ово је 1768. довело до устанка католика (Барска конфедерација) и чак до рата између Русије и Турске. Поделе Пољске. Прва подела У самом јеку руско-турског рата 1768-1774. године Пруска, Русија и Аустрија направиле су прву поделу Пољске. Она је била извршена 1772. године и ратификовао ју је сеим под притиском окупатора 1773. године. Пољска је уступила Аустрији део Поморја и Кујавије (искључујући Гдањск и Торуњ) и Пруске; Галицију, западно Подољје и део Мале Пољске; источна Белорусија и све земље према северу од западне Двине и према истоку од Дњепра припале су Русији. Победници су утврдили за Пољску нови устав који је сачувао «liberum veto» и изборну монархију и основали

Државни савет од 36 изборних чланова сеима. Подела земље изазвала је настанак друштвеног покрета за реформе и национални препород. 1773. године био је распуштен Орден језуита и створена комисија за народно образовање, чији циљ је била реорганизација система школа и школских установа. Четворогодишњи сеим (1788-1792.) на челу с просвећеним патриотима Станиславом Малаховским, Игнацијем Потоцким и Хуго Колонтајем 3. маја 1791. донео је нови устав. По овом уставу Пољска је постала наследна монархија с министарским системом извршне власти и парламентом који се бирао сваке две године. Принцип «liberum» и други погубни обичаји су укинути; градови су добили административну и судску аутономију, а такође представнике у парламенту; сељаци над којима је племство сачувало власт сматрало се класом која се налази под државним покровитељством; биле су предузете мере које су припремале укидање феудалног права и организацију редовне војске. Нормалан рад парламента и реформе постали су могући само зато што је Русија била увучена у дуготрајан рат са Шведском, а Турска је подржала Пољску. Међутим, против устава су наступили магнати који су створили Тарговицку конфедерацију на чији позив су у Пољску ушле војске Русије и Пруске. Друга и трећа подела 23. јануара 1793. Пруска и Русија су извршиле другу поделу Пољске. Пруска је освојила Гдањск, Торуњ, Велику Пољску и Мазовију, а Русија већи део Литваније и Белорусије, готово цео Волињ и Подоље. Пољаци су се борили, али су били разбијени, реформе Четворогодишњег сеима биле су укинуте, а преостали део Пољске се претворио у марионетску државу. 1794. Тадеуш Кошћушко је био на челу масовног народног устанка који се завршио поразом. Трећа подела Пољске у којој је учествовала Аустрија, извршена је 24. октобра 1795. Након овога Пољска је као самостална држава нестала с карте Европе. Инострана владавина. Велика кнежевина Варшавска Иако је пољска држава престала да постоји Пољаци нису напуштали наду да ће обновити своју независност. Свака нова генерација се борила или придружујући се противницима држава које су поделиле Пољску или дижући устанке. Чим је Наполеон I започео своју војну кампању против монархистичке Европе у Француској су формирани пољски легиони. Потукавши до ногу Пруску Наполеон је 1807. године створио Велику кнежевину Варшавску (1807-1815.) од територија које је Пруска освојила за време друге и треће поделе. Две године касније додате су јој територије које су ушле у састав Аустрије после треће поделе. Минијатурна Пољска, политички зависна од Француске, имала је територију од 160 хиљада квадратних метара и 4.350 хиљада становника. Стварање Велике кнежевине Варшавске Пољаци су сматрали почетком свог потпуног ослобођења. Територија која се налазила у саставу Русије. После пораза Наполеона Бечки конгрес (1815.) је утврдио поделу Пољске са следећим изменама: Краков је био проглашен за слободан град-републику под покровитељством три државе које су поделиле Пољску (1815-1848.); западни део Велике кнежевине Варшавске предат је Пруској и добио назив Велика кнежевина Познањска (1815-1846.); други његов део био је проглашен за монархију (такозвано Пољско царство) и припојен је Руском царству. У новембру 1830. Пољаци су подигли устанак против Русије, али су претрпели пораз. Цар Николај I је укинуо устав Пољског царства и започео је репресије. 1846. и 1848. Пољаци су покушали да организују устанак, али су претрпели неуспех. 1863. избио је нови устанак против Русије и након две године партизанског рата Пољаци су поново претрпели пораз. С развојем капитализма у Русији појачала се и русификација пољског друштва. Положај се мало побољшао после револуције 1905. у Русији. Пољски

посланици су заседали у све четири руске Думе (1905-1917.) покушавајући да издејствују аутономност Пољске. Територије које је контролисала Пруска. На територији која се налазила под влашћу Пруске вршила се интензивна германизација бивших пољских регија, вршена је експропријација газдинстава пољских сељака, затваране су пољске школе. Русија је помогла Прусији да угуши Познањски устанак 1848. године. 1863. обе државе закључиле су Алвенслебенску конвенцију за међусобну помоћ у борби с пољским националним покретом. Без обзира на све напоре власти, крајем 19. в. Пољаци у Пруској су још увек представљали јаку, организовану националну заједницу. Пољске земље у саставу Аустрије На аустријским пољским територијама било је нешто боље. После Краковско г устанка 1846. режим је био либерализован и Галиција је добила административну локалну управу; школе, установе и судови користили су пољски језик; Јагелонски (у Кракову) и Лавовски универзитети постали су културни центри целе Пољске; до почетка 20. века настале су пољске политичке партије (Национално-демократска, Пољска социјалистичка и Сељачка). У сва три дела подељене Пољске пољско друштво се активно супротстављало асимилацији. Чување пољског језика и пољске културе постало је главни задатак у борби коју је водила интелигенција, пре свега песници и писци, као и клир католичке цркве. Први светски рат Нове могућности за остваривање независности. Први светски рат је поделио државе које су ликвидирале Пољску: Русија је ратовала с Немачком и Аустро- Угарском. Ова ситуација је отворила судбоносне могућности за Пољаке, али је створила и нове тешкоће. Као прво, Пољаци су морали да ратују у сукобљеним армијама; као друго, Пољска је постала арена за борбу зараћених држава; као треће, заоштриле су се несугласице између пољских политичких група. Конзервативне националне демократе на челу с Романом Дмвоским (1864-1939.) сматрале су Немачку главним непријатељем и желеле победу Антанте. Њихов циљ било је уједињење свих пољских земаља под руском контролом и стицање статуса аутономије. Радикални елементи, руковођени Пољском социјалистичком партијом (ППС), напротив, сматрали су пораз Русије најважнијим условом за достизање независности Пољске. Они су сматрали да Пољаци морају да створе сопствене оружане снаге. Неколико година до почетка Првог светског рата Јозеф Пилсудски (1867-1935.), радикални вођа ове групе приступио је војном обучавању омладине у Галицији. За време рата формирао је пољске легионе и борио се на страни Аустро-Угарске. Пољско питање 14. августа 1914. године Николај II је у званичној декларацији обећао да ће после рата ујединити три дела Пољске у аутономну државу у оквиру Руског царства. Међутим, у јесен 1915. већи део руске Пољске окупирале су Немачка и Аустроугарска, а 5. новембра 1916. године монарси двеју држава објавили су манифест о стварању самосталне Пољске краљевине у руском делу Пољске. 30. марта 1917. после Фебруарске револуције у Русији, Привремена влада кнеза Лавова прогласила је право Пољске на самоопредељење. 22. јула 1917. Пилсудски који је ратовао на страни Централних држава био је интерниран, а његови легиони су били расформирани због одбијања да се закуну на верност царевима Аустроугарске и Немачке. У Француској је уз подршку држава Антанте у августу 1917. године био основан Пољски национални комитет (ПНК) на челу с Романом Дмовским и Игнацијем Падеревским; формирана је такође пољска војска с главнокомандујућим Јузефом Галером. 8. јануара 1918. године председник САД Вилсон је захтевао оснивање независне Пољске државе с изласком на Балтичко море. У јуну 1918. Пољска је званично призната за државу која ратује на