MICKJEVIČEVA CRNA GORA

Transkrypt

1 Kšištof TRIBUŠ Poznanj MICKJEVIČEVA CRNA GORA U ovom radu autor poredi stvaralaštvo i stavove Mickjeviča i Njegoša I komparativnim čitanjem Gorskog vijenca i Zadušnica ukazuje na njihov slovenski kontekst, kao i na sličnost formalne strukture. Slovenska epopeja crnogorskog pesnika može se čitati kao realizacija estetičkih postulata slovenske drame, koje je formulisao Mickjevič, profesor na katedri za slovensku književnost na Collège de France. I može se učiniti obrnuto Mickjevičevo Predavanje XVI o slovenskoj drami može se shvatiti kao najava Njegoševe epopeje Ključne reči: epopeja, ep, drama, mit, istorija. Adam Mickjevič, najveći pesnik poljskog romantizma, nije morao tražiti Crnu Goru, u izvesnom smislu živeo je u njoj oduvek. Njegova Crna Gora bila je Litvanija, a kamenje brdskog crnogorskog pejzaža zamenjivala su jezera koja su svojim vodenim ogledalima odražavala krošnje drveća litvanskih šuma. Povezan istinom života i stvaralaštva sa Litvanijom, pisao je o domaćoj pokrajini, o Njemenu domaćoj reci, tamošnje šume nazivao je domaćim. Sasvim sigurno je Litvanija, čijoj je uspomeni bio veran kao izgnanik i lutalica, bila za njega vrsta domaće otadžbine 1, ono što Nemci zovu Heimat, Francuzi pays natal, Englezi native country, a Crnogorci zavičaj. Ta pripadnost Litvaniji formirala je ne samo Mickjevičevu koncepciju pesnika mesta, nego i sve stavove i estetski senzibilitet kasnijeg profesora književnosti, a pre svega otvorenost prema svetu s kojim se morao suočiti. Ono što je stanovnika Litvanije moglo zbližiti sa Crnom Gorom mogao je takođe biti za obe regije karakterističan prostor gde se susreću Istok i Zapad, prostor očigledan u slučaju Crne Gore i njene istorije, manje prepoznatljiv u slučaju Litvanije, iako tamo prisutan, kao nasleđe Prve Republike (unije sa Poljskom), posebno u kulturnoj dimenziji. U knjizi Imaginarni Balkan Ma- 1 O Mickjevičevoj domaćoj otadžbini videti razmišljanja Konrada Gurskog [Konrad Górski] u studiji: Jak Mickiewicz nazywał swoją domowa ojczyznę?, u: isti, Mickiewicz, artyzm i język, Warszawa 1977, str

2 rija Todorova govori o susretu Rima i Vizantije u Litvaniji 2, komentarišući razmišljanja Česlava Miloša o Litvaniji, odakle je poticao i on i njegov veliki prethodnik. U Mickjevičevo vreme, a naročito u vreme njegove mladosti, svet je bio veličine jednog kontinenta i bila je to Evropa. U jednoj od svojih pesama, napisanih još u svojoj domaćoj otadžbini, govorio je: A tak gdzie się obrócisz z każdej wydasz stopy, Żeś znad Niemna, żeś Polak, mieszkaniec Europy 3. Regionalna identifikacija nije bila u suprotnosti sa osećanjem pripadnosti daleko širem prostoru, posebno u njegovoj istorijskoj i duhovnoj dimenziji, naprotiv, upravo ga je romantičarski kult provincije izazvao da, paradoksalno, prekoračuje etnocentričke perspektive. Romantičarske provincije nisu udaljavale od Evrope, nego su otkrivale Evropu kod kuće. Estetička utopija povratka izvorima civilizacije i umetnosti i reaktualizacija antičkog mita o ponovnom rođenju tragedije odvijale su se u krugu vremena i prostora koji određuje hic et nunc romantičarskog pesnika, upravo su u tom krugu otkrivani grčkorimsko koreni onog što je domaće, najbliže. Kako je pre mnogo godina pisao Boris Reizov 4, romantičarskim pesnicima nije toliko bilo stalo do podražavanja Homerovih dela, koliko do oponašanja samog Homera, njegovog stava, odnosa prema drevnim fondovima kulture, otkrivanim u devetnaestom veku. Biti Homer svoga vremena to je zadatak za Bajrona, Mickjeviča, Njegoša i druge velikane romantičarske epohe. Zbog toga su se najranija epska dela Mickjeviča po mišljenju njegovih čitalaca mogla meriti s homerovskom epopejom. Iz toga je proisticao poprilično velik problem, jer romantičarski tekstovi imaju poetiku karakterističnu za romantizam, poetiku s posebnim afinitetom prema fragmentu. Nije to jedini razlog za tada rasprostranjen utisak krize te izuzetne forme, nasleđene od velike tradicije evropske književnosti kakva je bila homerovska epopeja. Glavni razlog krio se u hipotezi stvarnosti koja je presudna za konstrukciju prikazanog sveta. Uverenje o tome da ep već pripada izgubljenom raju čovečanstva proizilazilo je iz neverovanja u mogućnost pronalaska jezika čudesne sfere, a 2 M. Todorova, Imagining Balkans, Oxford University Press, New York 1997, str A. Mickiewicz, Dzieła wszystkie, red. K. Górski, t. 1, Wiersze , oprac. Cz. Zgorzelski, Wrocław 1971, 7. Taj odlomak pesme Do Joachima Lelewela bio je interesantno prokomentarisan u radu Juzefa Bahuža [Józef Bachórz]: Mickiewiczowska idea Europy (u: isti, Jak pachnie na Litwie Mickiewicza i inne studia o romantyzmie, Gdańsk 2003, str ) i na kojeg se pozivam u svojim razmatranjima o Mickjevičevom shvatanju provincije. [Filološki prevod navedenog stiha: Gde god se okreneš, svaki će trag stope odati /da si sa Njemena, da si Poljak, stanovnik Evrope prim. prev.] 4 Borys Reizow, U źrodeł estetyki romantyzmu. Antyk i romantyzm, Pamiętnik Literacki 1978, sv

3 posebno takvih sredstava poetskog izraza koja bi omogućila obnovu koncepcije paralelizma svetova, tako svojstvene drevnoj epici. Biti Homer svoga vremena za Mickjeviča je pre svega značilo otkriti antičku Heladu u paganskoj Litvaniji, dozvati tu drevnost, a zajedno s njom sferu mita koja se temelji na prastarim verovanjima. Dakle, biti Homer značilo je za romantičarskog pesnika vratiti njegovoj najbližoj stvarnosti tračak one čudesnosti. S tom tendencijom povratka herderovskoj utopiji vremena poklopiće se, za rani romantizam karakteristična, zainteresovanost za prošlost Slovena, što je vodilo ka prebacivanju mostova između slovenskog sveta i savremenog doba. Ulogu posrednika imala je narodna kultura, u kojoj su pronalaženi tragovi praslovenske davnine. Mickjevič će od samog početka svog stvaralaštva dramski ciklus Zadušnica, delove pisane u Viljnusu i Kovnu, utopiti u beloruski folklor, tamo će pronaći najvažniji obred za svoje stvaralaštvo praznik Zadušnica koji ovekovečuje umrle pretke i koji će kasnije u svojim pariskim predavanjima o slovenskoj književnosti početkom četrdesetih godina smatrati najvažnijim slovenskim obredom. Tim samim će potvrditi posebnu ulogu pamćenja u kulturi Slovena, jer praznik Zadušnica, ili Predaka, jeste Praznik sećanja. U do sada vrlo skromnim istraživanjima koja porede Mickjevičevo i Njegoševo stvaralaštvo ustalila se (još uvek slaba) tradicija povezivanja Gorskog vijenca i Zadušnica 5. Zaista, slovenska epopeja crnogorskog pesnika može se čitati kao realizacija estetičkih postulata slovenske drame, koje je formulisao Mickjevič, profesor na katedri za slovensku književnost na Collège de France. I može se učiniti obrnuto Mickjevičevo Predavanje XVI o slovenskoj drami može se shvatiti kao najava Njegoševe epopeje. U oba slučaja nećemo negirati činjenicu da su se ta dva pesnika mimoišla u vremenu, vredi čak istaći u istom vremenu, jer je Gorski vijenac napisan samo tri godine posle čuvenog Mickjevičevog predavanja. Paradoks te situacije je u tome da su se mimoišli samo pesnici, a ne njihovo delo. Mickjevič je, uostalom, genijalno predosetio mogućnost nastanka Njegoševe epopeje kada je na predavanju god. pomenuo istrebljivanje poturica u Crnoj Gori; nazivajući to događajem koji podseća na Vartolomejsku noć, izrekao je sledeće zapažanje: ne zna se da li je ovaj pokolj poslužio kao početak neke epske poeme 6. Samim tim pronašao je u istoriji Crne Gore mitski sloj koji bi 5 Stanje komparatističkih istraživanja Zadušnica i Gorskog vijenca razmatra Danuta Vješholovska [Wierzchołowska] u svojoj monografiji Górski wieniec Petra Njegoša. Poetyka utworu. Zielona Góra 1986, str Njena savesna analiza Njegoševog dela, koja se oslanja na kontekst Zadušnica, ističe značaj dramske strukture oba dela, ostavljajući po strani problematiku epopejičnosti. 6 A. Mickiewicz, Literatura słowiańska, w: Dzieła, t. 8, Warszawa 1955,

4 mogao biti osnova za nastanak slovenskog epa. Drugim rečima: pronašao je u istoriji Crne Gore epski prelomni trenutak sudbine slovenske zajednice koji uslovljava nastanak epopeje. Jer epopeja je za Mickjeviča, u skladu sa pretpostavkama estetike romantizma, bila ne samo književna forma, nego i mitološki iskaz. Po svemu sudeći, u dosadašnjim pokušajima poređenja stvaralaštva i stavova Mickjeviča i Njegoša upravo tom aspektu nije posvećeno dovoljno pažnje. Komparativnom čitanju tih pesnika očigledno ide u prilog slovenski kontekst, kao i sličnost formalne strukture Gorskog vijenca i Zadušnica. Sasvim je sigurno da je genološki krug razmišljanja veoma važan, ali ostajanje u tom krugu vodi nesporazumima, kojih, uostalom, ima u istraživanjima oba dela. Nekada je o Gorskom vijencu pisano kao o žanrovskoj mešavini, dovođena je u pitanje njegova dramska forma, ukazivalo se na muzičnost deklamacijskih dijaloga i monologa, a onda opet na epske izvore, što je dovodilo do oksimoronskih definicija tipa nedramatična drama 7. Nekada novatorska teza Vaclava Kubackog, a danas teza koja spada u klasični genološki kanon, o epizaciji romantičarske drame 8, kao i istraživanja Karla Krejcija koji je ukazivao na žanrovsku sličnost Gorskog vijenca i Zadušnica, ilustrujući upravo tim delima proces mešanja žanrova 9 omogućile su da se izbegne kvadratura kruga. Naročito komentari o Mickjevičevoj književnoj svesti danas nesumnjivo svedoče o tome da traženje odgovarajuće forme za epopeju u doba romantizma nije zavisilo od ovih ili onih formalnih osobina. Kao što su u ono vreme, po Stendalovom mišljenju, tragedije mogli biti i drugi žanrovi, tako se i epopeja, pogotovo epopeja, mogla realizovati u sinkretičkim formama 10. Postulat sinteze, kakav je stavljan pred sve pokušaje pisanja epopeje, očigledno je pogodovao spajanju formi iz nasleđa književnosti onog naroda čiju je istoriju trebalo da opeva ep. Radilo se, dakle, ne samo o prezentaciji sveukupnosti bitka određene zajednice, gde se nacionalna prošlost susreće sa sadašnjošću, nego i o celini pesničkih dostignuća. Mickjevič je u Predavanju XVI o tome govorio direktno: 7 Wierzchołowska, op. cit., str W. Kubacki, poglavlje. Dramat romantyczny, u: Arcydramat Mickiewicza. Studia nad III częścią Dziadów, Kraków 1951, str K. Krejci, Wielka epika w literaturach słowiańskich, u: Wybrane studia slawistyczne, Warszawa 1972, str. 103 i sledeće. 10 O tome u mome radu Dramat romantyczny i romantyczne marzenie o epopei, u: Dramat i teatr romantyczny, pod red. J. Błońskiego, J. Deglera, J. Popiela, D. Ratajczak, Wrocław 1992, str ; kao i u Epopeja w twórczości Cypriana Norwida, Wrocław Još uvek aktuelna je i monografija romantičarske epopeje iz pera Léon Cellier (L Épopée romantique, Paris 1954), koji je naglašavao različitost te forme od ranijih uzora epike, ističući filozofske ambicije i značaj profetskih potki u nizu analiziranih dela. 162

5 Tako dakle, da bi se stvorila drama koju bi svi slojevi slovenskog sveta, slovenski narod mogao priznati kao nacionalnu, trebalo bi, kako sam rekao, zasvirati na svim najrazličitijim strunama, preći sve lestvice poezije, od p e s m e d o e p o p e j e 11. Ta izjava jasno pokazuje pravac razvoja formi: od do, kao i njihovu gradaciju do epopeje, gde je ta poslednja najviša lestvica poezije. Došlo je do paradoksa, romantičarski pesnik koji je u vreme svoje pesničke mladosti podsticao da se novosti širi cvet sada dokazuje kako je vezan za staru retoričku tradiciju koja pamti antička vremena i koja, kodifikovana kao teorija tri stila, u najviši stil ubraja tragediju i ep. I pored odstupanja od normativne poetike, u vreme romantizma opstala je svest da je ep svojevrsna vrednost. I da mogućnost stvaranja epa u vreme Mickjeviča i Njegoša prelazi genološku sferu i ide ka aksiologiji književnosti i mitotvoračkim procesima povezanim sa njom. Manifestacijski povratak mitu u oba dela omogućava da se malo drugačije objasni ono što među mnogim istraživačima izaziva toliko kontroverzije, a to je susret dramske forme s epom koji se temelji na slovenskoj drevnosti. S tačke gledišta transformacija književnosti u antičkoj Grčkoj, upravo je drama najranija i najprimarnija forma iskaza u folkloru, ne samo zbog ukorenjenosti u obredu, nego i zbog prednarativnog načina predstavljanja 12. Dramska forma u koju je odenuta romantičarska epopeja vrši svojevrsnu fikciju geneze omogućava romantičarskom epu da izađe iz obreda-predstave. Nemojmo zaboraviti da je estetički izvor Zadušnica i Gorskog vijenca povratak usmenoj kulturi oslonjenoj na snagu pamćenja. Njegoševa epopeja počinje podsećanjem punim hvale na prah oca-junaka slovenske zajednice, a negovano sećanje na duhove predaka stalno prati radnju dela. Vladika Danilo, starac Bajko, a pre svega iguman Stefan, vrše ulogu sličnu Vračaru koji priziva duhove umrlih u Mickjevičevom delu. Sasvim je sigurno da bi pokajanice, koje oplakuju smrt Batrića, upoređenog nakon smrti sa sokolom koji odleće, mogle učestvovati u obredu Zadušnica, reči Vračara vreme je podsetiti se na prošlost očeva mogle bi da budu početak Njegoševe epopeje, a Vračar bi mogao izgovarati repliku igumana Stefana: Ja imadem osamdeset ljetah; otkako sam oči izgubio, ja sam više u carstvo duhovah, iako mi jošt tijelo dušu zadržaje i krije u sebi, kako plamen podzemna peštera 13. ( ) 11 A. Mickiewicz, Literatura słowiańska, op. cit., t. 11, str Vidi razmišljanja o poreklu naracije Olge Freudenberg u: ista Semantyka kultury, pod. red. D. Ulickiej, prev. T. Brzostowska-Tereszkiewicz, Kraków 2005, str. 289 i dalje. 13 P. P. Njegoš, Gorski vijenac, prir. Aleksandar Mladenović, Cetinje 1996, str

6 Preci su najvažniji junaci u oba dela i vrše istu ulogu čuvara pamćenja prošlosti koja živi u usmenoj evokaciji. Njihovo pamćenje zamenjuje istoriju. Individualno pamćenje, posvedočeno biografijom i oslonjeno na lično iskustvo, kao i kolektivno pamćenje, ovekovečeno u običaju i snazi obnovljivog obreda. Upravo zahvaljujući pamćenju nadahnuta reč o kojoj govori Mickjevič u Predavanju XVI, kreativni logos 14, jeste reč koja vidi, jer pamćenje donosi slike iz prošlosti otvorene u budućnost. Reči igumana Stefana su zapravo viđenje slično Viđenju sveštenika Pjotra iz Zadušnica, unutrašnje viđenje, nezavisno od vlasti čula. Kako kaže serdar Vukota: Pjesna dobra spava u slijepca, pogled smeta misli i jeziku 15. ( ) Snagu tog viđenja i forme njegovih slika stvara snaga rituala koja ga predočava. Iguman Stefan govori o tome direktno: Voskresenja ne biva bez smrti; već vas viđu pod sjajnim pokrovom, čest, narodnost đe je vaskresnula, i đe oltar na istok okrenut, đe u njemu čisti tamjan dimi 16. ( ) Nije li gatanje u ovčije kosti u Gorskom vijencu deo iste one prakulture kao gozba jarca u mladalačkim Mickjevičevim Zadušnicama? Obe forme verske obrednosti izrastaju iz totemističkih formi ovekovečavanja svetinja, u kojima su se metafore jela odnosile na čin prinošenja žrtve. A istovremeno su te osnove liturgije u nastajanju bile replika radnji iz svakodnevnog života 17. Književna slika obreda-predstave u Mickjevičevom delu, koja se proteže u III delu Zadušnica, odlično je izražena upravo u svakodnevici Njegoša, svakodnevici Crne Gore. Tu svakodnevnost mita otkrio je predavaču College de France ne toliko Karadžić, čiji je rad o Crnoj Gori i Crnogorcima (izdat anonimno god. na nemačkom 18 ) Mickjevič znao, koliko on sam predavaču je pomogao pesnik. Istraživači ukazuju na skoro sasvim izostavljen istorijski sloj Karadžićevog predanja u predavanjima o Crnoj Gori 19. Joana Rapacka 14 Vidi: W. Szturc, Teoria dramatu romantycznego w Europie XIX wieku, Kraków 1999, str P. P. Njegoš, op. cit, str Ibidem, str Freudenberg, op. cit., str Montenegro und Montenegriner. Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes, Stuttgard und Tübingen, Cotta W. Weintraub, Poeta i prorok. Rzecz o profetyzmie Mickiewicza, Warszawa 1982, str

7 ukazuje na romantičarski slovenofilski uzor koji moderira Mickjevičevu sliku Crne Gore koja je još u praistoriji i koju nastanjuje još uvek paganska zajednica 20. Ne bih mogao s tim sasvim da se složim, posebno zato što su antihrišćanska raspoloženja slavenofilskih tendencija bila Mickjeviču strana, govorio je u predavanjima: Prebacivano je / / hristijanizmu da je lišio Slovene njihove prošlosti, uništio njene spomenike. A kakvi su to bili spomenici paganskog slovenstva? / / Naprotiv, uvođenje latinskog jezika u verske obrede dovelo je u slovenskom svetu do vrlo velikih i važnih posledica. Poznavanje tog jezika otvorilo je vrata rimskoj antici i književnosti srednjih vekova. Sveštenici su se na taj način privikavali na civilizaciju Zapada, a govoreći i pišući kasnije formirali narodni jezik 21. Neosporna činjenica je da Mickjevičevu sliku o Crnoj Gori formiraju, na šta ukazuje Rapacka, civilizacijska mladost, drevnost, ono što je domaće, folklor 22. U toj svojevrsnoj utopiji slovenskog detinjstva koje je Mickjevič pronašao u Crnoj Gori krije se najverovatnije razlog što je prećutan Njegoš kao crnogorski vladar, čiji su modernizacijski postupci mogli poremetiti predistorijski poredak. To su verovatniji razlozi, nego često navođen proruski stav Njegoša ili postupci Nikole Vasojevića koji je u kontaktima s Mickjevičem mogao umanjivati značaj Njegoševe uloge. Uostalom, nije to jedina velika ličnost koja je prećutana na kursu slovenske književnosti na Collège de France, dovoljno je da spomenemo kako u Mickjevičevim predavanjima čak je i Julijuš Slovacki, posle Mickjeviča najznačajniji pesnik poljskog romantizma, primer odsustva 23, kako je tačno primetio jedan od istraživača. Ta predavanja, podređena mesijanističkoj interpretaciji istorije, nisu rukovođena normama istraživačke pedantnosti i ne teže naučnom objektivizmu. Mickjevičeva kazivanja o Crnoj Gori su deo velike rekonstrukcije slovenske drevnosti, koja je omogućivala da se iz konstrukcije prošlosti čitaju znaci budućnosti. Pronalaženje čudesne sfere u prvobitnosti slovenskih običaja stvaralo je šansu da se pronađe epski prelomni trenutak u istoriji Slovena Mickjevičevog doba. Crna Gora se kod Mickjeviča konsekventno pojavljuje kao prostor prirode. Eksponirajući brdovitost te zemlje, hteo je da istakne njenu nepristupačnost, odbrambeni karakter težnji ka nezavisnosti zajednice koja tamo živi, a koju čuva sama priroda. Možda je to jedina slobodna zemlja koja postoji na svetu, zemlja slobode i jednakosti govorio je. 20 J. Rapacka, Godzina Herdera. O Serbach, Chorwatach i idei jugosłowiańskiej, Warszawa 1995, str Mickiewicz, Literatura słowiańska, op. cit., t. 8, str Rapacka, op. cit.,str Weintraub, op. cit.,str

8 Književna topografija u Mickjevičevom opisivanju Crne Gore sugeriše vezu sa konkretnom geografijom, u suštini geopoetika predavanja je puna prostorne magije, pripada pravcu regresivne utopije otkrivanja zaboravljene zemlje 24. Upravo je takva Njegoševa Crna Gora u Gorskom vijencu ona je svet prirode, prisutan u epu kao simboličko-prostorni kod, koji prikazuje večitu borbu sila tame i svetlosti: K o l o Bješe oblak sunce uhvatio, bješe goru tama pritisnula, pred oltarom plakađe kanđelo, na gusle se strune pokidale, sakrile se vile u peštere, bojahu se sunca i mjeseca; bjehu muška prsa ohladnjela, a u njima umrla sloboda, ka kad zrake umru na planinu kad utone sunce u pučinu. Bože dragi, svijetla praznika! Kako su se duše prađedovske nad Cetinjem danas uzvijale, igraju se na bijela jata, kako jata divnih labudovah kad se nebom vedrijem igraju nad obrazom svijetla jezera 25. ( ) Taj odlomak pesme K o l a sadrži epski prelomni momenat u kojem je učestvovala sva stvarnost Crne Gore, koja je tu kosmos prirode. Sasvim sigurno Mickjevičevi iskazi o Crnoj Gori mogli su biti izvanredan komentar za tu magičnu predstavu. Njegova koncepcija čudesnosti u slovenskoj književnosti bila je rezultanta zamišljanja stvarnosti. Pronašao je tu čudesnost u slici Crne Gore, u, kako je govorio, najsavršenijoj slici slovenske zajednice. Sa poljskog prevela Stanislava Kostić 24 O nastavljanju te tradicije mitologiziranja u književnosti XX veka u odnosu na Srednju Evropu i Balkan interesantno piše Boguslav Željinski [Bogusław Zieliński]: Europa Środkowa, czyli Arkadia, Atlantyda i Jeruzalem, u: Narodowy i ponadnarodowy model kultury. Europa Środkowa i Półwysep Bałkański, pod red. B. Zielińskiego, Poznań 2002, str P. P. Njegoš, op. cit, str

9 Kšištof TRIBUŠ MICKJEVIČ S MONTENEGRO Slavic epic poem by the Montenegrin poet may be read as a realisation of aesthetic postulates of the Slavic drama, formulated by Mickjevič, professor at the Department of Slavic literature at the Collège de France. And it might be the other way round Mickjevič s Lecture XVI about Slavic drama may be understood as an announcement of Njegoš s epic poem. What might have inspired the close contact between the inhabitant of Lithuania and Montenegro is for both regions characteristic space where East and West meet, the space obvious in the case of Montenegro and its history, less recognizable in Lithuania although present as an inheritance of the First Republic (the union with Poland), especially within cultural dimension. 167